Migracija stanovnistva ka Beogradu

[Leki]

to je odlican pocetak. Jel to sada smeju da rade opstine?
evo jos jednog primera: Ko se vrati sa diplomom i radi u svom gradu 3 godine, opstina mu stipendira magistarske studije.

[Ljubo Gazivoda]

Opštine još uvek nemaju načina da prikupljaju prihode na efektivan način jer nisu u tom smislu infrastrukturno niti kadrovski opremljene. Fiskalna decentralizacija neoprostivo kasni u Srbiji.

[Plodni bizon]

Postoje neki metodi u zapadnoj Srbiji. Tamo u malim mestima bespovratno kreditiraju studente ali ovi imaju obavezu ako uzmu taj kredit da se po zavrsenom fakultetu zaposle i rade ne znam koliko godina u svom rodnom mestu. To uslovljavanje je u redu, mada znam da mnogi odbijaju tu mogucnost, jer kad rese da odu za Beograd ne razmisljaju, niti im je u najgoroj nocnoj mori mogucnost povratka u razmatranju. To je pad skoro ravan samoubistvu.

[Domaci Zdajnik]

Neke preduzimljivije studentkinje iz Leskovca taj problem rešavaju udajom.

Postoji prodaja na duži i na kraći rok. One koje se prodaju na duži su takve udavače koje se pominju u tekstu, a one koje se prodaju na kraći - prostitutke.

Jug je spao na nivo prostitutke, beogradske il vojvođanske.

[Ljubo Gazivoda]

E, ako znate neke takve.... znate već šta i kako.... 

[Domaci Zdajnik]

Juče (15. jula) je objavljen jedan sjajan tekst u Blicu o migraciji stanovištva Srbije u Beograd. Preneću delove teksta fragmentarno, i svaki se truditi da makar malo prokomentarišem, kako ne bi tekst izgledao suvoparno.

Tekst je naslovljen ovako:

Mnogi gradovi zamiru: Cela Srbija se seli u Beograd, Autor: Nataša Gološin - Dopisnici | 15.07.2007. - 00:01

S. V., diplomirani inženjer tehnologije, nakon studija u Beogradu vratio se u rodni Zrenjanin. Uporno ali bezuspešno je tražio posao u struci. Naposletku, kako bi izbegao rad u kiosku s roštiljem i platu od 100 evra mesečno, došao je u prestonicu. Danas u Beogradu ima platu od 600 evra i otplaćuje stambeni kredit. Kaže, neće se vraćati kući.
Sudbinu ovog Zrenjaninca dele mladi ljudi širom Srbije.

Na ovom primeru vidimo koliko je teže naći posao van Beograda, sem onaj koji daje šest puta nižu platu od one koju je moguće imati u Beogradu. Istovremeno, posao koji diplomirani može dobiti van Beograda nije u njegovoj struci, i nije primeren njegovom akademskom nivou.

Procene kažu da preko 60 odsto njih razmišlja da trbuhom za kruhom dođe u Beograd ili, ako su u pitanju Vojvođani, u Novi Sad. Situacija je ista u Kragujevcu, Užicu, Kraljevu, Kosjeriću... gradovima nekada punim mogućnosti.

Podatak od 60% važi za navedena mesta, ali ne i za jug Srbije. Na jugu je situacija mnogo gora, što će u tekstu biti navedeno. Prilikom ispitivanja mladih iz Leskovca dobio se podatak da se svaki deseti diplomac vraća iz Beograda u Leskovac, i to ako baš nema drugog izbora.

Dejan Radovanović (31), ekonomista, jedan je od retkih iz generacije koji se posle fakulteta skrasio u rodnom gradu.
- Većina je ostala u Beogradu i lako našla posao u bankama, osiguravajućim i brokerskim kućama. Malo ko od "povratnika" je našao posao u struci - objašnjava Radovanović. Prema podacima Sindikata Zlatiborskog okruga, samo neznatan procenat studenata koji u Beogradu i drugim gradovima završe fakultete vraća se u Užice.

Čovek svedoči o tome da se u Beogradu ne lakše, nego lako nalazi posao.

