Salvador Dali

[Vidovita Rino]

Pod ruke mi je pala neka skupina Dalijevih tekstova nazvana Helios, pa rekoh da prepishem neku prichu. Mislim da je to Dalijeva pricha, jer, chija bi bila, ohohoh


BOŽIĆ U BRISLU
(stara priča)

Na krovovima ima životinjica dečijih lica

Dlaka posred oka. Dajem Ani svoju maramicu da bi je njenim krajičkom izvadila. Preko širom otvorenog oka, dlaka. Ana, posle ćeš doneti džema i više drva. Još nema šest sati. Dlaka u oku; u dubini očiju je lišce životinje koja nas posmatra. Životinje, ženke životinja, one ne moraju da raspiruju vatru, žiška može da upadne u oko, itd.
Male životinje, bik i krava.

Šuma.
Zec, lija, morski jež.
Bik i krava, štala. Bik i krava, više nego sve druge životinje, imaju u glavu, u dnu glave, tamo gde je smrt, masku nekog lika koji nas gleda.

Bila je to ogromna krava..., ne to je bio telefonista..., ne, to je bio medved koji je prosjačio u jevrejskom kvartu. So i biber, jasle... pezosi. Za šankom bistroa upravo se broje pezosi. Grbav čovek broji pezose za šankom. Pezosi. Siromašni medved prelazi preko šećernog mosta i jezikom skida sneg sa klompi.

Oni uvedoše medveda i staviše ga u krevet.

Prošle godine, na kilometar od sela, telefonisti su kamenovali osmoro male dece. Još ima krvi po zidovima sirotišta.

Hijeronimus Boš je uz pomoć ribe-djavolka upalio zelenu vatru s granjem i dlakama, nasred zaledjenog jezera i ugrejao je ruke.

U smiraj dana, nebo je dobilo tamnu boju absinta. Sigurno će još padati sneg.

U nenastanjenoj kuli nekadašnje opštine postojala je jedna mračna soba. U toj prostoriji bez svetla zapušavali su usta onima koji su dobijali napade. Ana je stavila da se ugreje čaj u kuhinji, pored prostorije gde su zapušavali usta onima koji su dobijali napade. U kredencu se stalno nalazio onaj tanjir s perom natopljenim u ulje.

...to je bilo sutradan. Kad je Ana otvorila vrata da bi medvedu odnela čaj, ovaj je bio nestao; u krevetu je bila samo jedna dlaka.

1927.

[Vidovita Rino]

Dalijev iskaz o Andaluzijskom psu:


Naš fim, napravljen bez ikakve estetske namere, nema ničeg zajednog s pokušajima koji se nazivaju čist film. Naprotiv, jedina značajna stvar u filmu jeste ono što se u njemu dogadja.
Reč je o jednostavnom beleženju, uočavanju činjenica. Ono što produbljuje jaz različitosti sa drugim filmovima jeste to što su takve činjenice stvarne, iracionalne, nepovezane, bez ikakvog objašnjenja, umesto da budu ustaljene, izmišljene, približne, bezrazložne. Samo su maloumnost i kretenizam, koji su neodvojivi od većine književnika i krajnje utilitarističkih epoha, stvorili verovanje da stvarne činjenice imaju jasno značenje, normalno povezan i odgovarajući smisao. Otuda zvanično ukidanje tajanstvenog, priznavanje logičnog u ljudskim postupcima itd.
To što životne činjenice izgledaju povezane, rezultat je postupka prilagodjavanja, veoma sličnog onom koji utiče na pojavu povezanog mišljenja, dok je njegovo slobodno delovanje čista nepovezanost.
Naročito su pisci, a pre svega romanopisci, doprineli stvaranju čitavog jednog konvencionalnog i neodredjenog sveta koji su nametnuli kao stvarni. Taj svet u kome se sve može objasniti, jer nas tako uče, istraživanja moderne psihologije su danas već potpuno razrušila. U njemu je sve dobrovoljno ropsko i gnjilo, ali on i dalje divno služi da se u njemu napasaju svinje i ljudi valjanih osećanja. Medjutim, pored stvarnosti, napravljene po meri maloumnosti i neohodnih uverenja, postoje činjenice, proste činjenice , nezavisne od konvencija; postoje grozni zločini; postoje najpodliji i iracionalni nasilnički činovi koji svojim primernim okrepljujućim bleskom povremeno osvetljavaju dosadnu moralnu panoramu. Postoji mravojed, postoji jednostavno šumski medved, postoji...itd.
Mravojed dostiže veće dimenzije nego konj; on poseduje ogromnu surovost; mišići su mu izuzetno snažni; to je jedna strašna životinja. Mravojed se hrani isključivo mravima, služeći se kao nit tankim jezikom od pola metra.
Šumski medved, strah i trepet stanovnicima šume, hrani se medom. Postupajući tako, nauka će moći postepeno da istraži anatomiju i psihologiju mravojeda. Psihoanaliza će moći da sruši i najistančanije psihičke mehanizme i da iznova prouči ljudske činjenice. Ali, uprkos tome, ni te činjenice ni mravojedov jezik neće zbog toga postati manje zagonetni i manje iracionalni.
To što sam uzeo proste primere iz prirodopisa, nije slučajno, jer, kako je već rekao Maks Ernst, istorija sanjanog, čudesnog, nadrealna istorija, potpuno i suštinski jeste prirodopis.

