Decentralizacija i regionalizacija Srbije

[Domaci Zdajnik]

Pokušajmo da ustanovimo koji  je model regionalizacije najbolji za nas, tj. za marginalizovana područja. U tom smislu pokušajmo analizirati neke tekstove od značaja. Evo jednog koji bi možda mogao da posluži:


Zašto i kako regionalizovati Srbju
Zoran Vacić, Aleksandar Simić, Zorica Radović, Boško Mijatović, Regionalizacija Srbije, CLDS, Beograd, 2003.

Prelazak iz autoritarnog u demokratski poredak podrazumeva, pored ostalog, i pretvaranje centralizovanog u decentralizovani politički sistem. To znači da su sa političkog stanovišta decentralizacija i regionalizacija u funkciji demokratizacije. Stvar, međutim, stoji nešto drugačije kada se problemu regionalizacije pristupa sa ekonomskog stanovišta, kako s obzirom na troškove koje regionalizacija stvara, tako i s obzirom na probleme koji nastaju u pogledu održanja jedinstvenog tržišta, tim pre kada se imaju u vidu nešto komplikovanija pitanja raspodele ekonomskih funkcija na regione i lokalne zajednice. Kako, opet, tranzicija pored političke demokratizacije podrazumeva i ekonomsku liberalizaciju, to se problem regionalizacije ne sme prepustiti dominaciji isključivo političkih razloga. Liberalni pristup problemu regionalizacije zato postavlja problem obima državne nadležnosti, s obzirom da se pukim prenošenjem nadležnosti na uže teritorijalne jedinice ne obezbeđuje smanjenje državnog obima delovanja. Sva ova tri aspekta razmatranja problema regionalizacije Srbije uključena su u jednu celovitu analizu teritorijalne organizacije vlasti i mogućeg modela regionalizacije Srbije u nedavno objavljenoj studiji Centra za liberalno-demokratske studije.

Za razliku od dosadašnjih predloga za regionalizaciju koji su uglavnom pisani kao manje ili više razrađeni ustavni projekti i tako uglavnom iz pravnog i politikološkog ugla, ovde se radi o jednom interdisciplinarnom razmatranju problema regionalizacije i obuhvatnijoj konceptualizaciji samog preporučenog modela. Zato studija Regionalizacija Srbije predstavlja "najsvežiji", ali se može slobodno reći i najkompletniji pokušaj da se sa različitih aspekata razmotre problemi regionalizacije Srbije. Tu se razmatraju svi relevantni aspekti regionalizacije Srbije, počev od političkih razloga u korist regionalizacije i decentralizacije, preko predloga modela, načina i postupka regionalizacije, do ekonomskih aspekata regionalizacije i regionalizovanja vanprivrednih oblasti socijalne politike, zdravstva i prosvete.

S obzirom da se radi o studiji koja je usledila nakon više prethodnih manje ili više ustavno razrađenih predloga ustavne rekonstrukcije, pa time i regionalne organizacije Srbije (da podsetimo, to su predlozi: Beogradskog Centra za ljudska prava, novosadskog Foruma Iuris, profesora Pavla Nikolića i predlog Demokratske stranke Srbije) model koji se preporučuje u ovoj studiji može se uporediti sa prethodnim modelima, što pruža mogućnost da se posebno istaknu njegove vrline i ukaže na prevazilaženje izvesnih nedostataka prethodnih predloga regionalizacije.

Autori studije razloge za regionalizaciju nalaze u slabostima nasleđenog centralizovanog državnog i teritorijalnog uređenja, posledicama do kojih je doveo u vidu separatističkih tendencija u Srbiji u prethodnoj deceniji, i u načelima i uslovima koji važe u zemljama Saveta Evrope. Regionalizacija treba da "učvrsti demokratiju, prozirnost i smenjivost vlasti", što podrazumeva da je nakon decenija centralizma "potreban radikalan rez, to jest diskontinuitet sa dosadašnjim ustavnim sistemom i njegovom praksom". U argumentaciji u korist regionalizacije Srbije posebno se imaju u vidu pozitivna iskustva Italije i Španije, a španski model regionalne države, naravno prilagođen specifičnim uslovima Srbije, njegova načela i ustavno formulisanje, uzima se kao primenljiv model. U opsežnoj politikološkoj i pravnoj argumentaciji u korist regionalizacije Srbije posebno se naglašava da je "regionalizacija Srbije neophodna radi sveopšte demokratizacije društva i stvaranja demokratskog državnog i pravnog okvira koji bi omogućio individualnu, grupnu, ekonomsku, kulturnu, manjinsku i regionalnu autonomiju", pri čemu se naglašava pored ovog teorijsko-političkog i praktično-politički razlog, a to je izbegavanje daljeg "cepanja" Srbije, te se regionalizacija vidi kao rešenje koje treba da izbegne separatističke težnje, s jedne, i federalizaciju zemlje, s druge strane.

Uzimajući postojeće teritorijalne autonomije kao činjenicu, studija naglašava potrebu regionalizacije preostalog dela Srbije, koja se treba obaviti "pažljivo i strpljivo razmotriti, sa svim ograničenjima koja postoje ili će se pojaviti u njenom ostvarivanju". Regionalizacija ostatka Srbije se brani na načelu jednakog prava na autonomiju i regionalno organizovanje, a protiv asimetrične teritorijalne organizacije koja nije položila istorijski ispit.

