Juče sam Persepolis pokušao da gledam u društvu mlađeg brata, i nakon desetak minuta on je naprosto ustao i otišao, smatrajući film najgorim smećem i potpuno bezvrednim. Meni nije padalo na pamet da prestanem sa gledanjem, mada mi se činilo da je pokušaj dosta skroman, pomalo amaterski, i da tu neće biti ničeg posebnog. Persepolis je, ipak, film koji vas uvlači u sebe kako vreme protiče.
http://www.youtube.com/watch?v=3PXHeKuBzPY
Na internetu sam našao početak recenzije koja glasi ovako:
Autobiografski animirani film o odrastanju crtačice Marjane Satrapi u Iranu i na Zapadu - diktature i emigracija, pobuna i rock'n'roll. (Filmski.net) Sve je to u redu osim navod o rock'n'roll-u, jer ovaj tek prati odrastanje i u nekim momentima, kasnijih godina, Marjan Satrapi primećuje da je mnoštvo tih muzičkih simpatija tek nekakva poza koju su neki u stanju da dovedu do fanatizma (situacija igranja u bečkom kafiću, na pank žurci).
Film jeste autobiografski, autorka se zove Marjan Satrapi (imate je na slici iznad: fino izgleda, inteligentno i... feministički), baš kao i junakinja ovog filma. Isto tako, moglo bi da se kaže da je i politički, jer se dobrim delom bavi političkim prilikama u Iranu, takođe i feministički i pedagoški (pokazuje u nekoliko navrata kako na dete utiču spoljne afekcije).
U početku pratimo odrastanje Marjan u Iranu, sa svim neprilikama koje jedna loše organizovana država može da instalira svojim građanima. Zatvaranje i ubijanje politički nepodobnih ljudi (pre svega komunista koje će Marjan kao dete početi da simpatiše), zabrana slušanja muzike, kupovine ploča, korišćenja alkohola i mnogo toga drugog, uticalo je na odluku Marjaninih roditelja da je pošalju kod prijateljice u Beč. Film u tom delu prikazuje distanciranost zapadnog čoveka, punog predrasuda i netolerantnog. Prijateljica Marjanine majke šalje devojčicu u katolički dom za napuštenu decu, gde nastupa momenat u kojem autorka filma kritikuje lažni katolički (hrišćanski, crkveni) moral. Marjan u to vreme pronalazi pankersko društvo i pokušava da se uklopi. Međutim, što više čita, manje je interesuju pank-buntovnici jer pronalazi rupe u njihovom shvatanju sveta. Na putu do prve ljubavi ulazi u društvo hipika, ali ga ubrzo napušta, shvatajući da su ti ljudi okupljeni iz nekakvih drugih razloga, ali zasigurno ne radi onog po čemu su hipi komune navodno poznate.
Marjan se vraća u Iran ali uskoro shvata da je strankinja i u svojoj zemlji. Ovog puta duhovni stranac. Nervira je glupost na svakom koraku. Svaka pora iranskog društva je loša, sve je propalo, i ona gubi volju da bilo šta unutar takvog sistema radi. Opet dolazi do dna ali se iznova budi, rešava da ipak nešto preduzme, pa makar i igrala privremeno po pravilima režima.
Persepolis svakim svojim minutom kritikuje neku društvenu grupu, događaj, način ponašanja, predrasudu. Ništa od onoga što ćete u njemu videti nije tu slučajno. Sve ima svoj razlog da se nalazi baš tu, i svaki momenat nosi neku poruku. Film koji vredi pogledati iz mnogo razloga. Moja ocena:
8.8/10.
