Manifest NVO Differentia

[Admini...]

Obnovljen je "Manifest" udruženja. Evo kako izgleda trenutno, ali je moguće dorađivati ga:




Stav 1. - Izgradnja građanskog društva
 
Želimo građansko društvo: bez predrasuda, ksenofobije, primitivizma i iracionalne mržnje.
 
 
 
 
Stav 2. - Decentralizacija republike
 
Centralizovana država je uslov za teritorijalnu diskriminaciju. Ljudi koji ne žive u centru bukvalno su robovi onih koji žive u povlašćenom centru. Decentralizacija je uslov ravnopravnosti građana.
 
 
 
 
Stav 3. - Regionalizacija republike
 
Zalažemo se za dvodomni parlament i Srbiju podeljenu na pet regija, i to: Niška regija, Šumadija, Podrinje, Vojvodina i Beograd.
 
 
 
 
Stav 4. - Denacifikacija
 
Zalažemo se za čoveka bez nacionalnog opterećenja i određenja. Za čoveka koji se dokazuje mišljenjem i delom, a ne nacionalnošću kojoj pripada. Naš čovek nije odgovoran za ono što se tiče naciona.
 
 
 
 
Stav 5. - Ateizacija
 
Za društvo bez zvanične vere i čoveka bez vere u ono što nije on sam. Za čoveka koji je sam svoj bog.
 
 
 
 
Stav 6. - Angažman iz nužnosti
 
Pokrećemo jedan Pokušaj kao nužnost i neminovnost, ma koliko moguće ili nemoguće bilo njegovo ostvarenje. Ono što nam niko ne može uskratiti jeste sama mogućnost da budemo angažovani.
 
 
 
 
Stav 7. - Angažovanje inteligencije
 
Od čoveka tražimo samo jedno: da razmišlja.
 
 
 
 
Stav 8. - Odgovornost inteligencije
 
Da bismo mislili potrebno nam je interesovanje ili ljubav prema nečemu. Biti zainteresovan za sebe i druge znači biti u dijalogu, biti u odnosu, biti agent i biti odgovoran.
 
 
 
 
Stav 9. - Prosvećenje okruženja
 
Mi hoćemo da osvajamo ljude i predajemo ih njima samima, da ih nateramo da osvoje sami sebe, da se pronađu - iznova ili prvi put - da misle.
 
 
 
 
Stav 10. - Odgovorna zajednica
 
Građansko društvo moguće je u zajednici pojedinaca od kojih svako odlučuje o sebi i drugome. To mogu oni koji su se pitali o sebi i drugima. Pitati se, dakle odlučiti.
 
 
 
 
Stav 11. - Za pretresanje problema i dijalog
 
Pitanja vode problemima i sukobima, njihovom uočavanju i razumevanju. Sukob mišljenja je znak da se o nečemu razmišlja, pita.
 
 
 
 
Stav 12. - Optimizam i entuzijazam
 
Ova vrsta angažmana cilja visoko, ali ne računa unapred.
 
 
 
 
Stav 13. - Intelektualac u zajednici
 
Dužnost je intelektualca da se u određenom smislu brine o onima koji sebe takvim ne smatraju i koji, tako, ništa ne preduzimaju. Intelektualac je pozvan da podnosi odgovornost dok se takvim naziva. Pozvan je i da druge zove sebi.
 
 
 
 
Stav 14. - Razgovor kao angažman
 
I najobičniji razgovor može biti angažman, oblikovanje sveta.
 
 
 
 
Stav 15. - Otpor
 
Ako postoje oni koji kažu "tako je oduvek bilo", i koji usput prećutkuju ono kobno "tako bi trebalo i nadalje da bude", mi ćemo biti oni koji kažu: Tako je do sada bilo, tako više ne sme biti.
 
 
 
 
Stav 16. - Decentralizacija subjekta
 
Osloboditi ljude straha od logičnog mišljenja i delanja. Osloboditi svest koja samu sebe zove provincijskom, u nameri da ustane i kaže da želi postati centar. Želimo da veruje da je to moguće, jer će jedino tako moći da misli o stupnjevima realizacije.
 
 
 
 
Stav 17. - Građanin bira
 
Mi postavljamo realan cilj: želimo svesnog pojedinca koji će birati sebe u svakom trenutku, potpuno slobodan pred mnoštvom kvalitetnih izbora. Želimo građanina koji će znati da prepozna diskriminaciju, eksploataciju i nepoštenje, ali i da ustane, svestan da može i da mora sebi krčiti put, da je on taj koji bira kakvu će sutrašnjicu živeti.
 
 
 
 
Stav 18. - Nema gotovih datosti
 
Postavljamo čoveka koji je potpuno odgovoran za sve što mu se događa; menjamo onoga koji nemoćno čeka da se boljitak dogodi, da ga neko drugi sprovede. Postavljamo čoveka koji energično polazi u realizaciju zdravih i neophodnih ideja koje će mu poboljšati uslove života; menjamo onoga koji sve prihvata kao datost sudbine.
 
 
 
 
Stav 19. - Biramo budućnost
 
Budućnost - to je ono što želimo da bude.
 
 
 
 
Stav 20. - Odlučnost
 
Ako je čovek u jednoj akciji, u jednoj misli usamljen, ako je u ideji izgnan i uklet, utoliko je njegova volja iznad vremena u kome živi, iznad trivijalne svakodnevice, utoliko je misija ozbiljnija i vrednija od drugih koje nalaze mnoštvo pristalica.
 
 
 

Možete dodati komentar ili novi stav.

[Shumadija do Tokija]

Uh, što se mene tiče, moglo je da prođe sa samo prva tri stava, sa ostalim stvarima se ili ne slažem, ili su toliko opšti, da ih je bespredmetno stavljati u nekakav manifest, jer samo zamagljuju suštinu problema koji je potrebno načeti u Srbiji.

Dakle kao što sam rekao slažem se sa prva tri stava, s tim što bih iz drugog stava izbacio drugu rečenicu (Ljudi koji ne žive u centru bukvalno su robovi onih koji žive u povlašćenom centru), zato što je nepotrebna i previše radikalna.

Ne slažem se sa sledećim stavovima:

Denacifikacija
Zašto se zalagati za čoveka bez nacionalnog opredeljenja? Ako se neko izjašnjava kao Srbin, to mu valjda ne smeta da bude dobar čovek. Naravno potrebno je paziti na redosled, ja sam pre svega Čovek, a zatim sam i Srbin i to ne zato što time želim nekoga (ko nije Srbin) da uvredim ili ugrozim, već naprosto zato što je to činjenica. Pa nisam Laponac valjda. Isto tako ako je neko Čovek, a Hrvat je, ja ću mu prvi stisnuti ruku i biti njegov prijatelj. Niti će njemu (ako je Čovek) smetati što sam ja Srbin, niti će meni smetati što je on Hrvat. Naprotiv uživaćemo u upoznavanju kultura, poštovanju različitosti, ..., u nacionalnim jelima u krajnjoj liniji. Isto tako ako neko ne želi da bude nacionalno opredeljen (a.k.a neopredeljen) to je savršeno OK, sve dotle dok se opredelio da bude Čovek.
Ateizacija
Zašto se zalagati za čoveka koji nema vere? Ja sam ateista, ali mi vernici ne smetaju i imam jako dobre prijatelje koji su vernici. Ovo je isuviše netolerantno. Uostalom pitanje vere je stvar ličnog izbora. Ovime se guše osnovne ljudske slobode.

Stavovi kao Angažovanje inteligencije, Prosvećenje okruženja, Intelektualac u zajednici, su isuviše elitistički, stavljaju, nepotrebno, branu između "vas i njih". Uvredljivo zvuči kada ti je stav da želiš druge da nateraš da "misle". Znaći oni su "nemisleći", odnosno nepostojeći. Promena mora da se desi u narodu i sa narodom. Nikako tako što će postojati agenti koji će terati narod da "misli". Dovoljno je prikupiti činjenice, predočiti ih, na dovoljno jasan način. To je sasvim dovoljno da se čovek probudi iz zimskog sna. Samo informacije.
O ostalom čak nemam ni stav (Budućnost-to je ono što želimo da bude), kao da su pisani da bi se stiglo do cifre od 20 (okruglo) stavova.