Beleška:
Andaluzijski pas je u Parizu doživeo uspeh bez presedana; to kod nas izaziva gnev kao i bilo koji drugi javni uspeh. Ali, mi mislimo da je publika koja je pljeskala Andaluzijskom psu zaglupljena avangardnim revijama i "objavama", da pljeska iz snobizma svemu što izgleda novo i čudno. Ta publika nije shvatila moralnu osnovu filma koji je direktno upravljan protiv nje s krajnjom okrutnošću i silovitošću. Jedini bitan uspeh za nas jeste Ejzenštejnov govor na kongresu Saraze i filmski ugovor sa Sovjetskom Republikom.

1929.

[Domaci I.]

Ne znam jesam li u pravu, ali čuo sam da je jedna od Dalijevih ili možda pak neki od Bunjuelovih filmova doživeo potpuni neuspeh u pogledu gledanosti. Ljudi su zviždali u bioskopima a nadrealisti bi se ponosili upravo gnevom koji su uspeli da izazovu kod publike. Mislim da je Andaluzijski pas isto tako prošao, tako da ova izjava Dalija verujem da bi trebalo da se tumači obrnuto, odnosno da se onaj pojam aplauza preokrene u negodovanje i gunđanje publike.

U svakom slučaju, miss Rino, nastavite sa prenosom informacija o Daliju i Andaluzijskom psu. Interesantno je slušati izjave Dalija.

[Vidovita Rino]

A kako onda objashnjavate toliki uspeh i dan danas tog filma koji su svi gledali i svi se odushevili njime, i onu scenu u emisiji o daliju koja se davala na historiju gde su svi odushevljeni ovim filmskim ostvarenjem?

[Vidovita Rino]

ZA MITING U SITGESU


(Izveštaj o Dalijevom predavanju u Ateneo El Centaure u Sitgesu, održanom u martu 1928.godine)

"Gospodo,


Mi nosimo obuću dok nam koristi, a kada se pohaba stavljamo je u ćošak i kupujemo drugu. Ne treba drugo zahtevati ni od  umetnosti: kada je stara i neupotrebljiva za naš senzibilitet, treba je staviti u ćošak. Ona postaje istorija. Umetnost koja nam je danas potrebna, koja nam je po meri, svakako je umetnost avangarde, to jest nova umetnost. Umetnost prošlosti svih vremena bila je, verujte mi, nova umetnost svog vremena; kao i umetnost današnjice, bila je stvorena u skladu i po meri svog vremena, pa prema tome, i u skladu s ljudima koji su se njom služili.
Partenon nije bio izgradjen iz ruševina. On je bio sagradjen po jednom novom planu, bez patine, kao i naši automobili.
Nećemo večito vući na ledjima breme leša našega oca, iako smo ga mnogo voleli, odolevajući svim fazama njegovog raspadanja; mi ćemo ga, naprotiv, s poštovanjem sahraniti i sačuvati snažnu uspomenu na njega.
Više bismo voleli da je raširenije jedno uzvišeno osećanje poštovanja prema umetnosti prošlosti i uopšte prema svemu onome što sačinjava arheologiju, koja nas primorava da brižljivo sačuvamo nasledje naših predaka i da ga pohranimo ispravno i nežno, nego da njegovo raspadanje postane prepreka našem komforu i smetnja življenju civilizovanih bića.
Ovde je medjutim, govno predmet kulta. Šta je to patina? Patina je samo svinjarija koju vreme taloži na kuće, na predmete, na nameštaj itd.
Ovde ljudi prosto obožavaju patinu. Naši umetnici vole sve ono što je vreme, ili ruka antikvara, moglo ostaviti na obožavanom predmetu, onaj karakteristični žućkasti ton, tako odbojan, tako sličan onome koji dobijaju, posle duže vremena, ćoškovi ulica, gde psi često dolaze da mokre."

Dali je predlagao rušenje Bario Gotiko u Barselono i izgradnju jednog svetlog i žovijalnog arhitektonskog zdanja, od armiranog betona, na istom mestu. A za one koji vole civilizaciju:

     I Ukidanje sardane*
    II U skladu s tim, uništiti sve što je regionalno, tipično, lokalno itd.
   III Prezreti svako zdanje koje bi imalo više od dvadeset godina.
  IV Propagirati ideju da mi zaista već živimo u post-mašinskoj epohi.
   V Propagirati ideju da beton stvarno postoji.
  VI Da elektricitet, takodje, stvarno postoji.
 VII Neophodnost kupanja u kadi i redovnog menjanja donjeg veša.
VIII Imati čisto lice, bez patine.
  IX Koristiti najnovije predmete ove epohe.
   X Smatrati umetnike preprekom civilizacije.

"Gospodo, iz poštovanja prema umetnosti, iz poštovanja prema Partenonu, Rafaelu, Homeru, egipatskim piramidama, Djotu, proglasimo se antiumetnicima. Kada se naši umetnici počnu kupati svaki dan, kada se budu bavili sportom, kada budu živeli daleko od patine, tada ćemo početi sticati nespokoojstva za umetnost. Završio sam."

