Mozda je pitanje ovakvo-sta je to tako "okrtilo" u palanackom coveku , u palanackom duhu, da je postao takav, blizak ludosti, po svim definicijama razumskog.
Koju on u svojoj glavi peva pohvalu ludosti?
Meni je zanimljivo i tuzno videti da se palanacki duh moze generisati, proizvoditi, te bi bilo dobro zaviriti u glavu njegovih danasnjih tvoraca, sto bi donekle bio nastavak rada Konstantinovica!
Mislio sam da ce mj@d reagovati, jer sam upravo u Danasu procitao da je pre nekoliko nedelja bilo organizovano novo citanje Filozofije palanke od strane Dakovica!

Najpre link ka izvodu iz dela Filosofija palanke, Radomira Konstantinovića.


Prenosim sa jedne teme koju sam smaknuo (Laza Lazarević, Švabica) kako bih generisao novu, u kojoj će biti implementirano ono što sam imao na umu sa starom.

Onda sam mislio da bi bilo dobro odvojiti neke poruke iz naslova "Genijalnost i ludilo", i to one koje govore više o filosofiji palanke nego o temi kako sam naslov glasi. Tako sam formirao ovu temu "Filozofija i psihologija palanke", a u okviru koje bismo mogli da govorimo i o karakteristikama srpskog književnog realizma, kome pripada i Laza Lazarević.

Kako bih pokrenuo ovu temu a s obzirom na, kako rekoh, književni realizam u Srbiji, poslužiću se predgovorom za delo Švabica (L. Lazarevića), koji je pisao Predrag Protić. U poređenju sa tim, navodiću i neke izvode iz Konstantinovićeve Filosofije palanke.


P. Protić: Vaspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo živim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prema "novim" ljudima kojima je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. Svet njegova detinjstva i prvih saznanja o životu činio mu se kao najpravičnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovičnog poštenja i primerne radljivosti i on je želeo da ga ovekoveči i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome živi.

R. Konstantinović, str 10: U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje «sveta», kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

P. Protić: I Lazarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukčijim no što je želeo da ga prikaže. U tome svetu život se razvijao po jednom određenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi mogla da posluži i kao odličan putovođa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je član porodice, ali nikako ne i samostalna ličnost. Ako dođe do nesporazuma među njima, pojedinac ima da se prikloni porodici. Mogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne može se primiti u tom svetu. Lazarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je "mračno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci Švabica Miša Maričić želi da se oženi devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. Shvatanju porodice on žrtvuje svoju ličnu sreću, na šta, možda, ima pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nema pravo. Mitar u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjačkog štapa celu svoju porodicu, ali njemu nema niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što može. Jer on zna sve i može da čini što hoće. U Školskoj ikoni pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njemu niko neće moći da se suprotstavi. On će pokušati da spreči svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. Kao što se vidi, Lazarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, čak i onda kad se posmatra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

R. Konstantinović, str. 11: Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha.

P. Protić: On oglašava za krivca novo vreme koje kuca na vrata starog sveta i novog čoveka koji je nosilac tog novog vremena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega.

R. Konstantinović, str. 11: Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet.

P. Protić: "Novi" čovek subjektivno nije rđav, ali objektivno ima štetnu i rđavu ulogu. Njegove ideje po sebi nisu nepametne, ali su one neprimenljive u našoj sredini i pokušaj njihove primene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svome mestu; Lazarevićev "novi" čovek se pojavio u nedoba i na pogrešnom mestu.

R. Konstantinović, str. 15: Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred...

I tako dalje, i tako dalje, ali poenta je uhvaćena, i nadam se da diskusija može da počne.

U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje «sveta», kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha.

Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet.

Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred...


Stvarno je to neverovatno da se neke vrednosti nikad nece promeniti. Nema bolje opisa balkanskog prostora od Konstantinovicevih reci.

Piše: Dušan Sakić

Zatvoreni um ili tragedija zbog nedovršenog ja
Ako želite da menjate svet palanke morate da napustite ideje kritičke teorije društva

Zatvoreni um je u stvari celokupna filozofija života jedne palanke u kojoj ne možemo da bilo šta izgovorimo iz sebe samih (uvek iz nas progovara duh palanke, duh kolektivno-partijskog ja, nesretna svest, običaj), a još manje da nešto uradimo što bi imalo imalo nekakvog smisla, kako za sebe tako i za celokupnu zajednicu, ako se još uvek ti sociološki termini koriste sa nekim značenjima u Srbiji.

