Ovo će biti moje viđenje filma
Glava za brisanje,
Dejvida Linča. Odgledao sam ga pre par dana ali eto od umora i okupiranosti drugim poslovima nisam stigao do danas da dam komentar.
Dejvid Linč: Eraserhead / Glava za brisanje
Filmovi Dejvida Linča se karakterišu po nadrealističkom pristupu, odnosno specifičnom aranžmanu sekvenci, na granici sna i jave i koje se često preklapaju, tako da je teško razdvojiti realnost od irealnog. Muzika u njegovim filmovima je veoma pažljivo izabrana i često kreirana sa svaki film, na bazi montaže i ritma sekvenci slika. Sam Linč kada govori o svom stvaralaštvu, definiše ga kao intuitivno istraživanje našeg „drugog ja“, naših snova, strahovanja i predrasuda, koja nisu očigledna na prvi pogled. Intuiciju definiše kao integralni sklop intelekta i emocije, razmišljanja i osjećanja.(Intervju sa Danijelom Kramer objavljen u španskom El Pais - Festival u Veneciji 8. septembar, 2006. godine)
Fabula (ili kako sam je ja video). Da pođemo od onoga što obično svima najpre pada na um kada govore o nekom filmu, a to je "poenta", odnosno na kakvu poruku nas ishod fabule filma ili književnog rada dovodi. Kao da od filma očekujemo nekakvu mudrost. Nedavno (pre par godina) naučio sam da nas mudrosti ne uče niti književna dela, a kamo li filmovi. Umetnost generalno ne govori jezikom filozofije, već svojim autentičnim umetničkim jezikom, i tako ostaje dok god se o njemu može govoriti kao o filmu/književnom radu, a ne o filozofskom eseju. Tako i u filmu
Dejvida Linča -
Eraserhead (
Glava za brisanje), fabula nam ništa ne govori, mada ostajem i pri stavu da simbolike može biti (poželjno je), mada ona nije fiksirana, i kao takva nije bitna koliko druge stvari (koje kvalitetnom filmu daju upravo taj kvalitet filmskog uratka). Zato o fabuli ne bih da govorim budući da je ostavljena svakome na tumačenje prema volji, čime se i sadržaj menja, i varira od osobe do osobe. Tu se, dakle, ne nalazi kvalitet filma.
Muzičko i ostalo okruženje. Kao što stoji u intervjuu Kramera o Dejvidu Linču, u filmu
Eraserhead jako ja važna muzička podloga koja prati gotovo sve scene. Tokom čitavog filma možete čuti neko udaranje, nekakav uznemirujući zvuk, ponekad vizuelno praćen parom, i drugim pratećim elementima koji ukazuju na zagušljivost, i dalje što vas želi na neki način psihički opteretiti (neki to zovu agresivnošću filmskog platna, kao što postoji agresivno pozorište). Muzika i uređenje okruženja u kojem se kreiraju scene služe da bi stvorile atmosferu neprijatnosti i agresivnosti: sa jedne strane muzika koju uskoro zaboravljate, stavljate u nivo podsvesnog, pod tepih ili u pozadinu svoje pažnje, dok vam sa druge agresivnošću vizuelnih elemenata na slici ne daju da se oslobodite neprijatnosti ni na svesnom nivou. Onaj podsvesni ili namerno sakriveni prateći zvuk koji ne prestaje, drži vas u dobroj meri nemoćnim da se maknete sa stolice, odnosno ne da vam da neki momenat filma interpretirate van onog domena koji je autor naumio (van domena agresivnog i uznemirujućeg konteksta).
Kadrovi, scene. Film Eraserhead smatram izvanrednim školskim primerom u onom modernističkom smislu potrebe jedne umetnosti da se udomi i realizuje u potpunosti u autentičnim vrednostima. Ovde film ostaje film i ne pozajmljuje ništa van filma. Da bi to postigao njegove scene moraju da opisuju i dočaravaju mnogo više nego što to mogu reči ili pak zamrznuta slika (likovna umetnost u klasičnom smislu). Ovo pitanje mora svaki filmski reditelj da postavi sebi pre no započne sa radom. U ovom smislu Linč je sebe dokazao kao čoveka koji sjajno uspeva da tumači ljudske pokrete, kao i intersubjektivni kontekst koji ih okružuje.
