O anarhizmu i njegovim derivatima

[Lvzifer]

kako ubijaju svaku ideologiju koja im se ne svidja  :(

[Nicolas Berihon]

Izdanja Anarhija blok 45 ( čuli ? )

Bob Blek
PROLETERI SVIH ZEMALJA…
OPUSTITE SE!
UKIDANJE RADA
i drugi eseji o ukidanju rada
sa predgovorom autora i specijalnim
ANTIRADNIM dodatkom

Pjer Klastr
Društvo protiv Države
Vlast u primitivnom društvu
Eseji iz političke antropologije

Maršal Salins
Prvobitno društvo blagostanja
Esej o ekonomiji lovaca-sakupljača

Fredi Perlman
Reprodukcija svakodnevnog
života i drugi eseji

Žak Kamat
Protiv pripitomljavanja
Lutanje čovečanstva
Situacionistička internacionala
BEDA STUDENTSKOG ŽIVOTA

Pjer Klastr
Tuga divljeg ratnika
Rat i vlast primitivnom društvu
+
izdanje AFANS
Kritika klerikalizacije Srbije

http://www.sendspace.com/file/8fu4jc

Sve to možete skinuti na ovom linku. 

[asophos]

ah, ja sam nešto čuo o tome, mislim da sam pre neke dve, tri nedelje bio na netu na nekoj takoj stranici...a preporučam i izdanja nakladničke kuće iz hrvatske Što čitaš?
mislim da su na stocitas.hr ili stocitas.com ... proverite sami, nisam dugo bio tamo...

[Nicolas Berihon]

E, jeste, ipak je org upitanju. Samo na ovom linku imenovana izdanja dobijaš za dž. al' je dobar ovaj, i još jednom

[VladimirGero-Nikovski]

Šta je to vlast?

Nije li to neumitna sila prironih zakona koji se ispoljavaju nužnim sledom pojava u svetu prirode i društva? Zaista, protiv takvih zakona pobuna ne samo da je zabranjena - ona je čak neizvodljiva. Mi možemo pogrešno da ih shvatimo ili da ih uopšte ne razumemo ali moramo im se pokoriti; oni čine bazu i osnovni su uslov našeg postojanja; oni nas okružuju, prožimaju nas, određuju naše kretanje, mišljenje i dela. Čak i onda kada mislimo da im se ne pokoravamo, mi samo pokazujemo njihovu svemoć.

Da, mi smo u potpunosti robovi tih zakona. Ali u takvom ropsvu nema poniženja, to u stvari i nije ropsvo. Ropstvo pretpostavlja gospodara zakonodavca koji mu komanduje, dok ovi zakoni nisu izvan nas, oni nam pripadaju, određuju naše biće naše celokupno bivsovanje, - fizičko, intelektualno i moralno: živimo, dišemo, ponašamo se, mislimo; mi želimo samo posredstvom tih zakona. Bez njih, mi i ne postojimo, mi nismo! Odakle nam onda snaga i želja da se borimo protiv njih? U čovekovom odnosu prema prirodnim zakonima postoji samo jedna sloboda, a to je sloboda prepoznavanja i primene ovih zakona na sve širem polju saobraženja sa objektom kolektivne ili pojedinačne emancipacije odnosno očovečenja koju čovek sledi. Ovi zakoni, kad ih jednom prepoznamo, predstavljaju autoritet, koji za većinu ljudi, nije više stvaran. Neko mora biti buržoaski ekonomista da bi negirao zakonitost kojom dva puta dva jesu četiri. Neko mora imati mašte da poveruje kako vatra ne sažiže ili da voda ne plavi, osim ako ne potraži utočište u nekom drugom prirodnom zakonu. No ovi otpori, ili pokušaji ludih maštarija nesumnjivo su izuzeci. Moglo bi se reći da većina ljudi u svom svakodnevom životu skoro apsolutno priznaje vladavinu zdravog razuma - odnoso, vladavinu zbira prirodnih zakona koji su opšte poznati.

Nesreća je u tome što veliki broj prirodnih zakona već priznatih od strane nauke ostaje nepoznat masama zbog predostrožnosti postojećih vlada, koje, kao što znamo, postoje samo radi narodnog dobra. Ima tu još jedna teškoća, naime, da većina prirodnih zakona koji su povezani sa razvojem ljudskog drušva a koji su potpuno nužni, nepromenljivi, kobni jer vladaju svetom prirode, nisu ispravno prepoznati i postavljeni od same nauke.

