Radna akcija ne mora da bude samo organizovan projekat vec bi to trebalo najpre da uradi svako ispred svoje kuce (o tome pisah nesto na onoj temi "sta moze da se uradi...".ne znam vise kako se zove)...svest i samo svest da smo mi deo svega toga, da je nase neuredno dvoriste puno djubreta, shuta, zardjalih limarija samo nas problem, da mi gazimo koprivu i pseci izmet po parkovima...i stvarno ne vidim nacin osim da se najpre u psihologiji ljudi nesto promeni.
Tako je.
Zasto se ljudi ne potrisu? Zato sto je zavladala pasivnost i otupelost i zato sto nema motivacije jer nema ni nade...ne postoje ljudi kojima se veruje, ne postoji vera da se u bezakonju i sveopstem rasulu moze da ucini bilo sta sto je vredno, sto se isplati, sto ima smisla...sve je obesmisljeno. Mnogo toga je vezano za finansijski aspekt i to treba razumeti a i inace psihologija da je bolje dzabe sedeti no dzabe raditi vise nije samo uzrecica vec fakt koga se niko ne stidi.
Ja, pak, mislim da ljudi ovde ipak imaju para, uprkos prosečnim platama. Doduše, ima onih koji stvarno nemaju (nijedan od mojih prijatelja nije bogatiji od mene, a ja spadam u prosek; dvojica od ovih čak ne žele da plate karticu za bus u jednom ili oba pravca - dakle, 40, odnosno 80 dinara - pa su u stanju da po najvećoj vrućini pešače... jedan od njih oko 4 km-a u jednom pravcu, drugi čak 6 ili 7), ali mislim da su oni u manjini. Ovi drugi često odnekud izvuku te pare, idu na piće (ceo dan je glavno šetalište, Pobedina, puna tih tatinih sinova i kćeri, po čitav dan piju i hlade se po ko zna kolikoj ceni, jer ja tamo nikad u životu nisam seo), svake druge večeri izlaze, voze dobre automobile... Odnekud nabave taj novac. Takvi ne osećaju nikakvu nemaštinu i još manje potrebu da nešto menjaju u gradu.
U vezi prosecnih plata pokusavam da nadjem kako se ona izracunava, zaboravila sam...mozda bi Truman tu mogao da pomogne ali on ovde ne zalazi. Taj statisticki prosek je inace kao i gomila statistickih podataka jedna poprilicno rastegljiva kategorija tako da...
Sve je tamo lepo navedeno: prosečne plate sa porezima i doprinosima, i, odvojeno, bez poreza i doprinosa. Ne vidim nikakav prostor za spekulaciju. Brojevi ne lažu. Jedino što ne obračunavaju zaradu na crno.
Rad u trafici se placa 12-15000 din mesecno.
E, dobro, tu je slično kao u Nišu: ovde je plata od 6 do 12 000 (jedan od mojih boljih prijatelja radi u trafici za 9 000). Očekivao sam da je u Beogradu minimum 20 000.
Drzavni sluzbenici imaju ogromne plate isto kao i u Nisu.
Slažem se, ali ako to sračunaš videćeš da je njihov broj proporcionalan broju stanovnika ova dva grada, tako da to ne utiče na prosečnu platu, ili makar ne u toj meri u kojoj neki žele da prikažu.
Sto se tice Nislijskog mentaliteta i stroke po ulicama, pa za to nije kriv ni jedan Beogradjanin, a nije ni ovde mnogo cistije.
Ni za šta se ovde ne krivi nijedan od Beograđana, niti je o tome igde bilo reči. I ne samo da ne krivimo Beograđane, ja čak ne krivim niti Beograd. On samo uzima ono što mu država pruža. A državu vode oni koje su građani birali, između ostalih i ovi koji žive van Beograda, tako da nema tu nikoga koga bi trebalo više kriviti nego što ću kriviti sugrađane, i građane južno od Beograda, koje najviše pogađa ova situacija.
Doduse cigani vredno rade na odnosenju smeca. Neki radeci za gradsku cistocu, a neki to rade na crno kopajuci po kontejnerima i to porodicno, mada su im beogradski penzioneri, sve veci konkurenti.
Meni je jedan niški profesor Univerziteta u penziji tražio da kupim neku knjigu (koju je izneo na ulicu da proda) da bi mogao da kupi nešto za večeru. A sve češće viđam dobro obučene ljude kako kopaju po kontejnerima. Tipa: hodam, i gledam nekoga, i pomišljam kako se dobro obukao, i kako elegantno, sa stilom hoda, a ovaj taman kad se našao pored kontejnera, stane, podvije rukave, i počne da kopa.
Uostalom mozda je i mene uhvatio "nislijski sindrom" pa kao "gubitnik tranzicije" samo kukam i trazim krivce.
Ti tražiš krivce vani, i misliš da tako radimo i mi. Međutim, razlika je ogromna. Mi smo svesni da treba poći od sebe, ili makar od ugroženog kolektiva, odnosno ugrožene zajednice.
