Patriotizam i nacionalizam niskog intenziteta

[Shumadija do Tokija]

Zanimljiva stvar ja sam taj grafit (Nož, Žica, Srebrenica) video minimum 5 dana pre nego što su to objavili mediji. Nalazio se na kući u mom komšiluku. Baš sam bio popizdeo i hteo sam ovde nešto da napišem na tu temu, ali sam toga dana bio neviđeno u gužvi na poslu, a posle sam na to zaboravio. Inače pored ovog grafita istoga dana su osvanula još dva grafita na kućama pored (od kojih je jedna kuća zapravo obdanište):
1) Srbin Srbinu
2) Srbija 1389.
Inače tekst je dobar, ne sviđa mi se jedino što novinar, opravi moj grad našivajući mu pridev slobodarski (pa još pod znacima navoda). Mora da je iz beograda. 

[Domaci izdajnik]

Pogledajte sada jedan pokušaj prirodnjaka da govori o nacionalizmu, sa željom da ublaži one koji ga napadaju, da kaže kako to nije ništa loše i da se ne tiče mržnje prema drugim narodima, već je to nekakva nužnost - biti nacionalno obeležen. Autor je nekakav prof. dr Zoran Nikolić, a ja ću izlagati one ključne rečenice i analizirati za vas.

Nacionalizam je odrednica koja znači naklonost i odanost prema svojoj naciji koja proishodi iz kulturno-duhovne, istorijski formirane samosvijesti o svom nacionalnom identitetu.

Govori o "istorijski" formiranoj "samosvesti". To (u prevodu, mada nema potrebe za tolikom ozbiljnošću pred ovakvim redovima) znači da ova samosvest nije sama formirana, nego je istorijski zasnovana, ali i dalje samo-svest. Ta svest je nešto što kao istorijsko nužno baš svakog čoveka zahvata, ali se - po mišljenju istoga čoveka! - ova svest istovremeno zasniva od sebe, što će reći da je to njen slobodan izbor. Pa, dakle, trebalo bi pitati ovoga gospodina da li je nacionalna svest nešto što je samosvesno (što se bira) ili je istorijsko (nasleđeno, nužno)!

Dio autora se bavi tzv. gradiranjem ove naklonosti i odanosti svojoj naciji ne vodeći računa o osnovnim principima naučnog saznanja, a to je definisanje kriterijuma prilikom tipologizacije bilo koje vrste.

Verujte mi, ništa ne stoji između ovih rečenica (gore citiranog i ovog sada)! Ovo je produžetak gornje izjave, i potiče od istog nosioca dr titule. Čovek govori o "principima NAUČNOG saznanja" odnoseći se prema pojmu "nacionalnosti" i "nacionalne pripadnosti". Ovom tako fleksibilnom pojmu ovaj pristupa sa "naučne odskočnice", i to obrazlažući time što u nauci sve nalazi svoj jasan pojam, svoju drugost u odnosu prema onom što nije. Koliko je ovo opasno pokazuju najekstremniji vidovi nacionalizma, koji su još u Hitlerovoj Nemačkoj na naučnoj osnovi ustanovljavali potrebu za eugenikom. Ovaj ovde nema nikakve veze sa naučnošću, već navodi ka onom stavu koji su konstatovali i Kiš i Konstantinović - da je nacionalizam bolest palanačkog uma, odnosno kolektivna paranoja.

U ovom slučaju, graduiranje kvantuma i kvaliteta odanosti, privrženosti i naklonosti svojoj naciji podrazumijevalo bi svrstavanje različitih nivoa u tipove ili modele, pa bi se, stoga, moglo govoriti o tipologizaciji različitih gradiranih stepena nacionalizma u kojem je sadržana nekakva, metaforička bojazan od nje, može biti posljedica ideološko-političke navike uobličavane dugogodišnjim životom u onim socijalnim uslovima u kojima se zarad drugih principa nacionalizam predstavlja kao preteća jeres. Razlozi za ovakav odnos prema jednom terminu mogu biti i druge, uglavnom srodne prirode. Sigurno je, sa druge strane, da je kod pojedinaca više ili manje izražen ovaj osjećaj, dok su drugi, moguće je, potpuno indiferentni prema bilo kakvoj nacionalnoj pripadnosti. Nauka nije tu da sudi i presuđuje već da konstatuje, deskriptuje i objašnjava. Jednostavno, reč nacionalizam ima takvo značenje, a drugi je problem koji se tiče zloupotrebe i instrumentalizacije ovog nacionalnog osjećanja u različite ali ponajprije političko-ideološke ili čak vojne svrhe. Dakle, besmisleno je baviti se kojekakvom gradacijom nacionalnih osjećanja kao osjećanja zajedničke nacionalne pripadnosti, privrženosti i odanosti svojoj naciji, bez valjanih parametara i potrebe.