Jednom, kada budu naučno utemeljeni, kada od nauke zahvaljujući širokom sistemu narodnog obrazovanja i podučavanju pređu u svest svih pitanje slobode biće sasvim rešeno. Najtvrdoglaviji autoriteti moraju priznati da tada neće biti potrebe za političkim organizovanjem niti za upravljanjem ili zakonodavstvom. Te tri svari, bez obzira jesu li proistekle voljom vladara, ili glasanjem na parlamentarnim izborima uz opštu saglasnost, koje bi se čak mogle ravnati prema sistemu priodnih zakona (što nikada nije, niti ce ikada biti slucaj) uvek su podjednako kobne i neprijateljske za slobodu masa, počevši od same činjenice da masama nameću sistem spoljašnjih i baš zato despotskih zakona.

Slobodu čovek može dostići samo ako se pokorava prirodnim zakonima zato što ih je prepoznao kao takve, a ne zato sto su oni njemu nametnuti nečijom spoljašnjom voljom, bez obzira da li Božanskom ili ljudskom, kolektivnom ili pojedinačnom.

Pretpostavimo akademiju, sastavljenu od najčuvenijih predstavnika nauke; zamislimo ovu akademiju opterećenu sistemom pravnog i organizacionog regulisanja jednog drušva, inspirisanu samo čistom ljubavlju za istinom, koja ne stvara nista do zakona u potpunom skladu sa poslednjim naucnim otkrićima. Ja mislim da bi takvo zakodavsvo i takva organizacija bili čudovišni i to iz dva razloga: prvo, društvene nauke su uvek i nužno nesavršene, ako uporedimo ono do čega su došle sa onim što jos preostaje da bude otkriveno, za njih možemo reći da su još u povoju, kada bismo pokušali da čovekov svakodnevni zivot, drušveni i individualni, postavimo u strogu vezu sa poslednjim naučnim otkrićima. Osudili bismo društvo i pojedince da na Prokrustovoj postelji mučenički pate što bi ih na kraju sasvim ugušilo jer život je beskrajno složeniji od nauke.

Drugi je razlog ovaj: društvo koje bi se podvrglo pravnim zakonima donetim na akademijama, ne zato što samo po sebi razume racionalni karakter tih zakona, korisno – u tom slučaju postojanje akademije bilo bi beskorisno – već zato što su ovi zakoni doneti na akademiji nametnuti društvu u ime nauke koja ih je donela bez razumevanja - takvo bi drušvo bilo ne društvo ljudi - već životinja. Bilo bi to drugo izdanje onih izaslanstava u Paragvaju koja su tako dugo bila podvrgnuta vladi Jezuita. Takvo bi društvo sigurno, ubrzo palo na najniži stepen idiotluka.

Postoji, međutim, i treći razlog koji bi takvu vladavinu učinio nemogućnom, naime, da naučna akademija raspolaže vrhovnom vlašću, kako bih rekao, potuno, pa čak i ako bi bila sastavljena od najumnijih ljudi, ona bi ubrzo skončla u vlastitoj nemoralnosti i intelektualnom nepoštenju. Čak i danas sa ono nekoliko privilegija koje im se priznaju, takva je sudbina svih akademija. Moćni naučni autoriteti neizbezno postaju šonje kada postanu akademici, služeno ovlašćeni stručnjaci. Gube spontanost, svoju revolucionarnu smelost i onu energiju, uznemiravajuću i pustošnu, toliko karakterističnu za genije, a koja je oduvek bila pozvana da uništi stare, klimave svetove i postavi osnove novim. Oni neizbezno postaju uglađeni, stiču praktičnu "žicu" i smisao za korisno, a gube u jačini svoje misli. Jednom recju, postaju nepošteni.

To je karakteristično za privilegije, za svako privilegovano mesto, da ubija duh i srce u čoveka. Privilegovan, bilo praktično bilo ekonomski, čovek je u srcu i duši izopačen. To je društvena zakonitost bez izuzetka, primenljiva kako na nacije, tako na klase, korporacije i pojedince. To je zakon jednakosti, vrhovni uslov slobode i humanosti. Osnovni predmet ove rasprave je da tačno pokaže ovu istinu u svim vidovima ljudskog života.

Naučno telo kome je povereno da upravlja društvom, ubrzo bi se raspalo, jer bi se posvetilo ne vise nauci, već nečem potpuno drugom, a to bi kao i uvek kada su u pitanju državni organi bilo, opet, večno zaglupljivanje tog drušva koje mu je povereno i u kome bi, shodno ovome, sve više rasla potreba da jedno takvo telo vodi o njemu računa.