Situacija je još dramatičnija u Leskovcu, gde prema procenama nevladine organizacije "Resurs centar", oko 80 odsto mladih razmišlja o odlasku iz ovog industrijski ruiniranog grada. Istraživanja pokazuju da se tek svaki deseti svršeni student vraća iz Beograda, kako mladi Leskovčani kažu - "u beznađe i očaj".

Beznađe i očaj su sjajne reči koje opisuju stanje u toj opštini. Na nesreću, velika većina građana Leskovca ne razume gde greši, odnosno ne vidi problem decentralizacije kao stvarni uzrok njihovog problema.

- Ni na kraj pameti mi nije da se vratim u Leskovac iako tamo nedostaju profesori engleskog jezika. I ovde ima posla, posebno u privatnim školama i firmama, a sad mi je i društvo u Beogradu - objašnjava Valerija Ivković, koju od diplome profesora engleskog jezika deli još jedan ispit.

Ovde čak imamo drugu scenu. Devojka završava studij engleskog jezika, i nudi joj se posao u Leskovcu. Međutim, ona će rešiti da ostane u Beogradu i možda prihvatiti i posao koji daje manju platu od one u Leskovcu (pretpostavimo i tu mogućnost, iako je  skoro nemoguća). Beograđanin će reći da je ta devojka krpelj Beograda, jer zašto se ne vrati u rodni grad ako tamo ima posla. Međutim, oštroumno biće lako utvrđuje razloge zašto ova devojka želi da ostane tamo gde završava studije. Ako to nije novac, onda će biti ono što taj grad nudi od drugih stvari: lepo okruženje, znamenitosti, prebogat kulturni život, lepo vaspitanje građana, sve ono što se može postići u zajednici koja je bogata.

Slična je situacija i u nekada po platama visoko rangiranom Kosjeriću. Prema poslednjem popisu, ta opština je imala 14.000 stanovnika. Šest godina kasnije taj broj je, nezvanično, manji za deset odsto. Do sada su odlazili uglavnom mladi, pre svih visokoobrazovani kadrovi, koji su lako nalazili posao u prestonici, a poslednjih godina, odlaze čitave porodice.

Neka se nad ovim zamisle oni koji tvrde da je decentralizacija potrebna samo zbog para. Decentralizacija nije puko dobijanje viška novca, nego i mnogo boljih mogućnosti koje bolja finansijska pozicija može da omogući. Kultura se ne gradi dobrom voljom, nego novcem. Lepo vaspitanje i kvalitetni mediji takođe. Politička svest i kvalitetni kadrovi u svim sferama života obezbeđuju se isto tako novčanim ulaganjem u lokalnu infrastrukturu, institucije, privredu. Nedostatak para, s druge strane, povlači ne samo materijalnu nego i socijalnu bedu, a to znači bedu u kulturi ponašanja, u jeziku, medijsku bedu, bedu u oblasti sporta, krizu institucija, korupciju, politikanstvo itd.

Sredovečni ljudi, tranzicioni gubitnici, pridružuju se deci na studijama u Beogradu, kad im već plaćaju stan. Kažu da posao nije teško naći.

Ne znam kako još možemo da govorimo o sličnosti naše bede, ako je u Nišu blizu 50 hiljada nezaposlenih (1/4 radno sposobne populacije), dok se u Beogradu posao može "lako naći". Naprosto, ako na ovo neko ne reaguje, država će se po ko zna koji put pokazati kao maćeha prema ogromnom delu zemlje, onom južno od dveju reka.

Slično je i u Jagodini. Prema proceni Nacionalne službe za zapošljavanje, ne vrati se više od 50 odsto svršenih studenata.

Valja reći da onih drugih 50% koji se vrate jesu oni koji su studij upisali ne u Beogradu, nego u Kragujevcu ili Nišu. Jedino se takvi vraćaju u rodni grad.

Ekonomske posledice migracije stanovništva u velike centre, a naročito u Beograd, nenadoknadive su. Prema rečima Edvarda Jakopina, direktora Republičkog zavoda za razvoj, više od polovine stanovništva Beograda (53,4 odsto) čine "doseljenici".

Valja reći da te ekonomske posledice Beograd nikad neće osetiti. Te posledice trpi građanin van Beograda, jer daljom koncentracijom ljudi u Beograd, stvara se i veća potreba za izgradnjom, više razloga za ulaganje, naprosto, jedan grad doživljava pravi procvat. Beograd vapi za novom radnom snagom, što dokazuje kretanje stanovništva ka njemu.