Shodno gore navedenom mi svoj um zatvaramo u tekst, u prostoriju gde nas niko osim nas samih ne može čuti, pokušavamo da interpretiramo ono što smo čuli (pa čak i da sudimo o drugima na osnovu toga), koristeći istu boju glasa koju je naš omiljeni govornik koristio, i dolazimo do konstatacije ili zaključka da pored nas ima još uvek normalnih ljudi, šta god to značilo.

Ne primećujemo da se krećemo po listovima stranica koje će neko ili zatvoriti ili će jednostavno okrenuti drugi list.
Ne shvatamo da mi nismo ti koji okreću stranice iz prostog razloga što kritičko opisivanje društva kao alter ego palanačkog subjekta nikada nije kao svoju posledicu i osnovni cilj imalo promenu svesti građana koji oko nas žive (nikada se nisu nudila konkretna rešenja, osim u vreme filozofa), i koje svakodnevno srećemo u prodavnici, na pijaci itd. već se zatvaralo u samo sebe, te će za koju godinu postati crna rupa iz koje više ni svetlost neće moći da izađe ako je uopšte tamo ima, jer i ona više možda neće da bude normalna.

Da li će nas to učiniti srećnim kada spoznamo da smo ostali sami sa ljudima koji su "normalni" ili ćemo primetiti da oko nas nema nikoga i da smo sami sebi u stvari postali najveći neprijatelj koga nikada nećemo pobediti, promeniti, dovršiti, jer nam "ja" palanke neće dozvoliti da ugledamo vlastito Ja koje je slobodno u svojoj dovršenosti i svojoj biti.

Samo na taj način kritička misao kao individualno-liberalni pojedinac postaje ono što menja svet, ono što čini sastavni deo slobodne ličnosti koja deluje, jer to i jeste osnovni smisao i sama suština politike, obrazovanja, ekonomije, te zbog toga treba bežati iz tih sala, iz tih tekstova, jer tamo nemamo šta da čujemo.

Tamo nas ništa neće promeniti, jer tamo i nema nikoga osim ogromnog palanačkog Ja kojeg jedino poznajemo i umesto da svoje vlastito ja (ako ga još uvek raspoznajemo u kolektivnom) uhvatimo za uši i izvedemo iz sale i počnemo ozbiljno s njim da razgovaramo, mi slušamo govornika. Čitamo tekstove u koje sami sebe zatvaramo iz prostog razloga da bi rekli "još uvek ima normalnih ljudi", i tu se završava sve razmišljanje o pročitanom umesto da se suočimo sa samim sobom, što nimalo nije jednostavno, zato što to boli.

Iz tog razloga nam je jednostavnije da slušamo drugoga i da to prihvatimo kao nešto vrhunski mudro, pametno, što ćemo uz jutarnju kafu da prepričavamo, neshvatajući da ćemo za par dana zaboraviti o čemu je tu uopšte i bilo govora, a da ne govorim šta će se sa tom kritikom desiti za narednih deset ili stotinu godina, da li će ona promeniti nekoga izvan sale ili izvan knjige koju smo pogrešno čitali, mislim da neće, jer je celokupna istorija ljudskog mišljenja hiljadama godina u stvari fenomenologija i genealogija samog Ja, i samo kada budemo dovršili vlastito Ja, kada postanemo samosvesni, kao pojedinci, a samim tim ćemo postati i delatni, moći ćemo da realno menjamo virtualni svet palanke koji je stvoren diktaturom koja je usko povezana s kritičkom teorijom društva i jedna drugu održavaju.

Šta će se desiti sa jalovim i sterilno-moralnim mišljenjem ako to uopšte i možemo definisati i nazvati mišljenjem, koje nikada nije proizvelo ništa osim diktaturu koja je odnela realne živote, koju kritička teorija danas oplakuje, ali nikako da pređe tu granicu, jer onda ne bi bila kritika nego delatnost, onda ne bi bila hrana nedovršenim ličnostima, nego bi srušila virtualni svet palanke.

Mnogo je jednostavnije držati govore, dodirivati hladno kamenje, imati puna usta slobode, slobodnog tržišta, suočavanja sa prošlošću, nego se suočiti sa samim sobom jer to je naša najgora prošlost koja kada nije završena proizvodi Srebrenicu, ubistvo Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, proizvodi ratove i stradanja stotine hiljada ljudi, ali to je samo duhovna hrana kritičkoj teoriji koja nam opisuje te zlikovce koji su to naredili, opisuje nam ljude koji to podržavaju, opisuje nam društvo u kojem živimo i tu stavljaju tri tačke kako bi njihov simbiotički brat mogao ponovo da se vrati i još strašnije nam pokaže našu vlastitu nedovršenost i tako smo ponovo na početku, i tako nikada nećemo prevladati večno vraćanje istog dok god ne dovršimo svoje vlastito Ja.