Ono što se pokazuje istinitim za naučne akademije, istinito je takođe i za sve birače i zakonodavne skupštine, čak i za one koje su jednoglasno izabrane. Kad je reč o ovim drugima one mogu da obnove svojiu strukturu, to je tačno, ali to ne sprečava da se u roku od nekoliko godina obrazuje telo sastavljeno od političara koje je činjenično a ne zakonski privilegvano i koje posvećujući sebe isključivo upravljanju javnim poslvima zemlje na kraju obrazuje neku vrstu političke aristokratije ili oligarhije. Dokaz za to su Sjedinjene Američke Države i Švajcarska.

Sledsveno tome, nisam za zakone donete spolja, niti sam za vlast - jedno, u stvari, postaje neodvojivo od drugog - a oboje teže da porobe društvo i donesu ponižavajuće zakone.

Da li to znaci da ja odričem svaku vlast? Daleko od toga. Po pitanju cipela obraćam se autoritetu obućara, a kada se radi o kući, kanalima i putevima konsultujem arhitektu ili inženjera. Za određena znanja tražim savet od stručnjaka iz tih oblasti. Ali ja ni obućaru, kao ni arhitekti ili stručnjaku ne dopuštam da mi nameće svoju vlast. Ja ih slušam slobodno, sa svim mogućim poštovanjem njihove pameti, karaktera, njihovog znanja, zadržavajuci uvek svoje nepobitno pravo da ih kritikujem i primam od njih onoliko koliko sam želim. Ja se ne zadovoljavam obraćanjem samo jednom autoritetu u nekoj, posebnoj, oblasti - ja se raspitujem kod nekolicine. Upoređujem njihova mišljenja i opredeljujem se za ono što mi najviše odgovara. Samo, ja ne priznajem nepogrešive autoritete, čak i po specijalnim pitanjima; prema tome, ma koliko poverenja imao u poštenje i iskrenost ovih stručnjaka ne verujem u potpunosti nikome. Takvo bi verovanje bilo pogubno za mene, za moju slobodu čak i za uspeh mojih poduhvata. To bi me odjednom prevorilo u glupog roba, u instrument što izvršava tuđe sugestije i tuđu volju.

Ako se do određene granice i onoliko koliko smatram neophodnim povinujem autoritetu stručnjaka pokazujem svoju spremnost da slušam njihove savete ili čak uputsva to je zato što me niko, ni Bog ni čovek ne prisiljavaju na to. U suprotnom, ja bih sa užasavanjem odbio njihove upute i usluge i pozvao đavola da im uzme mudrost. Siguran sam da bih platio gubitkom slobode i samo poštovanja taj delić istine a upleo bih se u mnoštvo laži koje bi mi oni mogli dati.

Povinovao sam se autoritetu određenih ljudi jer mi to nameće moj vlastiti razum. Svestan sam sopsvene nesposobnosti da shvatim bilo koju veću ljudsku istinu u njenoj sveobuhvatnosti i složenosti. Ni najveća pamet ne bi bila sposobna da je spozna celu. Stoga je za nauku kao i za industriju neophodna podela i udruzivanje rada. primam i dajem – to zivot dostojan čoveka. Svako upravlja i svakim se upravlja. Ne postoji utvrđena i stalna vlast nego stalne i uzajamne promene privremenog karaktera, i iznad svega dobovoljne vlasti i podredivanja.

Isti taj razlog, sputava me da priznam stalnu, sveopštu vlast, jer ne postoji univerzalni čovek, koji bi bio sposoban da shvati bogatsvo detalja (bez kojih je naučna primena u životu nemoguća ) u svim naukama i oblastima društvenog života. Ako takva univerzalnost bude ikada ostvarena kod nekog čoveka i ako on poželi da bude ispred svih ostalih, da postavi svoju vlast iznad drugih, bilo bi neophodno ukloniti takvog čoveka iz društva, jer njegova bi vlast neizbežno pretvorila sve ostale u robove i imbecile. Nisam uveren u to da bi društvo trebalo da zlostavlja genije, kao sto je to do sada uvek bilo, no, isto tako, ne mislim da bi trebalo da im se dopušta previše, a još manje da im se daju privilegije ili isključiva prava, pa ma o kome se radilo. A sve to iz trojakog razloga: prvo, često bi se događalo da ludaka greškom zamenimo genijem, drugo, jer bi ovakav sistem privilegija čak i pravog genija napravio šarlatanom da bi ga zatim srozao i obezvrdio, i na kraju, zato sto bi to ustoličilo genija kao gospodara nad samim sobom.

[VladimirGero-Nikovski]

Često nas kritikuju zbog toga što prihvatamo kao etiketu tu reč «anarhija» koja toliko plaši većinu ljudi. «Vaše ideje su odlične», kažu nam, «ali morate priznati da je izbor imena za vaš pokret loš. Anarhija je, u svakodnevnom govoru, sinonim za nered i haos; reč nas podsjeća na sukob interesa, na individue koje se bore, što ne može dovesti do uspostavljanja harmonije».