U cilju što celovitijeg razmatranja problema, autori studije razmatraju argumente i u korist i protiv regionalizacije, kao i brojne prigovore regionalizaciji, naglašavajući da se mnogi potencijalni problemi mogu izbeći regionalizacijom koja nije nagla i brza, već postepena, promišljena i oprezna, odnosno zasnovana na principu postepenosti i dugoročnosti.

Model regionalizacije koji se predlaže u ovoj studiji bolji je od većine do sada iznetih modela, jer ne polazi od "oktroisane" regionalizacije "odozgo", od čega pati većina do sada predloženih modela kojima se unapred određuju broj regiona, njihove granice, nazivi i sedišta. U njemu se polazi od ideje da se ne ugroze dosadašnji oblici autonomne organizacije, a da se istovremeno otvoriti put za ostale delove Srbije da ostvare pravo na autonomiju. Umesto da se unapred ustavom utvrdi broj regiona, granice, sedišta, ovlašćenja i nadležnosti, polazi se od prava građana na autonomiju i na samoorganizaciju. I ovde se razmatraju dobre i loše strane regionalizacije "odozgo" i regionalizacije "odozdo". Naime, za razliku od do sada iznetih modela ovde se pravu na autonomiju pristupa kao pravu, a ne kao obavezi - i to pravu dostupnom svima. Polazeći od autonomije kao prava, polazi se od prava građana u susednim opštinama da formiraju regione i od sposobnosti na samoizdržavanje u domenima nadležnosti koje bi regionalno povezane opštine preuzimale na sebe. U jednom predlogu "otvorene" regionalizacije, predlaže se da se odredi granica obima nadležnosti i vrste ovlašćenja i za današnje teritorijalne autonomije (Vojvodina) i za buduće, jer se polazi od činjenice postojanja različitih tradicija uprave u pojedinim delovima Srbije, različitih administrativnih kapaciteta i različitih ekonomskih i društvenih preferencija. Posebno se utemeljeno razmatraju nosioci prava na regionalno organizovanje, postupak ostvarivanja tih prava, nadležnosti i ovlašćenja. Na ovako zasnovanom konceptu regionalizacije koji leži na principima regionalizacije "odozdo", samoorganizovanosti, otvorenosti, simetričnosti, postepenosti i dugoročnosti, posebna pažnja se posvećuje raspodeli nadležnosti pri čemu se naglašava potreba da se ustavom Srbije utvrđuju isključiva nadležnost centralne vlasti kao i nadležnosti opština, dok se druga područja nadležnosti, njihov obim, kao i vrste ovlašćenja koja se taksativno nabrajaju daju u moguću kompetenciju regiona, koji iz ponuđenog kataloga preuzimaju nadležnosti koje im odgovaraju. S naglašavanjem da "pravo na regionalno samoorganizovanje kolektiviteta i građana nije iznad principa jedinstva države", posebno se razmatra oblast pravosuđa i obezbeđenje jedinstva pravnog poretka u jednom složenom pravnom poretku regionalizovane i decentralizovane države, sa naglaskom na centralnoj ulozi ustavnog suda i isključenjem mogućnosti da sudski sistem ude u nadležnosti regiona. Kako je sastavni deo problema teritorijalne organizacije vlasti i pitanje položaja lokalne samouprave, to je u ovoj studiji posebno mesto dato i konceptu lokalne samouprave, uz naglašavanje da je neophodna reforma sistema lokalne samouprave uporedo sa regionalizacijom i da je modelu koji se predlaže neprimereno stvaranje višestepene samouprave.

Posebno se razmatraju i ekonomski razlozi za i protiv decentralizacije i regionalizacije, kao i sve četiri ekonomske funkcije države (regulaciona, stabilizaciona, redistributivna i alokativna) i njihovo potencijalno pretvaranje u funkcije regiona u jednom decentralizovanom ambijentu. U opsežnoj i koherentnoj analizi se utvrđuje da je jedino alokaciona funkcija, odnosno, snabdevanje javnim dobrima, "suštinsko područje valjane decentralizacije", dok su ostale tri stvar centralne vlasti. U dosledno liberalnom pristupu se naglašava da sve što se želi postići decentralizacijom moguće je ekonomski učiniti i bitnim smanjenjem regulacije i funkcija države. Tako se ukazuje i na potencijalno antiliberalne posledice regionalizacije i decentralizacije, sadržane, pre svega, u umnožavanju regulacije, umesto u njenom radikalnom smanjenju.

Konačno, u četvrtom delu studije se posebno analiziraju tri vanprivredne oblasti i način njihove organizacije u regionalizovanoj državi koji proizlazi iz predloženog modela: socijalna zaštita, zdravstvo i prosveta, gde se jasno naznačavaju područja finansiranja, upravljanja, kao i funkcija koje treba da obavljaju regioni.