Imamo bezbroj situacija u kojima se glavni karakter, Henri Spenser, prikazuje u položaju gotovo zamrznutom, ali vam taj njegov položaj, to njegovo stajanje u mestu, gledanje u prazno ili dosada ipak u datom kontekstu opisuju mnogo više nego bilo kakvo njegovo kretanje. Linč je fenomenalno doveo do situacije da stajanje u mestu, pasivnost glumca, neaktivnost, deluju aktivnije nego bilo koje kretanje (u datom kontekstu).
Scenu dopunjuju elementi kao što su više nego duboke činije na stolu kod roditelja Henrijeve buduće žene - Meri, te iznenadni napad koji ona dobija pred majkom i Henrijem, na koji Henri gotovo da ne reaguje, a majka tek nakon nekog vremena (koje je u toj sceni upravo filmski element, gotovo nemoguć za prikaz u književnom ili slikarskom delu) i time ne izražava nikakav brižni odnos, nikakvu moralnu ili majčinsku poziciju kakva bi bila pomagati u nevolji, već je to pomaganje krajnje mehanizovano, kao da je njim uslovljen nastavak razgovora sa gostom.
Ili ukratko, pokušajte da tom filmu oduzmete to što je urađen u crno-beloj varijanti. Dodajte bilo koju drugu boju i sve će pasti u vodu. Čitav koncept postaje jalov. Malo ćete malo pogoršati stvar ako budete svakoj sceni dodali malo više prostora, fizičkog prostora. Npr. nekoj prostoriji koja se prikazuje - dodati malo više kvadrata (posebno u slučaju trpezarije i porodične večere).
Čini mi se da ovde film postavlja nove granice stvarnosti, da je to taj momenat koji u umetnost unosi Linč i njegov koncept filma. Ovde se pomeranjem granica ljudskog ponašanja, mogućeg ponašanja, pomeraju granice tumačenja svakodnevnih mogućnosti i momenata. Tako ni ta situacija sa piletom ne deluje toliko strašna u Linčovoj sceni koliko kako na to reaguju roditelji Meri i ona sama.
Analize i komentari drugih. Komentar koji sam našao o ovom filmu, a sa kojim bih se uglavnom složio i sa kojim se slaže moja analiza u ovom tekstu - glasi:
Lynch je pre nego sto je poceo da se bavi rezijom, bio zaludjen za animatroniku i stop-motion animaciju, pa je njegov Eraserhead kao prvi film dugog metra koji je napravio postao kultni iz razloga vizuelnog i auditivnog dozivljaja. Lynchu nije bila toliko bitna prica koliko sam utisak koji ce film ostaviti na onoga koji ga gleda. Kasnije se tek susreo sa problemima dijaloga i dramskim elementima na koje ranije nije obracao paznju jer je radio jednu linearnu strukturu koja prati samo jednog lika od kadra do kadra.Ovde bi možda jedino još valjalo prepraviti to što se kaže o priči i utisku koji će film ostaviti na onoga koji ga gleda. Jer priča takođe ostavlja utisak, štaviše, publika je navikla da priča i ponajviše toga proizvede. Autor datog komentara je, nadam se, mislio na utisak iz kadrova i scena filma, pojedinačno uzetih, tako da se film može rascepkati na milione delova i posmatrati zasebno. Dalje se pominje problem dijaloga i dramskih elemenata, kao ono na šta se nije obraćala pažnja u Eraserhead-u. Istina, u njemu nećete sresti mnogo dijaloga, ali će svaki od njih biti odlično izveden (ako budete pokušali da zamislite bolje dijaloge - uveren sam da nećete uspeti). A dramski elementi su savršeno upakovani (i upravo podrazumeva ono ponašanje glavnog i sporednih likova, okruženje u kojem se dijalozi odvijaju, itd.).
Ono što bih nazvao
površnim komentarisanjem Eraserheada (a na to se moram obazreti jer tu sam da razbijem neke predrasude, a ne da čitaoca ostavim onakvim kakav je bio pre čitanja)
je onda kada se kaže da je to jedan horor film koji je imao za cilj da predstavi nekakvu noćnu moru autora, koji sadrži duboku patološku notu i poruku koja se čita iz psihoanalitičke pozicije, te je nedostupna većini ljudi. Sve što sam do sada naveo u ovom komentaru se suprotstavlja takvom tumačenju.
