Obećao sam komentar na ono što se juče zbilo u emisiji. Pošto ima mnogo toga, komentarisaću (uglavnom ukratko) samo ono što bi imalo značaja za nekog ko bi mogao biti učenik o ovoj stvari, ali učenik-polaznik. Pa da krenemo.
Komentar uz izjave Jovice Stojanović- Ljubav je prolazna, disperzivna, neuhvatljiva.
Trebalo bi se još bolje raspitati koliko je prolazna, ukoliko se tokom nje radi o izgradnji i nadgradnji onog primarnog dopadanja. Tada bi trebalo da je ljubav sa protokom vremena jača, a ne disperzivna.
- Izvire iz primarnog, bazičnog narcizma.
Kao i većina ovih citiranih stvari, izjave nisu poduprte nekim argumentima, pa ćemo i ovo ostaviti otvorenim, baš kao i prethodni citat. Sve to zahteva posebnu analizu.
- Ljubav je po prirodi nešto čemu tek treba da se naučimo.
Marksistički i fromovski. I podržavam. Ljubav koja ne traži učenje ne može biti ništa plemenito.
- Priča o "tajnovitosti ljubavi" postoji kod onih koji je i nemaju.
Jako dobro rečeno. Ciljam na istu stvar svih ovih postova. Najveći mistifikator ljubavi je to što će ostali učesnici (učesnice) u emisiji tvrditi: Ljubav je ljubav, ljubav je osećanje, ljubav je voleti, i slično, a što nema ama baš nikakvo značenje, šire od osnovnog pojma (ljubavi). Oni koji takvim ljubav prozivaju, čini mi se, pokušavaju da pojednostavljivanjem ljubavi opravdaju pred sobom nezadovoljstvo ljubavnim životom. Ljubav ne voli pojednostavljivanje, a ništa (u hegelovskom smislu) ne voli da se prema njemu odnosimo kao prema nekoj prostoj i jasnoj stvari.
- Kad volim, ja u stvari usavršavam svoju bolest.
Može biti, no, svakako da nije tako važno kako ćemo tu stvar prozvati: bolešću ili zrelošću. To je stvar pesničkog izbora, u koji ne bi trebalo zalaziti dok govorimo na način traženja odgovora.
- Žene su u ljubavi prikriveno agresivne.
To, opet, neće imati nikakve veze za razrešavanje pojma ljubavi. Žene mogu biti i troglave, pa opet - šta s tim?
- Važnije je voleti nego biti voljen.
Važnije je voleti jer se tu zadovoljava ona potreba za ropstvom nekom višem biću koje biramo. Biti voljen je potrebno tek toliko da bi subjekt koji voli bio slobodan da voli, tj. da bi se osećao izabranim (da služi, tj. voli).
- Ljubav je monogamna. Seksualnost je poligamna.
I sa ovim se slažem.
- Žene vole gospodare.
To može biti istina, ali o tom se ne radi kad govorim o gospodaru i slugi. Svaka žena može biti i dželat, kao što to može biti i muškarac, i to neće povrediti pojam ljubavi.
- Svaka ljubav postavlja granice: ljubav podrazumeva ograničavanje sopstvene slobode i slobode voljenog bića.
Slažem se, ali to je već konkretizacija nečeg što nismo uspeli da saznamo (iz priče u emisiji).
- Ljubav je slika, a ne realnost.
Ukoliko je ono što mi od nje stvaramo, tada bi moglo tako da se kaže: pre će biti slika nego realna, gotova stvar.
- Ljubav je kad sretnem ženu koja je prosečna srpska krava, i od nje napravim boginju. Praviti ikonu, boginju od žene.
Jako važna stvar je to da čovek sam stvara ljubav, da mu nije predata na korišćenje gotova. Zato ovo gore rečeno jeste najpre afirmacija stava da ljubav izvire iz subjekta (da je narcisoidna), te da se ljubav tvori, i nije gotova, što je jako važno.
Komentar uz izjave Danice Maksimović- Da nema žene, muškarci ne bi mogli da žive.
- Srce se ljubavlju hrani.
- Ljubav je platonska.
- Ako hoćete da budete slobodni u ljubavi, morate da imate svoj identitet.
- Velikim slovima pisati ljubav.
Nema se šta komentarisati. Naveo sam samo primere praznih priča o ljubavi, koja to i ne može da bude za onoga ko ovako olako izvaljuje o tom fenomenu.
Komentar uz izjave Jelene Kajgo:
- Ljubav je odraz nesavršenstva.
Slažem se. Ova izjava stoji i na početku ovog topika.
- Čovek ima potrebu da voli i da bude voljen - istom jačinom.
U nekom smislu afirmacija ove izjave značila bi rušenje one pretpostavke o igri moći kao fundamentu ljubavnog osećanja. Ako bih hteo ovo da oborim, ipak, isto tako mogao bih se poslužiti pričom o igri, jer ona u dovoljnoj meri narušava ovu hipotezu.