U ovom šturom prikazu sam nastojao da ukažem na osnovni sadržaj studije, posebno njen višedimenzionalni i obuhvatan pristup problemu regionalizacije, kao i da istaknem najznačajnije odlike samog ovde predloženog modela, što, verujem, može da zainteresuje čitaoce i podstakne ih da se za brojna detaljnija rešenja i argumente obrate samoj studiji, koju im svesrdno preporučujem, uz ponavljanje ocene da ovo smatram do sada najutemeljenijom raspravom o jednom od gorućih problema ustavne rekonstrukcije Srbije.

Ilija Vujačić

[Loni]

Kako bi po vama trebala da izgleda idealna decentralizacija Srbije, ali tako da svi budu zadovoljni i da niko državu ne doživljava kao maćehu.

Moj koncept:

Srbija bi trebala da im 5 pokrajina, (svaka preko milion stanovnika i glavni grad, koji bi morao biti univerzitetski centar)

1. POKRAJINA VOJVODINA (glavni grad Novi Sad)
2. POKRAJIN BEOKRUG (Beogradski okrug od 17 opština)
3. POKRAJINA ŠUMADIJA (glavni grad Kragujevac)
4. POKRAJINA NIŠAVA (glavni grad Niš)
5. POKRAJINA DRINSKA (dilema izmedju Užica, Valjeva, Šapca i Novog Pazara)

POKRAJINA NIŠAVA (naziv ,,Južna Pruga'' je besmislen i pogrdan) imala bi oko 2 miliona. Tu bi bili ceo Niški, Jablanicki, Pcinjski, Pirotski, Toplicki, Borski i Zajecarski okrug, imala bi isti status kao Vojvodina i svoju skupštinu.
Manje jedinice ne bi imale smisla jer znamo da Vranje, Pirot i Leskovac nemaju univerzitete, pa im omladina odlazi u Niš, a i sve zemlje EU regionalizovane su tako da regije ipak imaju preko milion stanovnika.

DRINSKA POKRAJINA imala bi mali problem, pošto nema nijedan veliki grad, koji se izdvaja. Najveci im je Šabac (120 000), ali im je geografski centar Užice (76 000), koje je ipak malo da bi postalo univerztetski centar. Ipak, pripajanje ove pokrajine Šumadiji, nacinilo bi Šumaiju prevelikom.

[Plodni bizon]

To je sve vec odavno poznata podela na regione/pokrajine, sto jos iz predloga novog Ustava od strane DSS-a pre nekoliko godina, pa do prezentacije od strane LSV u Vojvodini, i Lige za Sumadiju u Kragujevcu. Jedino se ponegde razlikuju nazivi tih regiona. Npr. tvoja "Nishava" se u razmisljanjima LSV zove "Podunavlje", a prostire se na istom potezu koji si i ti opisao. Liga za Sumadiju to zove drugim imenom, mislim da je Moravska regija. A sada u Nisu cujemo da Centar za regionalnu politiku to zove Niskom regijom. Nije ni vazno kako bi se to zvalo, vazno je dobiti region.

Sto se Podrinja tice ili kako ti to zoves - Drinska pokrajina, glavni grad bi verovatno morao da bude Uzice. A prvi put cujem za to da Sabac ima 120 000 ljudi, moja slobodna procena bi bila oko 60 000. Ali svejedno, Uzice se vec nekako unapred proglasava tim gradom koji bi bio "glavni" u toj regiji. Sabac se nigde ne pominje.

Sve to nije toliko vazno. Hteo sam na nesto drugo da skrenem paznju. Decentralizacija i regionalizacija ne moraju da budu iste stvari. Za pocetak, regionalizovana teritorija uopste ne mora da podrazumeva i decentralizaciju. Ako bi se na primer, napravile te pokrajine, a unutar njih zadrzao sistem kakav je bio u odnosu Beograd - ostatak Srbije, onda bismo imali po jedan grad iz svake regije koji bi bio na dobitku dok bi ostali isto onako gubili kao dok nisu bile regije. S druge strane, sustinska i sira decentralizacija moze da obeca sve ono sto glavni grad jedne regije moze da ima od ingerencija. Ako se i ne sprovede regionalizacija, a uvede najsira decentralizacija, tada ce svaka opstina imati sve ono sto joj je potrebno da bi bila sama odgovorna za sve sto joj se nadalje bude desavalo, jer vise nema ko da "brine" o njoj. Niko joj vise ne bi mogao iracionalno oduzeti sredstva koja njeni gradjani placaju kroz porez i druge dazbine.

Regionalizacija pak pomaze s druge strane. Ako neka oblast postane zvanicno region, mogla bi da saradjuje sa unijom regiona Evrope, kojoj npr. pripada i Vojvodina. Kroz takvu integraciju region moze da pise projekte i u saradnji sa drugim regionima potpuno nevezano za to kojoj drzavi pripadaju, grade partnerske odnose koji su jako vazni za razvoj regiona. Region nudi i izgradnju i prepoznavanje komparativnih prednosti u odnosu na druge teritorijalne oblasti unutar zemlje, tako da se opstine u tom regionu udruzuju i grade, tamo gde prepoznaju da je to potrebno, zajednicke poduhvate, ulazu u ono sto bi bilo u korist svih opstina unutar tog regiona.