Olakšaću: kaže kako je nacionalizam pojam koji u sebi sabira različite nivoe osećanja nacionalne pripadnosti i zajedništva, pa je neosnovano napadati ga kao nešto što preti zajednici ili drugim nacijama. Hoće (doduše na smešan način, svodeći ovaj diskurs na "naučni") da omekša nacionalizam do te mere da se takvim naziva bilo kakva (pa i minimalna) ljubav prema svojoj prošlosti, ili čemu god što vezuje jedan narod. Na toj konstataciji možemo da klimnemo potvrdno glavom, mada se ne bismo zadovoljili jer takav pojedinac ne bi bio do kraja slobodan i sopstven. No, ovaj momak/čovek/gospodin tvrdi da je besmisleno baviti se oslobađanjem od ovoga, jer je tobože čoveku ovo potrebno. Ne pita se šta JEST čovek koji je oslobođen naciona, i s druge strane, šta MOŽE DA POSTANE onaj koji ovoga NIJE OSLOBOĐEN. Odnosno, kakva je opasnost po društvo od onoga ko je nacionalno indiferentan, a kakva od onoga ko je u "iks" nivou zainteresovan za nacion, i ovome je ODAN ili DUŽAN.

[Truman]

Isti taj tekst doticnog Nikolica postavljen je na forum Krstaricu: forum.krstarica.com/showthread.php?t=133113&page=1

Ako hoces samo kopiraj tu svoje odgovore da vidimo komentare, a ako hoces mogu i da kopiram link sa ove strane...

[provincijalac]

U pravu je ovaj Nikolic da postoji dimenzija nacionalizma.

Tako u knjizi ili bolje receno u udzbeniku - Milovan Vukovic, Andon Konstadinovic, Aleksandra Kostadinovic: Osnovi sociologije, Grafozig, Beograd, 2005, deli oblike nacionalizma u sledece kategorije:

Sovinizam (nacionalna iskljucivost, shvatanje svoje nacije kao nadmocne nad drugima), Separatizam (tezi nacionalno-etnickim podelama), Iredentizam (varijanta separatizma: podela i pripajanje drugoj drzavi), Etnocentrizam (tefisizacija etnosa I nipodastavanje kulture, tradicije, vrednosti ostalih naroda i nacija), Ksenofobija (oblik nacionalne mrznje koji se ispoljava kao strah od stranaca) i Unitarizam (zanemaruje interese drugih nacija unutar jedne drzave i uspostavlja centralisticki drzavno-birokratski aparat i vlast).

[Domaci izdajnik]

Dobro si se setio, Kvisling, da izvadiš iz udžbenika sta piše, to je ono čime vaspitavaju budućnost ove države. Inače, sjajan prikaz dimenzija nacionalizma, kojim se pokazuje da je svaki nacionalizam loš, što onaj čovečuljak - Nikolić - ne može da skonta u potpunosti.

Vođen istom idejom, izvlačim šta kaže udžbenik koji sam ja imao da koristim u srednjoj školi (ili moj brat, ne znam, ali evo tu je pred mnom): M. Mitrović, S. Petrović, Sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002. (Izgleda da je ipak ovo moj brat koristio, jer sam ja u to doba već upisao fakultet.)

Citira (i prevodi) deo knjige Antoni Smit, Nacionalni identitet:

Iza suparničkih modela nacije nalaze (se) izvesna zajednička verovanja o tome šta sačinjava naciju nasuprot svakoj drugoj vrsti kolektivnog kulturnog identiteta...
... Postojanje tih zajedničkih pretpostavki omogućava nam da kao bitna obeležja nacionalnog identiteta navedemo sledeća:
1. istorijska teritorija, odnosno domovina;
2. zajednički mitovi i istorijska sećanja;
3. zajednička masovna javna kultura;
4. zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije;
5. zajednička ekonomija, s teritorijalnom mobilnišću pripadnika nacije.

Ja ovde moram da zastanem na trenutak i upitam se po čemu je ovaj deo Srbije (a, u stvari, mogu da mislim na čitavu Centralnu Srbiju) istodobno deo one "glavnine" srpskog naroda ili srpske nacionalnosti, ako nas spaja jedino istorijska teritorija, zajednički mitovi i istorijsko sećanje:

- nemamo istu masovnu javnu kulturu - jedno je belgrade urban culture i beogradski (urbani) mediji, a drugo kultura provincije,
- nemamo zakonska prava i dužnosti - što se manifestuje kroz odliv našeg novca za potrebe onih u Beogradu,
- nemamo zajedničku ekonomiju - u jednu se investira, druga zapostavlja.