Dakle za mene je dovoljno da kažem, da se zalažem za građansko društvo koje će negovati toleranciju, demokratiju i pravo na različitost, a boriti se protiv ksenofobije i primitivizma, nacionalizma, etnocentrizma. Zalažem se za sekularnu republiku, sa dvodomnim parlamentom (veće građana i veće pokrajina), decentralizaciju i regionalizaciju. Tačka.

[Domaci Zdajnik]

Dakle kao što sam rekao slažem se sa prva tri stava, s tim što bih iz drugog stava izbacio drugu rečenicu (Ljudi koji ne žive u centru bukvalno su robovi onih koji žive u povlašćenom centru), zato što je nepotrebna i previše radikalna.

Da, to je i bilo nekako zbrzano, i slažem se da je loše. Izbaciću to sledećom prilikom kad budem apdejtovao sajt.

Zašto se zalagati za čoveka bez nacionalnog opredeljenja? Ako se neko izjašnjava kao Srbin, to mu valjda ne smeta da bude dobar čovek. Naravno potrebno je paziti na redosled, ja sam pre svega Čovek, a zatim sam i Srbin i to ne zato što time želim nekoga (ko nije Srbin) da uvredim ili ugrozim, već naprosto zato što je to činjenica. Pa nisam Laponac valjda. Isto tako ako je neko Čovek, a Hrvat je, ja ću mu prvi stisnuti ruku i biti njegov prijatelj. Niti će njemu (ako je Čovek) smetati što sam ja Srbin, niti će meni smetati što je on Hrvat. Naprotiv uživaćemo u upoznavanju kultura, poštovanju različitosti, ..., u nacionalnim jelima u krajnjoj liniji. Isto tako ako neko ne želi da bude nacionalno opredeljen (a.k.a neopredeljen) to je savršeno OK, sve dotle dok se opredelio da bude Čovek.

Sa ovim se ne slažem, ali je dobro što si naveo konkretan problem. Odgovoriću (citirano) na temi o Nacionalizmu i patriotizmu večeras.

Zašto se zalagati za čoveka koji nema vere? Ja sam ateista, ali mi vernici ne smetaju i imam jako dobre prijatelje koji su vernici. Ovo je isuviše netolerantno. Uostalom pitanje vere je stvar ličnog izbora. Ovime se guše osnovne ljudske slobode.

Isto tako se ne slažem, a odgovor ću proslediti na temi Ateizacija, podforum Stav.

Uvredljivo zvuči kada ti je stav da želiš druge da nateraš da "misle". Znaći oni su "nemisleći", odnosno nepostojeći. Promena mora da se desi u narodu i sa narodom. Nikako tako što će postojati agenti koji će terati narod da "misli". Dovoljno je prikupiti činjenice, predočiti ih, na dovoljno jasan način. To je sasvim dovoljno da se čovek probudi iz zimskog sna. Samo informacije.

Mislim da je navod u Manifestu malo nezrelo napisan, ali da je na mestu. I to baš zbog toga što se pokazuje netačnim ovo što sam citirao u dnu i boldovao. Ljudima nisu dovoljne činjenice. Postoji nešto jako glupo, neka stvar u njihovom mišljenju (ovo bi valjalo pod znake navoda) što im ne dozvoljava da vide činjenice i sopstvene interese. Činjenica je da ljudi već misle, jer ne postoji čovek koji na neki način u svakom trenutku ne koristi svest. Poziv u manifestu je poziv na drugačije mišljenje. Ja bukvalno čupam kosu zbog toga što ljudi kojima predstavljam same činjenice i dalje razmišljaju kao retardirani ili drogirani ljudi. Drogirani su glupošću, nacionom i verom. Drogirani su nekulturom, lošim vaspitanjem, slabim obrazovanjem i inercijom. Zato je smisao stavke u Manifestu sasvim na mestu. Pojašnjava stanje u kome se nalazi društvo u kome nastaje pokret, inicijativa, udruženje.

O ostalom čak nemam ni stav (Budućnost-to je ono što želimo da bude), kao da su pisani da bi se stiglo do cifre od 20 (okruglo) stavova.

Tih 20 je sasvim slučajno nastalo. Citirano "Budućnost - to je ono što želimo da bude" trebalo je da govori o tome da samo od nas zavisi kako ćemo živeti, uprkos onoj uobičajenoj među mladima: politika me ne zanima jer ja tu ništa ne mogu da promenim. Ovo uobičajeno stanovište je i glavni uzrok užasnoj situaciji u Srbiji, a naročito u Centralnoj Srbiji. Pa ipak, složio bih se s tim da je ovaj navod nekako slab, ne u tome koju poruku šalje, nego kako to čini.

Dakle za mene je dovoljno da kažem, da se zalažem za građansko društvo koje će negovati toleranciju, demokratiju i pravo na različitost, a boriti se protiv ksenofobije i primitivizma, nacionalizma, etnocentrizma. Zalažem se za sekularnu republiku, sa dvodomnim parlamentom (veće građana i veće pokrajina), decentralizaciju i regionalizaciju. Tačka.

Da, to je naš cilj. Ali smatram da je put do toga potrebno specifikovati. Npr. borba protiv etnocentrizma nemoguća je bez denacifikatorske strategije, borba protiv primitivizma takođe, isto važi i za ksenofobiju. Nalazim da je sve to jako povezano, a dobar deo ovoga ću objasniti u onim obećanim komentarima vezanim za nacionalno i versko.

[Gradjanin]

Stav 1: "Iracionalna mrznja" da li ste za racionalnu mrznju? Gradjansko drustvo je minimalni drustveni okvir, nedovoljan za bilo koje drustvo a pogotovo ne za drzavu, osim gradjanskog drustva moraju postojati mnoge druge vrednosti adekvatne mentalitetu i uslovima zivota (Platon, Aristotel, Monteskje,...) kao sto kostur nije dovoljan za zdravog coveka.

Stav 2: Vrlo dobro, decentralizacija je bitna za ravnomeran kulturni, ekonomski i svaki drugi razvoj. tu moze pomoci pozivanje na ravnopravnost svih pripadnika nacije, tj gradjana.

Stav 3: Pogresno. Dvodomni parlamenti predstavljaju razlicite narode ili kulture ili velike geografske celine, a ne ekonomske oblasti. Zasto ne podeliti Vojvodinu na Srem, Banat i Backu? Treba smanjiti Beograd za industrijske centre u predgradju. Nis je bez ostatka Srbije u svakom pogledu slab. Niski aerodrom treba da pokriva i dobar deo Sumadije, itd.

Stav 4: Potpuno pogresno. sve se moze smatrati u demagogiji opterecenjem, i gradjansto i decentralizacija itd. Nacionalno odredjenje je bitno za identitet i stabilnost licnosti pogotovo u 21. veku jer ukazuje na kontinuitet, pripadnost, razlicitosti i mnogo mnogo toga drugog. Nacionalitet je potpuno prirodna stvar i ima znacajne funkcije. Dokazivanje mislju i delom svakako, ali nijedna velika istorijska licnost nije negirala sopstvenu nacionalnost, uglavnom naprotiv. Odgovornost je bitna, odgovornost prema naciji i porodici samo podstice opstu odgovornost licnosti.

Stav 5: Katastrofalno. Drustvo nikad nema veru, imaju je narodi koji cine drustvo i pojedinci koji cine narod. Ovo je tesko vrednosno odredjenje i krsenje proncipa gradjanskog drustva. Covek je u veri uglavnom da bi pronasao sebe i druge. Covek koji je "sam svoj bog" je preformulisana izlizana sociologisticka fraza 19. veka, ona vodi egoizmu, patologiji i svemu sto se desilo u prvoj polovini 20. veka.

Stav 6: Hrabro i lepo, pomalo iracionalan stav, ali takva je volja.

