Saopstenja za javnost

[Admini...]

Predsednik Diferencije o optužbama da Differentia cepa Srbiju
O tome kako Differentia cepa Srbiju
 
 
Moja ideja je da građanin ne dobije samo ekonomsku samostalnost i ravnopravnost, već da se oslobodi u anarhističkom smislu. Moja ideja je ideja protiv autoriteta svake vrste, protiv robovanja bilo čemu. To podrazumeva NE glavnom gradu, NE tradiciji i vezanosti za istoriju, NE predodređenosti, NE svemu sem slobodi da se sopstvenim izborom bude i ima ono što je svakome dato i što se poštenim radom zaradi. Takva psihologija vodi doslovnoj ravnopravnosti. Ideja je anarhistička, samim tim i deluje utopistički, ali jeste put u doslovnu demokratiju i kosmopolitizam.
 
Ja ne postavljam region zato što želim da odvajam neki deo od matice, nego iz razloga njegove zaštite. A zašto bih uopšte regionalizovao zemlju ukoliko bi Beograd bio korektan prema ostatku Srbije? Za tim ne bi bilo potrebe. Region je u Evropi i zaštita i mogućnost za bolju povezanost sa svetom, ali i bolju povezanost opština unutar regiona. Dalje kažem da ako bi u tako regionalizovanoj državi i dalje bilo autoriteta kao što je «glavni» grad, u kome je i dalje sve skoncentrisano (zato bi se i zvao glavnim), sem ekonomske samostalnosti opština i regiona, ja bih bio siguran da posao nije završen, i da je građanin centralne Srbije, iako dobija sopstveni novac, i dalje na gubitku.
 
Tomas Mor je govorio da bi glavni grad trebalo izbeći, te da gradovi u zamišljenoj državi moraju imati mandate «vodećeg» ili «glavnog», kako se moć ne bi skoncentrisala na nekom mestu. Primeri jedne slične psihologije su one zemlje za koje ne znate ili imate poteškoća da se prisetite koji im je glavni grad. Za Sjedinjene Države mnogi bi kazali da je to New York, jer je daleko veći centar od Washingtown-a, slično je i sa Nemačkom, koja daje primer zemlje u kojoj to «glavni» ne igra nikakvu ulogu, jer se isto tako i drugi gradovi mogu zvati tako, ali svaki u svojoj oblasti. Ako bi u Srbiji Beograd bio politički centar (mesto okupljanja političkog establishmenta države), onda bi svaki od regiona morao da ima bar po dva grada od kojih bi svaki morao da bude centar jedne od ministarskih oblasti: za tešku i laku industriju, za poljoprivredu, za saobraćaj, za obrazovanje, za sport, itd. Dakle, tada ne bi bilo u doslovnom smislu «glavnog» grada, već bi se nominalno takvim nazvao samo onaj grad u kome se sakupljaju politički zvaničnici države. Ako bi ko došao iz inostranstva u Srbiju kako bi posetio ministra za sport, mogao bi da ode u Suboticu ili Leskovac, jer bi se tamo možda nalazilo to ministarstvo. To je najbliži oblik takvom jednom sistemu ravnopravnih mogućnosti u kome nema autoriteta, ponižavanja i diskriminacije.
 
Naslov ove rasprave - Differentia cepa Srbiju - jeste provokativan i nameran, iako dobro znamo da to ne samo ne želimo nego nije ni moguće barem u narednih 100 godina, a kao što je B. K. Vučo kazala na tribini u Nišu: «Šta me briga šta će biti za 100 godina, ja živim sada, i hoću sad da imam to što mogu i što mi pripada!» E, to što mogu da imam i to što može da mi pripadne, što je moje, jeste ostvarivo i kroz region, sa visokim ingerencijama. To je sve u redu, ako bismo uradili i ono što sam naveo u prethodnom pasusu, a što neće biti lako ostvarivo. Ja, međutim, ovim «cepanjem Srbije», u razgovoru sa ljudima, želim da pokažem spremnost da se pokrši svaki kompromis sa pričama koje podrazumevaju podređivanje autoritetima, bila ona tradicija, istorija, krv... Spremnost da se ide do nekih krajnosti kako bi se oslobodili lanaca onih koji ne cepaju zemlju kao Srbiju, već stvaraju neposredan razdor među ljudima koji žive na različitim teritorijama iste države. Jer kako da Vranjanac ili Leskovčanin posmatra građanina Beograda a da mu ne zavidi na onome što ima kao mogućnosti u svom gradu, a da za to nije morao prstom da mrdne već jedino da tamo bude rođen!
 