Manje jedinice ne bi imale smisla jer znamo da Vranje, Pirot i Leskovac nemaju univerzitete, pa im omladina odlazi u Niš, a i sve zemlje EU regionalizovane su tako da regije ipak imaju preko milion stanovnika.

Jos bi bilo bolje kad bi mogle da postoje jos manje regionalne jedinice, ali bi to bilo mozda i skuplje. Bilo bi bolje iz razloga sto bi takve jedinice brzo izgradile institucije koje su potrebne tim nerazvijenim podrucjima, a koja bi time postala autonomnija, sposobnija za prepoznavanje sopstvenih potreba.

Usput da kazem da ne mislim da omladina Leskovca i Vranja odlazi u Nis, koliko znam sve je jasniji trend porasta broja onih koji odlaze da studiraju severno od Nisa (Beograd, Novi Sad). Ali ni to nije vazno, vazno je da ove opstine stanu na noge i da mogu da racunaju uskoro i na sopstvene institucije univerzitetskog karaktera (sto zasad deluje kao totalna besmislica). Leskovac vec ima nekoliko fakulteta. Ako bi se poboljsali uslovi za zivot u tim krajevima i ljudi prestali da se iseljavaju, mozda bi u neko vreme moglo da se racuna na povecanje broja fakulteta.

[Loni]

U pravu si.

Inače, kad govorimo o gradovima takozvane DRINSKE POKRAJINE, tu jeste geografski centar Užice, ali je porblem što taj grad ima ograničeni prostor za širenje. On je u dolini, ograničenu brdima.

Grad Užice možda ima nešto više od grada Valjeva i grada Šapca, aliračunaju se opštine.
 
Opština Šabac ima čak 126 000 (sam grad bez okolnih mesta, možda oko 60 000), i to je grad u ravnici, koji može da se širi.
U opštini Užice, van grada nema mnogo ljudi (Retko ko živi na Mokroj Gori), pa bidošlo do paradoksa, da sporedan grad Šabac sa okolinom ima uskoro čak duplo više od prestonog Užica.

O tome da postoji opasnost da i Niš, Kragujevac, Novi Sad i Užice mogli da budu brutalni centri, treba raspravljati otom potom. To nije prioritet, a ne znam ni koliko je realno.
    
Mislim da ne treba čekati da NIŠAVA (naziv Podunavlje je besmislen, kao najveći deo nije na Dunavu) dobije status pokrajine, regije ili skupštinu. Trebalo bi je odmah proglasiti, bar u neformalnim tekstovima. Građani juga moraju imati svoj identitet. Moraju znati kome pripadaju i za kakve interese treba da se bore.

[Ljubo Gazivoda]

Mislim da ne treba čekati da NIŠAVA (naziv Podunavlje je besmislen, kao najveći deo nije na Dunavu) dobije status pokrajine, regije ili skupštinu. Trebalo bi je odmah proglasiti, bar u neformalnim tekstovima. Građani juga moraju imati svoj identitet. Moraju znati kome pripadaju i za kakve interese treba da se bore.

Ja sam doušnik DeBe-a. Eto, sada znam šta se sprema i ko ovdi sprovodi secesiju. Sad ću odma da javim u Beograd! Beograd ne trpi kad mu se neko otcepljuje već kada ga on prodaje. Zahtevajte veći procenat prihoda od tranzita ruskog gasa.

Di su niški novci?

[Plodni bizon]

O tome da postoji opasnost da i Niš, Kragujevac, Novi Sad i Užice mogli da budu brutalni centri, treba raspravljati otom potom. To nije prioritet, a ne znam ni koliko je realno.

Mislio sam na to da bi u regionalizovanoj drzavi a bez decentralizacije drugi gradovi, pored ovih centara regiona, biti zapostavljeni kao i danas sto su zapostavljeni. Oni onda ne bi imali nikakve koristi od regiona. Inace, mene kao Nislije bas briga za Leskovac, ali kako ces ubediti ljude tamo da se zaloze za regionalizaciju ako im ne obecas u isto vreme i visoki stepen (najvisi) decentralizacije? To bi njima najvise odgovaralo, i bilo i vaznije od regiona.

Mislim da ne treba čekati da NIŠAVA (naziv Podunavlje je besmislen, kao najveći deo nije na Dunavu) dobije status pokrajine, regije ili skupštinu. Trebalo bi je odmah proglasiti, bar u neformalnim tekstovima. Građani juga moraju imati svoj identitet. Moraju znati kome pripadaju i za kakve interese treba da se bore.

E, da, to sam i ja hteo. U lokalnim medijima i na svaki moguci nacin lokalna inteligencija morala bi da podrazumeva postojanje regiona. To je jedan od nacina da se zatrazi i formalno priznanje, tj. jedna od inicijalnih akcija koje bi trebalo da podsecaju "centar" na ovaj problem i volju ljudi. Ali uz to trebalo bi pokusati i u tome da se ne samo inteligencija, nego i ono obicnog stanovnistva, da ne kazem seljaka, zalozi za ovu ideju. To je mnogo tezi deo posla.