Stav 7: Malo je traziti od coveka samo da razmislja, tu ste na tragu radikalnog prosvetiteljstva i racionalizma ali njega je istorija demantovala, covek treba i da voli, da se bori, da veruje, da radi, da saradjuje itd. Nije svako ko ima diplomu fakulteta inteligencija, nekad je bilo tako, danas na zalost-ne.

Stav 8: Biti odgovoran znaci promisliti o negativnim posledicama svog delovanja. Ravnodusnost je pogubna.

Stav 9: Preporucujem Kanta: Kritika cistog uma, Kritika prakticnog uma i Kritika moci rasudjivanja. Na zalost danas vecina ne voli da misli. Misljenje je iznad znanja i informacija, misljenje ih preradjuje i stvara. Kriticki pristupiti socioloskim i drugim teorijama, mnoge od njih jedna drugu iskljucuju.

Stav 10: ...

Stav 11: Ne mora biti sukob misljenja, vec dopunjavanje, sinteza, ucenje i postovanje.

Stav 12: ...

Stav 13: Intelektualac mora mnogo, mnogo dobro da upozna one o kojima hoce da brina kao sto lekar upoznaje ljudki organizam inace moze iz mladalackih poleta, povrsnosti, opijenosti i nepromislenisti uz najbolje namere da proizvede veliku stetu.

Stav 14: Tacno.

Stav 15: Principijelno ispravno.

Stav 16: Skoro sve sto vredi u srpskom narodu je doslo iz "provincije" tj "unutrasnjosti". Svet moze mnogo da nauci od nas (sto je nekad i radio, kad smo mi i svet bili bolji), a jedna od tih stvari je i to da Srbiju cine razliciti krajevi od kojih svaki daje nesto celoj zajednici i prima nesto iz svakog kraja, tako se ono sto je najbolje zdravo i prirodno preliva i obogacuje celu otadzbinu, to je opsta angazovanost, poznavanje, dopunjavanje i doprinos. Tu ne treba ni Beograd ni Nis da budu neki veliki centri.

Stav 17: Ovo je odlicno, ali dosta gubi moralnu i drustvenu snagu, a i legitimitet pozivom da pojedinac bira sebe u svakom trenutku, zasto to? Kakvo bi to drustvo proizvelo. Izmedju centralizma i atomizma mora da postoji zlatna sredina. Ipak, razumem vasu strast.

Stav 18: Ovo je stvarno odlicno, reprezentivan primer finog spoja naucne univerzalnosti i srpske preduzimljivosti i nepomirljivosti.

Stav 19: Buducnosti ce sigurno biti, samo pitanje kakve, buducnost je u nasim rukama, ali bez dobrog poznavanja proslosti ovo moze postati predizborna parola. Ziggy Marley rece: "Tomorrow people where is your past, tomorrow people how long will you last?" Danasnijca je proizvod naseg rada u proslosti, a buducnost je proizvod naseg rada danas.

Stav 20: Ovo je lepo ohrabrenje, mada logicki se moze itekako osporavati, ali niko od nas nije sposoban da pogleda Bogu u oci i ostane ziv.

[Domaci Zdajnik]

Ovo me priseća na neke momente od pre nekoliko godina kad sam se prijavljivao na pravoslavne forume i pisao antipravoslavno pod nekim pravoslavnim nickom kako me ne bi smatrali uljezom. No, hajde da vidimo zašto to kažem.

Stav 1: "Iracionalna mrznja" da li ste za racionalnu mrznju? Gradjansko drustvo je minimalni drustveni okvir, nedovoljan za bilo koje drustvo a pogotovo ne za drzavu, osim gradjanskog drustva moraju postojati mnoge druge vrednosti adekvatne mentalitetu i uslovima zivota (Platon, Aristotel, Monteskje,...) kao sto kostur nije dovoljan za zdravog coveka.

Pojam "iracionalna mržnja" jeste neprecizam i možda suvišan, s obzirom na to da već postoji "primitivizam" i "ksenofobija" koji su upravo manifestacije ovakve vrste mržnje.

Građansko društvo je ideal savremenog sveta koji je postavljen kao zadatak da se dostigne. Izgradnja vrednosti građanskog društva je work in progress, i bavi se prevashodno ljudskim pravima, skoncentrisano je na pojedinca u društvu čime podseća na anarhističku praksu. Mehanizmi postoje, samo je pitanje koliko si ti, ali i društvo u kome živiš, spreman da se odrekneš onog čemu si naučen pod negrađanskom ili antigrađanskom indoktrinacijom, naročito ovih 15ak godina.

Stav 2: Vrlo dobro, decentralizacija je bitna za ravnomeran kulturni, ekonomski i svaki drugi razvoj. tu moze pomoci pozivanje na ravnopravnost svih pripadnika nacije, tj gradjana.

Iznenđujuće je ono što sledi, od nekog ko decentralizaciju vidi kao mehanizam ravnopravnog razvoja zemlje.

Stav 3: Pogresno. Dvodomni parlamenti predstavljaju razlicite narode ili kulture ili velike geografske celine, a ne ekonomske oblasti. Zasto ne podeliti Vojvodinu na Srem, Banat i Backu?

Dobio bi keca na građanskom za ovo što sam podebljao. Da bi saznao nešto više o tome pogledaj temu Regionalizacija i decentralizacija.

Što se Vojvodine tiče, ona i insistira na toj vrsti podele same sebe, ali dekadente sile unutrašnjosti i Beograda to osuđuju kao cepanje države, odnosno cepanje Vojvodine. Na sličan način kako ti vidiš regionalizam u Srbiji (to je, inače, predmet na nekim studijama, tako da je pravo pitanje: kako i koliko bi zemlja - bilo koja zemlja -  trebalo da bude regionalizovana, a ne da li).

Treba smanjiti Beograd za industrijske centre u predgradju. Nis je bez ostatka Srbije u svakom pogledu slab. Niski aerodrom treba da pokriva i dobar deo Sumadije, itd.

Smanjiti Beograd za industrijske centre u predgrađu? Šališ se?

Niš bez ostatka Srbije je slab? A sa njom? Pogledaj info o tom koliko novca se odvaja iz centrale za Niš, a koliko Niš godišnje šalje centrali. To važi i za druge gradove Centralne Srbije. Danas je čak razvoj Srbije kao Beograda i Vojvodine suprotan interesima razvoja Niša. Ali da bi ovo shvatio morao bi saznati kako se kreće novac u ovoj zemlji, konkurenciju i interesovanje novih investitora. A i inače gradovi i opštine ne funkcionišu po tom principu koji pretpostavljaš. Niš i da je u Americi (da pripada mnogo moćnijoj državi) bio bi ovako slab, ako bi odnos prema njemu bio kakav je odnos Srbije (Beograda) prema njemu trenutno.

Stav 4: Potpuno pogresno. sve se moze smatrati u demagogiji opterecenjem, i gradjansto i decentralizacija itd. Nacionalno odredjenje je bitno za identitet i stabilnost licnosti pogotovo u 21. veku jer ukazuje na kontinuitet, pripadnost, razlicitosti i mnogo mnogo toga drugog. Nacionalitet je potpuno prirodna stvar i ima znacajne funkcije. Dokazivanje mislju i delom svakako, ali nijedna velika istorijska licnost nije negirala sopstvenu nacionalnost, uglavnom naprotiv.

I o ovome piše ne samo na forumu nego i u nekim udžbenicima sociologije. Nacionalno određenje je bilo u usponu u XIX veku, da bi kulminiralo u XX kroz Hitlerov fašizam. Desetak godina kasnije počele su slične ideje, doduše umerenijeg tona, da se zagovaraju u onim zemljama u kojima se htelo suprotstaviti tzv. levičarskim idejama (komunizmu ili onome što se tako hteli zvati). Jedino u takvim okolnostima bi desničarenje (pozivanje na nacionalnost, rasu, pleme, staležne razlike - preporod buržuja, veru i slične neurotične identifikacije) bilo tretirano kao pozitivan društveni fenomen. O svemu tome na temi "Nacionalizam i patriotizam". Ne bih da komentarišem ono što sam već komentarisao.

