Genijalnost i ludilo

[Domaci Zdajnik]

Tema postavljena na hrvatskom forumu, odnosno na podforumu Filozofija. Pošto je autor teme "Kosmarac", sa kojim sam do skora bio u kontaktu, ali se ne javlja već neko vreme, pretpostavljam da bi mi dozvolio da njegovu temu sa tog foruma postavim i ovde. Inače, tekst je iz 2004. godine.


By Kosmarac

Da li se svaki autobiografski iskaz,ta poliferacija identiteta u narativnom metodu,moze shvatiti kao metod koji zahvalnost duguje Dekartovoj logickoj maksimi?Mozemo zapravo cak ustvrditi da racionalizam zapravo pocinje sa ispovednim obracanjem,pripovetkom ih-forme.U svom delu Moloa Beket prkazuje coveka koji prolazi kroz sumu i ostaje bez udova,koristeci se pozicijom policijskog inspektora kao polju za preispitivanje samog misljenja i jezika.Beket je zapravo kartezjanac koji kartezijanstvo dovodi do ekstrema i ovu obavezujucu strukturu samog racionalizma svodi na nemogucnost sopstvenog misljenja.U traganju za istinom ciji je lik policijska istraga,radi se o duhu koji je inspekcija samog sebe,ali Beket zapravo kaze: "Izmisljam,dakle ja nisam",sto je u biti igra nemustog jezika i raspada cogita,same strukture naratora.Jer je struktura identiteta u sustini struktura opsesivca.Uvek sebe jurimo,i uvek sebi izmicemo.
Dzojs je u Finigenovom bdenju razbio ovu logicku strukturu neprotivurecnosti jezika koji je razuman,ali se to jasno pokazalo kao nekomunikativno,kao sama ivica kraja iza koje stoji recnik,rasipanje glagola i sopstvena jezicka sfera.Ali sama igra ovde prestaje,jer ona podrazumeva pravila.Poput kljucnog paradoksa Kerolove Alise koji bi glasio: kada se sam smisao dovede do svog ekstrema,intenzivira se,on se raspadne i na povrsini se pojavi besmisao.Kontraefekat je naravno proizvodnja smisla.
Da li se smislu ne moze nista,da li smo na njega osudjeni i da li je sam pogled iza ogledala sansa u igri individuacije licnosti?Da li je psihoza izbor genijalnosti ili slucaj,usud od kojeg se pravi vrlina,ako se vec ne moze od bolesti praviti nista drugo?

U svojoj Estetici I.Focht navodi sledece."Od izrazite klinicke sizofrenije bolovali su: Taso,Njutn,Helderlin,Svedenborg,van Gog,Gogolj,Strindberg;od paranoje: Ruso,Paskal;sa idejama da sami sebe otruju: Mocart;histerici :Flober,Molijer;od paralize umrli: Shuman,Niche,Mopasan,Bodler,Smetana;od arterioskleroze: Kant,Keler,Stendal,Faradej;samoubice : van Gog,Vajninger;citav zivot aseksualni: Kant,Spinoza,Njutn".I tako dalje.Ovo nije popis zarad utehe ili daleko bilo utvrdjivanja nuzne veze dusevnog poremecaja i samog cina stvaranja,vec samo primer tautoloskog covekovog kao sanse za kreativnost.Uostalom same cinjenice autobiografskog uplitanja u tumacenje umetnickog dela nisu momenat estetike koji je za divljenje.Ali sta je zapravo ovo nihilisticko u coveku ako ne borba na nepoznatom terenu,ispitivanje svih granica iskustvenog,koje su obaveza misleceg coveka.

Jos je jedna stvar u igri kada su u pitanju ludilo i genijalnost,a to je drustveni kontekst i licnost,o cemu svedoci Lang i antipsihijatrija recimo.Ili ponajbolje Konstantinovic u svojoj Filozofiji palanke: "Ludilo je svet jer je haos.Genije je uvek genije ludila jer je genije sveta kao ovog haosa.Zbog toga se ruganje geniju kao ludaku u praksi sveta palanke uvek mesa sa strahopostovanjem,onim istim koje poznaje i plemenski svet koji u ludaku gleda olicenje nekoga ne-sveta,ali i nekoga drugog sveta,koji je nedokuciv njegovoj svesti i koje ne poznaje(niti ce ikad upoznati)njegovo iskustvo."