Zato kažem, moja teza ovde nema političku težinu koliko nosi kod kulturološkog i psihološkog opredeljenja, jedno veliko NE. To veliko NE, urezano u glavama ljudi koji žive na ovim prostorima znalo bi – tako urezano – da se ispolji ne samo uskoro kada bi trebalo da se izbore za svoj novac i svoja ovlašćenja na teritoriji regiona, već uvek, i u svakom slučaju, pa i onda kada ne bude bilo inicijative kakve sada vidimo u obliku Diferencije ili političkih partija iz Šumadije (ili jedne političke partije) i Vojvodine koje se zalažu za to oslobođenje. To je čovek koji je svestan svojih prava, slobodan i spreman da se izbori za njih, jer je vođen samo logikom ravnopravnosti.
 

Aleksandar Kekenj
Niš, 14. novembar 2006.

[Admini...]

O izgradnji Avalskog tornja
Jaše li, jaše
 
O izgradnji Avalskog tornja. O tome kako je jug Srbije u stvari bogat, čak bogatiji i od Beograda, a da to i ne zna. O tome kako u Srbiji nesvesno postajete donator.
 
 
Izjava nekadašnjeg Čačanina, a danas beogradskog Kapitalca, Velimira Ilića, da će obnova Srbije biti završena izgradnjom Avalskog tornja (izvor: Večernje novosti, 21. decembar) izgleda da nije imala koga da dotakne svojom grubošću. S obzirom na to da su pare stizale sa svih strana, da je organizovana emisija na televiziji Beograd 1 sa ciljem da se prikupe sredstva građana za njegovu izgradnju, čini se da građani zaista Toranj doživljavaju kao poslednji problem koji Srbija još ima da reši. Valjda smo se složili da se od naših para koje su završile u kasi Republike Srbije gradi Toranj, simbol našeg svetlog grada, nas Nišlija, Kragujevčana, Leskovčana, Zrenjaninaca, Novopazaraca, itd. Sad, to što se taj toranj nalazi na području grada Beograda, ili regiona «Beograd», i što ne služi nikome drugom do turističkoj organizaciji tog grada, valjda nije naš problem. Valjda je to problem Beograđana. U stvari, važno je da smo Srbi, i da se u Srbiji nešto radi. Je l' da?
 
Mediji su se osmelili da jave o tome da se ovih dana kreće sa izgradnjom, i to su činili tako svečano, kao da se zaista imamo, mi iz centralne Srbije, čemu radovati. Sve su naznake da je došlo bolje vreme, vreme kada znamo gde su otišle naše pare od poreza i drugih dažbina. Javili su i to da naš ukupni ulog iznosi oko 10 miliona evra, a da su isto tako uložili, mada transparentnije, i umetnici, novinari i drugi zaljubljenici u Beograd (pardon, u Srbiju), te da njihov fond iznosi milion evra. Sve to daje dovoljno za početak izgradnje vele-tornja, malo višeg od onog koji je NATO agresor porušio, malo lepšeg i stabilnijeg, i naravno, za razliku od starog, bez telekomunikacionih funkcija. To će biti čist simbol, bez primesa korisnog, ogoljeno lepo, kao u estetici Imanuela Kanta.
 
Da ne dužimo o ovome, ipak se tu radi o sići od svega 10 miliona evra (ima mnogo gorih primera). Valjalo bi zaključiti da Srbija, budući da ima para da finansira izgradnju jednog tako skupog spomenika, jeste bogata zemlja, a naročito ovaj deo južno od Beograda. Jer kako bismo mogli da budemo siromašni ako se (i) od naših para zida igla od 200 metara, odnosno simbol jednog manje bogatog mesta kao što je Beograd? Dakle, budimo srećni jer nam je u stvari sasvim dobro, samo to još uvek ne znamo ili ne umemo da osetimo.
 

Aleksandar Kekenj
Niš, 23. decembar 2006.

[Admini...]