A to da nijedna velika istorijska ličnost nije negirala sopstvenu nacionalnost... Nemam komentar. Upravo su velike ličnosti negirale nacionalnost, a one koje su proizvele najveća zla - naglašavale. Iskoristio bih ja ovo kao argument u korist denacifikacije, ali smatram da je pozivanje na istoriju u ozbiljnim krugovima irelevantno.

Odgovornost je bitna, odgovornost prema naciji i porodici samo podstice opstu odgovornost licnosti.

Naprotiv. U to se možeš uveriti ako razmisliš, prisetiš se ili vratiš u Srbiju devedesetih. Danas je naročito nepogodna odgovornost prema naciji, pogotovo za ljude sa jugoistoka Srbije koji na sopstveni račun čupaju Beograd i Srbiju iz bede. Ali, da ne dužim previše o ovoj nespornoj stvari, postaviću retorički pitanje: šta je odgovornost prema naciji ako to nije odgovornost prema ljudima koji njoj pripadaju? Lična odgovornost je najjača, i najsvesnija. Ostalo su pseudoodgovornosti i često vode u propast pojedinca zarad nacionalne (ili lažno-nacionalne), verske (ili lažno-verske) ili neke druge ideje.

Različitost da, ali ne ona koju čovek ne može sam da izabere. Različitosti koje ti navodiš su uvod u autoritarno društvo, a ne u slobodu i poštovanje građanskih vrednosti. Štaviše, sasvim su u suprotnosti sa građanskim vrednostima.

Stav 5: Katastrofalno. Drustvo nikad nema veru, imaju je narodi koji cine drustvo i pojedinci koji cine narod. Ovo je tesko vrednosno odredjenje i krsenje proncipa gradjanskog drustva. Covek je u veri uglavnom da bi pronasao sebe i druge. Covek koji je "sam svoj bog" je preformulisana izlizana sociologisticka fraza 19. veka, ona vodi egoizmu, patologiji i svemu sto se desilo u prvoj polovini 20. veka.

Čak je i za Jerotića (koji bi ovde mogao da bude protiv ove ideje generalno) religija/vera kolektivna patologija/neuroza. O egoizmu u onih "nevernih" samobogova pročitaj na temi Filozofija i religija. To su neke elementarne stvari koje bi trebalo da zna neko ko je stigao da pročita Kanta.

O svemu iz datog citata što si naveo isčitaj na topicu Ateizacija. Mnogo je tu katastrofalnih određenja koje si dao, a sve to već postoji na forumu, odnosno već je postavljeno kao pitanje.

Stav 7: Malo je traziti od coveka samo da razmislja, tu ste na tragu radikalnog prosvetiteljstva i racionalizma ali njega je istorija demantovala, covek treba i da voli, da se bori, da veruje, da radi, da saradjuje itd. Nije svako ko ima diplomu fakulteta inteligencija, nekad je bilo tako, danas na zalost-ne.

Preusko si shvatio ono "da misli".

Stav 9: Preporucujem Kanta: Kritika cistog uma, Kritika prakticnog uma i Kritika moci rasudjivanja. Na zalost danas vecina ne voli da misli. Misljenje je iznad znanja i informacija, misljenje ih preradjuje i stvara. Kriticki pristupiti socioloskim i drugim teorijama, mnoge od njih jedna drugu iskljucuju.

Isti komentar. Preusko shvaćeno "mišljenje".

Stav 16: Skoro sve sto vredi u srpskom narodu je doslo iz "provincije" tj "unutrasnjosti". Svet moze mnogo da nauci od nas (sto je nekad i radio, kad smo mi i svet bili bolji), a jedna od tih stvari je i to da Srbiju cine razliciti krajevi od kojih svaki daje nesto celoj zajednici i prima nesto iz svakog kraja, tako se ono sto je najbolje zdravo i prirodno preliva i obogacuje celu otadzbinu, to je opsta angazovanost, poznavanje, dopunjavanje i doprinos. Tu ne treba ni Beograd ni Nis da budu neki veliki centri.

Ne mogu da verujem kakav komentar zatičem. Pojmovi "srpski narod", "unutrašnjost", "svet da nauči od nas", "otadžbina"... Ne znam... voleo bih da ne uvredim sagovornika nekako, ali ne uspevam da sakrijem nezadovoljstvo onim što vidim. Iz tih pojmova se mnogo toga može pročitati.

Ne mogu ni da se složim, ni da se suprotstavim ovom što si izrekao. Ja ne poznajem te termine. Poznavao sam ih kad sam imao 15 godina, čak sam ih naročito često upotrebljavao. Ali više ne mogu. Iz odgovornosti najpre prema sebi, onda prema gradu u kome živim, i konačno prema pozivu.

Stav 17: Ovo je odlicno, ali dosta gubi moralnu i drustvenu snagu, a i legitimitet pozivom da pojedinac bira sebe u svakom trenutku, zasto to? Kakvo bi to drustvo proizvelo. Izmedju centralizma i atomizma mora da postoji zlatna sredina. Ipak, razumem vasu strast.

Ja ne razumem tvoju indolentnost i dovoljnost, a onda i kritizerstvo. Inače, to što si komentarisao je najpozantija Sartrova krilatica.

[provincijalac]

Niš bez ostatka Srbije je slab?

Psihologija dopunjavanja unutar jedne zemlje: ja tebi danas, ti meni sutra. Ili grantova: evo ti, meni ne treba. Dok ne nauce da je princip "svako za sebe" zakon iznad svih ne samo u Srbiji nego svuda u svetu. To sto se nalaze u istoj drzavi znaci da ih zakoni i jos neke stvari vezu ali ne i obaveza da pomazu jedni druge.

Različitost da, ali ne ona koju čovek ne može sam da izabere. Različitosti koje ti navodiš su uvod u autoritarno društvo, a ne u slobodu i poštovanje građanskih vrednosti. Štaviše, sasvim su u suprotnosti sa građanskim vrednostima.

Ali sto postovanju? Zasto ne preispitivanju?

[Ljubo Gazivoda]

Stav 4. - Denacifikacija
 
Zalažemo se za čoveka bez nacionalnog opterećenja i određenja. Za čoveka koji se dokazuje mišljenjem i delom, a ne nacionalnošću kojoj pripada. Naš čovek nije odgovoran za ono što se tiče naciona.
 

Ovde se upotpunosti slažem sa manifestom ali moram da primetim odredjeni aspekt apsurdnosti u svemu tome. Postoje situacije u kojoj je tvoje samoodredjenje nebitno jer si podvrgnut tudjoj proceni od koje možeš sudbinski da zavisiš. Imao sam jednog prijatelja koji je imao stavove slične tvojim i Dom. izdajnikovim dok ga na Kosovu nisu kidnapovali Albanajzeri. Oni su u njemu prepoznali "srbina" iako je ta pozicija njemu bila nesvojstvena, bez obzira što poreklom jeste bio Srbin. To njihovo prepoznavanje on je platio glavom. Mnogi Jevreji su možda bili anacionalni, kosmopolitski nastrojeni, ali neko ih je stavio u kontekst rasnog ogoljavanja pa su naprasno njihova lična svojstva i opredeljenja postala irelevantna pred činjenicom da su oni pripadnici nepodesne grupacije. Tvoj stav ima smisla u idealnim uslovima kakvi postoje negde na papiru i u mašti. Čovek bez nacionalnog odredjenja može da funkcioniše neko vreme i na nekoj lokaciji, a onda recimo odeš u Sarajevo, Prištinu ili Zagreb i neko te na ulici razbije jer je u tebi i tvom načinu govora prepoznao Srbina. Čovek sa nacionalnim odredjenjem, dakle onaj ko se busa da je Srbin, u takvoj situaciji znaće da je došao trenutak da ćuti i gleda svoja posla, da bude manji od makovog zrna i ne privlači pažnju, jer je svestan kako može biti percipiran, jer je nacionalno svestan... To bi bilo o preživljavanju. Biti anacionalan u okviru srpskog društva ne znači biti lišen gradjanske odgovornosti pa i doze patriotizma. kada recimo Srbija igra neku utakmicu ili se takmiči na nekom prvenstvu normalno je navijati za Srbiju. Normalno je osećati odredjeni sentiment u odnosu na državu čiji si gradjanin, ma koja to bila država. E tu se stidljivo uselila patriotska nota. Domaći izdajnik je zapravo patriota, ali je njegov koncept patriotizma drugačiji od meinstream interpretacije. On želi boljitak društvu u kome živi. Srbenda.