- Ljubavi se isprečava problem straha kod ljudi, njihova jeziva iskustva. Tada prave zid oko sebe.
Primetimo da se često postavljaju pitanja koja suviše konkretizuju fenomen ljubavi. Kao da je sve do pojave veze, odnosa između dvoje ljudi – sasvim jednostavna stvar. Teškoće, po mišljenju ovih ljudi, nastaju tek nakon vezivanja. Naravno, da je tako mi ovde ne bismo ni raspravljali o ljubavi.
Glupo je pričati "pustite emocije, osećajte, volite"...
Najzad jedna kvalitetna, filozofska izjava. Počinje da shvata kako je govoriti u praznim terminima o ljubavi isto što i blatiti je.
- Šanse za pravu ljubav su kao i izvući sedmicu na lotou.
Ako je ljubav ono što čovek tvori, ako izvire iz čoveka ili iz dvoje ljudi, ako ne zavisi ni od kakvog slučaja – ova teza nikako ne može da opstane.
Komentar uz izjave Marte Mratinković:
- Ljubav je hrana naše duše: kad volimo i kad nas vole.
Prva lekcija: Ne pojednostavljivati. Ovo što je gospođa psiholog izjavila mogli smo čuti i od bilo kog prolaznika sa ulice. Međutim, veliki broj njih nema pojma o tom šta znači voleti.
- Ne smeju se igrati igre moći u ljubavi, nego voleti.
Ne misli na igre moći koje sam ja navodio, nego na igru moći u primitivnijem značenju: na to da jedan plati za seks, na to da se žena uda za pare, i tom slično.
- Poslednjih decenija na Zapadu sve češći je fenomen straha od ljubavi, od vezivanja. Hrane se surogatima, zbog straha da će biti povređeni.
Da bismo se bojali ljubavi potrebno je najpre da znamo šta ona jest. Tada, rekao bih, ne bi mogla ni ta fraza “bojim se ljubavi” da stoji. Uvek mi je to izgledalo tako paradoksalno. Bojim se sreće. Bojim se ljubavi. Bojim se uspeha. Sve su to naučene fraze sa sapunica i popularnih nedeljnika.
- Oni koji se plaše samoće znaju da utonu u drugu osobu i tako upropaste ljubav.
Drugim rečima: Ko mnogo voli uglavnom će upropastiti ljubav. Ili prevedeno na jednostavniji jezik: Ko mnogo ljubi, upropastiće ljubav. A može to i ovako: Ko mnogo vozi, upropastiće vožnju. Pa onda i: Ko mnogo uči, upropastiće učenje.
- Između ljubavi i sreće ne postoji znak jednakosti.
Ukoliko je shvaćena onako kako je dotična shvata, zaista je tako. Stvar je u tom da se o ljubavi govori, a da se njena važnost i visina ne okrnje.
Komentar uz izjave Jelene Pantović:
- Danas imamo privilegiju da biramo "sportisimo" (ljubav kao gimnastiku). Slobodni smo da biramo da budemo sa kim nam više prija.
Da vam olakšam: Žena je slobodna da bude kurva, ako joj to prija.
- Ljubav je duhovna. Ljubav je osećajna.
Primetiti kakve se još fraze lepe za ove ljude koji nemaju šta da kažu o ovoj stvari, a koji lagano blate po pojmu ljubavi. Ova gore navedena fraza je najbolji primer govora u prazno.
- Ljubav je danas zbunjena. Zbunjeni su i muškarci i žene.
Ovi ljudi, dakle, koji nemaju pojma, uglavnom, kako vidimo, stvar smeštaju konkretnije, ne pitajući se o razlozima ili uslovima za nastanak ljubavi, nego je postavljaju kao gotovu stvar, koju je još potrebno dobro voditi. Otud i ova totalno nebulozna izjava na pitanje: Kakva je ljubav danas?
I, naravno, izjava voditeljke koju je oduvek krasila visok nivo inteligencije, koji se ne usteže da prikaže u svakoj emisiji:
- Ljubav je ljubav.
Vrhunac blaćenja po fenomenu ljubavi. Ostavljamo je najdalje od nas, puštamo da se događa onako kako je zatičemo u okruženju. Ta, zašto onda postavlja takvo pitanje u emisiji? Zašto bi iko još govorio o ljubavi, ako je ona tek to, dakle, reč “ljubav”?
Postoji u pravoslavnom hrišćanstvu (po čemu se, rekao bih, teoretski najviše razlikuje od katoličanstva) taj zahtev da se nikako ne pita o tom šta bog jest. Pitati o bogu, dakle mislit, jest jeres, sektaštvo. Jer bog je naprosto to – bog. A čovek je, isto tako, upravo to – marva koja se ne pita. Koju je strah da pita. U ljubavi je pak i konzument onog o čemu se ne pita, što uzima za gotovo.