O tome kako Srbiju vidi aktuelna vlast
Opanak ujedinjuje Srbiju
 
 
Pitanje koliki broj Srbija imamo je interesantno iz tog razloga što sam pri stavu da su sve stranačke ideologije u srbiji makar u nekoj meri populističke, što znači da zadovoljavaju jedan deo populacije, ciljnu grupu. Svaka Srbija ima svoju političku partiju ili nekad čak i blok. Gospodin Koštunica, gospodin Nikolić i gospodin Tadić veruju u tri Srbije. Iako g. Koštunica smatra da ujedinjuje dve "zaraćene", napominjući, zajedno sa g. Tadićem, da je izuzetno opasno po Srbiju postojanje te podeljenosti, samim tim pretpostavlja još jednu Srbiju, pa tako i možemo da zamislimo kako bi izgledala za npr. pet godina.
 
Gospodin Tadić je delimično populističan i teži osvajanju vlasti preko koliko-toliko iskrenih ideja demokratije, mada je spreman da pogazi neke osnove građanskog društva. S druge strane, g. Nikolić je ili naročito primitivan kako mu glase same ideje (ideje SRS-a, ideje glasača SRS-a), ili uživa u borbi za vlast i jedino zbog toga je u politici, što ga čini sigurno pametnijim mada ne i humanijim od "gospode" koja za njega glasa i kojoj se on obraća. Premijer Koštunica, kao glavnokomandujući Seljačko-narodnjačke koalicije, predstavlja kao svoj najveći uspeh retrogradni, antigrađanski, poludemokratski (svi znaju da je njegova legitimnost zavisila od vlasti koja ga je i organizovala, tj. da je namešteno njegovo priznavanje na referendumu) ustav, ustav koji se slobodno može nazvati "Grb, zastava, TRUBA!", kao što je već Pero Luković kazao na jednoj tribini. No, Koštunica mora nečim da se pohvali, inače bi izašlo na to da ništa nije uradio za vreme svoje vladavine. Kako taj ustav i nije za neku pohvalu čak ni pred onim intelektualno naročito ograničenim građanima Srbije i Srbima, on se sada hvali time što tobože "ujedinjuje razjedinjenu" Srbiju, kao i time što se kune u Kosovo. On Kosovo može da voli koliko hoće, ali taj čovek zna daleko bolje od svih građana da je ono što želi sasvim drugačije od onoga što je realna kosovska situacija. No, opet, zašto da ne pokaže još i to da ga svako parče teritorije Srbije "boli", pa tako još malo da "uđe" gospodi Srbima ili Srbendama, da pokaže da je makar onako privatno pokušavao da tu južnu pokrajinu zadrži u Srbiji dok je i sam na vlasti.
 
Pa ipak, pohvala o "ujedinjenju Srbije" je najinteresantnija. Za vreme njegove vlasti, istina, Kosovo se još uvek drži nekim nevidljivim nitima za Preševo, Kuršumliju i brda koja pripadaju Centralnoj Srbiji, ali Crna Gora je otišla iz "bratskog zagrljaja" dobrih Srba, Vojvodina je sve nezadovoljnija postupcima Narodnjaka, a jug, istok i centar Srbije su sve siromašniji i sve više zaostaju u odnosu na Beograd. Kako onda Koštunica u opancima (Guča, Velja i Palma) ujedinjuje Srbiju? Gde se očituje to ujedinjenje? Sigurno ne u tome kakav je standard i kakvo je zadovoljstvo u različitim delovima Srbije. Moguće je da se radi o nekakvom ujedinjenju ideološke vrste. Nešto tipa: za Srbiju više nije tako ozbiljno/bitno to kojim će putem poći, jer su sada sve političke opcije solidne, a najbolja je ona koja je umerena u svemu, koja polako gmiže ka Evropi, kao da su građani Srbije zaista pripadnici nebeskog i besmrtnog naroda, pa mogu živeti hiljadama godina, ili su besmrtni, pa im ovaj momenat, i predstojeće godine, ne znače ništa naročito. Uostalom, da li je moguće i zamisliti kako nebeski narod (u opancima, razume se) moli ili trči za nekom tamo Evropom?
 

Aleksandar Kekenj
Niš, 1. januar 2007.

[Admini...]

O tome kome se obraćamo, ko želimo da nas čuje
Sve zavisi od nas!


Jedno od najvažnijih pitanja u pripremi inicijative za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije svakako jeste: kome se obratiti? A zavisiće od toga na koji načim želimo da postignemo cilj. Ovo, pak, zavisi od činjeničnog stanja na političkom terenu, odnosno kakva je volja ugroženih građana s jedne, i najrelevantnijih stranačkih i medijskih faktora s druge strane.