[Ljubo Gazivoda]

Stav 5. - Ateizacija
 
Za društvo bez zvanične vere i čoveka bez vere u ono što nije on sam. Za čoveka koji je sam svoj bog.

Deus homo est je takodje religiozna proklamacija jedne drugačije, antropocentrične vere. Jedan oblik religioznosti zamenjujemo drugim. Poenta je učiniti verske organizacije, bilo one male ili velike, etablirane ili alternativne, nelegalnim. Dozvoliti individualnu religioznost ali država ne sme dozvoliti organizovani fanatizam kakav šire verske organizacije i institucije. Posledice njihovog delovanja su katastrofalne i produbljuju podele medju ljudima te nasposletku uzrokuju i vulgarne ateističke reakcije. Borbeni ateizam je drugi oblik ekstremizma, baš kao i verski fanatizam. Država bi sve mogla da svede na prihvatljiv nivo ako bi bila organizovana sasvim drugačije - represivno i nedemokratski. Demokratija pogoduje bujanju raznih vrsta -izama. Američka demokratija je primer verskog idiotizma. EUropski koncept multikulturalnosti je pogodno tlo za islamizaciju. Katolički i grčko-ruski (vizantijski) koncept državne crkve sputava kreativni potencijal jednog društva. O islamskim zemljama neću da trošim reči.... Dakle, treba bolje proceniti neke poteze i ideje druga Staljina i razmisliti malo o tome.

[MasterMind]

Da li je NVO Differentia zvanično registrovana i da li je Manifest zvanični dokument NVO Differentia?
Ako jeste, po zakonu mora da bude u ćiriličnom pismu.

[Domaci Zdajnik]

Ne samo da bi po zakonu trebalo da bude u ćiriličnom pismu ono što se predaje kao dokument vlastima i organima zaduženim za registraciju verskih, nevladinih, vladinih i stranačkih udruženja, već je potrebno da svi formulari budu pisani na ćirilici. To je neverovatno bolesno stanje svesti moglo da napiše u novom ustavu Srbije, a po predlogu Tomislava Nikolića iz SRS. Kao odgovor na tu idiotiju NVO Differentia je odlučila da ovaj forum bojkotuje i zabrani pisanje ćiriličnim pismom, ali smo i pozvali sve druge građanski i slobodarski orijentisane organizacije da nam se pridruže u toj akciji.

A što se manifesta tiče, on nije obavezan dokument prilikom predaje dokumenata za registraciju NVO. Dakle, on bi mogao da bude pisan i kineskim pismom. Ali i ovde je moguće provocirati retrogradne snage koje su donele idiotski ustav, tako da planiram da sva dokumenta Diferencije prevedem na engleski i nemački jezik, a srpski sasvim ukinem. Opet, nisam dužan da tu promenu prijavim bilo kome. Takva su pravila. Bitno je da sam dokumenta predao na srpskom jeziku. I, da, naravno u latiničnom pismu. To je bilo vreme Miloševićevog ustava. Začudo, koliko god lošeg, ipak i dalje daleko boljeg od ovoga koji su doneli Nikolić i Koštunica.

[MasterMind]

Kao odgovor na tu idiotiju NVO Differentia je odlučila da ovaj forum bojkotuje i zabrani pisanje ćiriličnim pismom, ali smo i pozvali sve druge građanski i slobodarski orijentisane organizacije da nam se pridruže u toj akciji.

Ali i ovde je moguće provocirati retrogradne snage koje su donele idiotski ustav, tako da planiram da sva dokumenta Diferencije prevedem na engleski i nemački jezik, a srpski sasvim ukinem.

Prilično radikalan stav. Koliko vlasti "fanatično" brane ćirilicu i srpski jezik čini se da ti toliko "fanatično" napadaš ćirilicu i srpski jezik. Ne čini li te to dosta nalik njima? Boriš se i buniš protiv isključivosti a sam si isključiv. Interesantno...

Stav 4. - Denacifikacija
Zalažemo se za čoveka bez nacionalnog opterećenja i određenja.

Nacionalni identitet je izuzetno bitan, upravo osećaj pripadnosti nekom narodu je glavni faktor formiranja država (Francuska - francuzi, Nemačka - nemci,...).
Ideja "denacifikacija" je, blago rečeno, glupa.
Uzmimo za primer neku veliku naciju. Npr. francuzi među kojima su neki od najvećih matematičara, umetnika i naučnika. Francuzi su idealan primer. Oni su vrlo jasno nacionalno opredeljeni. Brane svoj jezik po svaku cenu (uopšte ne vole i izbegavaju engleski). Da li njima neko zamera na tome što su naciono opredeljeni?
Da li možda to zamera neko nemcima? Englezima?
Španci su takođe jedna velika nacija koja je uzgred, istorijski gledano, i jedna od najgenocidnijih. Pomenimo samo brutalni masakr pripadnika velikih srednjoameričkih civilizacija. Pomenimo rekonkvistu. Pomenimo vesku netrpeljivost oslikanu u inkviziciji.
Ukoliko su svi oni nacionalno opredeljeni, zasto ne bi bili svi?
Nacionalno opterećenje, kao i svako drugo opterećenje, je svakako nepoželjno ali nacionalno određenje je savim korektno i podpada pod elementarno pravo.
U svetlu ovoga sto sam rekao, mislim da deo "... i određenja." treba da se ukloni i da se ime stava promeni u nesto prikladnije. Npr. "Borba protiv ekstremizma" ili "Antiekstremizam".

[Domaci Zdajnik]

Pre svega, moram da priznam da nisam očekivao da ću dobiti repliku od strane g. MasterMinda. Do sada su noviji forumaši obično imali nešto strogo da prigovore, a na odgovor zaćute pod mišlju da su u pravu, i ostave to tako, ne brinući ni o čemu više. Ovaj odgovor, ma koliko bio loš, MasterMinda čini ipak osobom koja se trudi da nešto promeni, da na neki način utiče na organizaciju, na Diferenciju kao medij, uopšteno gledajući - on je društveno i u ovom slučaju čak i politički angažovan time što kritikuje, time što je zainteresovan. (Nadam se da mi neće uzeti za zlo ili nipodaštavanje to što se obraćam njemu u trećem licu, jer to radim pošto se želim obratiti ujedno i drugim ljudima koji ovo čitaju; ujedno ne shvatajući ovu raspravu kao nekakav sukob između MasterMinda i mene, već kao priliku da i drugima približim ideje o kojima se ovde piše.) Ton kojim se MasterMind obraća čini se kao dobronameran i zbog toga verujem da bi ova diskusija mogla da koristi i njemu i nama, odnosno Diferenciji, budući da će mnogi moći da saznaju zbog čega se borimo za određene stvari, kao i šta one znače. A sada da se osvrnem na samu repliku:

Prilično radikalan stav. Koliko vlasti "fanatično" brane ćirilicu i srpski jezik čini se da ti toliko "fanatično" napadaš ćirilicu i srpski jezik. Ne čini li te to dosta nalik njima? Boriš se i buniš protiv isključivosti a sam si isključiv. Interesantno...

Imaš pravo kad to kažeš, i kritika je sasvim na mestu. Međutim, zaboravljaš da je građaninu ostavljeno pravo, poznato od Gandija naovamo, da se posluži građanskom neposlušnošću. Ovo na šta smo mi pozvali, i kako mislimo da nadalje delujemo, jeste izraz revolta, ali i izraz građanske neposlušnosti. A zašto to ne može da bude jednako ili kako si sam kazao "slično" onome što je uradio ustavotvorac? Prema tome što ja, ponašajući se na ovaj način, odnosno pozivajući na bojkot pisanja ćirilice na forumu ili bilo gde drugde, ne tvorim nikakav zakon, ne pretim bilo kome da mora da piše latiničnim pismom, ja ne ustanovljavam zakone i ustav, već se odnosim spram onoga ko je daleko značajniji u priči - samom zakonodavcu. Ta građanska neposlušnost, ili ovde prisutan bojkot, jeste jedna vrsta komunikacije sa ustavotvorcem. Prema tome - sasvim legitiman čin, ali i kvalitativno daleko različit od čina ustavotvoraca. Jer ja pozivam na priznavanje još jednog srpskog pisma, dok onaj tamo ukida upravo taj pluralizam. Ukida nečije pravo (pravo pisanja latiničnim pismom u zvaničnim državnim dokumentima i formularima).