Ili na drugom mestu:"U svetu palanke vaznije je dobro se drzati ustaljenog obicaja nego biti licnost.Sve sto je pretezno licno,individualno(ma u kom pravcu)nepozeljno je pre svega zato sto je obecanje sveta,kao ciste negacije palanke,dakle obecanje stilske polivalencije,a ova polivalencija je,za palanacki duh,cisto otelotvorenje kakofonije,muzika samog pakla".

[Random]

    Ne mora uvijek genije da bude ludak, kao sto i ludak nije uvijek genije. Veza genija sa patoloskim ludilom razlicita je od njegove eventualne eksentricnosti. To sto je veliki broj velikih ljudi patio od raznolikih bolesti moze biti indikacija da ludilo prati genija, dok s druge strane moze biti nesto sto je jednostavno pokupio tijekom svog zivota. U nadi da necemo ulaziti u razgranicenje i defniciju pojma genije, u prilog ovom, napomenucu epilepsiju Dostojevskog kao vjerovatno atribut koji mu je pripisan pri rodjenju, i progresivni Niceovu bolest koju je vjerovatno pokupio u nekom kabareu kao student.
    Suicidalne tendencije izrazene kod nekih mogu biti produkt uzrokovan ko zna cime i bilo cime. Razocarenje, hronicne depresije, itd. Iako genije, on je covjek, po definiciji, a svaki covjek je funkcionise na dosta slican nacin i vecina faktora koja utice na covjeka utice i na genija. Ako mu je majka umrla na oci kao djecaku ili ga je otac zlostavljao to opet mora uticati na njega, ma koliko on bio dalekovid u nekom polju. Uzmimo S. Dalij-a je li covjek bio genije, valjda jeste, je li bio ludak, nije, vise je bio neki ekscentrik nego ludak.
     Sopenhauer ili Heraklit Mracni nijesu bili neki ludaci, nego su vise svoju filozofiju manifestovali na lud nacin. Uslovno receno na lud nacin. Tako da je to ludilo velikana vrlo relativna cinjenica, osim naravno kod onih medicinskih ludaka, koji su bili ludi od bolesti. Sve ostalo moze se prije uzeti u obzir kao njihov autenticni nacin ispoljavanja sebe, mozda ne namjernog i smisljenog u cilju zadobijanja vece "popularnosti", vec intuitivno predoredjen, urezan u njih same.
      Sto se tice samog ludila bilo koje vrste to je za mene olicenje relativnosti pojma stvarnost. Jer sto je stvarnost za normalnog covjeka, ona nije za ludog, a onda, ona stvarnost koja je ludome pred oci nije normalnome, pa, cija je stvarnost ispravna? Normalnog jer je takvom vidi apsolutna vecina zivih homo sapiensa ili ona jedna, unikatna, kakvu je vidi ludak? Subjektivan dojam ludom, to svakako jeste, ali je takodje i pokazatelj da mozak moze da funkcionise i drugacije, iz cega, teorijski se moze izvesti zakljucak da je ovo samo jedan kalup funkcionisanja mozga, sto ne znaci da ne postoji i drugi, a mozda, s njim i druge stvarnosti?
:)

[Domaci Zdajnik]

Moje mišljenje je da nabrajanjem pojedinačnih slučajeva ništa ne postižemo pri razmatranju ovog problema. Možda može da pomogne uočavanje sličnosti ili sličnih okolnosti među navedenim ljudima, ali izolovane slučajevi sa ciljem da se opravda povezanost ludaka i genija ne mogu da uzmem ozbiljno.

Dopada mi se citat preuzet iz Filozofije palanke (R. Konstantinović), a koji glasi:

"U svetu palanke vaznije je dobro se drzati ustaljenog obicaja nego biti licnost. Sve sto je pretezno licno, individualno (ma u kom pravcu) nepozeljno je pre svega zato sto je obecanje sveta, kao ciste negacije palanke, dakle obecanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanacki duh, cisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla".

... a kakvog bi subjekta takav svet palanke, pretpostavljam, nazvao ludakom.