Konstatacije naših kritičkih mislilaca da smo neobrazovani, da nam treba edukacija, promena obrazovnog sistema, institucija, i tako u nedogled su prihvatljive tek na stepenu dovršenosti, kada dođemo do kritičkog i ekonomski slobodnog pojedinca a ne do kritičkih citata koje smo negde pročitali i loše preveli na svoj virtuelni jezik i tako očarali prisutne i posle toga otišli, a nakon toga ništa.

Zato treba ostaviti te ružne sale, tekstove koje ne razumemo jer su njih pisali dovršene ličnosti i koji služe za susret sa vlastitim Ja, a ne za citiranje, ne za kopiranje, ne za edukaciju drugih ljudi, ne za pisanje vlastite knjige koja je samo loše prepričavanje pročitane knjige, jer sve je to govor virtuelno-palanačkog Ja i ništa više.

Kada napustite takve sale i iza sebe ostavite kritičke mislioce i njihove ideje koje su za sva vremena, odnosno za vjeke vjekova, ostanete sami na čistini i sa svake strane možete očekivati metak jer ste jednostavno postali smetnja demokratiji koja je shvaćena kao vladavina većine nad svima, a ne kao vladavina većine nad samima sobom. Postali ste smetnja o kojoj samo puštaju filmove, citiraju vas glumci kao u Eshilovim tragedijama, a publika kao hor jednostavno svojom ćutnjom odobrava, odnosno donosi svoj konačan sud, o vama kao krivcu koji je narušio običaj zajednice koja jako lepo živi na relaciji kritika-diktatura i ništa dalje od toga, jer za to ne mora da se stavlja ništa na kocku. Hor se povlači sa scene. U istoriji palanke nikada neće biti zapisane ličnosti koje su dovršile samoga sebe, odnosno prošle golgotu tog najvažnijeg, najistinitijeg i ujedno najtragičnijeg susreta, koji je ujedno jedini put do slobode ličnosti, susreta sa samim sobom, ali će zato velikim slovima zabeležiti razne zlikovce, nekrofile i sve one koji će dugi niz godina biti tema kritičkim misliocima, odnosno biće im šlagvort za opisivanje jadnog stanja društva, nedovršenih ljudi u njemu i tako će vekovima i milenijumima puniti glave ljudima koji sa takvim idejama, možda je bolji izraz jalovinama (svaka ideja ako je ispravno shvaćena zahteva ostvarenje), ne mogu da urade ništa jer se niko od njih ne usuđuje da kaže da nešto treba uraditi, već samo da nešto treba sagledavati, promatrati, opisivati, ali nikako menjati jer onda će naši "mislioci" da naruše samu suštinu palanke, odnosno taj odnos između diktature i kritike, izgubiće vlastiti položaj, kredibilitet, ko bi ih više slušao itd... itd... Sve bi se jednostavno raspalo kada bi svaki pojedinac dovršio samoga sebe i izašao iz svojevrsne šizofrenije kolektivnog, klasnog, partijskog ili bilo kojeg masovnog ja kojeg su pune naše institucije na bilo kojem nivou, kojeg su pune sale u kojima sedimo.

Zato ne zatvarajte svoj vlastiti um u tekst, dvoranu, u reči koje slušate sa raznih katedri, govornica, nego ga oslobodite dovršenjem vlastitog Ja, jer će tada nestati palanačka svest koja je postala naša druga priroda koja je od nas napravila ili jalovog kritičara ili zločinca ili je to jedno te isto.

Interesantni su tekstovi, ali ne uspevam sasvim da sagledam u čemu je poenta kad se traži dovršenje Ja. Šta podrazumeva dovršeno Ja? I još jedno pitanje. Pošto se kritikuje kritička teorija društva, i svodi na kriticizam, šta je predlog delovanja spram palanačke gomile? Možete li to sada malo jasnije da objasnite?

Mozemo li makar skicu da vidimo i mi ostali, da ne trazimo svi da nam se posalje na  mejl. A rekao bih da je trebalo makar nesto da se navede i u tekstovima, posto kad neko cita nema predstavu o tome sta je to Ja.