Počnimo tako što ćemo istaći da pokret koji je posvećen akciji, pokret koji predstavlja novu tendenciju, retko ima priliku da bira ime za sebe. Nisu 'Beggars of Brabant' (engl. prosjaci Brabanta) izabrali svoje ime, koje je kasnije postalo popularno, već je u početku kao nadimak – i to dobro izabran nadimak – uzet od strane pokreta, zatim postao opšte prihvaćen, i uskoro poneo svoju ponosnu titulu. Takođe će postati jasno da je ova reč sumirala čitavu ideju.

A “Sans-culottes” (fr. bez gaća) iz 1793. godine? Neprijatelji narodne revoulcije su skovali to ime; ali je i ono sumiralo čitavu ideju – pobuna naroda, obučenog u rite, umornog od siromaštva, nasuprot svim tim rojalistima, tzv. patriotama i Jakobincima, dobro obučenim i pametnim, onim koji su, uprkos pompeznim govorima i uprkos tome što su im buržoaski istoričari odavali poštu, bili pravi neprijatelji naroda, duboko prezirući “Sans-culottes” zbog njihovog siromaštva, zbog njihovog slobodarskog duha i duha jednakosti, i zbog njihovog revolucionarnog entuzijazma.

Slično je i sa rečju “Nihilista” koja je zbunjivala novinare toliko dugo i dovela do igranja rečima, dobrih i loših, dok nije shvaćeno da se ne odnosi na čudnu – skoro religioznu – sektu, već na pravu revolucionarnu silu. Reč je skovao Turgenjev u svojoj noveli "Očevi i sinovi", a potom su je prihvatili "očevi" i koristili je da bi se svetili neposlušnim "sinovima".

Ali sinovi su to prihvatili i, kada su kasnije shvatili da to dovodi do pogrešnog shvatanja i kada su pokušali da se toga oslobode, to je bilo nemoguće. Štampa i javnost ne bi opisali ruske revolucionare nijednim drugim imenom. Ipak, ni ovo ime nije loše izabrano – jer i ono lepo zaokružuje jednu ideju; ono izražava negaciju celokupne delatnosti današnje civilizacije, zasnovane na tlačenju jedne klase od strane druge, negaciju postojećeg ekonomskog sistema, negaciju vlasti i moći, buržoaskog morala, umetnosti namenjene eksploatatorima, mode i manira koji su groteskni ili odbojno licemjerni, svega što je današnje društvo nasledilo od prošlih vekova: ukratko, negaciju svega prema čemu se buržoaska civilizacija odnosi sa poštovanjem. Isto je i sa anarhistima.

Kada se unutar Internacionale razvio pokret koji je odbijao autoritet organizacije i koji se, takođe, protivio autoritetu u svim njegovim oblicima, taj pokret je sebe prvo nazvao “federalističkim”, zatim “anti-državnim” ili “anti-autoritarnim”, U to vreme su zapravo izbegavali upotrebu imena “anarhist”. Činilo se da riječ “an-archy” (kako se tada pisala) identifikuje pokret previše sa prudonistima, čijoj se ideji ekonomske reforme tada protivila Internacionala. Ali upravo su zbog toga – da izazovu zbrku – neprijatelji ovog pokreta odlučili da ga tako nazovu; uostalom, tako je bilo moguće reći da sam naziv koji nose anarhisti pokazuje da oni teže jedino izazivanju nereda i haosa, ne brinući o posledicama. Anarhistički pokret je ubrzo prihvatio ime koje mu je dato. U početku se insistiralo na crtici između “an” i “archy”, zbog toga što u ovakvom obliku reč “an-archy” – koja dolazi iz grčkog jezika - znači “bez vlasti” (“bez gospodara”, “bez autoriteta”), a ne “nered”; međutim, pokret je uskoro usvojio reč u obliku u kojem se i dan-danas koristi, i više se nije trudio da ukazuje na značenje ili da javnost podučava grčkom jeziku.

Tako da se reč “vratila“ svom osnovnom, normalnom, uobičajenom značenju, kao što je napisao 1816. godine engleski filozof Bentham: “Filozof koji želi da reformiše loš zakon" – kaže Bentam – "ne poziva na ustanak protiv tog zakona … Karakter anarhizma je sasvim drugačiji. On odbija postojanje zakona, odbacuje njegovu vrednost, on podstiče ljude da odbiju da to prepoznaju kao pravilo i da ustanu protiv njegovog sprovođenja”. Danas je smisao reči širi - anarhizam odbija ne samo postojanje zakona, već bilo kakve uspostavljene moći, svakog autoriteta (vlasti); ipak njegova suština je ostala ista: on se buni – i od toga počinje – protiv autoriteta i moći u bilo kom obliku.