Time samo želim da dam uvod za neko buduće objašnjenje stava da najpre klasifikacija nekoga kao ludaka mora da bude jasna, tako da postoji granica između tako definisanog ludaka i čoveka koga tako ne bismo zvali. Potom razmotriti koliko veze imaju genije i tako definisani ludak. Možda bi preciznije bilo govoriti o vezi između paranoje ili shizofrenije i genijalnosti, jer bismo imali konkretan poremećaj i znali kakve su mogućnosti s obzirom na ovu.

S druge strane, moglo bi se i obrnutim putem, ali bi on bio daleko teži. Definisati genija ili genijalnost (možda uzeti u obzir sve što je ovaj pojam obuhvatao kroz istoriju, do danas) a onda dobijeno uporediti sa mogućnostima određenih bolesti.

[UnDead]

Mogu samo da dodam pored toga da se slažem sa Mizantom, razlika izmedju genija i ludaka je sta kao izmedju svetlosti i tame, kao i života i smrti, s tim što bi rekli da je život dobra stvar a smrt loša što je teoretsiki netačno, ne može se reći da je smrt loša kao i život dobar, prema tome genije i ludak su različiti ali imaju i dodirnih tačaka u kojima nema razlike.

[Domaci Zdajnik]

Uglavnom se slažem sa ovim gore što je rečeno, ali moram da nastavim u duhu naslova, a to znači da tražimo dalje vezu ili razliku između genija i ludila, kao i samo pojašnjenje pojmova ovih.

Večeras sam sasvim slučajno došao do mišljenja da su i genijalnost i ludost u slobodnom čoveku urođeni kao potencija, kao nešto što mu je prirodno dato i što je moguće razviti (probuditi) ili nikada ne angažovati tu svoju stranu. Neprecizan pokušaj analize čoveka i uslova nastanka genijalnosti i(li) ludosti.

U mom prethodnom javljanju rekao sam da se genijalnost i ludost javljaju kao dve platforme koje proizvode sasvim različite stvari (ako ne grešim), iako mogu imati na trenutke sličan doživljaj sveta. Međutim, pretpostavljam da nije nemoguće da ludak, odnosno čovek koji stalno živi u - rekao bih - inkubiranom svetu kreativnosti samim tim što je njegova slika stvarnosti sasvim izobličena pa tako i bogata senzacijama koje ne mogu da budu dostupne običnom, odnosno zdravom čoveku, dakle da takav čovek stvara, tj. da je samim tim takav čovek diskvalifikovan kao genije (zamislite književno-likovni realizam u svetu ludaka, za normalne ljude to bi bio nadrealizam). Za zdravog čoveka delo bolesnog je otvaranje novog sveta, razotkrivanje neviđenog ili nemišljenog ili nedoživljenog. Hajde da razmislimo da li bi tako genijalnost mogla da bude, s jedne strane, privilegija onih koji su imaginarnim zamenili zbilju (tj. onih koji su na specifičan način ludi), ili je ona proizvod samo onih koji na trenutke ulaze u taj svet (paralelni svet?) imaginacije, dok su u svakom drugom trenutku nešto drugo, odnosno obični (zdravi) ljudi. Je li onda to "biti umetnik" (ili biti genije) u stvari iskorak u ludost, s tom razlikom u odnosu na ludaka što ovaj (umetnik) uvek može iz tog stanja da izađe?

[sensej]

Tesko mi pada kad se duh topoloski krsti pa makar i to doslo od akademskih pera. Svaka genijalnost je rodjena u ludilu i vrlo rijetke je njeno oslobadjanje vratilo u nazovi normalu .