Evo i nastavka

(nastavak teksta)

3.   VEROVANJE I STVARNOST
 

Ako se istina komunikacije zasniva na METAJEZIKU trebalo bi preći na sledeći stepen hipostaziranja nedovršenog JA sada unutar METAJEZIKA i promatrati ga u ogledalu epistemologije. Dejvidson će da razmatra i zastupa gledišta koherentističe teorije istine i znanja. Ali u okviru toga javlja se kao najznačajniji problem drugog stupnja hipostaziranja, problem verovanja i stvarnosti.  I baš na verovanju će Dejvidson graditi
svoju koherentističku teoriju.  "Šta je moguće verovati zavisi od toga kako shvatamo prirodu verovanja, njihovu interpretaciju, njihove uzroke, osobe koje ih ističu i njihove sklopove." Kao i do sada nas će najviše zanimati "shvatanje" osoba koje ističu verovanja.  Dejvidson shvata verovanja kao stanja svojstvena ljudima koji imaju namere, želje i smatra da su to stanja koja su uzrokovana događajima i uzrokuju događaje, unutar i izvan tela onih koji ih poseduju. Ne bi se zadržavao na navođenju nekih primera ali jedan svakako zaslužuje pažnju, a to je kao i u predhodnom delu taj nedovršeni identitet JA=JA, odnosno identitet uzrokovanosti i uzroka, što će omogućiti u jednom METAJEZIKU, i u jednom koherentnom sistemu većina verovanja budu istinita, ali tu postoji jedan veliki nedostatak a on je u toj nedovršenosti. Holistička stanovišta Dejvidsona, odnos prema celini i u ovom delu će u znatnoj meri biti opravdanje za predhodni zaključak.  "Nešto je bolja formulacija ako kažemo da verovanje koje je u koherenciji sa znatnim brojem verovanja ima izglede na istinitost. Svako verovanje unutar koherentnog celokupnog skupa verovanja, opravdano je u svetlu tih izgleda." A taj celokupni skup verovanja je u modernoj filozofi identitet  JA=JA, koji je od Dekartovog metafvizičkom prerašta u epistemološki kriterijum istine i znanja kao opravdanog istinitog verovanja.
"Pošto ni jedna osoba nema potpuno konzistentan skup uverenja, sa kojim verovanjima dato verovanje mora da bude koherentno, da bi imalo izgleda na istinost."
Dakle, ponovo se pojavila distinkcija u samo potpunosti skupa uverenja, odnosno sama distinkcija u konzistentnosti, što nas još jednom dovodi na isti zaključak koji svoju konzistentnost ima u čitavoj studiji, a to je nedovršenost JA, tako da se i govor o isinitosti naših verovanja može govoriti u jednom METAJEZIKU, samo u jednom duboko formalnom smislu, jer je istina u njemu kako s pravom primećuje Dejvidson jedna prost pojam, ali koji je "prazan", dakle kada o njemu i drugim pojmovima budemo govorili moramo imati to na umu.  Jer bez takvog jednog shvatanja pojma istine, možemo dobiti samo jednu totalno nekomunikativnu situaciju kakvu imamo danas, jer se istina shvata u svojoj "punoći", zanemarujući jednu veliku nedovršenost našeg JA, dakle imamo jedno shvatanje pojma "živog jezika", ali ne u "živom jeziku", nego u jednom METAJEZIKU, i zato kao rezultat imamo jedan veliki ponor ne samo između verovanja i stvarnosti, istine i stvarnosti, nego i između ličnosti i ličnosti. Ali ako je shvatimo kao pojam istine u METAJEZIKU, i ako je shvatimo na način kako je predhodno rečeno dobijamo sledeću situaciju, a koju Dejvidson eksplicitno kaže:
"U poređenju sa pojmom verovanja i koherencije, pojam istine je u dovoljnoj meri jasan i ja ga uzimam kao primitivan pojam. Domen je fiksiran u odnosu na jezik ili govorno lice, tako da je u pojmu istine sadržano više nego što obuhvata Konvencija T, u njemu je sadržano i ono što se prenosi iz jezika u jezik ili od govornog lica do drugog."
Pogledajmo jedan primer T rečenice:
