Poenta je bila da film jeste gorak, ali gorka je i realnost.
Mislim da Aristotel ima teoriju katarze u umetnosti, tj. da pri estetskom aktu u delu treba da ima nečeg što će toliko poraziti (i to ne treba da bude samo tek odraz realnosti, nego čak predmet koji će intenzivirati osećanje gadosti, straha, bede), uplašiti ili razočarati da se recipijent takvog utiska iznutra menja, odnosno čisti u moralnom i psihičkom smislu, da postaje bolji, i upravo poziva da čini sve suprotno od onoga što je na filmu ili bilo kom umetničkom predmetu očitovao. Ovde bi tu teoriju mogli da pozovemo u pomoć ako hoćemo da branimo film koji umesto da služi za uživanje, služi kao pouka.
Sumnjam da je u onom filmu iko uzivao...
Mislim da film i ne traži da se u njemu uživa, baš kao što se ne uživa u literaturi koja navodi na plač i saosećanje, već, kako rekoh gore, radi se o pouci i poruci, snažnoj poruci koju film šalje.
Kad smo kod poruke i pouke... Ima li ikoga ko se neće setiti onog Viljuške i njegovog kuma koji odlaze u rat zahvaljujući jakoj medijskoj propagandi? Dok sede u porodičnoj kući na selu, daleko, daleko od ratnih dešavanja, na TV-u se emituje dnevnik u kojem spiker govori o tome kako je sveta srpska zemlja Hrvatska oteta i kako tamo ubijaju "braću Srbe"... Zatim kum, u onom seljačkom razmišljanju, bez kritičkog poimanja informacije koju je čuo, odmah ustaje i ide na auto-put, pravac Beograd, a odatle na ratište. Kao da se na ratištu igraju deca, a ne gine i to iz ko zna kojih razloga (koje Srbija i građani Srbije mogu da shvate danas kada imamo dovoljnu vremensku distancu i možemo da pogledamo rezultate rata, pa i da pretpostavimo ishod svakog budućeg, mogućeg ili nemogućeg), i ko zna čijih.
Ima još mnogo takvih slika i scena iz filma, da ovde ne nabrajam. No, izgleda da je reditelj i scenarista loše odradio posao ako oni koji su film gledali nisu uspeli da shvate neke osnovne poruke koje film šalje.
A možda im samo ne odgovara da čuju i vide?
Ovo bi kao partizanske filmove koji sada deluju kao crtaci trebalo pustati za primer non-stop, ako uopste ikome ko je sklon zaboravu moze da pomogne!
Ja nisam do kraja siguran šta bi trebalo raditi kad je sam rat u pitanju. Da li bi ga trebalo zaboraviti, ili insistirati na poznavanju njega i njegovih okolnosti. Naime, jasno mi je da je potrebno izvući pouke iz njega, da stoga moramo da pamtimo i sam rat, i mi koji bismo ga tako pamtili ne bismo bili opasni po okolinu (u smislu da nećemo svakog Hrvata tužiti što je neki Ustaša ubijao Srbe, isto kao što neće neki Hrvat koji je pouke iz rata shvatio i razumeo neće ići i svakog Srbina nazivati Četnikom koji je klao Hrvate); ali mnogi će, upravo pamteći taj rat, a ne shvatajući pouke koje iz njega moraju da budu izvučene, praviti stereotipe o narodima, mrzeti nedužne ljude... kao što, uostalom, možemo da vidimo ovde na forumu da je u poslednje vreme prisutan stav.
Dakle, ja mislim - pamtiti ono poučno, a zaboraviti sve one strahote koje su se događale, a koje su nam i te kako potrebne u shvatanju sve pogubnosti, zla i poraze vođenja rata (odnosno ubijanja).