No, ovo možda i nije za ovaj deo foruma.

Jedan interesantan uhod gospodina Milovana Mitrovića, na strani 93:

Paradoksalno je samo da je pred kraj 20. veka, kada se tako glasno govori o ujedinjenju multietničke Evrope, razbijana multietnička Jugoslavija, da bi se (u duhu 19. veka) na njenim prostorima stvarale nacionalne države.

Dakle, ovde M. Mitrović priznaje da su nacionalne države tvorevine ili recidivi 19. veka, a ne savremenog doba. Na tome mu čestitamo.

Još na strani 94. se kaže:

Moderna organizacija države, naročito u nacionalno i verski izmešanim društvima, mora da se oslanja na ono što prevazilazi nacionalnu i versku isključivost. To je u savremenim društvima građanin, kao slobodan pojedinac sa svim svojim pravima i obavezama, koji je jedini (i najvažniji) "zajednički sadržilac" svake nacije i svake veroispovesti.

Iako mi se ovo "najmanji zajednički sadržilac" na šta svodi građanina Milovan Mitrović - ne dopada, i iako to zaslužuje ozbiljnu kritiku, kad se sve uzme u obzir, ovaj udžbenik ne gaji preteranu nacionalističku pretenziju i ne indoktriniše u onoj meri mlade ljude (učenike u školi) na onaj način i u onoj meri u kojoj to čine udžbenici i programi predmeta Književnost i srpski jezik.



@ Truman, slobodno postavi ovo što ja pišem kao da ti pišeš, mislim, nema potrebe mene da citiraš. Ja ionako ne želim tamo da se svađam sa nacošima. Ovde makar ima smisla jer ima ko da pročita i nešto nauči.

[provincijalac]

Iskopao sam malo i o etnocentrizmu pa da prilozim.

Srđan Barušić, Istraživanje o mladima, BOŠ

Takođe, značajna povezanost etnocentrizma sa autoritarnošću i religioznošću potvrđena je kao i u brojnim istraživanjima obavljenim pre.

Na razvoj etnocentrizma , takođe, značajno utiče i porodica , tačnije porodični odnosi . Etnocentrizam je bio manji kod mladih koji su odrastali u boljim porodičnim uslovima (manje međusobnih sukoba, srdačniji odnosi roditelja prema deci, odnosi zasnovani na podsticanju samostalnosti, a ne poslušnosti, kao i onih mladih čiji su roditelji bili višeg obrazovanja). Takođe isticanje važnosti nacionalne pripadnosti u porodici pogodovalo je razvoju etnocentrizma.

Srpska Vikipedia

Etnocentrizam je sindrom stavova ili čitava ideologija u čijem je središtu precenjivanje i idealizovanje pripadnika sopstvene nacije i, istovremeno, potcenjivanje pripadnika drugih, naroda ili nacionalnih manjina. Sindrom je karakterističan za autoritarnu ličnost, a tipičan je i retko se javlja kod demokratske ličnosti.

[provincijalac]

Jebi ga bre, pricamo o nekim stvarima koja su spanska sela za fashiste iz nasheg komshiluka. Moram da ih pitam konkretno, da se zamisle ako imaju chime: Sta je to sto volite kad kazete nacija?

[Domaci izdajnik]

Obećani odgovor sa topica Manifest NVO Differentia:

Zašto se zalagati za čoveka bez nacionalnog opredeljenja? Ako se neko izjašnjava kao Srbin, to mu valjda ne smeta da bude dobar čovek. Naravno potrebno je paziti na redosled, ja sam pre svega Čovek, a zatim sam i Srbin i to ne zato što time želim nekoga (ko nije Srbin) da uvredim ili ugrozim, već naprosto zato što je to činjenica. Pa nisam Laponac valjda. Isto tako ako je neko Čovek, a Hrvat je, ja ću mu prvi stisnuti ruku i biti njegov prijatelj. Niti će njemu (ako je Čovek) smetati što sam ja Srbin, niti će meni smetati što je on Hrvat. Naprotiv uživaćemo u upoznavanju kultura, poštovanju različitosti, ..., u nacionalnim jelima u krajnjoj liniji. Isto tako ako neko ne želi da bude nacionalno opredeljen (a.k.a neopredeljen) to je savršeno OK, sve dotle dok se opredelio da bude Čovek.