"Trava je zelena izrečena od strane osobe koja govori srpski jezak jeste istinita akko trava jeste zelena."
Istinitost ovako izrečene rečenice zavist če od dve stvari: od značenja izgovorenih reči i od toga kakv je svet, što bi dalje značilo da dva interpretatora koliko god da se razlikuju u kulturi, jeziku i shvatanju mogu da se ne slažu u pogledu da li je jedna izrečena rečenica istinita, ali samo ukoliko se ne slažu kakav je svet ili šta izgovorene reči znače. Ovakvi uslovi postavljeni pred istinitost izgovorenih reči nužna je posledica predhodnog razmatranja jer "praznina" pojma istine u METAJEZIKU mora da bude ispunjena uslovima značenja i samog sveta jer nekonzistentnost i nekoherentnost verovanja nedovrše nog JA nužno su doveli do jednog uslovljavanja pojma istine u METAJEZIKU, i zbog toga Dejvidson zastupa koherentističku teoriju istine i verovanja, jer bi se moglo dogoditi da bi se nezavisnošću istine i verovanja moglo dogoditi da sva verovanja budu lažna, ali zbog toga koherentistička teroija to ne može da dozvoli, ali zbog čega ona to ne dozvoljava ?
"Možda je očigledno da koherentnost jednog verovanja sa znatnim delom sistema verovanja tom verovanju uvećava izgled na istinitost, pod uslovom da postoji razlog da čitav sistem verovanja ili njegov veći deo smatramo istinitim." U predhodnim redovima smo kao jedan od uslova istinitosti uveli "pojam sveta", samo neslaganje u "slici" sveta moglo bi da naruši istinitost rečenice, a sada moramo malo bliže pripremiti jedan dijalog sa skeptikom jer iz ovog citata na njegova pitanja ćemo morati uskoro odgovarati. Ali pre toga pogledajmo i pokušajmo da odgovorimo kako koherencija može da zasnuje jedno verovanje. Sama potpunost koherencije je zbog nekoherentnosti i nedovršenosti JA nije u METAJEZIKU moguća, i to je jedan od uslova možda čak i glavni zbog čega se javlja filozofski skepticizam. Pozivanjem na druga verovanja, radi kakvog takvog opravdanja takođe će dovesti do skeptičkih pitanja, dakle susret sa skepticizmom je u svakom pogledu neminovan, bar iz ova dva u suštini glavna razloga. Na ovom mestu možemo postaviti pitanje: da li je skepticizam moguće prevazići u METAJEZIKU ili ne ? Mislim da skepticizam može da poljulja ako ne i da prevaziđe samo jedno kompletno dovršenje JA u JEZIKU, jer bi na   taj način ostvarili i "punoću istine". Skepticizam iskorištava tu "prazninu istine" u METAJEZIKU i zato da nije naišao na ozbiljnija razrešenja u celokupnoj istorije filozofije što dokazuje njegova stalna prisutnost i pojavljivanje.
"Ovo je skepticizam u jednom od svojih tradicionalnih obličja. On postavlja pitanja: zar ne bi sva moja verovanja mogla da se uzajemno podržavaju a da su ipak, kada je u pitanju aktualni svet u celini pogrešna. Ukratko čak i umerena koherentistička teorija kao što je moja, mora da polaže skeptiku razlog zbog kojeg su koherentna verovanja istinita." Dejvidson na ovom mestu ne daje baš neki naročiti odgovor skeptiku, na postavljeno pitanje, zbog toga što "branilac koherentističke teorije ne može dozvoliti da izvesnost potiče izvan sistema verovanja, i da verovanjima unutar sistema ništa ne može osigurati zasnovanost ukoliko se ne pokaže, odmah ili na kraju, da počivaju na nečemu što je samo po sebi pouzdano".  A to osiguranje zasnovanosti može da osigura samo dovršeno Ja ili Ličnost kao sloboda oslobođena Nužnosti suštine i to je Dejvidson ja se nadam hteo da kaže u obranu svoje koherentističke teorije koja i u nekim drugim aspektima može da doživi i malo veće i opravdanije napade skeptika, a ne samo one što se tiče onih skeptičkih prigovora ili tropa, na ono "to jeste".  Koherentistička teorija za koju je karakteristično prosto to da tvrdi kako razlog za verovanje može da bude jedno drugo verovanje, skeptik bi napao svojim tropom poznijeg skepticizma o "pomišljanju na beskonačni proces", ali takav napad je moguć samo u METAJEZIKU zbog "praznine" same istine.  Nakon svega ovoga ostaje pitanje održivosti koherentističke teorije za koju Dejvidson smatra sledeće :