[maelstrom]

svaki je genij luđak, mnogi luđak - genij. . . jer za čovjeka je ionako uvijek vrijedila samo individualna istina. . . što je uopće opće? kakav je to fiziološki, statistički kriterij koji određuje normalnost? zašto bi on vrijedio u filozofiji? nije civilizacija izgrađena na općoj misli već na mislima one nekolicine genija-luđaka, tvoraca opće misli. . .

recimo da jedan luđak može percipirati svijet na način kakav mi nikad nećemo razumjeti, ali kad bi ga uspjeli razumjeti, u njega proniknuti, tko kaže da ne bi odbacili dosadašnje viđenje svijeta kao lažno i prihvatili luđakovo. . . mnogi luđaci jesu geniji

a svi geniji jesu - luđaci. . . genijima smo prozvali one luđake koji su uspjeli na djelotvorno razuman način usustaviti svoje ideje, one za čije smo ideje naslutili da nešto sadrže, mada nikad nismo do kraja proniknuli u njihov um, u geneologiju svake od tih ideja, onih koje danas nazivamo velikima, koje su izgradile duh civilizacije. . . uzeli smo ih zdravo za gotovo, kao mogućnost, izveli ih na naš - "normalni", zdravorazumski način, ali načini na koji su geniji došli do njih nisu isti kao naši, ti bi se načini nama mogao učiniti nelogičnim, kaotičnim i - ludim. . . oni su djela onog što smo stoljećima nazivali "božanskim nadahnućem", a to je zapravo samo modus funkcioniranja luđaka i genija, njihov način viđenja svijeta

ipak, geniji su uspjeli prikazati svoje ideje na način razumljiv mediokritetu, a luđaci su umrli u svojim idejama ugušeni. . . luđake ne pamtimo, njih preziremo; genije veličamo i slavimo. . . a zar mnogi geniji nisu za svog života bivali osuđivani i odbacivani od društva, prezirani baš kao i luđaci?. . .

[Lvzifer]

pak, geniji su uspjeli prikazati svoje ideje na način razumljiv mediokritetu, a luđaci su umrli u svojim idejama ugušeni. . . luđake ne pamtimo, njih preziremo; genije veličamo i slavimo. . . a zar mnogi geniji nisu za svog života bivali osuđivani i odbacivani od društva, prezirani baš kao i luđaci?. . .

Uze mi rec iz usta. Ista prica, geniji i njihove ideje kao i ludacke su cesto diskriminisane.
 Smatram da svaki covek po defaultu ima predispoziciju za oba, koliko ce da ih ostvari zavisi od njegovih teznji, sklopa situacija i pogleda vecine na njega. Mozes ti biti najgenijalni covek na svetu, dok te drustvo ne prizna ili vidi kao takvog to ti nisi.

E sad, pojedini ludaci ubiju svoju genijalnost pokushajem konfornizma. Cesto ljudi odbace sve svoje da bi se "utopili" u drustvo.Cesto se i razmisljanjima i stavovima pozivaju na logiku, koja je cesto povrshna. Zaboravljaju na pojam logicke greske i "stapa u vodi koji deluje iskriven a nije', cesto odbijaju da udju u sustinu - jer to definitivno vodi u ludilo a oni su toga svesni i plase se.

Naravno sve to vaazi u sluchaju da za ludilo uzimamo ono povrshno shvatanje istog, opste. Ako idemo dublje saznajemo da smo svi u sustini ludi, svi geniji i svi ludaci. Samo se treba naci.

U sustini slazem se sa maelstorm.

E sad moramo definisati "ludilo" posto o tome ima manje infoa nego o geniju. Sta vi smatrate kad kazete ludilo.. psihoze, neuroze? Ljudi mnogo olako prihvataju rec "ludilo" iako je jako neshvatljiva i elastichna.

[maelstrom]

Onaj tko se boji društva ni genij ni luđak svakako nije. Osim izuzetne originalnosti u mišljenju, njihov duh krase i neke druge kvalitete koje su čista posljedica ove, a tu su ponajprije neovisnost i samostalnost. Oni čine svijet za sebe, a u njihovoj mašti društvenije je nego u društvu. Često su zbog te svoje nedruštvenosti geniji osuđivani i proglašavani luđacima. Oni su sačuvali maštu djeteta, svaku stvar umiju vidjeti kao da je prvi puta vide. A to je put do originalnosti.

Poznato je da najveći geniji čovječanstva nisu svoja otkrića crpili iz bilo kakve logičke ili prije utemeljene znanstvene građe. O onim antičkima da ne govorim, ali i među modernima ima takvih. Poznato je da je Mendelejev sanjao svoj periodni sustav elemenata i da je po buđenju taj san zapisao da bi kasnije otjelotvorio modernu kemiju. Tesla je imao vizije nacrta neutemeljenih na bilo kakvim prije domišljenim teorijama, a Schrödinger viziju jednadžbe koja je matematički nedokaziva, ali približno opisuje neke temeljne relacije u kvantnoj fizici. O umjetničkim genijima čovječanstva da ne govorim. . .