*Sardana, tipična katalonska melodija i ples

[Vidovita Rino]

JA, SALVADOR DALI


    Da bi se jasno ispričao život velikih ljudi, dobro je da se počne od prvih koraka, gde se zapravo nalaze ključevi jedne sudbine koja, inače, može mnogima izgledati tajanstvena i neobjašnjiva. Što se mene tiče, treba da navedem da nikad nisam uspevao biti dobar učenik. Ponekad sam bio zatvoren, učeći sa sporim shvatanjem; katkada sam se na učenje bacao sa strašću, strpljenjem i s voljom da nešto shvatim i steknem. Ali, da bih postigao taj cilj, trebalo je da mi se predmet svidja.

    Moj prvi profesor, Don Esteban Trajter, ponavljao mi je, tokom cele jedne godine, da Bog ne postoji. Sa istim tonom ozbiljnosti govorio je da je religija posao za žene. Bio sam dečak, ali me ova misao osvoji, kao neka lucidna istina. Uostalom, u to sam se mogao uveriti svakodnevno: u našoj kući samo su žene odlazile u crkvu, medjutim, moj otac, koji se predstavljao kao slobodni mislilac, držao se podalje od crkve. Da bi bolje izrazio svoje slobodne misli, ukrašavao je i beznačajne razgovore krupnim i slikovitim psovkama. A ako je neko pokazivao indignaciju, zabavljao se ponavljajući aforizam svog prijatelja Gabrijela Alamara: "Psovka je najlepši ukras katalonskog jezika."

     Moj otac je bio čovek kome sam se najviše divio; imitirao sam ga, mada je zbog toga mnogo patio. Zato molim Boga da ga drži u svojoj svetoj slavi i miliosti, a uverem sam da je u božjoj milosti, jer je poslednjih dana svog života primio utehu svetih sakramenata, u dubokoj religioznoj krizi.
   
    Kada sam, kao dečak, žudeo za spoznajom istine o stvarima, sve knjige iz očeve biblioteke učile su me da Bog ne postoji, ne ostavljajući mi nikakvu sumnju. Čitao sam, s neverovatnim strpljenjem, one enciklopediste, koji mi onda nisu izgledali tako dosadni. Volterov Filozofski rečnik pružao mi je sa svake stranice o nepostojanju Boga argumente čoveka od zakona, koji su osobito bili dobri za mog oca, činovnika, beležnika.
   
    Medjutim, kada sam po prvi put otvorio Ničea, ostadoh iznenadjen, i zaprepašćen. Tamo nadjoh zapisanu njegovu misao: "Bog je mrtav!" Kako?! Upravo sam bio naučio da bog nije nikada ni postoja, a sada dolaze da me izveste o njegovoj smrti!

     Tako se rodiše moje prve sumnje. Kod Zaratustre, velikog heroja, osobito sam se divio snazi njegove duše. I on je padao u infantilizme, a ja, Dali, nikada ih se nisam mogao otresti. Jednog dana ću biti veći od njega! Još nisam bio ni završio s čitanjem Tako je govorio Zaratustra, a već sam bio shvatio Ničea. To je bio slabić, sklon ludilu, mada, u suštini, nije hteo da bude lud. Iz sličnih razmišljanja rodila se moja početna postavka, koja će biti fundamentalna za moj dalji život: "Jedina razlika izmedju mene i ludaka je u tome što ja nisam lud!"

    Za samo tri dana završio sam asimiliranje i  varenje Ničea. Okončavši sa ovom zverinjom hranom, ostade mi još samo da oglodjem jednu kost, samo jedno svojstvo njegove filozofske ličnosti: brkove. Znatno kasnije, F.G.Lorka, ošamućen Hitlerovim brcima, govoraše da su brci konstantna tragičnost ljudskog lica. I s brcima sam, dakle morao da se uzdignem nad Ničeom! Moji neće biti deprimirani, katastrofalni, teški od vagnerovske muzike i magle; moji će brci biti tanki, dakle imperijalistički, ultraracionalistički, upravljeni k nebu...
   
    Umesto da me utopi u ateizam, Niče učini da u mojoj duši poniknu pitanja i sumnje o pre-mističkoj inspiraciji i da stvorim najslavnije zaključke mog manifesta iz 1951. godine. Ničeova intrasigencija prema plačljivim i sterilnim vrlinama hrišćanstva razvi u meni antisocijalne i antifamilijarne instinkte, i uslovi da na mojoj spoljašnosti steknem osobita obeležja. Posle čitanja Zaratustre, pustih da mi rastu čekinjavi zulufi, koji su mi pokrivali lice i dodirivali krajeve usta; pustih i dugu kosu, kao žene.

    Niče probudi u meni ideju Boga. Ali, arhetip koga propovedaše i kome sam se divio učini da me isteraju iz kuće.

 aj vil kontinju dis lejtr, ou, jea, end starac, koji ne zna latinski jezik iz prikrajka gleda forum, i pravi neki zao plan, hahaha, ali ja imam špijune na svakom koraku ahahaha!!!!
   

[Domaci I.]

Sjajan tekst gospodina Dalija! Jedan od onih kojima je ovaj forum znao da ukrašava prepodobni gospodin Starac, a odnedavno na sličan način počela da piše i gospojica Cvića!

Dopada mi se stil Dalija, i mislim da bi bio isto toliko uspešan pisac, kakav je bio slikar. Zaista mi se nakon čitanja ovih redova i imajući na umu dostignuće u slikarstvu... zaista mi se čini da se genijem rađaš, a ne postaješ.