[General]

1. POKRAJINA VOJVODINA (glavni grad Novi Sad)
2. POKRAJIN BEOKRUG (Beogradski okrug od 17 opština)
3. POKRAJINA ŠUMADIJA (glavni grad Kragujevac)
4. POKRAJINA NIŠAVA (glavni grad Niš)
5. POKRAJINA DRINSKA (dilema izmedju Užica, Valjeva, Šapca i Novog Pazara)

Da bi se to desilo morali bi da se organizuju ljudi u tim opstinama za koje se planiraju regioni. Tadic je predlozio novi Ustav po kome se ljudi na referendumu izjasnjavaju da li zele da se formiraju regioni ili ne. Naravno, to je jedna demokratska odluka ali sta da radimo sa nekim ko ni o cemu sem o uzgajanju kukuruza u zivotu nije mislio? kako ce taj covek da shvati sta mu donosi regionalizacija? Kako ce on da zna sta je opcija koja ce njemu koristiti? Zato je mozda demokratskije da se vec unapred obezbedi regionalizovana Srbija bez obzira na misljenje stanovnistva, jer drzava ipak ima neke institucije koje su zaduzene da misle i u ime gradjana, u pravcu onoga sto je najbolje za njih. Ono sto misle da je za njih najbolje. Tadic sigurno zna da bi regionalizacija ucinila periferije zemlje jacim, da bi im regionalizacija dala prostora da disu i da zivnu, zato treba odmah da Ustavom garantuje regione.
Ali opet nece on to da uradi ako ne oseti pritisak ljudi iz tih regiona jer ako se oni ne organizuju za tu ideju ona vlast koja bi regionalizovala protiv volje naroda imala bi los rezultat na izborima.
Zato moraju biti otvoreni frontovi na citavoj teritoriji Srbije, izuzev Beograda.

[Plodni bizon]

A sta cine mediji da se osvetli ovo pitanje regionalizacije i decentralizacije? Iskucaj pojam decentralizacija na guglu i videces da je od srpskih sajtova prvi ovaj forum i sajt Differentia. Sta to znaci? Znaci da se o ovim stvarima uopste ne govori u zemlji. Dalje to znaci da nema ni govora o menjanju svesti naroda. Ako se nadovezem na to sto si rekao o birackom telu da nece glasati za onoga ko sprovede regionalizaciju, ispada da nece biti niti regionalizacije niti decentralizacije.

Moraju ljudi sami da se organizuju. Drzavu ne zanima ova stvar.

[Domaci Zdajnik]

Morao bih se obratiti javnosti povodom ovih stvari jer u narodu je vidljivo nerazumevanje pojmova decentralizacije i regionalizacije, i to ne samo što u dotičnim terminima neki vide separatizam, već i otud što se oni građani koji ne žive u Nišu već u gradovima koji bi pripali regionu u kome bi Niš nominalno bio glavni grad, ne vide nikakvu prednost ili boljitak u odnosu na ovo što trenutno imaju u odnosu na Beograd.

Dakle, pitanja su sledeća:

1. Kakvu korist od decentralizacije imaju opštine u Srbiji koje ne pripadaju Beogradu?

2. Kakvu korist imaju opštine koje pripadaju pretpostavljenim regionima?

3. Koji status ima Vojvodina i da li će takav status imati regioni u slučaju suštinske, odnosno šire decentralizacije (i regionalizacije)?

U toku dana odgovoriću na ova pitanja, a do tada ostavljam vama da priložite mišljenje, odnosno najjednostavniji prilaz građaninu koji o ovim stvarima nije razmišljao (pomiren sa tim da je politika stvar kojom se bave "izabrani" ljudi, polubogovi), odnosno onome ko o datim pojmovima ima loše mišljenje.

=======================
Dopuna, 15:26
=======================

1. Kakvu korist od decentralizacije imaju opštine u Srbiji koje ne pripadaju Beogradu?

Vise novca u opštinskoj kasi. Naime, umesto sadašnjeg sistema oporezivanja prilikom finansijskih transakcija unutar jedne opštine, kada se novac šalje najpre u Beograd, pa odande vraća minimalni deo (oko 100 puta manje sredstava nego što ode u Beograd, zabeleženo je u opštini Jagodina i u gradu Kragujevcu u prošloj godini), novac bi se unutar decentralizovanog sistema oporezivanja zadržao u opštini u kojoj se transakcija i oporezivanje dogodilo, a novac koji je predviđen za zajedničku potrošnju (vojska, policija, sudstvo, koji zadržavaju republičke ingerencije) odvaja se i šalje za Beograd, odnosno u republičku kasu. Time se manje novca gubi ne samo usled toga što je novac kontrolisan od strane opštine iz koje se šalje, već više novca ostaje i time što ne postoji dvostruko oporezivanje usled slanja i povratka sredstava u centralu i ponovo iz centrale (Beograda). To je fiskalna decentralizacija koju obično smatraju suštinom, pošto se odnosi na novac koji sprovođenjem ove ostaje u opstini.