"Da li preostaje pitanje kako s obzirom da nema načina da izađemo iz kruga naših verovanja i našeg jezika kako bismo našli neki test drukčiji od koherencije ipak možemo da imamo znanje i da govorimo o jednom javnom objektivnom svetu koji nije naša tvorevina." Dejvidson nakon predhodnog ispravnog zaključivanja o komunikaciji u METAJEZIKU, odnosno o polaznoj i uzgrednoj teoriji, kreće sada u promišljanje jedne druge distinkcije između znanja i verovanja, i zbog toga postavlja ovako pitanje jer kaže "biće korisno ako se sada načas osvrnemo na neke od razloga zbog kojih bi se trebalo ukazati traganja za osnovom znanja izvan domena naših verovanja. Pod "osnovom" ovde konkretno podrazumevam epistemološku osnovu, izvor opravdanja." Dejvidson će možda nastaviti onu raspravu sa skepticizmom ali možda ipak njihovim argumentima jer će staviti na ispitivanje odnos oseta i verovanja i pre toga postaviti dva "skeptička" pitanja: "zašto bi trebalo da verujemo da su naši oseti pouzdani tj. zašto bi trebalo da imamo poverenja u svoja čula i i u čemu se tačno sastoji relacija između oseta i verovanja koja omogućuje prvom da opravda drugo ?"
Samo naglašavanje oseta ili opažanja proističe iz jednog razmišljanja da su oseti ono što naša verovanja povezuje sa svetom i da oni mogu da opravdaju verovanja zato što smo ih često svesni. Ali kako dobro primećuje Dejvidson je u tome što se opravdanje povezuje sa svesnošću koja i sama predstavlja jedno verovanje i to verovanje i jednu nedovršenu aksiomatizaciju nedovršenog JA.  Dakle moramo da krenemo u drugom pravcu i da sagledamo sledeći primer: "tako u određenim uslovima oset viđenja paljenja zelenog svetla može da opravda verovanje da je upaljeno zeleno svetlo. Problem je da se utvrdi kako oset opravdava verovanje ?"
Dakle ako neko ima oset viđenja paljenja svetla, verovatno je da je upaljeno svetlo, međutim ako pretpostavimo da njegovo opravdanje se ne zasniva na osetu, da li će mu oset pružiti verovanje u objektivnu činjenicu paljenja zelenog svetla ? Odnos između oseta i verovanja nije logički nego je samo uzročni. Oseti uzrokuju neka verovanja i u tom smislu predstavljaju osnov ili razlog za verovanja, jer oset nije verovanje. S ovim je neminovno povezano skeptičko pitanje : šta opravdava naša verovanja ako nas čula sistematski varaju (obmanjuju).
"Jer ako oseti opravdavaju verovanje u osete, još uvek ne vidimo kako oni opravdavaju verovanje u spoljašnje događaje i objkte." Sada pred nas izlazi jedna nova distinkcija : da li su oseti uzroci ili posrednici, jer ako su uzroci oni ne mogu da budu opravdanje za verovanje koje uzrokuju, a ako su posrednici onda mogu da obmanjuju. Ovo što je dosad rečeno imalo je tu svrhu da bi se moglo preći na promišljanje takvih odnosa u METAJEZIKU, jer je i on na neki način povezan sa epistemologijom u onom obliku kada se traže uslovi istinitosti, opravdanosti rečenica.  "U vezi sa tim koherentista će smatrati da nema svrhe tražiti opravdanje izvan drugih koje su prihvaćene kao istinite, dok će njegov protivnik pokušati bar za neke reči ili rečenice da pronađe neverbalno uporište. Mislim dea su ovo gledište zastupali i Kvajn i Majkl Damet." Dejvidson se u osvrtu na Kvajna i Dameta bavio njihovim osnovnim principom u kojem se obojica slažu a on je : sve što je sadržano u značenju mora biti nekako povezano sa iskustvom, datostima ili sklopovima čulnih nadražaja sa nečim što posreduje između verovanja i objekata. Ali u tom posredničkom karakteru otvorena su vrata skepticizma, jer "posredovanje" može da nas obmane, a sama istina nedostupna, zbog toga da bi značenja učinili dostupnim. Kvajn značenja nekih rečenica direktno povezuje sa sklopom čulnih nadražaja, a značenja ostalih stavljena su pod uslove opservacionih rečenica,ali on ne pravi neku grubu podelu te dve vrste istinitosti (istinitosti na osnovu značenja i istinitosti na osnovu opservacije). Samim tim Dejvidson predlaže da se ukine jedna takva distinkcija (ako se ukine razlika između analitičkih i sintetičkih iskaza) između opservacionih i ostalih rečenica, između verovanja opravdanih na osnovu oseta i verovanja opravdanih jedino pozivanjem na druga veropvanja i na kraju dodaje: "nesumnjivo je da značenje i saznanje zavise od iskustva, a iskustvo u krajnjoj liniji od oseta. Ali to je zavisnost u uzročnom smislu, ne u smislu evidencije ili opravdanja". Sve ove dosadašnje naznake raznih teorija opravdanja verovanja mogu da se svedu možda na samo jedno:
"Dosad smo pokazali da je besmisleno tražiti neki osnov za opravdanje čitavog skupa verovanja, nešto izvan toga skupa što bismo mogli da koristimo za proveru ili upoređivanje naših verovanja. Rešenje za naš problem moralo bi onda biti u nalaženju nekog razloga koji nema oblik evidencije, a na osnovu kojeg bismo mogli da pretpostavimo da je većina naših verovanja istinita." Mislim da taj "razlog" zaista treba tražiti u dovršenju nedovršenog JA, jer svako razmatranje "punoće istine", verovanja, zahteva i jedno verovanje ne u smislu intentencionalnog stanja koje je determinisano raznim vrstama činjenica, već na jednom ličnosnom odnosu, odnosno odnosu dve ličnosti koje u svojem slobodnom odnosu izvan stega Nužnosti prirode i pitanja verodostojnosti, jednostavno VERUJU, a traženje opravdanja jedino se zahteva u jednom METAJEZIKU, ali tu se zahteva opravdanje za istine koje su "prazne".  I Dejvidson je koliko sam ga razumeo to "znao", i zato nam upravo i izlaže ne samo strukturu METAJEZIKA, nego i hipostazira nedovršeno JA i njegovu komunikaciju. Zato pravi jednu zavisnost, značenja i verovanja, jer samo u toj je vezi i moguća komunikacija dve nedovršene ličnosti.  "Govorno lice koje želi da njegove reči budu shvaćene svoje navodne interpretatore ne može sistematski da obmanjuje u pogledu toga kada prihvata rečenice, tj. kada ih smatra istinitim. Dakle, značenje je a zahvaljujući svojoj povezanosti sa značenjem i verovanjem načelno dostupno javnom tumačenju." Ove rezultate povezanosti značenja i verovanja Dejvidson će koristiti i kasnije vezano za probleme radikalne interpretacije, ali je pre svega važno to da sam otkrio u njegovim tekstovima jedan put prema tom hipostaziranju nedovršenog JA u METAJEZIKU i sve mi više postaje jasno da se dovršenje nedovršenog JA ne može ostvariti u ovakvom jednom jeziku (METAJEZIKU).  "Najviše što možemo da učinimo jeste da se sa pogreškom borimo holistički, tj. da interpretiramo subjekta tako da on koliko je moguće shvatljiv, s obzirom na ono što čini, govori i s obzirom na njegovo mesto u svetu. Otkrićemo da u nekim stvarima greši što je cena koju moramo da platimo da bismo otkrili da je u drugim stvarima u pravu."