Nacionalni identitet je izuzetno bitan, upravo osećaj pripadnosti nekom narodu je glavni faktor formiranja država (Francuska - francuzi, Nemačka - nemci,...).

Vidite, čak i kada bi to bilo tako (delimično i jeste), stav je kvalitativno loš. On je čak danas legitiman, i srpska desnica (ali i svaka druga u svetu) ga uzima kao vodeću krilaticu u svom delovanju; no u svetu razvijenih ljudskih prava takav je stav odavno prevaziđen. Reći ću i kada (piše o tome i u srednjoškolskom udžbeniku sociologije) - početkom XX veka. Naime, danas su i Francuska i Nemačka - nadetničke države. To znači da je Francuska, kojoj u ustavu piše da je država Francuza, ipak internacionalna država, ili kako se to još kaže - multietnička, multinacionalna, sa visoko razvijenim ljudskim pravima (mada je na ovom polju Francuska slabiji primer u Evropskoj uniji). Ali hajde da zađemo i u tu formulaciju koja je često predmet spekulacije domaćih nacionalista: šta zapravo znači ono "država Francuza" u ustavu Francuske? Šta mislite? Zapravo znači da je Francuska država svih građana koji u njoj žive bez obzira na nacionalnost, a biti Francuz u ovom slučaju nema nikakvu nacionalnu odrednicu. Suprotno očekivanju domaćih nacionalista, biti Francuz u stvari znači da francustvo (pandan srpstvu) ne postoji, već da u toj državi postoji samo građanin, pa će tako i pripadnik srpske nacionalne manjine u Francuskoj biti Francuz, odnosno čovek koji ima državljanstvo države Francuske, nakon čega ga (makar prema ovoj formulaciji, iako činjenično nije baš tako) niko ne pita za to odakle je.

To bi bilo isto kao kada bi se u Srbiji svako ko u njoj živi nazvao Srbinom. Mađar u Srbiji bio bi Srbin, ali otud što bi to bila odrednica državljanstva a ne nacionalnosti. Ovo su samo primeri kako razvoj ljudskih prava ide daleko i koliko je u stanju da poništi predrasude koje stvaraju sukobe. U Srbiji to nije moguće uraditi. Ali zato u zemljama sa demokratskom tradicijom i tradicijom koja je bitno drugačija od ove ovde, dinamičnom i u skladu sa razvojem ljudskih prava, etike generalno i političkih teorija, ovakva ideja denacifikacije uspeva.

Nemačka je taj problem rešila nakon Drugog svetskog rata. Od tada je, čini mi se, i poznat pojam "denacifikacija", kao proces u kojem se ruše predrasude o supremaciji nacija, o kvalitativnoj razlici među pripadnicima različitih nacija, itd. Denacifikacija je u Nemačkoj bila proces koji u Srbiji danas zovemo "suočavanje s prošlošću" pošto je nacifikacija dovela do ratova devedesetih, i još uvek je zastupljena u političkoj javnosti kod nekih retrogradnih, ksenofobnih snaga (u pitanju je pomenuta srpska desnica: SRS, DSS, Nova Srbija, SPS).

Ideja "denacifikacija" je, blago rečeno, glupa.

Nažalost, tako misli velika većina građana Srbije. Ipak, na Fakultetu političkih nauka, i uopšte u krugovima ljudi koji se politikom bave kao naukom, denacifikacija je jedan od osnovnih političkih pojmova, posebno važnih na putu bilo koje (evropske) postkomunističke države ka Evropi (odnosno Evropskoj uniji, što u stvari znači ustanovljavanje vrednosnog sistema EU).

Uzmimo za primer neku veliku naciju. Npr. francuzi među kojima su neki od najvećih matematičara, umetnika i naučnika. Francuzi su idealan primer. Oni su vrlo jasno nacionalno opredeljeni. Brane svoj jezik po svaku cenu (uopšte ne vole i izbegavaju engleski). Da li njima neko zamera na tome što su naciono opredeljeni?

Objasnio sam ustavno određenje "Francuza" gore u ovoj poruci, tako da ne moram replicirati i ovde. No, moram da dodam nešto. Niko u procesu denacifikacije ne govori da je potrebno ukidati nečiji jezik. Jezik nema nikakve veze sa tim (ponavljam pošto pretpostavljam da je to ubačeno s obzirom na onu moju delimično šaljivu repliku o prevođenju statuta organizacije na engleski i nemački jezik). Proces denacifikacije podrazumeva usmerenost javnosti jedne države, kao i vladinih i nevladinih institucija, na uklanjanju predrasuda o kolektivnom identitetu ljudi koji pripadaju jednom tzv. nacionalnom korpusu ili biću. Nedavno je na B92 bila emisija o nacionalizmu koja je o tome govorila na školski način. Anketirani su prosečni stanovnici Makedonije, Srbije, Crne Gore, Kosova, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Svako od njih je znao da generalizuje i o pripadniku druge nacionalnosti kaže ono što misli o naciji kojoj bi taj određeni čovek pripadao. A to je prvi korak ka fašizmu (protiv čega je u krajnjoj liniji usmeren proces denacifikacije), objašnjava se u knjizi jednog politikologa (o tome sam konkretnije pisao na topiku o Sajmu knjiga, pa ne bi bilo loše tamo da pogledaš nastavak).

Naravno, ti bi mogao da budeš nacionalno opredeljen i da veličaš nekakav kolektivni identitet, ali je to u načelu sebično (o tome govori prof. dr Mikloš Biro u intervjuu za drugi broj Zapada), i podstiče nacionalnu getoizaciju, najpre kulturnog, a zatim i političkog karaktera (sve dok se radi o kulturnom nacionalizmu on naizgled nije opasan, ali iz njega politička instrumentalizacija crpe svu snagu).

Da li možda to zamera neko nemcima? Englezima?

I sa Englezima je slično. No, evo, reći ću o čemu se zapravo radi kad se pogleda iz konkretne pozicije onih koji žive u Srbiji, npr. mene i drugih građanski orijentisanih ljudi koji dele sudbinu i onih nacionalista koji su Srbiju zakopali na ovo dno gde se danas nalazi. Dakle, na stranu to što je Engleska daleko slobodnija država i što se i tamo, kao i u svim pomenutim državama razvijenog Zapada države bore protiv desnice i nacifikatorskih snaga, radi se o našoj konkretnoj situaciji u Srbiji i tome čemu bi doveo indolentan odnos prema desnici. Naime, govoreći da mi imamo pravo na svoj nacionalni identitet (mada ja ne vidim ni na koji način po čemu bi nacionalna homogenost i insistiranje na identitetu iz čega ovo prvo fundira svoje biće - moglo da bude dobro), forsiramo jedan zatvoreni odnos prema onima koji pripadaju drugim, isto tako nacionalnim identitetima. Mi pravimo unapred barijeru spram njih. Mi smo ovakvi, oni su drugačiji. Mi smo Srbi, jer smo to, to i to, a oni su neko X, jer su to, to i to. Da li se naziru ovde već neke kolektivne odrednice? I kao u onoj emisiji sa B92, pitaću svakog nacionalistu da li je ikad video nekog pripadnika druge nacionalnosti i sa njim razgovarao. Ako jeste, jesu li se obistinile predrasude koje je o njemu imao (budući da je reč o nacionalisti, on svakako mora generalizovati i svakog pripadnika određene nacionalnosti shvatiti prema šablonu koji ima o toj naciji u svojoj glavi). Naravno da se uglavnom ne obistinjuju i da je reč o čistoj predrasudi. Ali u našem slučaju ta predrasuda deluje još mnogo gore nego da je ima zvanična politička garnitura Francuske, Engleske ili koje druge moćnije države u Evropi. Poljska je imala do nedavno na čelu čoveka koji je hteo da ojača nacionalni identitet te države pa je uklonio iz obrazovnog srednjoškolskog programa Dostojevskog, Kafku i još neke velikane, a da bi ubacio neke rodoljubive pesnike i prozaiste.