Uzmimo kao primjer činjenicu da većina fizičara razumije napon kao apstraktnu veličinu razlike potencijala, oni rade sa apstraktnim funkcijama matematički deduktivno, u skladu s utvrđenim pravilima fizike, predviđajući ponašanja sustava, ali gotovo nitko nema čistu njegovu viziju, intuiciju prirode. Gotovo nitko od njih ne može pojmiti prirodu samog napona, jer ona se riječima i jednadžbama ne može prenijeti, to su samo deskripcije koje je zaokružuju i negdje izvana zarobljavaju.

Intuicija prirode nije nikakav razumski doticaj sa postojeće zapisanom i eksperimentalnom građom, nikakva logička metoda, to je vrhunska funkcija ljudske svijesti, usudio bih se reći i njezina bit jer ona je ta spona koja nas veže sa 'sviješću' prirode, s našim porijeklom i stanom od kojeg se toliko često ograđujemo. To je mnogo više osjetilna no razumska 'metoda', a upravo se na saznanjima intuitivnog uma obogatilo danas toliko postojano skladište ljudskog raz-uma. I zabrinjavajuća je činjenica da je genija sve manje, da su ljudi posve izgubili izvorni doticaj s prirodom.

[Otrovni Starac]

I zabrinjavajuća je činjenica da je genija sve manje, da su ljudi posve izgubili izvorni doticaj s prirodom.

A sto, kad je knjiga prirode vec umnogome procitana, a ima li jos nekoliko strana pa da je covek odnese na tavan.

[maelstrom]

Naprotiv, mislim da s ovim novim znanstvenim dostignućima, što teorijskim, što eskperimentalnim, naslućujemo da smo tek negdje pri kraju bilješke o piscu predgovora. A još nas čeka 12 svezaka.

[Domaci Zdajnik]

Genije svakako ne mora biti onaj ko se genijem ispoljava. Dobro je rečeno da je genij onaj koji stvari (prirode) gleda uvek svežim očima, i mislim da se u tom može tražiti onaj atom genija. Upućenost i prepuštenost stvari (prirode) kod ljudi koji funkcionišu na regulativan i regularan način ne ponavlja se više puta pri susretu sa nečim što je naš razum već prepoznao ili upoznao (Kant, Fihte). Geniju kao da nedostaje taj momenat (što je zbilja stvar devijacije uobrazilje i razuma) sabiranja iskustva, kojim se stvari prepuštaju nekakvoj monotoniji poznatog, kao stvari koje kod čoveka više ne pobuđuju ni pitanje, ni radoznalost. Genije, u nedostatku takve mogućnosti, biva prepušten svakoj stvari kao prvi put, a takvo prepuštanje upravo podrazumeva naivan nastup (Šiler je o tome pisao, ako se dobro sećam), koji je takav da se prema stvari postupa kao prema kakvoj neuobičajenoj dragocenosti (iz perspektive uobičajenog uma).

Onda kad ja postajem plagijator Harmsa, Kafke, Beketa ili Ioneska u razgovoru sa nekim time što navodim sledeće (navodim primer koji mi sada pada na pamet, ali mogu biti i mnogo bolji):

Plagijator: Šta radiš u životu?
Neko: Idem u školu.
Plagijator: A zašto?

... ovo "A zašto?" spram nečeg o čemu se sigurno uobičajeni um ne pita - jer mu biva jasno unapred, povezujući razloge za to da se u školu mora ići do te i te godine - jest nešto što sam ja ipak samo naučio, dok postoje ljudi koji zbilja tako rezonuju, a ako li tako ne zvuče u praksi to je otud što primire svoju misao na vreme. U pisanju mogu da je upotrebe, ali čini mi se da njima u tom momentu to i ne zvuči naročito čudnovato (umetnički vredno), jer je geniju to rezonovanje sasvim prirodno.