[Vidovita Rino]

Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, iz čistog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kući. Za mene ništa nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su me obožavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre mog rodjenja. Očajni, moj otac i majka našli su utehu tek kada sam se ja rodio. Ličio sam na brata kao što jedna kap vode liči na drugu: iste genijalne crte (od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja je iz dana u dan bivala sve jača, nije nikada u meni rodila osećanja koja se obično nazivaju uzvišenima. Ipak moram priznati da svest o tome i danas izaziva u meni osećanje čija mi je postojanost izvanredno prijatna); isti izraz preterane inteligencije koja zabrinjava. Ipak razlikovali smo se po izvesnim psihološkom crtama. On je, recimo, imao pogled prevučen melanholijom, svojstven visokim inteligencijama. Ja sam, medjutim, bio mnogo manje inteligentan, ali sam, za razliku, reagovao na sve.

Salvador Dali, Ja sam genije, str.7.

Ja, srećom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, može da se dogodi da pokažu, zakačene izmedju dva zuba, ostatke onog groznog i ponižavajućeg povrća koje se zove spanać. Meni se to ne dogadja, i to ne zbog toga što brižljivije perem zube nego ostali, već pre zbog toga što nikada ne jedem spaać. U stvari, ja pripisujem, naročito spanaću, kao uostalom i svim ostalim vrstama hrane, bitne estetske i moralne vrednosti. Mojim obedima uvek prisustvuju stražari gadjenja koji me bajonetima svoje stroge brižnosti primoravaju da pažljivo biram šta jedem.
U stvari, volim da jedem samo ono što je po obliku jasno i inteligenciji dostupno. Spanać mrzim zbog toga što je bezobličan kao sloboda.Nasuprot spanaću nalazi se oklop. Obožavam da jedem oklope, i to naročito sasvim male oklope, to jest sve vrste ljuskara. Oni su ostvarili onu divnu, esencijalno filozofsku ideju da kosti nose na površini, a da svoje tako nežno meso čuvaju u unutrašnjosti organizma kao neku vrstu dermo-skeleta. Štiteći ovom koštanom anatomijom svoje hranljive i meke delirijume, oni se spasavaju od svake spoljne profanacije, zatvoreni u svečanoj vazi koju će jedino ljuštenje učiniti dostupnom našim pobedonosnim, carskim nepcima.
Znam tačno, i divljački strasno, šta želim da jedem!
Utoliko me više čudi što svuda oko sebe vidim bezbožnike koji jedu bilo šta, kao da na taj način udovoljavaju samo jednoj običnoj potrebi!
Uvek sam sa izvanrednom tačnošću znao šta želim da postingem od svojih čula. To se ne odnosi na moja laka i krhka osećanja, nalik na mehure od sapunice, jer nisam nikada uspeo da predvidim histerični i neobični tok moga ponašanja. U stvari, krajnji rasplet mojih postupaka uvek mene prvoga začudi. Kao da se svaki put, medju hiljadu šarenih mehurića mojih osećanja, nadje jedan koji se spase propasti i nekim čudom uspe da stigne do pune realnosti, pa se u tom trenutku pretvori u jedan od onih odlučujućih postupaka isto toliko opasnih koliko i eksplozija neke bombe. Ništa ne može bolje da objasni ovo, od anegdota koje slede. Ja ću vam ih ispričati bez hronološko reda, nasumice zahvatajući u svoju prošlost. Potpuno autentične, sirovo ispričane, one su dermo-skeletski elementi mog lika, krečnjački materijal za moj autoritet. Trebalo je da ostanu neispričane, ali moja fiks-ideja je da u ovoj knjizi ogolim tajne i da ih ubijem sopstvenim rukama.

Salvador Dali, Ja sam genije, str.10.

[Domaci I.]

Odlično! Napravićemo poseban odeljak za Dalija i Harmsa kad budemo apdejtovali Skandalon (sajt naše online biblioteke).

Inače, mislio sam da sam već zapisao nešto iz te knjige ("Ja sam genije"), ali sada videh da ipak nisam. Utoliko je bolje što se gospojica Rino setila i dala na to da ovo prepiše.

[Vidovita Rino]

Novinar: U istoriji civilizacija, tragovi koji ostavljaju umetnici ili naučnici često su manje presudni od tragova koje ostavljaju arhitekti. Celo društvo se procenjuje po svom urbanizmu. Šta vi mislite o savremenoj arhitekturi?

Dali: Pre svega ću i ja vama postaviti jedno pitanje. To je opravdano: vi hoćete da pitate mene, treba i ja vas da pitam. Neka žena je trudna i ima, reklo bi se, nekoliko kaprica. U kulinarstvu se, naročito kad se radi o dezertu, mnogo govori o kapricima, kapricu Pompadur, itd.

Novinar: To je želja koja izgleda nelogična....