Na političkom planu ova nacionalna getoizacija je mnogo puta gora. Ona proizvodi i fundira desnicu (nacionalno organizovane i usmerene političke partije) koje diskriminišu pripadnike drugih nacionalnosti, bilo u kulturnom, bilo u političkom smislu. Iz takve psihologije i zahvaljujući nacionalističkoj retorici (u početku blažom varijantom) do vlasti je i Hitler došao. Po pravilu, nacionalistička ideologija, ili ideologija koja se bori protiv denacifikacije, jeste populistička, što znači da je narodu kao ideja mnogo bliža nego li ideja internacionalizma, multikulturalizma ili interkulturalizma (što pokušava da uspostavi denacifikacija).

Ukoliko su svi oni nacionalno opredeljeni, zasto ne bi bili svi?

To bi mogao da bude domaći zadatak. Šta misliš?    Šalim se, ali sam delom i ozbiljan. Voleo bih da vidim je li došlo do promene u mišljenju. U principu, shvatiti denacifikaciju kao potrebu i kao vodeći pojam pri političkom angažmanu jednog intelektualca moguće je tek kroz razvoj političke i društvene svesti građanina. To se još zove politička/društvena i psihička zrelost, jer ideja se rađa u sposobnosti čoveka da zamisli sebe na mestu drugog (empatiji), odnosno na oslobađanju od predrasuda i kolektivističkih generalizacija. Na tom putu poželjno je čitati tekstove koji se mogu naći na topiku Patriotizam i nacionalizam niskog intenziteta. Isto tako, zarad rasterećenja od ideje kulturnog nacionalizma, dobro je i doći u kontakt sa knjigom Radomira Konstantinovića, Filosofija palanke.

[Plodni bizon]

Ispustio si nesto mnogo vazno da kazes. Ako dobro vidim, MasterMind misli da je denacifikacija nesto na sta bi Srbiju neko drugi spolja primoravao. Treba da se ljudima objasni da se drzave ne denacifikuju radi drugih nego radi sebe.

[MasterMind]

Ako je cilj denacifikacije uspostavljanje multikulturalizma (sto je pozitivno i neverujem da bi se neko protivio) mislim da bi rec denacifikacija trebala da se zameni sa reci multikulturalizma. Zasto? Pa, denacifikacije moze da zvuci kao prozivka (de-negacija; nacija-on) dok niko nista ne bi imao protiv multikulturalizma.
U Ustavu stoji:
"Republika Srbija je drzava srpskog naroda i svih gradjana koji u njoj zive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, nacelima gradjanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, i pripadnosti evropskim principima i vrednostima."
Dakle, ono za sta se zalazete vec stoji u ustavu.
Ono oko cega se definito ne slazem sa tobom je pismo. Naime, zvanicni jezik Srbije je spski (Francuske - francuski, Nemacke - nemacki,...) i to jednostavno tako mora biti. Pismo srpskog jezika je cirilica. To sto imamo izuzetan jezik koji nam omogucava da koristimo i latinicno pismo je odlicno i zbog toga smo, naravno, mogo zadovoljni. Ali latinica nije pismo srpskog jezika i ne moze biti zvanicno pismo. Ukoliko bi smo usvojili oba pisma kao zvanicna dosli bi do nekonzistentnosti, a to ne valja.
Komentar nekih da cirilica "nije fer" prema ne-srbiam je glup. To bi bilo kao kada bi je ziveo u Francuskoji i bunio se sto ne pisu u cirilici. Ukoliko neko zivi u zemlji u kojoj je neki jezik i neko pismo zvanicno, njegova duznost je da taj jezik i pismo nauci ako hoce da se bavi javnim poslovima, a i zbog potrebe administracije.

@Bizon: Ne mislim tako.

[Domaci Zdajnik]

Treba da se ljudima objasni da se drzave ne denacifikuju radi drugih nego radi sebe.

Treba, ali mislim da je to evidentno iz mog prethodnog obraćanja. Ako nije već neposredno navedeno, onda se lako čita između redova.

Ako je cilj denacifikacije uspostavljanje multikulturalizma (sto je pozitivno i neverujem da bi se neko protivio) mislim da bi rec denacifikacija trebala da se zameni sa reci multikulturalizma. Zasto? Pa, denacifikacije moze da zvuci kao prozivka (de-negacija; nacija-on) dok niko nista ne bi imao protiv multikulturalizma.

Na dobrom smo putu.

Pođimo od pojma multikulturalizma, a onda ćemo se vratiti na primedbe koje sam izrekao u prethodnom javljanju. Multikulturalizam je pojam koji se koristio (i još uvek se koristi, ali sve je sve ređe u upotrebi) da bi opisao dobar suživot nacionalnih, ali i verskih, seksualnih, socijalnih i drugih grupa u jednoj zajednici. Dakle, multi-kulturno ili multi-kulturalno nije pojam koji tangira samo zajednicu koja toleriše pripadnike drugih nacionalnosti, već i neke druge grupacije. Nacionalnost je samo jedna od odrednica tih ljudi koji su različiti, ali se međusobno podnose. (Molio bih čitaoce da obrate pažnju na momenat reči "podnose" jer je ona suština multikulturalnog, odnosno tolerantnog društva.) A da bi se i uspostavila ova vrsta tolerancije, potrebno je najpre izvršiti denacifikaciju, jer tek nakon denacifikacije pripadnika različitih nacionalnosti koje bi trebalo da žive na istom prostoru moguć je njihov suživot.

Valjalo bi obratiti pažnju i na strukturu ovih reči. Sa jedne strane multikulturalizam jeste jedan oblik ili način življenja u društvu drugih, nekakva ideologija tolerancije (otud ono -izam na kraju reči), dok je denacifikacija u stvari jedan oročeni proces (zbog onoga -cija na kraju). Dakle, denacifikacija je sredstvo za uspostavljanje jednog oblika tolerantnog društva, odnosno konkretnije rečeno - za ukidanje nacionalnih predrasuda i kolektivnih osobina.

Sada bih se za trenutak vratio do onog pojma multikulturalizma. Naznačio sam da se on lagano izbacuje iz upotrebe. Zapravo se zamenjuje novim (o tome se pisalo na temi o multikulturalizmu) - pojmom interkulturalizma. Zašto i šta ovo znači? Interkulturalizam znači suživot ali ne između različitih, već između onih koji više i ne percipiraju jedni druge kao različite - ne prave razliku na osnovu koje bi trebalo da budu tolerantni (ovo je, čini mi se, ušlo iz anarhističkih paradigmi u političku i društvenu teoriju). Oni su dovoljno svesni da je čovek tek ono što želi da bude, da je ono što govori i dela, a ne kako izgleda (oblači ili češlja, i da li ima jednu ili dve ili tri noge, koje je boje kože, i sl.), kakvi su mu koreni i ostalo. To je sada ideja koja bi trebalo da zameni, kao viši oblik ljudskog zajedništva, kao oblik otvorenog društva, ideju tolerancije i na njoj izgradi potpuno zdravo društvo bez predrasuda. Sve to ne bi bilo nikako moguće ako bi se neka grupa među tim ljudima koji bi trebalo zajedno da žive busala u grudi i nazivala sebe značajnijom ili posebnijom u odnosu na druge, ma i ako bi uopšte isticala taj momenat kolektivnog identiteta koji se crpe iz kolektivne istorije (navođeni su neki ratovi koje je Španija ranije vodila, takođe i Hrvatska, što nacionalističku svest provocira da iskoristi momenat i svakog današnjeg Španca poveže sa istorijom Španije, i nadalje identifikuje kao genocidno nastrojenog, pošto je narod iz kojeg potiče - genocidan).