Nacionalno određenje, biranje nacionalnosti, ne mora da bude odraz mržnje prema drugim narodima i pripadnicima ovih. Umerenim nacionalizmom zove se ona vrsta osećanja prema sopstvenoj naciji koja ne tangira ni na koji način pripadnike drugih nacionalnosti. Problem nastaje, međutim, u nečem drugom, i on nema konkretne i neposredne veze sa sociološkim ili političkim problemom koji nacionalizam može da donese. Radi se o tom da čovek koji sebe nacionalno karakteriše ispušta da obezbedi sebi razloge za to karakterisanje. Drugim rečima, on ne bi znao da odgovori na pitanje po čemu je on Srbin a neko ko živi u Srbiji, premda su mu majka i otac živeli u Španiji ili Zairu, dakle, po čemu taj neko ne bi bio Srbin? Ili ako bi neko bio Srbin po tome što su mu roditelji bili takvi da su se izjašnjavali kao Srbi pri svakom popisu, šta je onaj koji živi u Srbiji a roditelji mu se izjašnjavaju kao Indijanci, Aboridžini, Šveđani, Vikinzi ili Maje? Ili još gore: šta je onaj koji živi u Srbiji, ne izjašnjava se kao Srbin, a roditelji mu se tako izjašnjavaju?

Sva ova pitanja svode se na jedno: Šta je to što nacionalista - a ovde mislimo na onog umerenog koji želi da se izjasni kao Srbin, a da pri tom ne vređa pripadnike drugih nacionalnosti - misli kad kaže da pripada jednoj naciji, pre nego neko drugi, koga zove pripadnikom neke druge? Kakvu vrstu različitosti priznaje ovaj umereni nacionalista, istovremeno poštujući pripadnike nekog drugog naciona? I kakva je to vrsta poštovanja? Ako nacionalist insistira na nacionalnoj različitosti u sferi poštovanja ovih razlika, nezgodno bi mu bilo kad bismo ga pitali: Kako, dragi naš sagovorniče, smete tako paušalno da drugoga obeležite kao Aboridžina, i šta pod tim podrazumevate? Isto tako, možemo ga pitati šta podrazumeva pod tim "biti Srbinom", odnosno pripadnikom one nacije koju sebi pribavlja.

Ako je osnovno obeležje nacionalne različitosti kultura, jezik i istorija jednog naroda, kako ovi tvrde, dva problema mogu da iskrsnu:

1. Šta je sa onima koji su nacionalna manjina a žive u državi koja je nacionalna - npr. u Rusiji? Da li oni i dalje nose to obeležje sopstvene nacionalnosti? Recimo, ako bi u Turskoj živeo neko ko se zove Srbinom, i njegovi roditelji živeli ovde, u kom smislu bi onaj Turčin koji ga svakodnevno sreće o ovome mislio kao o Srbinu? Šta bi tu podrazumevao? Koju različitost bi mogao da poštuje kod ovoga Srbina, koga - time što ga zove Srbinom - smatra drugačijim po nacionalnoj osnovi?

2. Mora li neko ko je potomak roditelja koji se izjašnjavaju kao Srbi da bude Srbin, ako ne usvaja ovu istoriju, ne prihvata je, ne smatra je istorijom sebe kao slobodne ličnosti? Ako ono što zovu nacionalnom kulturom odbija da prihvati kao instrument izgradnje sebe kroz život, po čemu bi trebalo još da se zove pripadnikom takve nacije? Ili bilo koje druge nacionalnosti.

Ovde sam razmatrao samo one razloge koji se tiču nepreciznosti i iracionalnosti prozivanja nekoga pod velom naciona. Priča, međutim, može da krene u drugom pravcu, koji govori o slobodnoj ličnosti, onoj koja ne uživa predrasude, i koja ne dozvoljava da se svodi niti na prezime, niti na sredinu u kojoj nastaje, niti na nacionalnost.

[Shumadija do Tokija]

