|
Domaci Zdajnik
|
 |
« Odgovor #6 poslato: 26.06.2007. 16:11 » |
|
Molim Stojana Popivodu da prokomentariše jedan tekst. Komentar će biti sa strane, u praznom polju koje je idealno za pisanje komentara ili tekstova kraće forme, ali u vezi sa onim o čemu se piše na pomenutoj strani.
Stojane, ako ti nije problem i imaš malo vremena, prokomentariši tekst koji sledi (naslov teksta je VIP pandur):
Još jedan od Miloševićevih slugana je osuđen na robiju. Još jedna višegodišnja kazna, ovog puta za lokalnog pandura koji je verovatno jedne noći, posle kratkog razgovora sa dvojicom važnih glavonja iz službe, legao u svoj pandurski krevet i pomislio: “Večeras ležem kao provincijski pandur, sutra se budim kao predsednik”. Ništa nije moglo da naruši san umiren tim noćnim napredovanjem: hiljade žrtava, klanice, patnja, pljačke, kriminalci u uniformama, ubice sa legitimacijama, plaćenici, laž gazde, okrenuta leđa, izbeglištva, još patnje, još smrti. Pravio se pandur da ne zna da glavonje iz službe imaju braću blizance u službi “neprijatelja”, da je gazdin najbolji prijatelj pandurov iskonski neprijatelj i da je on i posle mirnog sna samo provincijski pandur, zadrt, priglup, prevaren i ispljunut na kaldrmu.
Zla matica nije doživela kraj suđenja, usahla je u neka četiri zida stranog zatvora veličajući svoj zločin do poslednjeg dana. Legao bi u zatvorski krevet i razmišljao kako nije trebalo tako da se završi. Dok je bio direktor banke i šef raznih komiteta komunističke partije sve je ličilo na uspešnu karijeru koja je trebalo da bude krunisana počasnim mestom u istoriji jednog naroda koji se dogodio. Četiri zida ne liče ni na jedan od kabineta u kojima je radio. Ovde on sluša pandure koji se nikad neće probuditi kao predsednici, krevet je pretvrd, sagovornici ga poštuju, ali oseća da oni nemaju onu inspirišuću dozu straha od gubljenja beneficija koje im je obezbeđivao; ipak, ovde su sluge samo po kazni ili karakteru, a on je navikao na sluge po profesiji. Nekoliko sati je ležao mrtav u krevetu pritvorske jedinice i razmišljao šta bi bilo da je ostao samo direktor banke, da li bi njegova žena i tada izgubila razum od bolesnih ambicija, da li bi njegova deca zaboravila da su ljudi, da li bi i tada nekim drugim izgubljenim, jadnim bićima u istim onim sudnicama čitali optužnice koje pominju hiljade mrtvih, nepoznatih ljudi. U razmišljanju ga je prekinuo stražar, odmah zatim i gužva, šef smene, doktor, konstatacija i kraj karijere. Matica je usahla, gnjide ostadoše da plate račun.
Danas je platio ovaj jadni pandur. Nije sačekao da kolone izađu iz Hrvatske pa da počisti za njima krv i tugu, napustio je položaje pre toga, kao svaka druga ličnost od velikog značaja (VIP pandur).
Doček ostalih izbeglica iz Hrvatske organizovan je odmah po ulasku u Srbiju, Beograd je bio zabranjen za kolone prevarenih, nasankanih, zloupotrebljenih i najvažnije za tadašnju vlast, naoružanih ljudi. Usmeravani su što u Vojvodinu, što u Pazar, a oni najnesrećniji na Kosovo, njima su par godina kasnije organizovali i reprizu selidbe. Tadašnje sluge režima danas su lideri raznoraznih patriotskih snaga, pokreta, partija… Tadašnji panduri i danas su panduri, osim ako u medjuvremenu nisu postali predsednici. Tadašnja deca danas su ljudi bez posla, bar ne onog plaćenog. Tadašnji neprijatelji i danas su neprijatelji, a porazi u koje smo silom ugurani patriotama su samo dokaz da su uvek bili u pravu. Jer da nam nisu neprijatelji ne bi nas pobedili.
Jednog jutra, davne devedesete, na zidu pošte u Sarajevu neko je napisao “Ovo je Hrvatska!” Sutradan je neko dopisao krupnijim slovima “Ovo je Srbija!” Treći dan je ispod svega toga osvanulo “Budalo, ovo je POŠTA!” Ne znam šta se desilo sa prvim i drugim, ali ako ovaj treći nekim čudom čita moj tekst, u ponedeljak sam u Zagrebu pa svrati iz Sarajeva da pijemo kafu na onom “njihovom” trgu. ■
Vaš komentar bi bio obimom trećina ili manje od trećine ovog teksta.
Edit:
Više i nije tako obavezno, pošto sam našao neku rezervu, ali ako gospodin ima volje, ne bi bilo loše.
|