Ne čudi me podatak da je više doseljenika nego onih koji su "Beograđani", šta god značilo to "biti Beograđaninom", pošto ne vidim zašto bih ja bio manje Beograđaninom ako bih prošao svim ulicama Beograda nego neko ko se tamo rodio. I isto tako zašto bi neko bio manje Nišlija neg ja, ako bolje poznaje ono što je Niš bio kroz istoriju, i znao da se u njemu orijentiše kao ja. No, to je marginalno pitanje. Ključno je ovo vezano za beogradizaciju. Molim vas da prokomentarišete.

[Nebojsa]

Dobro je da je Beograd bez predrasuda i da je otvoren za sve, s obzirom na provincijalizam koji donose cak i mladi iz unutrasnjosti. Nevoljno menjaju navike, a najveci broj ih zadrzava kakve ih je imalo na selu. Kad bi decentralizacija nesto mogla da promeni po pitanju dalje seljacizacije Beograda ja bih bio presrecan. Ali se bojim da je migraciju nemoguce zaustaviti.

[provincijalac]

Dobro je da je Beograd bez predrasuda i da je otvoren za sve, s obzirom na provincijalizam koji donose cak i mladi iz unutrasnjosti.

Vidis li koliko si ovde kontradiktoran? Kazes da je Beograd bez predrasuda, a onda u istoj recenici ispaljujes jednu tako primitivnu i predrasudnu da je to katastrofa. "Provincijalizam", "donose mladi iz unutrasnjosti"... No comment.

Kad bi decentralizacija nesto mogla da promeni po pitanju dalje seljacizacije Beograda ja bih bio presrecan.

Evo opet!

[Nebojsa]

Cinjenica je da su ljudi iz unutrasnjosti iliti provincije lose vaspitani i da svoje navike nose u Beograd. Ovde mozemo da se postujemo i da hvalimo jedni druge ili da iznosimo istinu na videlo. Kako hoces.

[Domaci Zdajnik]

Slažem se da Niš i ostatak Srbije južno od Beograda UGLAVNOM ne zaslužuje bolji život, tj. bolje uslove života, za šta je decentralizacija preduslov. Takođe, mislim da je problem u pameti, pismenosti i obrazovanju, koje jasno manjka ovom delu Srbije. Ja sam, možda već u nervnom rastrojstvu, danas iz nervoze i razočarenja nekim informacijama iskopao sebi ranu po koži. Ovde inteligencija jedino može da se uhvati za kosu i poludi.

[Nebojsa]

Ovde inteligencija jedino može da se uhvati za kosu i poludi.

Ili da pobegne u Beograd 

[Domaci Zdajnik]

Cene stanova u Beogradu su najveće u Evropi. O tome je pisao današnji Blic (4. maj '08), u kojem se kaže da je najskuplji stan u glavnom gradu Srbije 4.000 evra po metru kvadratnom, dok je, na primer, u Austriji 3.870, u Nemačkoj 2.800, a u Zagrebu 3.000 evra po kvadratnom metru. U članku se kaže da je takav razvoj cena rezultat velike potražnje, a male ponude, kao da je to opet uzrok samom sebi (causa sui) a ne proizvod nečeg drugog. Čega? Onoga što se postavlja kao neizostavni faktor i indikator nepostojanja demokratskih vrednosti u kvazi-demokratskoj Srbiji: Ogromna potražnja i premala ponuda u Beogradu rezultat je ogromnog jaza u pogledu životnog standarda građana Srbije u glavom gradu i onih koji žive van njega. Drugim rečima, da ne postoji tolika razlika u kvalitetu života ne bi ni bilo tolike potražnje, ergo - ne bi cena stanova u Beogradu bila toliko visoka.

Međutim, analitičari će uvek prećutati taj prvi uzrok problema, i fokusirati se na onaj koji bi mogao da bude od koristi centralistima (vlastima koji ne razmišljaju o decentralizaciji i o tome što se život gasi na periferiji Srbije): na premalu ponudu. To će zahtevati dalje investiranje u izgradnju Beograda, umesto da se pažnju prenese na poboljšavanje kvaliteta života u ostalim delovima Srbije. Jer Srbija, čini mi se, ne bi trebalo da bude samo Beograd. Ili bi? To zavisi od građana i onih koje biraju na izborima.