Denacifikacija je zato proces prosvećenja, očišćenja, katarze, a koja se usmerava na pojedinca: ona ne govori narodima jer narode ne prepoznaje, ne vidi ih, ne postoji nešto što je narodni identitet a da je u čoveku moguće to isto pronaći. Vrednosni sistem denacifikacije ne identifikuje čoveka sa narodom i obraća se svetu. Ona odvaja one naslage kolektivnog od građana i čini ga potpuno slobodnim, nezavisnim od bilo čega što bi mu se pripisalo s obzirom na to odakle dolazi (što generiše geografsku/teritorijalnu i nacionalnu predrasudu i diskriminaciju), kako izgleda (što generiše rasnu, socijalnu predrasudu i diskriminaciju) ili koliko ima (što generiše socijalno-ekonomsku predrasudu i diskriminaciju).

U Ustavu stoji:
"Republika Srbija je drzava srpskog naroda i svih gradjana koji u njoj zive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, nacelima gradjanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, i pripadnosti evropskim principima i vrednostima."
Dakle, ono za sta se zalazete vec stoji u ustavu.

Morao bi malo dalje da zagledaš u tu formulaciju. Kada smo govorili o tome da nijedna nacija ili grupa ne bi trebalo u zajednici da bude izdvojena kao supremativna, otkud onda odjednom da je republika država srpskog naroda, a da se sve druge grupacije označavaju kao "svi građani koji u njoj (Srbiji) žive"? Zar to ne govori nešto o tretmanu Srbije, odnosno ustavotvorca, prema tim manjinama ili grupacijama ljudi? Zar to nije stav koji srpski narod tretira drugačije u odnosu na druge narode, koji su u ovom slučaju nekakav buljuk izjednačen i homogen, samo se srpski narod u Srbiji izdvaja kao nešto drugačije? To je ta suptilnost koju građani Srbije nikako da primete. Jeste uglavnom beznačajno, i formulacija u ustavu ne generiše nacionalnu diskriminaciju; Srbija i ustavotvorac nisu pogoršali situaciju manjina u Srbiji (o njima govore neki drugi članovi ustava koji ovde nisu tema, a ni Diferencija se ne bavi manjinama pa neće ni biti od važnosti da se o tome ovde govori), ali su istakli jednu formulu prema kojoj se srpski narod u najvišem pravnom aktu izdvaja od ostalih, i to postaje vrednosni kod države od momenta donošenja ustava.

U ustavima većine zemalja Evropske unije stoji da su to države svih građana koji u određenoj državi žive. U Srbiji je problem pri toj formulaciji bila upravo nacifikovana javnost, većinski srpska, kojoj je bitno da se nacionalno identifikuje, što je prirodno za postratno i traumatizovano društvo (kakvo ovo jeste). Ali država umesto da se protiv toga bori (indolencija može da odvede do fašizacije), ona se populističkim ponašanjem (političke partije na vlasti koje se udvaraju narodu zarad glasova na nekim narednim izborima) sve više zatvara u nacionalno, i sve više gazi u nacifikaciju.

Ono oko cega se definito ne slazem sa tobom je pismo. Naime, zvanicni jezik Srbije je spski (Francuske - francuski, Nemacke - nemacki,...) i to jednostavno tako mora biti. Pismo srpskog jezika je cirilica.

Pismo srpskog jezika je pismo kojim građani Srbije pišu. A to jeste ćirilica, ali koliko je ćirilica, toliko i latinica. Dakle, pisma srpskog jezika, i građana Srbije, jesu ćirilica i latinica. Tako je bilo u ustavu koji je doneo Milošević '91. (ili '90), ali je i to iz populističkih razloga moralo da se promeni ne bi li se zadovoljilo nacifikovano biračko telo Srbije.

To sto imamo izuzetan jezik koji nam omogucava da koristimo i latinicno pismo je odlicno i zbog toga smo, naravno, mogo zadovoljni. Ali latinica nije pismo srpskog jezika i ne moze biti zvanicno pismo. Ukoliko bi smo usvojili oba pisma kao zvanicna dosli bi do nekonzistentnosti, a to ne valja.

Ako ti odgovaraju dosadašnje teze, pre svega bi bilo potrebno da izbaciš tu kolektivnu odrednicu "nam", ili "mi", kada govoriš o srpskoj kulturi ili srpskoj istoriji. Jer oni nisu nešto što je tvoje, nisu nužno deo tebe. To je ono prema čemu se upravljaju nacionalisti. Slobodan građanin pravi distancu od toga, i nije uslovljen niti lokalnom kulturom, niti lokalnom istorijom. Ta ideologija javlja se od Sartrovog egzistencijalizma koji on naziva starim pojmom u novom značenju - humanizmom (zbog toga što čoveka tretira kao čoveka, kao oslobođenog od nacije/onalnosti, vere, kulture, itd).

Iz tog egzistencijalističkog humanizma niče i ova formulacija da je pismo građana Srbije i latinica, a ne samo ćirilica. Jer se ne poziva ni na kakvu istoriju (premda je i tu moguće dokazati da je latinica jedno od dva srpska pisma). Ako je činjenično stanje takvo da građani Srbije znaju pisati latiničnim pismom, ako je to naprosto praksa u ovoj zemlji, ako gotovo svaki građanin ume koristiti latinicu, onda je ona, i bez gledanja u istoriju - srpsko pismo.

Što se tiče nekonzistentnosti, naveo sam da je prema Miloševićevom ustavu (koji je bio loš, ali ne gori od ovog donešenog pre godinu dana i dva meseca) Srbija bila država sa dva zvanična pisma - latinicom i ćirilicom. To tada nikome nije smetalo, a nije bilo razloga, kao što ni danas ne bi bilo. Štaviše, u nekim državama EU, i to veoma razvijenim (Švajcarska), koriste se do tri jezika u državnim službama, dok u našoj zemlji sličnu praksu viđamo u Vojvodini gde se na izborima štampaju listići na jezicima nacionalnih manjina. Zašto bi onda bio problem ako bi postojala dva pisma istog jezika?

Komentar nekih da cirilica "nije fer" prema ne-srbiam je glup. To bi bilo kao kada bi je ziveo u Francuskoji i bunio se sto ne pisu u cirilici. Ukoliko neko zivi u zemlji u kojoj je neki jezik i neko pismo zvanicno, njegova duznost je da taj jezik i pismo nauci ako hoce da se bavi javnim poslovima, a i zbog potrebe administracije.

Kad sam bio klinac i kada sam odlazio u Zrenjanin kod oca, u jedan kraj grada koji je naseljen uglavnom Mađarima, mislio sam isto što i ti u ovom citiranom delu. "Zar je moguće da žive u Srbiji a ne žele da pričaju na srpskom jeziku! Sramota! Trebalo bi ih proterati u Mađarsku! Marš odavde, izrodi!" - a valja reći da pritom ja ni tada nisam znao mađarski jezik, kao što ga ni danas ne znam. Dakle, mislio sam da je nužno da nauče onaj jezik (a znali su ga, samo što nisu hteli da ga koriste) države u kojoj žive, i da moraju njime govoriti dok god se nalaze u tuđoj državi.

Koliko u tome mržnje i netolerancije ima (sa obe strane), više je nego očigledno.

A sada ono u šta te pozivam da se udubiš je primer koji si dao. Kažeš da bi pisati ovde latinicom kako bi manjine to uspele da pročitaju bilo isto što i tražiti da se u Francuskoj piše ćirilično. Prvo, francuski jezik ne podržava ćirilicu. Naprosto, nije moguće pisati ga ćiriličnim pismom. A drugo, taj primer ne bi prošao, ne bi bio na tvojoj strani kada bi Francuzi zaista poznavali ćirilično pismo, i kada bi francuski jezik bilo moguće pisati ćiriličnim pismom. Onda bi bilo razloga optuživati ih što ne koriste ćirilicu, jer bi ćirilica bila ono što je u Srbiji latinica - pismo koje svi znaju čitati. Pisati tim pismom znači tolerisati i uvažavati sve one koji ne znaju pisati ćirilično u Srbiji.