Čak bi se moglo pomisliti da neuroza koja genija stiže potiče od tog pokušaja da se zauzda ova prirodno-naivna svest, pošto bi u društvu bila bitno osuđivana. Zamislite kako bi prijatelji doživeli onakvog genija ko bi poznanika presreo i upitao onako nešto. Dali je bio, čini mi se, upravo tako naivnog uma, s obzirom na ono što sam o njemu čitao, naime, kako se ponašao tokom čitavog života, i uvek ličio na desetogodišnjaka (koji "želi da postane starac"). (Premda bi valjalo iz dela nagoveštavati i ukazivati na te momente.)

No, može biti da pokraj naivne svesti ovde ima još nekih momenata.

[maelstrom]

Možda bi primjerena odlika genijalnog duha bila nepredvidljivost, što onemogućava svako oprimjerivanje sa težnjom ka uopćavanju genijalnog ponašanja. Osobinu nepredvidljivosti dijeli sa luđacima.

[Domaci Zdajnik]

Zahtev koji predlažeš, Maelstrom, ne bih mogao da podržim iz razloga što smatram da se svaka tvorevina genija daje reprodukovati. Zasluga genija nije u tom što tvori nešto neponovljivo, nego u tom što tvori neki kvalitet po prvi put. Tako bismo mogli i filozofa da nazovemo genijem, i da tražimo da on misli nešto što niko nije mislio, ali ni ono što drugi neće misliti. No, mi danas imamo studente filozofije koji uspevaju dokučiti mišljenje Platona, Aristotela, i drugih, i time pobijamo tezu da je mišljenje genija nemoguće dostići, kopirati.

Ako, pak, pojam genija rezervišemo samo za oblast umetnosti imaćemo zahtev da se tvorevina njegove vrednosti ne da poopštiti. Međutim, ako uspevamo u tom delu razlučiti onaj čisti umetnički kvalitet, ako ga pritom znamo prozvati nekako, imenovati, mi smo ga već uopštili, a to znači stavili pred druge da ga mogu proizvoditi dalje.

No, ja bih se sada vratio na početak pitanja o geniju i njegovoj, uslovno rečeno - ludosti. Smatram da ovo pitanje čak ne pripada filozofiji, estetici, već psihologiji. Mi možemo razmatrati šta je umetnik, i ovde bismo bili još uvek na polju koje se tiče filozofije i njene discipline - estetike, u tom smislu što bismo razgovarali po čemu je neko umetnik, šta je kriterijum za to biti umetnikom, itd. Kod pitanja šta je genije, povezujući ovo sa bolešću i mogućnostima stvaranja, bez obzira na konkretne kvalitete koje tvori, mi se nalazimo na onom polju kada pitamo o uslovima stvaranja s obzirom na karakter, na ličnost koja može biti zdrava ili bolesna, te imamo još da raspravljamo i o tome šta je normalno a šta nenormalno u medicinskim i psihijatrijskim pojmovima.

Filozofski je, međutim, pitati o tome po čemu je neko umetnik. Genije unutar ovog pitanja ima mesto onog ko je u umetnosti napravio nešto nesvakidašnje, dakle, po čemu je neko naročito veliki umetnik.

[maelstrom]

Nisam govorio ništa o neponovljivosti, tek o nepredvidljivosti. A što se tiče neponovljivosti, samo genij ili nitko (ukoliko je svaki genij jedinstven; apsolutna neponovljivost) ne može doprijeti do prvih uzroka Platonove i Aristotelove filozofije. Ono zapisano, što svaki prosječni student proučava, to su samo postulati - a stanja koja su filozofe dovela do takvih misaonih tvorevina više nitko (ili samo genij) može svjesno ili nesvjesno 'reproducirati'. Genij uvijek mora krenuti iz ničega.

Nitko ne može shvatiti kako je Platonu sinula 'ideja' o idejama, kako je praktički iz ničega izgradio filozofski sustav koji će postati uzorom cjelokupne zapadne filozofije. Upravo su ta nepredvidljivost, jedinstvenost i originalnost (koje je pokazao Platon) osobine genija.

A nekonvencionalnost, nepredvidljivost i originalnost neumitno za sobom povlače barem ekscentričnost u društvenom ponašanju, jer jedan genij niti može, niti bi htio svjesno odijeliti način na koji društveno funkcionira od načina na koji misli.