Dali: Iracionalne vrste, ogromne snage. Ljudi su spremni da daju život da bi isterali neki svoj hir. Hir se sreće i u onom beskonačno malom, u mikrofizici. Svaka četri ili svakih pet meseci otkrivaju se nove elementarne čestice koje dobijaju sve hirovitija i hirovitija imena. Čak ima i onih koje imaju svojih čari, očarane čestice. Potrebno je da se hir umeša i u makrofiziku. A pogotovu u arhitekturi gde se jedino držimo sociološkog stanovišta brinući o broju stanova, njihovim dimenzijama, itd. Arhitektura bi morala da bude puna hirovite složenosti. Svi kraljevi, svi veliki despoti ili tirani uvek su izražavali svoje hirove kroz gradjevine podignute za večnost. Sve palate su hirovi. I egipatske piramide su verovatno hir nekog tamo gospodina, kao što je geodezijska kupola mog muzeja u Figuerasu moj hir. Ja sam pravio planove i za kuće koje se menjaju sa temperaturom. Po oblačnom danu, one postaju zelene, po sunčanom viskozne. Ja sam prvi zamislio kuće sa centralnom pljuvačkom. Potrebno je da kuće podrhtavaju, da dišu, da im se zidovi skupljaju. Ja sam za biološku, mekanu arhitekturu, a ne za čvrstu. Već je Gaudi počeo da stvara mekanu arhitekturu.

Novinar: Gaudi je anti-Korbizje. Mekano ili savitljivo se suprotstavlja pravougaonom, funkcionalnom i higijenskom, što su svojstva koja hvali arhitekta Zračnog grada.

Dali: Postoji jedan užasan Korbizjeov izraz: "Mašina za stanovanje." Arhitektura bi pre morala da stvara mašine za sanjanje. Kada sam se prvi put sreo sa Korbizjeom, on me je zapitao: "Gospodine dali, kako vi, koji ste toliko puni ideja o svemu, zamišljate arhitekturu budućnosti?" Odgovorio sam: "Ona mora biti mekana i dlakava." Upitao je: "Šta pod tim podrazumevate?" Na kraju sam rekao: "Mislim na Gaudija." "Ma kako, Gaudi je bruka i ruglo Barselone", odgovorio mi je na to. Kasnije je promenio mišljenje. Danas čak mnogi ljudi veruju da je Korbizje veliki zatočenik Gaudijevog dela, a ne ja. To se stalno dešava. Moja mišljenja se pripisuju drugima. Kao što je govorila gospodjica Šanel: "Ideje postoje da bi bile straćene." Tako je- Kad neko ima mnoštvo ideja, treba da ih rasejava na sve strane, da ih rasipa u vetar. Ja sam učinio deset miliona stvari, svaku po jedan jedini put; a potom su drugi umetnici proveli čitav život teoretišući o svakom od mojih sitnih pronalazaka. Ja sam očaran. Ja sam neka vrsta rudnika uranijuma ili zlata. Ima li ičeg boljeg nego kad osetim da me eksploatišu? Najstrašnije je osećati da ste dragoceni rudnik po kome niko ne kopa.

Novinar: Na nekoliko stvarala koji proizvode nešto novo dolazi armija servilnih reproduktivaca. Mada se mnogo govori o proizvodnji, naše društvo samo vrši serijsku difuziju predmeta, ona reprodukuje bića po istoj...

Dali: Shemi. To je doista čudno: u jeku strukturalizma ne javljaju se nove strukture. Osim u okviru mikrofizike. Tamo ima najviše mogućnosti, najviše vitalne snage. Bergson, koji je bio neka vrsta veoma knjiškog romantičara, intuitivno je predosetio kvantnu fiziku. On je sa svojim "životnim elanom" mnogo pre Maksa Planka naslutio kvantum akcije.

Novinar: Krajem XIX veka, pre Ajnštajna, fizičari se više nisu nadali nikakvom napretku svoje nauke. Sve je, po njihovom mišljenju, bilo rešeno. Tu, kao i drugde, ideja napretka je skorašnja. U kojim oblastima se danas napreduje?

Dali: Napredak nauka je bio kolosalan, čak ga ni Ogist Kont nije mogao predvideti. Ali sa suhovnog stanovišta, mi živimo u najnižem periodu civilizacije. Došlo je do raskida izmedju fizike i metafizike. U vreme Lajbnica i Malbraša, matematičari su ujedno bili i metafizilčari. A danas fizičari nemaju pojma o metafizici. Doživaljavamo skoro čudovišan napredak specijalizacije, bez ikakve sinteze. Neko ko se bavi zenom, nema pojma o holografiji, neko ko se bavi holografijom nema pojma o konkretnoj muzici, neko ko se bavi konkretnom muzikom apsolutno nema pojima o geodezijskim kubetima. Kada se sve te diciplin estope, prisustvovaćemo snažnom preporodu (renesansi). Ja volim zbrku. Ja živim u gunguli u kojoj sve vrvi. U jednom trenutku, kažem jednu reč i sve se rasvetljava; ili se zamračuje, to je bez ikakvog značaja. Ja ne poznajem ni nuklearnu fiziku ni biologiju. Poznajem ih veoma, veoma slabo, prema tome, mogu sebi da dozvolim sažimanja i intuicije za koje bi neki stručnjak rekao: "To je skroz ćaknuto, skroz ludo". Uvek mogu da ostvarim delirantne sinteze koje ponekad ne uspevaju, ali koje su za mene igra. Dok su naučnici ozbiljni ljudi. A ozbiljni ljudi su veoma često magarci.

Novinar: Naučnici sa kojima se srećete vas uvek smatraju ludim?
 
Dali: Naprotiv, svi me smatraju simpatičnim i kažu za moje ideje: "To nije tako glupo kao što izgleda." Moja jedina prednost je što ne znam ništa ni o čemu. Tako mogu da omogućim funkcionisanje mojih nahirovitijih i najiracionalnijih hirova, na osnovu ono malo čitanja. A kako sam na izvestan način genijalan, s vremena na vreme izreknem stvari koje ni oni ne smatraju neverovatnim.