Pokušaču da opet budem konkretan. Moje shvatanje nacionalnosti je više nekako istorijsko-kulturološko-folklornog karaktera. Dakle ja se izjašnjavam kao Srbin. Moj pradeda je bio solunac, moj deda je učestvovao u II svetskom ratu (bio partizan). Volim da odem u svet i probam neka druga jela, ali najčešće jedem i najvise uživam u našim. Ne volim narodnu muziku (generalno), ali ako bih morao da biram draža mi je naša, od nemačke narodne muzike npr. Ponekad, na svadbama, kada dobro popijem (a sviđa mi se i rakija i viski, i jelen i heineken), počnem i sam da pevam narodnjake i da se veselim uz njih (još ako orkestar zna neku dalmatinsku, padam u nesvest). Rekoh volim da otputujem negde, ali se najlepše osećam među šumadijskim plavičastim brdima i u svom gradu. Nikoga ne mrzim, pogotovo ne samo zato što je druge nacionalnosti. Kada pišem rukom, pišem pisanom ćirilicom (tako sam u školi naučio). Pričam srpski i mislim da je to jako lep i melodičan jezik. Pored toga volim (i govorim) engleski, i italijanski (ne govorim). I francuski mi je lep, onako dok ga slušam, mada ga isto tako ne govorim.
Imam problem sa novijom istorijom srpskog naroda. Smatram da smo za mnoge stvari, koje nas sada muče, sami krivi. Ne optužujem nikoga drugog osim nas samih. Ili što bi rekao Balašević: "Krivi smo mi, što smo ćutali". Ja ću probati da više ne ćutim. I probaću da menjam stvari (koliko je u mojoj moći) koje mi se ne sviđaju.
Kada za nekog mog prijatelja, kažem da je on Aboridžanin, onda mislim upravo to (on govori aboridžanskim jezikom on peva aboridžanske pesme, jede aboridžansku hranu, ima istorijski kontekst u kome je odrastao, njegov pradeda čuvao koze npr., deda uvećao stado, a otac ima farmu i bavi se privatnim biznisom - ko je nama kriv što smo bili na vetrometini istorije, pa našu istoriju povezujemo sa ratovima), Povezuju nas McDonalds, koka-kola, Rolling Stones, želja za ugodnim životom, obojica volimo otpozadi (što bi Popivoda rekao) :).
Mog prijatelja, koje je rođen u Srbiji, kome se otac i majka izjašnjavaju kao srbi, a koji se zbog neslaganja sa istorijom svog naroda, izjašnjava kao indijanac, prihvatam kao različitog, zanimljivog lika, sa kojim ću rado popiti pivo i biti mu drug. Ne vidim problem. Pa ne pričamo ja i on samo o istoriji srpskog naroda, nije nam to jedina sfera intersovanja. Ako ima nešto u čemu smo različiti, to samo može da bude zanimljivije. Ukoliko je to što nas odvaja isuviše teško, ako mi je stalo do njega, fokusiraću se na ono što nas spaja. Ali, imao bih veliki problem ukoliko bi on pokušao da me ubeđuje kako ne valja izjašnjavati se kao Srbin, da je tanka linija između osećanja pripadnosti naciji i nacionalizma. Kao što rekoh izjašnjavanje o nacionalnosti i versko opredeljenje su duboko lične stvari i neuputno je, čak rekao bih i nepristojno raspravljati o tome. To bi bilo isto kao kada bi me pitao, šta sam našao u svojoj supruzi, šta me k njoj privlači kada je po tvom mišljenju ona ružna i glupa.
I još jednom apel! Ne stavljaj denacifikaciju u program (ili manifest) Differentia-e! Ima srbendi koji mnogo više vole svoje selo od Beograda i pojam decentralizacije im je blizak. Ali ako hoćeš u paketu da mu kažeš da on u stvari ne treba da bude Srbin (da slučajno ne bi postao nacionalista), izgubićeš njegov glas! Ja nisam problem i razumem šta hoćeš da kažeš, ali ti usput biraš ciljeve, kojima otupljuješ oštricu, našeg opravdanog nezadovoljstva. Stvarno počinjem da se pitam da li je ZAISTA cilj tvog delovanja i NVO koju predvodiš, decentralizacija i regionalizacija? Ako da, zašto sečeš granu na kojoj sediš? Želiš da regionalizuješ Srbiju, a ne izjašnjavaš se kao Srbin. Pa, ko si onda ti? Ti si neki mnogo veći izdajnik nego što sam mislio! :) (nemoj da se ljutiš, ne mislim ovo ozbiljno, samo sam citirao balkanskog špijuna , u stvari ovime sam hteo samo citirati prosečnog srbina-paora, da bih ti plastično predočio odjek tvojih reči)

[Domaci izdajnik]

Sa tog stanovišta mogli bismo da pitamo i čemu kultura, čemu umetnost, čemu kvalitet u bilo kojoj oblasti, kad postoji i ono "bilo šta", u svakoj oblasti, u svakom trenutku. Ono lakše, i manje kvalitetno, ali zadovoljavajuće.

Prošireno sam odgovorio i na ovu temu tekstom na topicu "Ateizacija".