Ali, kažu nam, ta reč nas podseća na negaciju reda, stoga i na ideju haosa, ili nereda. Ipak, hajde da se uverimo da razumijemo o kakvom mi to redu govorimo. Da li je to harmonija o kojoj mi anarhisti sanjamo, harmonija u ljudskim odnosima koji će biti uspostavljeni slobodno kada čovečanstvo prestane da bude podeljeno u dve klase, gde je jedna žrtvovana zarad boljeg života druge, harmoniji koja će se spontano pojaviti iz jedinstva interesovanja kada svi ljudi pripadaju jednoj i istoj familiji, kada svako radi za dobrobit svih i svi za dobrobit svakog? Očigledno ne! Oni koji kažu da je anarhija negacija reda ne pričaju o ovoj harmoniji budućnosti; oni pričaju o redu kakvog poznajemo u današnjem društvu. Pa, da vidimo kakav je taj red koji anarhija želi da uništi.

Red danas – ono što podrazumjevaju kada kažu red – je 9/10 čovečanstva koje radi da bi obezbedilo raskoš, uživanje i zadovoljenje najodvratnijih strasti za šačicu besposličara. Red je kada je 9/10 čovečanstva lišeno svega što je neophodno za pristojan život, za normalan razvoj intelektualnih sposobnosti. Svesti 9/10 čovečanstva na nivo tegleće stoke koja živi od danas do sutra, i koja ne može ni da se usudi da pomisli na zadovoljstva koja ljudima nudi naučno istraživanje I umetničko stvaralaštvo – to je, dakle, red!

Red je kada siromaštvo i glad postanu normalno stanje društva. To je irski seljak koji umire od gladi; to je seljak trećine Rusije koji umire od difterije i tifusa, ili gladi koju prati oskudica – dok se u isto vreme rezerve žita izvoze u inostranstvo. To je italijanski narod doveden do napuštanja svog plodnog zemljišta, koji luta po Evropi tražeći tunel koji će da kopa, gde rizikuje da bude sahranjen posle samo nekoliko meseci postojanja. To je zemlja koja se oduzima seljacima da bi se uzgajale životinje za ishranu bogatih; to je zemlja koja se radije ostavlja neobrađena nego što se vraća onima koji ne traže ništa više osim da je obrađuju.

Red je žena koja se prodaje da bi nahranila decu, to je dete koje je dovedeno do toga da završi u fabrici ili da umre od gladi, to je radnik koji je sveden na mašinu. To je strah od radnika koji ustaju protiv bogatih, strah od ljudi koji ustaju protiv vlasti.

Red je kada se beskrajno mali broj ljudi nalazi na pozicijama moći, koji iz tog razloga nameću sebe većini, koji odgajaju decu da se kasnije nađu na istim pozicijama i da zadrže iste privilegije služeći se prevarom, korupcijom, nasiljem i pokoljem. Red je neprestani rat čoveka protiv čoveka, struke protiv struke, klase protiv klase, zemlje protiv zemlje.

Red je top čija buka nikad ne prestaje u Evropi, to je opustošena zemlja, žrtvovanje čitave generacije na bojnom polju, uništavanje, za samo jednu godinu, imetka sticanog vekovima teškim radom. Red je ropstvo, misao u lancima, poniženje ljudske rase sprovedeno mačem i bičem. To je iznenadna smrt od eksplozije, ili spora, mučenička smrt hiljada rudara koji su dignuti u vazduh ili živi sahranjeni svake godine radi pohlepe njihovih gazda – i koji su upucani ili izbodeni čim se usude da se žale.

Konačno, red je Pariska komuna, udavljena u krvi. To je smrt trideset hiljada muškaraca, žena i dece, raskomadanih granatama, ubijenih, potopljenih u kalcijum-oksid ispod pariskih ulica. To je lice ruske omladine, zaključane u zatvorima, zakopane u sibirskom snegu, i – u slučaju najboljih, najčistijih, najposvećenijih – zadavljene u dželatovoj omči. To je red! A nered – šta “oni” zovu neredom?