Decentralističke i regionalističke ideje, iako vrednosti koje je građanska Evropa još davno realizovala, u Srbiji i na ovim prostorima uopšte, nikad nisu bile popularne u medijima, partijama i međ običnim narodom. Pošto isplativost emitovanja ideje na mediju zavisi od potražnje publike, od njenog raspoloženja prema ideji, razumljiva je medijska – nazovimo to tako – nezainteresovanost.

Autonomaši u Vojvodini regionalizaciju ostatka Srbije doživljavaju uglavnom kao pretnju razvoju šire autonomije za već postojeću, njihovu autonomiju. Smatraju da bi novoformirane regije imale niže ingerencije od onih koje trenutno ima Vojvodina, i da bi se mogao nametnuti koncept izjednačavanja svih regija u zemlji, čime bi Vojvodina izgubila.

Mnogi u Nišu i Kragujevcu, kao gradovima u kojima se ideja o decentralizaciji pre nego na drugim mestima javila, smatraju da bi trebalo zakucati direktno na vrata vlasti. Njihova zamisao bila je da se može blagim uticajem, lobiranjem i stidljivo-partijskim zalaganjem izboriti neki nivo prenosa ovlašćenja sa republike na lokalne samouprave. Ali ne samo da se ovaj prenos odvija sporo, nego je lobiranje kod ovih stranaka obično ograničeno na prividnu decentralizaciju, daleku od suštinske, a o regionalizaciji tek ne možemo da govorimo. Uz to, ako budemo razmislili sa njihove strane, i oni deluju kao komercijalni mediji, te zauzimaju stavove i modifikuju svoje programe s obzirom na već konstituisano mišljenje gomile.

U ovom smislu, kucati na vrata Beograda i tražiti da sebi zategne malo kaiš kako bi nešto sredstava došlo i u Centralnu Srbiju, može voditi jedino do iskrenog osmeha ljudi iz vlasti, koji dobro znaju da je: 1) Beograd taj koji donosi najviše glasova, pa je dobro da se tamo i (ubedljivo) najbolje živi i najviše ulaže, 2) prosečan građanin Srbije, još uvek pod traumom sakaćenja države, uplašen pojmovima decentralizacije i regionalizacije, da to ne razume, i da bi time vlast ili stranka koja ovu stvar pokrene samo nepotrebno izgubila bitan deo glasova na sledećim izborima.

Čak nam je i novim ustavom ostavljeno samo da sanjamo o regionalizaciji i debeogradizaciji.

No, svi se oni slažu u tom jednom – da moramo sami da se organizujemo, a ja ću dodati – dok se još Srbija nije u potpunosti preselila u Beograd. Vojvođani govore da mi nismo njihov problem i da su se i oni dugo borili za autonomiju, da isti put i mi moramo da pređemo. (Kao da se država zaista i otvoreno, sa glavnim gradom kao jedinim profiterom, suprotstavlja sopstvenoj «periferiji»!) Beograđani i vlast govore da mi samo umišljamo i da se u stvari u Srbiji generalno loše živi; a kad im ukažemo na prosečne plate po opštinama, na broj kulturnih, istorijskih, naučno-obrazovnih institucija, ustanova i manifestacija, na jednosmerno kretanje stanovništva, oni se slože s Vojvođanima da smo sami krivi i da moramo biti pematniji i preduzimljiviji ako želimo da imamo što oni imaju.

Razvoj lokala do sada je bio koncipiran kroz lobiranje lokalaca u republičkom parlamentu. Ovakva zamisao razvoja manjih mesta može biti praksa samo u strogo centralizovanim državama, koje ne dozvoljavaju da lokal odlučuje i raspolaže sredstvima koje uplaćuju sami njegovi žitelji. Pošto vlast nema razloga da se brine oko ovoga dok god su građani neobavešteni o tome zašto nemaju novca, i dok god se zalažu za gvozdenu pesnicu centra (glavnog grada), država nema razloga da se teritorijalno reorganizuje. Makar ne samoinicijativno. Novi ustav omogućuje upravo regionalizaciju koja podrazumeva političko osvešćenje građana koji žive u ovo takozvanom «iks» području (Centralna Srbija – ni region, ni lokalna samouprava). S obzirom na to da je nemoguće očekivati u bliskoj budućnosti ovakvu vrstu osešćenja kod bar polovine stanovništva ovog područja, država (Beograd, vlast) je obezbeđena od odliva sredstava u nerazvijena područja.