Sledi decentralizacija obrazovnog sistema. Ona podrazumeva autonomiju škole i Univerziteta. Na primer, ako se u niškom regionu odluči da je bolje školovati više ljudi koji bi trebalo da nose diplome iz nekih oblasti, fakulteti koji postoje na ovim prostorima omogućili bi više mesta za neke visoko-obrazovne profile. Gimnazije bi pri tom bile favorizovane u odnosu na stručne srednje škole, jer je planirano da veći broj dece upiše studije. Tako bismo uspeli da povećamo nivo obrazovanja u stanovništvu regiona, sprečili propadanje univerziteta (koji je u Nišu zaista u velikoj krizi), i zaštitili interese celokupnog školstva i niškog univerziteta od onoga što se iz Beograda pokušava učiniti ovih meseci: ukidanje mesta u gimnazijama, favorizovanje stručnih škola u Nišu i regionu, čime se dovodi u pitanje i opstanak niškog Univerziteta. Takođe, decentralizacija obrazovnog sistema podrazumeva i mogućnost da Univerzitet u Nišu deluje nezavisno od Centra; konkretizovano to bi značilo da bi Univerzitet u Nišu mogao da pređe na rad po bolonjskoj deklaraciji a da o tome ne odlučuje i da se o tome ne pita Centar.

Institucionalna decentralizacija je jedna od suštinskih stvari koje ovde ne smemo ispustiti. Ona podrazumeva izmeštanje ministarstava i institucija od republičkog značaja iz Beograda u druge gradove i opštine, kao i formiranje regionalnih institucija. Prednosti opštine koja bi imala jedno od ministarskih institucija dvostruke su: 1) nužno je izdvojiti novac za adaptaciju lokala, čime opština dobija nova sredstva od republike (koja su do tada izdvajana za Beograd, jer se tamo ministarstvo nalazilo), 2) komunikacija vezana za ministarsku oblast obavlja se na datom lokalu, u opštini koja time dobija unutrašnji i međunarodni ugled, vezu sa svetom, te se i razne takse, oporezivanja i slične radnje događaju na prostoru lokala čime on profitira. Regionalne institucije bile bi od značaja tako što bi se bavile prepoznavanjem komparativnih prednosti regiona u odnosu na druge regione, bilo da je u pitanju turizam, poljoprivreda, industrija, infrastruktura, ekologija i zaštita životne sredine (regionalna deponija je danas aktuelna tema), kao što je i uslov za povezivanje sa ostalim regionima u Evropi.

O ostalim vidovima decentralizacije, kao i o detaljima vezanim za obrazovnu, institucionalnu i fiskalnu decentralizaciju videti na strani:
Moravska regija traži ista prava kao Vojvodina


2. Kakvu korist imaju opštine koje pripadaju pretpostavljenim regionima?

Pošto je u prethodnom već bilo reči o ovom pitanju, uz pažljivije čitanje lako je zaključiti da opština biva zaštićena od centralizma bilo republičkog, bilo regionalnog karaktera. Ona šalje novac za zajedničku potrošnju isključivo Centru, tj. Beogradu (za zajedničku potrošnju), a prema regionalnom centru nema nikakve druge obaveze sem da komunicira s njim o tome šta bi se moglo učiniti na regionalnom planu i u korist regiona. Sem toga, glavni grad regiona bi mogao da bude pod mandatom, tj. vremenskim ograničenjem, te bi se glavnim gradom, odnosno regionalnim sedištem mogli nazivati povremeno i drugi gradovi unutar jednog regiona.


3. Koji status ima Vojvodina i da li će takav status imati regioni u slučaju suštinske, odnosno šire decentralizacije (i regionalizacije)?

Vojvodina ima status autonomne pokrajine sa delimičnom fiskalnom decentralizacijom, tj. autonomijom, i zato se čanak, Kostreš, Kasa i drugi bune i traže više od onoga što imaju. Mi, kao unutrašnjost Srbije, nemamo ni toliko (deset puta više dajemo Beogradu nego Vojvodina, prilikom svake privatizacije preduzeća iz unutrašnjosti: od prodaje DINa je Nišu ostalo 5%, od prodaje vojvođanskog preduzeća Vojvodini ostaje 50%). Vojvodina ima status autonomne pokrajine ali u Evropi je to takođe naziv za region, te je Vojvodina i članica Unije evropskih regiona, čime dobija dodatnu podršku za regionalni razvoj, i bolje veze sa svetom. Naš je interes da steknemo što širu autonomiju, a svaka sličnost sa onim što Vojvodina makar i trenutno ima bilo bi veliki pomak za unutrašnjost. Ipak, u daljem delovanju trebalo bi se zalagati zajedno sa Vojvođanskim inicijativama za širu autonomiju regiona.

[Plodni bizon]

Uglavnom se slazem sa onim sto si rekao, ali moram da prigovorim na jednom mestu:

(deset puta više dajemo Beogradu nego Vojvodina, prilikom svake privatizacije preduzeća iz unutrašnjosti: od prodaje DINa je Nišu ostalo 5%, od prodaje vojvođanskog preduzeća Vojvodini ostaje 50%)

A gde je tu opstina? Opet se pokazuje da region/pokrajina dobija sredstva koja pripadaju opstini. Jaca decentralizacija omogucila bi da pare ne budu na usluzi Vojvodini nego opstini u kojoj se nalazi preduzece koje se privatizuje. To je prava decentralizacija.

Citati koje prilazem nalaze se u tekstu Zasto i kako regionalizovati Srbiju, autora Ilije Vujacica, ali sacinjenog na osnovu studije koju su izvrsili: Zoran Vacić, Aleksandar Simić, Zorica Radović, Boško Mijatović, Regionalizacija Srbije, CLDS, Beograd, 2003.