[lanavi]

Ne smatram Bg idealnim resenjem ako vec postoji mogucnost izbora gde i kako nakon studija gde god se one privrsile, ali kako se inace na ovim prostorima uglavnom rukovodi motom- biraj manje zlo- onda nije cudo da vecina mladih ljudi pokusava da zbrise iz svoje male, zatupljujuce, neatraktivne, dosadne, neperspektivne sredine. Cinjenicno stanje govori u prilog ekonomske, kulturne I uopsteno socijalne nadmoci prestonice pa se nekada i po cenu daljeg, manje ili vise otvorenog izrazavanja netrpeljivosti od strane starosedeoca prema njima, ipak ide na loptu “daj sta das samo da se ne vracam tamo odakle sam dosao jer je tamo jos gore”. Ne znam sta se desava sa privredom nekih manjih gradova u Vojvodini jer je i NS vec prebukiran i osakacen zahvaljujuci nezeljenim dogadjajima u proteklih 15-ak godina. Kad kazem osakacen mislim na to da je od mirnog, gostoprimljivog (to i dalje vazi) grada postao steciste svakojakih koji su se lepo rasporedili u tom okrugu od 100 km ukljucivsi Bg. Opet, i jedan i drugi pruzaju toliko toga sto svi ostali zajedno ne mogu ni da pomisle, pa cemu cudjenje da se broj sponzorusa i sponzora , gladnih, bosih, zeljnih desavanja i normalnosti tako uvecao.
Licno bih uvek izabrala nesto drugo no Bg iako ima svojih prednosti… a da je otvoren i sirokogrud nisam tako ubedjena…cist racun, duga ljubav,.. neko je tu vec napravio ozbiljnu i sigurnu racunicu a gosti placaju i caste…uostalom svako zadovoljstvo se placa.

[Domaci Zdajnik]

Cinjenicno stanje govori u prilog ekonomske, kulturne I uopsteno socijalne nadmoci prestonice pa se nekada i po cenu daljeg, manje ili vise otvorenog izrazavanja netrpeljivosti od strane starosedeoca prema njima, ipak ide na loptu “daj sta das samo da se ne vracam tamo odakle sam dosao jer je tamo jos gore”.

Problem nije samo činjenično stanje, nego još više činjenično uvećavanje tog jaza iz godine u godinu i iz meseca u mesec. Jaza između prestonice i ostatka Srbije (ne računajući tu i Novi Sad, jer on je izuzetak, pošto je ipak glavni grad jedne pokrajine).

Što se nipodaštavanja i netrpeljivosti od strane starosedeoca tiče... Mislim da ipak mnogo ređe takve reči i verbalni sukobi nastaju inicirani starosedeocima, i mnogo pre onima koji su juče kročili u Beograd, ne shvatajući razloge svog dolaska u glavni grad. U stvari, ne shvatajući šta je njih dovelo tu, i šta im nije dozvolilo da ostanu tamo odakle su, pa su sada našli da se bune kada vide kako i oni drugi iz njihovog dojučerašnjeg zavičaja kreću njihovim stopama: izvlače se iz blata, počinju da žive. Tako komšijina krava, do juče mrtva, ponovo počinje da pulsira.

Zašto to mislim? Pa, otud što starosedeoci uglavnom imaju prilike da vide i shvate u kakvim okolnostima oni žive, a u kakvim ovi koji im dolaze (samo pod uslovom da su zakoračili pedesetak kilometara van Beograda, na bilo koju stranu), i da zahvaljujući sjajnim uslovima za razvoj duha (budući da žive u prestonici između ostalog i duhovnih i intelektualnih dešavanja u zemlji i šire) ipak shvate o čemu se tu radi, ko je na dobitku a ko na gubitku. Oni onda shvataju razloge za takvo pomeranje stanovništva ka Beogradu, i znaju da se solidarišu s njima. I takvi nikada neće kazati: Beograd je širokogrud, on vas sve priima kao da ste u njemu rođeni. Jer taj će znati da je ovaj koji se tek naseljava u stvari gradio ovo u čemu je starosedelac živeo svih tih godina. Znaće da se solidariše sa onim ko dolazi iz ugroženih krajeva.