4.   O IDEJI POJMOVNOG OKVIRA



"Filozofi različitih uverenja skloni su da govore o pojmovnim okvirima. Prema njihovim rečima pojmovni okviri su načini organizovanja iskustva; oni su sistemi kategorija koji oblikuju sadržaje naših oseta; oni sa stanovišta sa kojih pojedinci, kulture ili periodi sagledavaju prolazne pojave." Kako se približavam kraju ove studije, odnosno pokušaja jedne interpretacije postajem duboko uveren da iz ovakvih tekstova filozofije jezika ili filozofije METAJEZIKA ( mislim da je to ipak suštinski ispravnije jer je JEZIK ono što tražimo, odnosno "tražimo" dovršenu Ličnost u JEZIKU i njenu kamunikaciju u JEZIKU, zaista nije moglo da hipostazira ništa drugo do jedna nedovršena ličnost sa svojim pojmovnim okvirom kojim organizuje svoje iskustvo). Celokupna ova rasprava možda deluje kao nešto drugo u odnosu na jedno očekivanje ali sam zaista imao jednu nameru da prikažem ono šta izlazi iz METAJEZIKA, odnosno da li se to hipostaziranje u njemu dovršava, ali se sve više ubeđujem u to, kao što sam na kraju predhodnog dela rekao, da dovršenje nedovršenog Ja, odnosno tog
METAJA nije moguće u METAJEZIKU, a sama komunikacija je komunikacija "praznine". Možda je i takvo jedno shvatanje samo jedan pojmovni okvir koji organizuje neko moje "iskustvo", a šta ako to nije baš tako ?
(ovo nije pokušaj izražavanja jedne pretencioznosti). Donekle sam sva ova i ovakva svoja razmišljanja "pročitao" kod Dejvidsona, u njegovim Ogledima pomoću njih samih. Sada smo došli do jednog dela koji je u stvari onaj treći stupanj u hipostaziranju nedovršenog JA, a to je odnos jezika i pojmovnog okvira, i pitanje da li postoji ili ne postoji jedna povezanost među njima ?  "Ali osobe koje govore razlišite jezike mogu da imaju zajednički pojmovni okvir ukoliko se jedan jezik može prevesti na drugi. Ukoliko ne postoji povezanost između pojmovnog okvira i jezika, problem se udvostručuje, jer bismo tada morali da zamislimo svest sa svojim uobičajnim kategorijalnim određenjima kako koristi jezik koji ima sopstvenu strukturu."
U ovom citatu imamo dva ponuđena odgovora koje nam nudi Dejvidson ali kome se prikloniti, ako uopšte izbor i postoji ? Odgovor ostavimo narednom delu studije. Dejvidson će poistovetiti jezik (METAJEZIK) sa pojmovnim okvirom i smatrat će ga neodvojivim od svesti, jer za njega govoriti jedan jezik nije neko obeležje koje bi čovek mogao izgubiti, a da zadrži moć mišljenja.  I u tom kontekstu razmatra dva slušaja koji se mogu javiti, odnosno očekivati: potpuna i delimična neprevodljivost. Potpuna neprevodeljivost bi postojala ako bi jedan segment rečenica bio neprevodljiv na drugi jezik, a delimična ako se pojedini segmenti mogu prevesti a poneki ne bi i trudi se da pokaže da je potpuna neprevodljivost neshvatljiva.
U vezi s ovim problemima promatra dve teorije, Strosonovu i Kunovu, i vredelo bi ih ukratko izložiti. Stroson zamišlja sledeću situaciju: imamo jednu tačku gledišta a mnoge zamišljene svetove, a kod Kuna različite tačke gledišta a jedan aktualni svet.
"Prva metafora iziskuje da unutar nekog jezika postoji razlika između pojma i sadržaja, koristeći utvrđeni sistem pojmova mi opisujemo alternativne univerzume, a druga metafora sugeriše dualizam drugačije vrste, dualizam celokupnog okvira i neitrepretiranog sadržaja."
Međutim napuštanjem razlike analitičkosintetičkih izraza kao osnove za razumevanje jezika, znači napuštanje ideje da se može povući jasna razlika između teorije i jezika, dakle ako napustimo značenje i analitičnost a zadržimo jerzik kao nosioca prirodnog okvira dobijamo dualizam pojmovnog okvira i empirijskog sadržaja, a to je ustvari treća dogma empirizma, pored redukcionizma i analitičkosintetičke dogme, ali ako i nju napustimo, smatra Dejvidson da li bi nešto ostalo da zaslužuje da se nazove empirizam. Dakle sada nam ostaje odnos pojmovni okvir (jezik)  iskustvo.
"Pojmovni okvir ili organizuje nešto ili se usklađuje sa nečim." Što se tiče entiteta koji se usklađuju, takođe imamo dve ideje: ili je to stvarnost ili je to iskustvo.
"Pojam organizovanja jednog objekta ne možemo da pripišemo jasno značenje ukoliko taj objekt nije shvaćen kao da sadrži druge objekte ili se od njih sastoji."
Dejvidson uočava "nemogućnost" jezika koji organizuje i prirodu i iskustva, zbog neke vrste "mnoštvenosti" koja se nalazi u osnovi pojma organizacije.  U ovom delu još je jasnije izražena ta potreba za jednim JEZIKOM koji će omogućiti ne samo organizaciju sveta, odnosno prirode, nego i celokupnog iskustva, i jednog usklađivanja, sučeljavanja sa iskustvom, jer to METAJEZIK nije u mogućnosti. Dakle to usklađivanje sa entitetom ponovo se svelo na jednu prostu misao, da jedan pojmovni okvir jeste prihvatljiv ukoliko je istnit.
Ponovo se vraćamo toj "praznoj" istini METAJEZIKA i onda sve iz početka, sagledavanje polazne i uzgredne teorije, verovanja, želje, namere, itd.  Nemogućnost dovršenja JA stalno nas vrti u krug i postavlja pred nas neke eksplikacije "praznih" istinam, "praznih" verovanja i jednu nemoguću komunikaciju, koja se jedino održava gradnjom novih struktura jezika i traženja novih zahteva za istinošću, koja se ispunjava svojom prazninom, ali nikada dovoljno jer nedovršeno Ja je aksiomatizirano i stalno održava to traganje za "praznom" istinom u jednom METAJEZIKU.
Ovo je hipostazirana nedovršenost Ja, jedna nedovršena ličnost.

Ako zaista nema individualnog stila koji bi tražio sopstvenu individualnost, već je stil uvek delo nagona za uopštavanjem, za vrednošću koja je vrednost svih, objedinjavajuća vrednost, onda nema ni smrti varvarstva, onoga koje, u težnji za univerzalnošću ide u duh, ali ide i u samo zlo.

R. Konstantinović, str. 190.