To je ustanak ljudi protiv ovog sramnog poretka, razbijanje njihovih stega, slamanje njihovih okova i kretanje ka boljoj budućnosti. To su najslavnija dela u ljudskoj istoriji. To je pobuna uma uoči revolucije; to je rušenje hipoteza čuvanih tokom nepromenjenih vekova ; to je proboj novih ideja, smelih izuma, to je rešenje naučnih problema. Nered je ukidanje drevnog ropstva; to je podizanje komuna, ukidanje feudalnog kmetstva, pokušaj ukidanja ekonomskog ropstva. Nered je seljačka buna protiv sveštenika i zemljoposednika, spaljivanje dvoraca da bi se napravio prostor za kućice, napuštanje straćara da bi se našlo mjesto pod suncem. To je Francuska koja ukida monarhiju i zadaje smrtni udarac kmetstvu u čitavoj Zapadnoj Evropi.

Nered je 1848. godina koja uzdrmava kraljeve i proglašava pravo na rad. To su stanovnici Pariza koji se bore za novu ideju i koji, kada umru u masakru, ostavljaju čovečanstvu ideju slobodnih komuna, i otvaraju put ka ovoj revoluciji čije približavanje osećamo i koja će biti Socijalna Revolucija.

Nered – ono što “oni” nazivaju neredom – je razdoblje tokom kog čitave generacije vode neprekidnu borbu i žrtvuju se da bi pripremili čovečanstvo za bolji život, i otarasili se ropstva iz prošlosti. To je razdoblje tokom kog se narodna sposobnost slobodno razvija i za nekoliko godina napravi gigantske korake bez kojih bi čovek ostao u stanju drevnog roba, stvari koja puzi, koga je siromaštvo ponizilo.

Nered je izliv najlepših strasti I najvećeg požtrvovanja; to je epopeja uzvišene ljubavi prema čovečanstvu!

Riječ “anarhija”, koja sadrži u sebi negaciju takvog reda i podsjeća na najznačajnije trenutke u životu ljudi – zar to nije najbolje ime za pokret koji ide ka osvajanju bolje budućnosti?

Petar Kropotkin

[asophos]

ohohoohohoooo, vidim kolega anarhista...no, bolje da si te tekstove poslao gosn Kekenju da ih postavi na differentia.specifica mada nije ni ovde loše, za diskusiju, nismo do sada raspredali o anarhiji; svaka čast; čim mi se bude dalo čitati prokomentarišem

[Domaci I.]

Jako dobar tekst. Inspirativan. A, što je jako loše, tema je još uvek aktuelna. Iako ne mogu da zamislim svet kakav se ovde pokušava izboriti, barem ne danas, kad su velike kompanije napravile mreže po svetu i tu strukturu ne mogu tek tako predati na upotrebu običnom narodu, mislim da je jako važno da se ova svest, ova svest protiv autoriteta, mora pojaviti i graditi u glavama ljudi, da čovek ne bi postao mašina, da ne bi postao podanik, a što vidimo da je danas toliko česta pojava. Kolektivistička svest je izgleda izjednačena sa podaništvom, dok se ovde, u predlogu koji daje Kropotkin a javlja se i u tekstu Bakunjina, predlaže kolektivizam iz drugačije perspektive, u kojoj bi ljudi bili svesni delimičnog autoriteta drugog, ali ne neprikosnovenog, nužno nadređenog mišljenja ili aktivnosti. Ovde imamo međusobni uticaj ljudi jednih na druge, i slobodu izbora.

Ipak, najvažnije iz ovih tekstova je energično suprotstavljanje nelogičnosti, neravnopravnosti i eksploataciji ljudskog bića. Ne dozvoliti da eksploatacija i neravnopavnost uđu u svest savremenog čoveka je ono što moramo i dalje graditi, kroz školske sisteme, kroz pojedinačne akcije i udruženja građana koje se bore za slobodnog čoveka.

[Jablan]

Dokumentarni film o masovnom protestu protiv G8 u Ðenovi 2001.

U julu 2001.lideri osam najmoćnijih nacija (G8) su se sastali u Ðenovi, Italija.
Opasan visokom ogradom i proglašen zonom "izvan organičenja" - centar grada je
postao poprište brutalnog i krvavog vikenda. Uprkos neviđenim 'bezbednosnim'
merama, preko 300.000 demonstranata je udružilo snage u borbi protiv diktatorskih,
profiterskih sistema vlasti kojima rukovodi G8.

Ovaj film ne prikriva istinu:
realizam zapanjujućih prizora državnog nasilja smenjuje se sa lepotom otpora koji isijava kroz njega.

Dom omladine
(tribinska sala)
četvrtak 31.5.2007. 19h

[Nicolas Berihon]

Sve to možete skinuti na ovom linku. 

Link je istekao. Novi link sledi:

Veličina: 3.65 MB
http://sharebee.com/56507006

[Domaci I.]