Prelazak iz autoritarnog u demokratski poredak podrazumeva, pored ostalog, i pretvaranje centralizovanog u decentralizovani politički sistem. To znači da su sa političkog stanovišta decentralizacija i regionalizacija u funkciji demokratizacije.

Ovde potvrdjuje ono sto svi znaju: decentralizacija i regionalizacija su pretpoliticki pojmovi, odnosno uslovi za demokratski politicki diskurs.

Regionalizacija treba da "učvrsti demokratiju, prozirnost i smenjivost vlasti", što podrazumeva da je nakon decenija centralizma "potreban radikalan rez, to jest diskontinuitet sa dosadašnjim ustavnim sistemom i njegovom praksom". U argumentaciji u korist regionalizacije Srbije posebno se imaju u vidu pozitivna iskustva Italije i Španije, a španski model regionalne države, naravno prilagođen specifičnim uslovima Srbije, njegova načela i ustavno formulisanje, uzima se kao primenljiv model. U opsežnoj politikološkoj i pravnoj argumentaciji u korist regionalizacije Srbije posebno se naglašava da je "regionalizacija Srbije neophodna radi sveopšte demokratizacije društva i stvaranja demokratskog državnog i pravnog okvira koji bi omogućio individualnu, grupnu, ekonomsku, kulturnu, manjinsku i regionalnu autonomiju", pri čemu se naglašava pored ovog teorijsko-političkog i praktično-politički razlog, a to je izbegavanje daljeg "cepanja" Srbije, te se regionalizacija vidi kao rešenje koje treba da izbegne separatističke težnje, s jedne, i federalizaciju zemlje, s druge strane.

Molim centraliste, velikosrbe, srbende i shajkashe da obrate paznju na boldovano i anderlajnovano! Pa neka onda prigovore kako se mi borimo za cepanje Srbije.

Regionalizacija ostatka Srbije se brani na načelu jednakog prava na autonomiju i regionalno organizovanje, a protiv asimetrične teritorijalne organizacije koja nije položila istorijski ispit.

Ovde se misli na to da ne moze jedino Vojvodina (i nekad Kosovo) da ima pravo na autonomiju, dok unutrasnjost o istoj stvari nije imala pravo niti da se oglasi.

Umesto da se unapred ustavom utvrdi broj regiona, granice, sedišta, ovlašćenja i nadležnosti, polazi se od prava građana na autonomiju i na samoorganizaciju. I ovde se razmatraju dobre i loše strane regionalizacije "odozgo" i regionalizacije "odozdo". Naime, za razliku od do sada iznetih modela ovde se pravu na autonomiju pristupa kao pravu, a ne kao obavezi - i to pravu dostupnom svima.

Ovo je stvar za diskusiju. DS se zalaze za takav model, ali se frakcija DSa u Nisu protivi tome, kao i drugi lokalni odbori ove stranke, jer zele da regionalizacije ne bude pravo gradjana nego obaveza drzave.

Polazeći od autonomije kao prava, polazi se od prava građana u susednim opštinama da formiraju regione i od sposobnosti na samoizdržavanje u domenima nadležnosti koje bi regionalno povezane opštine preuzimale na sebe. U jednom predlogu "otvorene" regionalizacije, predlaže se da se odredi granica obima nadležnosti i vrste ovlašćenja i za današnje teritorijalne autonomije (Vojvodina) i za buduće, jer se polazi od činjenice postojanja različitih tradicija uprave u pojedinim delovima Srbije, različitih administrativnih kapaciteta i različitih ekonomskih i društvenih preferencija. Posebno se utemeljeno razmatraju nosioci prava na regionalno organizovanje, postupak ostvarivanja tih prava, nadležnosti i ovlašćenja. Na ovako zasnovanom konceptu regionalizacije koji leži na principima regionalizacije "odozdo", samoorganizovanosti, otvorenosti, simetričnosti, postepenosti i dugoročnosti, posebna pažnja se posvećuje raspodeli nadležnosti pri čemu se naglašava potreba da se ustavom Srbije utvrđuju isključiva nadležnost centralne vlasti kao i nadležnosti opština, dok se druga područja nadležnosti, njihov obim, kao i vrste ovlašćenja koja se taksativno nabrajaju daju u moguću kompetenciju regiona, koji iz ponuđenog kataloga preuzimaju nadležnosti koje im odgovaraju.

I ovo ostavljam za diskusiju jer se nadovezuje na prethodno receno. Ovde citirano je primer regionalizacije odozdo, dakle, regionalizacija kao pravo gradjana, dok je regionalizacija kao obaveza drzave regionalizacija odozgo (odnosno drzavna stvar, s obzirom na neobavestenost i nerazumevanje pojma decentralizacije i regionalizacije njenih gradjana).

[Ljubo Gazivoda]

Kantoni ili županije i ukrupnjavanje opština. Sa sadašnjih 167 svesti ih na 70-80 i organizovati ih u županijske blokove, po ugledu na francuske departmane. Nikakve veće regije tipa Vojvodina ne dolaze u obzir. To stvara nove troškove izdržavanja regionalnih administracija. Glupo je. Ojačati lokalnu samoupravu i ukrupniti je.