Ne znam sta se desava sa privredom nekih manjih gradova u Vojvodini jer je i NS vec prebukiran i osakacen zahvaljujuci nezeljenim dogadjajima u proteklih 15-ak godina. Kad kazem osakacen mislim na to da je od mirnog, gostoprimljivog (to i dalje vazi) grada postao steciste svakojakih koji su se lepo rasporedili u tom okrugu od 100 km ukljucivsi Bg.

Smatram da veliki i moćni gradovi moraju da budu i "besni" (a ne mirni), i gostoljubivi (i mislim da je Beograd daleko gostoljubiviji nego Niš ili Kragujevac ili Valjevo ili bilo koji grad Centralne Srbije, isto kao što je i Novi Sad gostoljubiviji nego na primer Bela Crkva, otud što ima daleko veći broj školovanih ljudi), i da samim tim što mnogo pružaju - mnogo toga usisavaju i menjaju, prilagođavaju, edukuju... obogaćuju duh svakoga ko u njih dolazi.

[lanavi]

Problem nije samo činjenično stanje, nego još više činjenično uvećavanje tog jaza iz godine u godinu i iz meseca u mesec. Jaza između prestonice i ostatka Srbije (ne računajući tu i Novi Sad, jer on je izuzetak, pošto je ipak glavni grad jedne pokrajine).
...
Zašto to mislim? Pa, otud što starosedeoci uglavnom imaju prilike da vide i shvate u kakvim okolnostima oni žive, a u kakvim ovi koji im dolaze (samo pod uslovom da su zakoračili pedesetak kilometara van Beograda, na bilo koju stranu), i da zahvaljujući sjajnim uslovima za razvoj duha (budući da žive u prestonici između ostalog i duhovnih i intelektualnih dešavanja u zemlji i šire) ipak shvate o čemu se tu radi, ko je na dobitku a ko na gubitku. Oni onda shvataju razloge za takvo pomeranje stanovništva ka Beogradu, i znaju da se solidarišu s njima. I takvi nikada neće kazati: Beograd je širokogrud, on vas sve priima kao da ste u njemu rođeni. Jer taj će znati da je ovaj koji se tek naseljava u stvari gradio ovo u čemu je starosedelac živeo svih tih godina. Znaće da se solidariše sa onim ko dolazi iz ugroženih krajeva.

A meni se cini da solidarnost uopste ne egzistira cak i kod onih koji su makli malo dalje od 50 km i to pokazuje upravo stanje u kome se ostali gradovi nalaze a da su do toga doveli oni koji iz tog grada micu i gmizu jos kako (narocito sada pred izbore). Bas ti koji se vozikaju naokolo vide i znaju sta se desava, i kao da svojim akcijama jos mazohistickije guraju ostale u blato a ostali taj spoljni pritisak u vidu novih sugradjana vide kao atak na svoju egzistenciju koja se pogorsava dizanjem cena nekretnina, vecom konkurencijom za posao i ostalo.
   

Smatram da veliki i moćni gradovi moraju da budu i "besni" (a ne mirni), i gostoljubivi (i mislim da je Beograd daleko gostoljubiviji nego Niš ili Kragujevac ili Valjevo ili bilo koji grad Centralne Srbije, isto kao što je i Novi Sad gostoljubiviji nego na primer Bela Crkva, otud što ima daleko veći broj školovanih ljudi), i da samim tim što mnogo pružaju - mnogo toga usisavaju i menjaju, prilagođavaju, edukuju... obogaćuju duh svakoga ko u njih dolazi.

Naravno da obrazovanje a time i elita koja tu zivi, pruza bolje, vece mogucnosti da se neke stvari po pitanju menjanja i poboljsanja uslova zivota krecu ka pozitivnom ali mnogo toga ima veze sa mentalitetom a on je usko povezan sa cinjenicom da duh mesta ima veze sa istorijskim nasledjem...uostalom, zasto se kaze - sto juznije to tuznije? I to nema samo veze sa materijalnim stanjem vec sa necim dubljim sto se ukorenilo, utemeljilo i stoji kao veciti zig. Sa time treba nauciti da se zivi i to ne na laksi nego na pametniji nacin.