(...) (ovde dali priča o nekim stvarima fizike)

Novinar: Neki biolozi su, kao na primer Anri Labori, pesimisti i smatraju da je osvarenje drugog zakona termodinamike neizbežno.

Dali: Mene ljudi poput Laborija veoma cene upravo zato što mislim suprotno od njih. Naučnik kome sam se najvoše suprotstavljao je dr Mono. On je sve zasnivao na slučaju i nužnosti, a ja sam smatrao - to je neka vrsta humora - da ne postoji nikakva nužnost da slučaj postoji (ovaj izraz smatram dobrodošlim)

Novinar: Kad vas čovek sluša, može da ustanovi da imate temeljno naučno obrazovanje.

Dali: Ljudi od nauke me zanimaju mnogo više nego filozofi ili umetnici. Sa umetnicima imam vrlo malo dodira. Uvek su mi govorili da su slikari prilično glupi. I ja mislim da je to istina. Ja sam bolji van slikarstva nego u slikarstvu. Eventualno, ako se jednog dana bude reklo da sam jedan od najboljih slikara pokrajne Gerone, i time ću biti veoma zadovoljan. To je istina. Mnogo me više zapanjuje moja kosmogonija, to jest moje ideje. Slikarstvo je infinitezimalni način za ispoljavanje mojih ideja.

(...)

Novinar: Razmatrate važna pitanja kao posmatrač. Reklo bi se da vas nova saznanja podstiču.

Dali: Potpuno ste u pravu. Da li ste upoznati sa mojim velikim otkrićem o muvama iz Bulua? Posmatrajući let muva u Buluu - to je mesto na kome imam najviše nadahnuća pošto se nalazi blizu Perpinjana - primetio sam u njihovom kovitlanju jednu strukturu koja se stalno razlaže (raščinjava). Jedna muva odjednom izvrši neku vrstu napada i strukture letenja se u potpunosti promene. Proučavan je let mnogih insekata, posebno pčela, o kojima danas raspolažemo pravim obiljem naučnog znanja. Ali muve uopšte nisu proučavane. Predložio bih sledeći eksperiment: trebalo bi posmatrati letenje muva dok bi se zidovi u nekoj prostoriji neprimetno pomicali, pa zapaziti u kom trenutku mušice prestaju da se kreću i priljubljuju se uz zidove. Muve bi trebalo posmatrati kao elementarne čestice. Kao u ciklotronu. Sigurno je da one ponavljaju stvari koje se odigravaju u mikrofizici, ali kvantifikovane libidonoznim elementima. U suštini, one se prepuštaju seksualnoj agresiji iste vrste kao što je ona koju je Frojd zapazio kod ljudi koji na ulici hoće da se mimoidju i na kraju se sudare. To je veoma čest fenomen, počeo je čak da važi za automobile i pešake. Vi idete sa leve stran, on ide sa leve strane... i na kraju naletite jedan na drugog. To, po Frojdovom mipljenju, odgovara prvim seksualnim agresijama.

(...)

Novinar: Vi se mnogo igrate.

Dali: Ja se neprestano zabavljam. Uvek strepim da ću umreti od prekomernog zadovoljstva. Ali kad nešto kažem, ne verujem u to. Ako ispadne dobro, dobro jest; a ako ne ispadne, ne dajem za to ni dve pare. Ali najčešće to što kažem ispadne dobro i posle se dokaže.

Novinar: Zašto ne biste nabavili neki kompjuter s kojim biste se kod kuće mogli igrati?

Dali: Svi ti aparati su veoma skupi. Ja nisam bogat toliko koliko se veruje. Uopšte nisam bogat- A zatim, da bi te mašine funkcionsale, bila bi mi porebna čitava ekipa ljudi. One su divne, ali niko nije sposoban da im postavlja zanimljiva pitanja. Ja bih to voleo da učinim, ali ne želim da gubim vreme. Poslednja velika stvar koju sam realizovao, bolja od slika, holograma i ostalog, nastala je zahvaljujući posmatranju jednog penkala nadjenog u klozetu hotela San Regis u Nju Jorku. Bilo je to belo penkalo sa komadom metala u sredini. Mokraćna kiselina ga je nagrizla, tako da je bilo sjajnih delova i mutnih delova. Svake večeri, pre nego što bih zaspao, obrćući to penkalo, veoma sporo, ugledao bih pejzaže, likove, izvanredno precizne slike koje sam sledećeg dana mogao da doteram. U tom trenutku je iz Nemačke došla neka filmska grupa i predložila mi da snimim film. Igre radi, rekao sam: "Uzmite ovo penkalo, osigurajte ga na 60.000 dolara, ja ću ga veoma lagano okretati, a vi snimajte." Oni su taj predlog shvatili sasvim ozbiljno. Taj film je doista najlepši od svih koje sam ikad snimio. Zove se Utisci iz gornje Mongolije. Obrtao sam penkalo osvetljeno laserskim zrakom i komentarisao: "Sada helikopter leti iznad gornje Mongolije, vide se ostrva sa pečurkama, itd." Snimai smo sve ovo što pričam. Kad sam video film, jednostavno sam kazao: "Da ne živimo u ovo užasno doba pornografije i erotizma, lagano bih spustio ovo penkalo do visine mog splovila, izvadio bih ga i ispustio nekoliko kapi mokraćne kiseline." Ali to danas ne bih uradio, pošto svi čine slične stvari. To bi bilo vulgarno.