Vlast, dakle, to ne bi učinila, sem ukoliko bi se javila ozbiljna i agresivna kampanja sa zadatkom debeogradizacije, decentralizacije i regionalizacije zemlje. Za ovakav poduhvat potrebni su ljudi. Ne oni koji će govoriti na medijima do iznemoglosti, i ukazivati opet nekom tamo Koštunici, nekom Dinkiću ili Tadiću da previđa standard nas koji ne živimo u njihovom Beogradu, već ljudi koji će izaći na ulice. Sve dok nezadovoljni ljudi ne budu pokazali masovnost, želju i odlučnost, sve dok se ne bude pojavila kritična masa ljudi na ulicama, koja bi se dala u građansku neposlušnost, i sve dok se ova stvar ne bude desila u svim ugroženim područjima, Srbija neće postati građanska i država bez teritorijalne diskriminacije.

U ovoj se zemlji za prava koja neki drugi imaju moramo boriti sami, jer to naše predstavnike - ako ih uopšte možemo tako nazvati, jer mi ih jesmo birali, ali oni nas ne vide - ne zanima.

Aleksandar Kekenj
Niš, 27. januar 2007.

[Admini...]

Nakon raspodele sredstava iz NIP-a za turizam
Niš još jednom opljačkan
 
 
Nova runda NIP-a za turizam nije donela ništa novo. Nijedan projekat iz Niša nije prihvaćen, čime ne samo da se ponavlja prošlogodišnja epizoda raspodele sredstava pri kojoj je Niš dobio nulu, nego se sve to sjajno poklapa sa raspodelom sredstava vezanih za kulturu u okviru istog Plana. Nakon svega što se opštinama sa jugoistoka zemlje priređuje iz Beograda, svakako da čudi to što Vlada ima i dalje obraza da tvrdi kako se angažuje na planu ravnomernog regionalnog razvoja. Rekao bih da ovo više nije stvar politike, nego vaspitanja političke garniture na vlasti, njihovog odnosa prema ljudima koji ovde žive, koji ipak mogu jako dobro i da osete to što im se čini.

Nacionalni investicioni plan, kao instrument za raspodelu sredstava koncentrisano, planski, racionalno, s obzirom na kvalitet projekata koji konkurišu, zamišljen je tako da podstiče profesionalnost i ozbiljnost kako bi se novčani fond kvalitetno iskoristio. Međutim, takva raspodela podrazumeva da je zemlja ravnomerno razvijena, odnosno da nema nikakve strategije dirigovano-ravnomernog regionalnog razvoja, i, paradoksalno ovome, anticipira upravo centralizam. Država koncentriše novac u fondove Nacionalnog investicionog plana sa svih područja (što je centralistički princip), koji potom distribuira s obzirom na kvalitet projekata, a ne na osnovu potreba ravnomernog regionalnog razvoja. U zemlji koja je u pogledu razvijenosti toliko heterogena, koja se toliko razlikuje da se u pogledu životnog standarda dolazi i do odnosa 1:20 (jedna opština može biti dvadeset puta razvijenija od druge; Evropska unija od potencijalnih članica traži smanjenje regionalnog jaza do tolerantnih 1:2), koncentrisani način raspodele, kakvog god kvaliteta bio, promiče strategiju metropolizacije, dalji regionalni jaz, dalje pustošenje siromašnih područja, i intenzivira dalju migraciju stanovništva ka severu.

Pošto imamo na delu ne samo raspodelu iz jednog centra, nego i plansko zapostavljanje projekata sa juga zemlje, vidimo demagogiju par excellence aktuelne vlasti, naročito onda kad tvrdi da se stara o ravnomernom regionalnom razvoju. Koliko je, međutim, do razvoja Niša stalo predstavnicima političkih stranaka u gradu, odnosno političkim pionima beogradskih centrala, jasno govori i to što se niko od njih nije oglasio kritički prema raspodeli, i to kako skandaloznoj prošlogodišnjoj, tako i ovoj aktuelnoj.

Oštra reč kritike ne može mnogo da naudi vlastodršcima, ali, pošto se već time bavimo, moramo ih bez pardona nazvati najgorom vrstom lopova, jer ne samo da otimaju i ništa ne vraćaju, već otimaju sa teritorije koja je po svim pokazateljima ubedljivo najnerazvijenija i najsiromašnija u zemlji.

Aleksandar Kekenj
Niš, 26. 3. 2007.