Ovom temom ću pokušati da skrenem pažnju na vezu između nacionalizma i anarhizma, a koja se uzima obično kao nemoguća, i pojmovi stavljaju apriorno u odnos suprotnosti. Pokušaću da nađem implikacije nekih anarhističkih stavova koji se smatraju osnovnim ili jezgrom stavova većine anarho pokreta, i uporediti ih sa osobinama nacionalističkih i neonacističkih grupa i ideja. U tom projektu pomoći će mi neki citati i neke brošure koje sam našao na mreži. Ipak, u uvodnoj poruci ne bih želeo da najšire obrazlažem iz razloga što bih želeo da se ovo razvije u diskusiju a ne u monolog koji nema više nikakvog nastavka. Želim da zaposlimo mozgove. I da dodam: sve što budem rekao o anarhizmu ne znači da ja imam nešto protiv anarhističke ideje, već ovo navodim baš zato što smatram da je savremenom anarhizmu potrebna bitna izmena, modifikacija po kojoj bi on dobio na smislu i postao ozbiljna politička alternativa.

Veza koju ova dva pojma i fenomena uspostavljaju počinje odsustvom smisla za realne mogućnosti, što rezultira doslovnim sprovođenjem makijavelističke teze (koju sam Makijaveli nije izgovorio): Cilj opravdava sredstvo. Ovo obrazlažem tako što navodim da je nacionalizam kao ideja veličanja jedne nacije spram druge potpuno iracionalna, diskriminišuća spram drugih, a intenzivirana i promovisana u fašizam proizvodi stradanja ljudi koji pripadaju drugim nacionalnostima. Ideja nacionalizma je uvek ideja homogenosti jednog naciona kao višeg i važnijeg od drugih. Njihov ideal je ideal nacionalne "čistote" naroda kome drugi narodi ne "kvare krv" i "ne prljaju tlo". Anarhizam je samo prividno sa druge strane ukoliko svoj zadatak vidi u socijalnom oslobođenju od kapitala i kapitalista kao autoriteta u jednoj zajednici. Anarhista vidi situaciju onako kako bi ona trebalo idealno da izgleda, i ima jedan krajnji cilj koji je idealan u krajnjem smislu, jer omogućava svima kvalitetne i ravnopravne mogućnosti. Ipak, da bi dospeo do tog ideala morao bi da prestupi što se tiče same te ravnopravnosti i ugrozi nekoga ko je možda zasluženo došao do socijalno važnije pozicije, proizveo kapital i sada ga (legitimno) upotrebljava kako bi olakšao sebi život. Anarhista bi ovome oduzeo sve, kako bi, u jednom određenom momentu, sve postavio iznova. Taj rez koji hoće početak jedne nove istorije je rez koji započinje i nacista, potpuno gluv i slep za pripadnika druge nacionalnosti.

Ovaj momenat socijalne ravnopravnosti i nasilnog oduzimanja prava na kapital anarhizam pozajmljuje od komunizma. Anarhizam koji opstaje kao izraz volje za slobodom od autoriteta ne može da zahteva rušenje svih, već samo iracionalnih autoriteta. Tako kapitalista koji danas zapošljava deset ljudi u porodičnoj firmi za pakovanje kobasica ne može da bude kriv što je pre toga radio kao čistač ulica i nekako skrpio za otvarnje ove radnje, te zaposlio nekog da radi, dok bi se on sam sada odmarao. Na isti način anarhizam ne može da ustane protiv naučnih autoriteta kao što su aktuelne naučne paradigme, a da za to nema racionalni, empirijski proveren argument. U stvarnosti anarhizam ima argumente protiv autoriteta kao što su nacionalizam, bog, etatizam, obrazovni sistem, kulturne predrasude, tradicija... i tek se ovi oblici anarhizma mogu pretočiti u stvarnu anarhističku svest koja dobro bira polje svoje aktivnosti, primećujući gde se može intervenisati protiv iracionalnih i ustaljenih autoriteta.

[Plodni bizon]

 :zaboga: He-he! Nema, bre, za suptilnog coveka sve je to jedno isto.  :jezik:

E sad, ozbiljno, postoji razlika u krajnjem cilju. U ishodistu svega anarhizam je u prednosti jer zastupa ideju ravnopravnosti svih, dok je kod nacionalsocijalizma ideja vladanje nad nekom podredjenom, tzv. nizom rasom. Istina, i jedni i drugi su u velikom raskoraku sa realnim stanjem stvari, pa guranje ka ostvarenju tih ideja ne moze da prodje bez krvi. Svet bi trebalo da pustimo sam da se oblikuje, bez radikalnih poteza. Oslobadjati coveka u oblastima u kojima to ne smeta drugima.

[Domaci I.]