(...)

Novinar: Neurobiolozi se još uvek muče da shvate mehanizme pamćenja, sanjanja...

Dali: Ja sam izmislio naočare za fotografisanje snova. Radilo se o kontaktnim staklima za koje se stavljaju žive buve. Na ledja svake buve se stavi kapljica fosfora i, kad se zatvore oči, posmatra se kretanje tih bubica. To, po mom mišljenju, mora da utiče na san. Jedan hirurg - oftamolog iz Marselja, doktor Gaetan Želj mi je rekao: "Nije to tako glupo kao što izgleda - kao što mi takvi ljudi uvek kažu -ali je očigledno da se buve mogu mogu staviti u kontaktna sočiva. Medjutim, može se staviti neka tečnost koja bi, uz pomoć toplote, crtala razne oblike." Kada zatvorite oči, nikada niste u potpunom mraku. Odjednom ogledate pokretne mozaike, manje ili više blistave tačkice, svojevrsne bezoblične sheme. Zatim, sve to postaje više strukturiano i vi iznenada, kao u nekom blesku, ugledate parisku Operu sa svim licima - to vam se sigurno dogodilo - sa svim pojedinostima svih tih lica, veoma jasnih, kao portreti. To su hipnagogičke slike koje prehode snu. Kasnije nailaze snovi. Trebalo bi zabeležiti te sike koje su u stvari paranoična interpretacija tih svojevrsnih mozaika, tog filma koji se odvija pred našim sklopljenim očima. Ako te iste slike sutradana projektujemo drugim osobama, one će videti stvari bez značenja, ali ako ih projektujemo nekome ko je već video kao one promiču, on će tačno prepoznati svoje oniričko ili preoniričko iskustvo. To je potpuno sigurno.

Novinar: Uvek ste se poigravali svojim čulima, telom uopšte uzev. Na taj način idete protiv struje pet vekova buržoazuje, koji su nam prigušili čula i nametnuli pojmove higijene, čistoće, lepog ponašanja...

Dali: Buržoazija, isto kao i protestanizam, odgovorni su za male zatvorene odaje, za užasavanje od izmeta, za sve te stvari... Francuski kraljevi su bili mnogo otvoreniji. Njihovo ponašanje je bilo sasvim antiburžoasko: u Versaju, ljudi su svuda srali, čak i po stepeništu. Mnogi filozofi su se bavili telom, naročito Imanuel Kant, najludji od svih. On je pridavao veliki značaj cirkulaciji krvi i zalagao se da je ništa ne ometa. Autor Kritike čistog uma je čak dao da mu naprave jedan kotur - povezan sa njegovim svilenim čarapama da mu ove ne bi dodirivale kožu.

(...)

Novinar: Jedno čulo je često zapostavljeno: čulo mirisa. A ipak, to je čulo koje je najneposrednije povezano sa mozgom. Miris ne prelazi u talamus i odlazi prvo u njušni koren.

Dali: Da. Nozdrve sadrže male šupljine. A olfaktivni molekuli, koji imaju vrlo preciznu strukturu, u njih ulaze kao ključ u bravu. Osećaj mirisa, bio to miris muljevite vode ili peperminta, stvara se trenutno. Kondijak, u svojoj Raspravi o čulnim osetima, razvrstava mirise. Mislim da počinje jasminom, nastavlja ružom i tako dalje. Svaki put kad ostvari neku odredjenu kombinaciju mirisa, nastaje trenutak večnosti, zahvaljuljući pamćenju. To je veoma lepo. Uismansov junak, u romanu Nasuprot, takodje pada u nesvest pod dejstvom simfonije mirisa koju je u sebi pripremio. Uostalom, to ću i ja raditi, naručio sam razne mirise.

Novinar: Olfaktivno vas zanima više od auditivnog, a čak i od vizuelnog....

Dali: Pa čak i od vizuelnog, iako sam slikar. Trenuci večnosti se ne mogu postići vidjenjem, već putem viscenarnih, gustativnih iskustava, kao kod Prusta.

Novinar: Ispod svih vaših reči se krije jedan pojam: vreme, pozivanje na besmrtnost.

Dali: Pogledajte Kondijaka. Svi trenuci bi mogli biti trenuci večnosti. Treba govoriti o Bogu. Pošto, na osnovu moje intuicije, svemir nema supstanciju. Pogledajte taj stalni proces dematerijalizacije. Ni vaš nokat ni vaša banka nemaju supstanciju, i najverovatnije je Bog jedina postojeća materijalna supstancija. U ovoj hipotezi, bog mora biti najmanji mogući. On mora biti veoma mali da bi mogao da ispuni sve koje nije ništa (ovo je veoma dobro rečeno). Prema tome, sve nije ništa, ne postoji istinski, nema materijalnost. Bog mrvicom stvarnosti može da ispuni ceo svemir. S obzirom na galaksije, svi misle da Bog mora biti nešto ogromno, džinovsko. Ni u kom slučaju. Magline i sve to, za mene je to kao jaja na oko, ništa više. Jedino me malecki zanima. Jedan neutrino, koji vertikalno prolazi kroz Zemlju koji nema ni atomsku težinu ni atomsko punjenje, sadrži više tajni od svih galaksija. Pre dve godine sam smatrao da je Bog veliki otprilike kao moj štap. Više to ne verujem. Bog je toliko mali. Prema njemu je neutrino džin. Izgleda paradoksalno, ali to je jedna od najznačajnijih stvari koje sam otkrio u poslednje vreme.