[branko krsmanovic]

Bez uzimanja u obzir konteksta političkog ne može se u potpunosti utvrditi razlika između nacionalizma i patriotizma. Tim pre, što je priroda nacionalizma isključivo politička, a patriotizam je jedna od najčešće korišćenih reči u POLITIČKOM procesu, bilo koje vrste. Čak i romantičarski koreni nacionalizma ne ostavljaju ovaj pojam izvan polja politike jer je onovremena emancipacija naroda značila političku emancipaciju, pretvaranje naroda u naciju. Ondašnji nacionalizam je, zaista, sa svojim egalitarnim potencijalom doneo emancipaciju, ali se svaka njegova kasnija redefinicija, npr. Nemačka 1930-ih ili Jugoslavija 1990-ih, pokazala kontraproduktvnim.Najvažniji njegov kvalitet, iako to Kangrga naziva životinjstvom, jeste zapravo kohezivni faktor državnih društava. On je najčešći odgovor na pitanje šta pojedinca čini lojalnim državi u kojoj živi? Je li to samo pretnja državnom silom u slučaju izbegavanja poreskih obaveza. Ne, naravno. Ovakav nacionalizam iako dobrim delom očišćen iz struktura političkih sistema, prisutan je i u zemljama Zapada, pa i onim najliberalnijim. A u Francuskoj će verovatno preko politike najzbiljnijeg kandidata na predsedničkim izborima, Sarkozija, biti dobrim delom uvučen u sam sistem iz čega će se videti još jedna njegova osobina: snažan mobilizacioni faktor u slučajevima kada se društvo oseti ugroženim.

S druge strane, patriotizam ostaje izvan polja političkog jer se ovim pojmom označava osećanje i odnos prema zajednici, kojoj pojedinac pripada, zasnovan na osećanju ljubavi. Patriotizam je i, ako se tako može reći, etička obaveza, bilo da se koristimo imperativom "ljubi bližnjega svoga" ili "čini onako da način tvog delovanja može predstavljati osnov opšteg zakonodavstva". Patriotizam budući da je osećanje, nužno ostaje izvan politike i u privatnoj sferi. Njegovo javno upotrebljavanje, znači zapravo njegovu vulgarizaciju,kao što upotreba osećanja ljubavi prema ženi ili prijatelju istu tu ljubav vulgarizuje. Tako, patriotizam upotrebljen od strane politike može se označiti kao nacionalizam, jer, uz sva ona značenja koja nacionalizam ima, ima i značenje vulgarizacije patriotskih osećanja. Danas se čak koristi izraz "pornonacionalizam", njime se vrlo uspešno označava sva vulgarnost zloupotrebe patriotskih osećanja, koja su čoveku prirodna.

[Domaci izdajnik]

Najvažniji njegov kvalitet, iako to Kangrga naziva životinjstvom, jeste zapravo kohezivni faktor državnih društava.

Kohezivni faktor nacionalizma najbolje se pokazao onda kad je zemlju trebalo do kraja upropastiti, bilo da je demokratija bila uspostavljena, bilo za vreme Miloševićeve vladavine. Dakle, u oba slučaja ova vrsta kohezije nacionalističkog predmišljenja znala je da intelektualnu razboritost otera u neznatne kute. Ima još primera (najsvežiji onaj vezan za donošenje novog ustava, odnosno lažiranje istog), ali nema smisla govoriti o ovom dok ne budeš pojasnio o čemu se zapravo radi, kakva je to kohezija posredi.

On je najčešći odgovor na pitanje šta pojedinca čini lojalnim državi u kojoj živi.

I ovog smo se nagledali. Slepa lojalnost državi u vreme kad ju je potrebno prepustiti vetru. Umesto da se forsira kritički um koji će znati da preispita odluku vođe države (u bliskoj istoriji poznata stvar) i s obzirom na sopstveno rasuđivanje odluči da li će otići i braniti državu ili primetiti da time ne brani ništa, nacionalizam je sposoban da slepo mobiliše, pa čak i dobrovoljno okupi snage žedne krvi ili nepotrebnog rata. Ovo nema veze sa domoljubljem, sa tim da se država učini boljom, snažnijom, i njeni građani srećnijim. Dokaz ovoga su vođeni ratovi tokom devedesetih.

S druge strane, patriotizam ostaje izvan polja političkog jer se ovim pojmom označava osećanje i odnos prema zajednici, kojoj pojedinac pripada, zasnovan na osećanju ljubavi.