[Domaci Zdajnik]

Polazeći od autonomije kao prava, polazi se od prava građana u susednim opštinama da formiraju regione i od sposobnosti na samoizdržavanje u domenima nadležnosti koje bi regionalno povezane opštine preuzimale na sebe. U jednom predlogu "otvorene" regionalizacije, predlaže se da se odredi granica obima nadležnosti i vrste ovlašćenja i za današnje teritorijalne autonomije (Vojvodina) i za buduće, jer se polazi od činjenice postojanja različitih tradicija uprave u pojedinim delovima Srbije, različitih administrativnih kapaciteta i različitih ekonomskih i društvenih preferencija. Posebno se utemeljeno razmatraju nosioci prava na regionalno organizovanje, postupak ostvarivanja tih prava, nadležnosti i ovlašćenja. Na ovako zasnovanom konceptu regionalizacije koji leži na principima regionalizacije "odozdo", samoorganizovanosti, otvorenosti, simetričnosti, postepenosti i dugoročnosti, posebna pažnja se posvećuje raspodeli nadležnosti pri čemu se naglašava potreba da se ustavom Srbije utvrđuju isključiva nadležnost centralne vlasti kao i nadležnosti opština, dok se druga područja nadležnosti, njihov obim, kao i vrste ovlašćenja koja se taksativno nabrajaju daju u moguću kompetenciju regiona, koji iz ponuđenog kataloga preuzimaju nadležnosti koje im odgovaraju. (Libertas)

Ovde, na prvi pogled, nema ničeg što nama ne bi odgovaralo kao građanima opštine Medijana, grada Niša i regiona kome ovi pripadaju (Moravske regije). Jasno stoji da ingerencije opština i republike utvrđuje država (pretpostavljam da bi se to utvrilo zakonom u novom Ustavu), a da se ingerencije regiona naknadno utvrđuju i to u prostoru koji preostaje s obzirom na prava republike i opština. To je ono o čemu sam govorio kad sam pominjao udruživanje opština povodom izgradnje regionalne deponije, odnosno izgradnje jedinstvenog turističkog projekta kroz jednu regiju, jedinstvenog infrastrukturnog ili saobraćajnog plana, itd.

Problem u tom konceptu regiona je taj što ne postoji regionalna institucija koju garantuje Ustav, već je ona ili trajno relativizirana ili data na volju građanima da se za nju izbore. Regionalne institucije kao što bi bio regionalni parlament omogućio bi dvodomni republički parlament, odnosno učešće manjih partija u vlasti republike. Trebalo bi jedino proveriti kolike su ingerencije opština, da li imaju prava da konstituisanjem regiona na nekoj osnovi ujedno mogu da konstituišu i regionalni parlament, ili je on isključen i sprečen od strane države Ustavom.

[Plodni bizon]

Kantoni ili županije i ukrupnjavanje opština. Sa sadašnjih 167 svesti ih na 70-80 i organizovati ih u županijske blokove, po ugledu na francuske departmane. Nikakve veće regije tipa Vojvodina ne dolaze u obzir. To stvara nove troškove izdržavanja regionalnih administracija. Glupo je. Ojačati lokalnu samoupravu i ukrupniti je.

Postoji u Leskovcu inicijativa za podelu te opstine koja je jedna od najvecih ako ne i najveca u Srbiji. Zasto? Zato sto je ta ogromna opstina zadrzala pravo da prema svojim mesnim kancelarijama uspostavi centralisticku vlast, jer unutrasnje ustrojstvo opstina nije regulisano niti moze biti regulisano Ustavom. Opstina ima prava da zauzme bilo kakav stav prema svojim periferijama pa tako velike opstine imaju problem nerazvijenosti svojih periferija.

S druge strane, minijaturne opstine, kakve postoje u Francuskoj, Svajcarskoj, Austriji, Italiji, funkcionisu mnogo mobilnije i ne moraju imati neku glomaznu administraciju tako da nije neophodno da budu skupe.

Usitnjavanje opstina podrazumeva sve vecu blizinu obicnog gradjanina administraciji koju je uz sve i lakse pratiti. Cilj je gradjanin koji odlucuje o sebi na najneposredniji nacin. A to je upravo i jedno od sustinskih stvari koje donosi decentralizacija - da gradjanin moze mnogo veci deo poslova da obavi u svom najuzem okruzenju.

[General]

Treba da se sakupe svi tekstovi kojima se cilja na decentralizaciju i regionalizaciju pa da se stave linkovi ovde kako bi ljudi koji su malo vise zainteresovani mogli da citaju o tome. Isto treba da se uradi i stavi na sajt. Nekako mora da se promovise ta ideja vise u javnosti.

[Domaci Zdajnik]

Tekstovi o regionalizaciji i decentralizaciji:

- dr Jovan Živković, Sve je lakše biti Srbin u Beogradu, a provereno teže građanin Srbije
- Aleksandar Kekenj, Pretpolitičko pitanje
- Boško Ristić, Moravska regija traži ista prava kao Vojvodina
- dr Jovan Živković, Bauk regionalizma