Ovih dana sam malo razmišljao i evo, čak nabacio "koka-kola" avatar. Globalizacija kao jedna etapa u razvoju kapitalističkog društva je verovatno mnogo bliža ideji slobodnog društva nego što je to komunizam. Koka-kola je simbol globalizacije, pa tako i ja danas imam taj zaštitni znak. Globalizacija je prirodan proces gomilanja kapitala na jednoj strani, i siromašenja i eksploatacije na drugoj. Ipak, ovo se gomilanje odvija po pravilima, i nije zaslužena nekom krvlju ili nečim sličnim što pretpostavlja nacizam. Komunizam kao realizacija anarhističkog antikapitalističkog aktivizma nasilno kapitalisti oduzima stečeno (u SFRJ to je rađeno nacionalizacijom). I u tendencioznom anarhizmu (tendencioznom u smislu koji se kreće ka komunizmu) i u nacionalizmu (neonacizmu) imamo nasilje nad prirodnim procesom i ravnopravnim tretmanom ljudi, pokušaje koji žele narušiti ono što je stečeno u materijalnom pogledu. I jedna i druga ideologija teže da na osnovu nekog vanmaterijalnog, da kažemo duhovnog, principa uspostave neku prividno argumentovano stanje stvari: komunizam - društvo jednako za sve, nacionalizam - društvo bez tolerancije, bez ravnopravnosti.

Globalizacija nije nužna i ne treba se za nju boriti, no ona svakako nije kriva za neke osnovne oblike diskriminacije ljudi, koji potiču pre iz tendencioznog anarhizma, jednako kao i iz nacionalizma.

[Silovani_Leptir]

Imam iznimno pozitivno mišljenje i o globalizaciji i o kapitalizmu. Globalizacija kao proces povezivanja i komunikacije, razmjene informacija je neizbježna zahvaljujući tehnologiji. Smatram da kapitalizam udara na najniže ljudske strasti- "što više radiš, to više imaš" (a imati znači biti), te da ima nekih poveznica sa nacizmom ( potrošač postaje novi arijevac), a jedina stvar koju zamjeram kapitalizmu je pokušaj uništavanja obitelji. 
Za kraj, valja citirati Samuela Moorea Waltona, osnivača trgovačkog lanca Wal-Mart, giganta američke trgovine:
There is only one boss: the customer, and he can fire everyone in the company from the chairman and down, simply by spending their money somewhere else.


PS: Šta se tiče anarhije, smatram da je to perpetuum mobile ljudskog duha.

[Domaci I.]

No, dobro, opet smo skliznuli u oftopik, moja krivica. Uglavnom, ne mislim da je komunizam, a još manje anarhizam, nešto što bi trebalo osuđivati. Samo naglašavam taj momenat nasilne akcije da se dođe do nove društvene strukture, odnosa sredstava za rad. Nasilna borba nikad ne može da bude praksa suštinskog decentraliste, odnosno anarhiste. Samo sam pomenuo da globalizacija sa te strane, kao nešto suprotno decentralizaciji i komunizmu/anarhiji, nije ništa gora od ovih, jer je samo stanje stvari koje koristi svoju poziciju, kako si ti Silovani Leptiru rekao, na osnovu sredstava za rad koje poseduje. Velike kompanije ne moraju da dele milostinju nikome, a opet, milostinja njima nema šta da zameri, jer je moguće da je vlasnik kompanije taj svoj novac (ili početni kapital) zaradio mukotrpnim poslom. Zašto bi neko onda imao pravo da mu to otuđi? Prema kom razlogu? Zato što su na drugoj strani siromašni? To nije dovoljno ubedljivo, jer nema razloga da neko radi i zarađuje za siromašne. Darovanje je stvar dobre volje i izbora, a ne obaveza.

Anarhizam zato ima veze sa fašizmom, premda je za razliku od fašizma krajnja svrha komunizma jednakost. Dakle, sredstva su jednaka, ali se komunizam/anarhizam i fašizam razlikuju u finalnom uzroku: jedni imaju želju bolje društvo u kojem postoji tolerancija, jednakost (što je opet kršenje nekih prava) i ravnopravnost (često suprotna jednakosti) i pravo svih, bez obzira na veru, naciju i rasu, dok drugi imaju nameru da upravo diskriminišu neke prema ovim osnovama.

Globalizacija, kao nešto sasvim novo, predstavlja samo ostvarenje onog najvišeg i mislim osnovnog prava, ravnopravnosti svih, iz čega niče konkurencija, tržišna ekonomija, bitka za potrošače (potrošačko društvo). Nažalost, i ono je daleko od savršenog, prema onom što imamo kao proizvode takvog društva (potrošačkog, globalističkog).