[Domaci izdajnik]

Niš protiv decentralizacije i regionalizacije
Izjava za novosadski dnevni list Dnevnik

Regionalistički pokret u Srbiji južno od Beograda je samo prividno prisutan. Ne treba se zavaravati time što se godišnje održi par sastanaka ili predavanja na temu decentralizacije i regionalizacije, ili što par nevladinih organizacija od po nekoliko članova izađe u javnost i kaže da je njihova opština dovoljno iscrpljena, da je potrebno regionalizovati državu i uspostaviti konačno ravnopravne odnose između građana u Vojvodini koja je autonomna pokrajina, Beograda – koji ima status posebne teritorijalne jedinice, i ostatka Srbije koji u odnosu na ove izgleda kao slepo crevo.

Interesantne su i izjave premijera i ljudi iz vodećih, populističkih stranaka kada dođu u posetu opštini koja ima prosečnu platu od 8.000 dinara i 50% nezaposlenog stanovništva, kako država sprovodi politiku ravnomernog regionalnog razvoja. A sa druge stane NIP za kulturu odvaja 82% sredstava za Beograd prošle, i preko 60% od sredstava iz budžeta Srbije ove godine.

U jugoistočnoj Srbiji pre svega ne postoje mediji koji će ispratiti malobrojne izveštaje koje pružaju organizacije regionalističke i građanske orijentacije. Anketa koju smo radili prošle godine u oktobru mesecu - koju lokalni mediji nisu ispratili jer decentralizacija, kako kažu ne zanima ni njih, a ni njihove gledaoce - pokazala je da su čak i akademski građani, studenti Univerziteta u Nišu, daleko od shvatanja problema centralističke države. Uzorak od oko 190 studenata dao je podatak od čak 49% onih koji se protive decentralizaciji i regionalizaciji.

Mediji reaguju onda kad ih centralizam neposredno nanosi štetu, kao što je slučaj bio sa dodelom nacionalnih i regionalnih frekvencija.

Boško Ristić je nedavno uzdrmao javnost idejom o formiranju autonomne pokrajine sa sedištem u Nišu. Ta vest je teško pogodila građane Niša, u to budite sigurni, ali ne onako kako bi se ponadao politički obrazovani subjekt. Ako biste u ovom trenutku raspisali referendum o tome, Nišlije bi ogromnom većinom glasale za dalju beogradizaciju i centralizaciju Srbije, a Boška Ristića i takve koji pominju ideju da se formira pokrajina (ovde se uobičava govoriti o tome kao regiji, jer valjda manje boli od autonomne pokrajine), među kojima sam i ja, prozivaju izdajnicima i oportunistima. To je za medije bila Ristićeva nervoza, a verujem da su i u gradskom odboru Demokratske stranke to primili kao težak udarac, budući da se spremaju za lokalne izbore, i da dobro znaju buđ lokalnog biračkog kolača koji ne podnosi priče o «daljem cepanju Srbije», kako oni zovu ideju o regionalizaciji.

Mnogo je tu krivaca, od uređivačke politike medija koji jure gledanost, preko nesposobnih, trećerazrednih lokalnih novinara, do lokalnih ogranaka beogradskih političkih partija koje ne smeju da govore ni o decentralizaciji a kamo li o regionalizaciji.

I ne treba biti lažno optimističan. Nije defetizam reći da je stanje katastrofalno, ako je to stvarno stanje stvari. Jedino na taj način bi se moglo dogoditi da neko konačno u centru moći, u Beogradu, reši da podari građanima južno od dveju reka - protiv njihove volje - teritorijalnu ravnopravnost, odnosno region sa visokim nivoom autonomije.

Nisam siguran za druge regionalističke organizacije u okrugu, ali ja ću uvek dati podršku Vojvodini u nastojanju da izbori viši nivo autonomije. Ne pod onim geslom da je jača Vojvodina ujedno i jača Srbija, jer to već načelno navodi ka eksploataciji Vojvodine, nego iz razloga što bih se kao njen građanin interesovao za bolje uslove života i jaču pokrajinu. I mislim da bi to morao da bude interes svakog politički aktivnog subjekta u Vojvodini.

Aleksandar Kekenj
NVO Differentia, Niš
15. avgust 2007.

[Domaci izdajnik]

Izdato je novo saopštenje... mada je na nekim medijima (B92) prikazano kao saopštenje Socijaldemokratske unije/omladine, ovo jeste saopštenje koje sam ja napisao, i koje potpisuje Diferencija (tako su javili svi mediji u Nišu, i neki beogradski, zapravo svi osim B92):

Neonacizam na Filozofskom fakultetu u Nišu