Opet kažem: slepa ljubav prema državi koja može biti destruktivna za njenog građanina je ravna gluposti i tako nešto nikad intelektualac ne bi prihvatio. Anarhistički duh pojedinca tvori zdravu državu, a ne slepa ljubav pokornih i pokorenih zaljubljenika u nacionalističko-šovinističku prošlost ili kakvu god vezanost za rodnu grudu. Jedan došljak (čovek iz druge države) može biti bolji građanin od domaćeg, ako novu državu voli konstruktivno, i kritikuje (mrzi) onda kad to njena vlast zasluži. To nikako da shvate Sile Mraka, tj. nacionalisti u Srbiji. Slepa (bezuslovna) ljubav prema državi loša je koliko i slepa ljubav prema bilo čemu.

Patriotizam budući da je osećanje, nužno ostaje izvan politike i u privatnoj sferi. Njegovo javno upotrebljavanje, znači zapravo njegovu vulgarizaciju,kao što upotreba osećanja ljubavi prema ženi ili prijatelju istu tu ljubav vulgarizuje.

Ni sa ovim ne mogu da se složim. Razglabati o nečemu, analizirati pojmove ljubav, patriotizam, nacionalizam, kao i sve drugo, jeste poželjno ako želimo naći njihovo pravo određenje, značenje, funkciju. Neretko pesnici razglabaju o ljubavi pa je ipak ne čine vulgarnom. Filozofi jednako. Politički analitičar bi morao znati šta je pravo određenje nacionalizma i patriotizma. Patriotizam se u ovom pogledu, koliko god ga smestili u sferu privatnog, ne razlikuje od nacionalizma u onoj meri da bi dobio konotaciju poželjnog u jednom kritičkom razmatranju. Drugim rečima, biti patriota u državi kao što je Srbija bila devedesetih ravno je gluposti Jova iz Biblije. To, dakle, nije vera, kao što nam o tome lepo govori Kjerkegor, već ludost, bolest; pa tako i patriotizam u ovom slučaju jest posledica bolesne duše, a ne (samo) slepe ljubavi prema domovini, ma šta se pod domovinom podrazumevalo (jer može se mnogo toga i ovde različitog razumeti).

[branko krsmanovic]

Način na koji pesnici i filozofi, ako su istinski majstori svog posla, koriste pojam ljubavi u javnom razglabanju, bitno je različit od načina na koji to čini politika upotrebljavajući "ljubav prema svojoj lokalnoj ili široj zajednici" ili patriotizam u javnom poslu.
"Političar: ja volim svoj narod = ja sam dobar = glasajte za mene. "- primer vulgarizacije osećanja.
 Kod filozofa i pesnika ne postoji egoistički moment izražen potrebom da se okoriste činjenicom ili samo izjavom da imaju osećanja prema zajednici kojoj pripadaju. Oni to čine ne radi sebe već radi samog fenomena. Dalje, razlika između vulgarne (nacionalističke,političke) upotrebe reči patriotizma i umetničke je postojanje suda o drugome koji često zahteva i sankciju prema onom ko izlazi iz vrednosnog okvira nastalog na upotrebi patriotskog osećanja. Kod pesnika i filozofa postoje vrednosni sudovi o osećanjima ali ne povlače poseban odnos prema ljudima.
Napomenuti kohezivni potencijal nacionalizma, ne znači vrednosno se odrediti prema nacionalizmu. Ne znam zašto to nazivati i životinjstvom, što je, pretpostvaljam, nepoželjan sud. Neki ljudi nisu privrženi svojoj zajednici, već npr. ideji, tako da mogu biti nekritčki podjednako koliko i nacionalisti. Nacionalisti/patriote ne moraju obavezno biti manje kritični od zaljubljenika u ideje (slobode, jednakosti), samorefleksija i kritika ostaje svakom, bilo da se identifikuje sa svojim selom, bilo sa antiglobalističkim pokretom. Praksa je pokazala da i kod jednih i kod drugih postoje primeri ekstremnog zalaganja za svoja uverenja, ali to ne govori o kvalitetu uverenje već o kvalitetu onoga ko ih se pridržava. U demokratskim zemljama su zagovrnici konzervativnih ideja, među njima i nacionalističkih, integrisani u politički život. Politički sistemi funkcionišu čak i kad u Nemačkoj npr. pobede hrišćanski-demokrati, ili u Hrvatskoj HDZ. Poenta je da otklon od ekstremizma može da legitimiše i nacionalističku politiku kao društveno prihvatljivu. Kao što npr. humane ideje socijalizma, jednakost ljudi, briga za socijalno ugrožene, može biti upotrebljena, u svojoj ekstremnoj varijanti, kao komunistička diktatura.

[Domaci izdajnik]

Način na koji pesnici i filozofi, ako su istinski majstori svog posla, koriste pojam ljubavi u javnom razglabanju, bitno je različit od načina na koji to čini politika upotrebljavajući "ljubav prema svojoj lokalnoj ili široj zajednici" ili patriotizam u javnom poslu.