Novinar: Medjutim, moguće je da Boga i nema

Dali: Ah! To je po mom mišljenju nemoguće. Ja ne stajem uz crkvene oce, već uz Lajbnica, Malbranša, pa čak i Dekarta. Pored toga, postojanje Boga je potkrepljeno sledećom činjenicom: Otkrivene su granice svemira, ne znam koliko svetlosnih godina daleko. Medjutim, u isto vreme se zna da je sve beskonačno. To beskonačno jedino može biti Bog-

Novinar: Prema tome, nema mesta strepnji (teskobi)

Dali: Za Paskala ima. Paskal je ostavio mnogo mesta strepnji, jer je verovao da smo mi stvarčice izgubljene u jednom kosmičkom zvezdanom svemiru bez granica. Ali ja danas osećam da je sve u (božjem) stvaranju teži ljudskom fenomenu. Sav kosmički materijal, sav svemir, sve teži Zemlji. To je, po mom mišljenju, jedino mesto gde postoji život. Mnogi ljudi se pitaju zašto život ne bi postojao i na nekoj drugoj planeti- Ja nisam fanatik, onog dana kad mi donesu nekog vanzemaljskog stvora ili dokaz da život postoji i drugde, skinuću kapu i otići. Ali meni odgovara da verujem u suprotno. Ja verujem da čitav makrokosmos postoji zatp da bi postojao život na zemlji, a na toj zemlji Dali.

Oktobar 1976. intervju za "Le Souvage"

i za kraj, dalijeva reklama za čokoladicu:

<a href="http://www.youtube.com/v/rK4Bh_arF-E&rel=1" target="_blank">http://www.youtube.com/v/rK4Bh_arF-E&rel=1</a>

[Vidovita Rino]

jedan detalj iz dalijevog zhivota

<a href="http://www.youtube.com/v/XGON1og89WY&rel=1" target="_blank">http://www.youtube.com/v/XGON1og89WY&rel=1</a>

inache, chula sam da ce al pacino da glumi u novom filmu o daliju tururururu

[Vidovita Rino]

Izdvajam neke delove iz Dalijevog članka "O zastrašujućoj i jestivoj arhitekturi modern style-a" koje razumem. Ovo ostalo ništa ne razumem.

"...Dakle, po mom mišljenju (i nikada neću dovoljno naglasiti to stanovište), upravo potpuno idealna arhitektura Modern Style-a ovaploćuje najopipljiviju i najdelirantniju težnju hipermaterijalizma. Ovaj prividni paradoks možemo ilustrovati jednim delirantnim poredjenjem, upotrebljenim, doduše, u lošem, ali ipak tako lucidnom smislu, tako što ćemo jednu kuću u Modern Style-u poistovetiti sa kolačem, sa egzibicionističnim i ormanetalnim stolom poslastičara. Ponavljam da je reč o lucidnom i inteligentnom poredjenju, ne samo zato što ono nagoveštava silovitu materijalističku prozaičnost neposrednih, prekoh potreba, kao podloge idealnih želja, već i zato što samim tim i stvarno aludiramo, i to bez eufemizma, na hranljivi, jestivi karakter tih kuća koje i nisu ništa drugo do prve jestive kuće, prva i jedina erotizirajuća zdanja čije postojanje opravdava ona preka formacija, neophodna ljubavnoj uobrazilji: moći na najstvarniji način pojesti objekat želje...."

dotle, a i nadalje je savršeno i potpuno se slažem sa svim rečenim. hehehehe

Modern Style, arhitektura fenomenalne prirode

Opte karakteristike fenomena

"Duboko omalovažavanje intelektualnih sistema - Veoma naglašeno opadanje rasudjujuće delatnosti, koje se čak graniči sa mentalnom debilnošću. Pozitivna lirska imbecilnost. - Totalna estetska nesvesnost- Nikakvo lirsko - religiozno sadejstvo; naprotiv: bežanje, sloboda, razvoj nesvesnih mehanizama. - Ornamentalni automatizam. - Stereotipnost. - Neologizmi. - Velika neuroza detinjstva, traženje pribežišta u nekom idealnom svetu, mržnja prema stvarnosti, itd. - Ludilo veličine, perverzna megalomanija, "objektivna megalomanija". - Potreba za čudesnim i osećanje čudesnog i hiperestetske originalnosti. - Apsolutna bestidnost ponosa, besomučni egzibicionizam "hira" i imperijalističke "fantazije". - Nikakvo osećanje mere. - Ostvarenje očvrslih želja. - Veličanstven procvat nesvesnih erotsko-iracionalnih težnji."

Povratak lepoti

"Erotska žudnja je propast intelektualističkih estetika. Tamo gde jenjava Venera logike, najavljuje se Venera "lošeg ukusa", "Venera sa krznom", pod znamenom jedine lepote, lepote vitalnih i materijalističkih komešanja. Lepota je samo zbir svesti o našim perverzijama. - Breton je rekao: "Lepota će biti grčevita ili je neće biti." Novo nadrealističko doba "ljudožderstva objekata" podjednako opravdava i sledeći zaključak: Lepota će biti jestiva ili je neće biti."