Poenta je bila u tom da se o ovim pojmovima mora razglabati, kako ne bi bili eksploatisani od strane političke ili koje god strukture. Npr. savremeno razumevanje ljubavi, nošeno medijima, ima katastrofalne posledice po društvo, baš otud što se o ovom ćuti u krugovima u kojima se o tom pojmu moralo govoriti. Što važi i za nacionalizam i patriotizam, i jako je vezano za zloupotrebu (a to znači već samo korišćenje, upotrebu) kroz političku i medijsku retoriku.

Kod filozofa i pesnika ne postoji egoistički moment izražen potrebom da se okoriste činjenicom ili samo izjavom da imaju osećanja prema zajednici kojoj pripadaju. Oni to čine ne radi sebe već radi samog fenomena.

To znači da ćeš se složiti da sociolog i politički analitičar moraju stalno pretresati i utvrđivati značenje pojmova patriotizam i nacionalizam.

Napomenuti kohezivni potencijal nacionalizma, ne znači vrednosno se odrediti prema nacionalizmu.

Olakšaću: razlika između onog što vidiš kao kohezivnu (benignu) funkciju nacionalizma ili nacionalističkog/patriotskog osećanja i onog što ja vidim kao kohezivni element zajednice jest u tom što kohezija ljudi u zajednici koju ja prikazujem zavisi od njihovog kritičkog stanovišta prema situaciji koja varira i koja nije unapred data takvom da je državu/zajednicu potrebno podržati, shodno tome da nju predstavlja jedan (greškama podložan, sklon) vođa, iako demokratski izabran. Moja zajednica biće mobilisana u slučaju da se pokaže da je to mišljenje ovih slobodnih pojedinaca, a ne naredba vođe ili oligarha. Kod tebe je to ili stvar poslušnosti ili slepe ljubavi prema domovini, mada je u stvari posredi slepa poslušnost prema odluci jednog ili manjeg broja ljudi na vlasti koji za slepce predstavljaju personifikaciju države.

Praksa je pokazala da i kod jednih i kod drugih postoje primeri ekstremnog zalaganja za svoja uverenja, ali to ne govori o kvalitetu uverenje već o kvalitetu onoga ko ih se pridržava. U demokratskim zemljama su zagovrnici konzervativnih ideja, među njima i nacionalističkih, integrisani u politički život. Politički sistemi funkcionišu čak i kad u Nemačkoj npr. pobede hrišćanski-demokrati, ili u Hrvatskoj HDZ. Poenta je da otklon od ekstremizma može da legitimiše i nacionalističku politiku kao društveno prihvatljivu. Kao što npr. humane ideje socijalizma, jednakost ljudi, briga za socijalno ugrožene, može biti upotrebljena, u svojoj ekstremnoj varijanti, kao komunistička diktatura.

Sretao sam nekoliko puta do sada ljude građanske orijentacije koji su se zalagali za "ekstremno građansku opciju", što će reći za građanski ekstremizam. I dan-danas ne vidim u čemu je problem ako neko zauzme građanski-ekstremno-ofanzivnu poziciju, nasuprot ksenofobičnoj i stalno prisutnoj, vidno dominantnoj na ovim prostorima - ksenofobično-nacionalističko-šovinističkim ekstremizmima koji haraju, dobijaju prostor na medijima, pobeđuju na izborima, čine glavninu ličnosti 99% ljudi na ovim prostorima ("ako mi oduzmeš nacionalnost i ljubav prema naciji, šta će od mene preostati?").

[svetac38]

Jos pisano cirilicom. Gde god vidim cirilicu ispostavi se da je autor redova mrzitelj drugih nacija (sem Rusa), i u dusi (neo)nacist.

.. kerovi laju, karavani prolaze....

Padalo mi je na pamet da pokrenem inicijativu u Srbiji: PISI LATINICU, u znak volje da se barem u tom pogledu zaboravi seljakluk (koji je kod nas isto sto i tradicija, a koja je opet za naciste ponos po sebi) i pozeli Evropa.

..... i posle kaže da nema kompleksa........ a da, ovo "seljakluk" nisam siguran da je pravilno

Odmaknite se malo od monitora i posmatrajte koliko neko moze biti nakazne svesti.

.... ili ti cinik, ne prepoznaje cinika

Ne, nije rec o shali, covek (je li covek?) zaista zeli da zna koje je nacionalnosti postavljac teme i autor teksta.

.... oho prodro si mu u dubinu duše primitivne balkanske.........