Salvador Dali

[Hrizostom]

Pod ruke mi je pala neka skupina Dalijevih tekstova nazvana Helios, pa rekoh da prepishem neku prichu. Mislim da je to Dalijeva pricha, jer, chija bi bila, ohohoh


BOŽIĆ U BRISLU
(stara priča)

Na krovovima ima životinjica dečijih lica

Dlaka posred oka. Dajem Ani svoju maramicu da bi je njenim krajičkom izvadila. Preko širom otvorenog oka, dlaka. Ana, posle ćeš doneti džema i više drva. Još nema šest sati. Dlaka u oku; u dubini očiju je lišce životinje koja nas posmatra. Životinje, ženke životinja, one ne moraju da raspiruju vatru, žiška može da upadne u oko, itd.
Male životinje, bik i krava.

Šuma.
Zec, lija, morski jež.
Bik i krava, štala. Bik i krava, više nego sve druge životinje, imaju u glavu, u dnu glave, tamo gde je smrt, masku nekog lika koji nas gleda.

Bila je to ogromna krava..., ne to je bio telefonista..., ne, to je bio medved koji je prosjačio u jevrejskom kvartu. So i biber, jasle... pezosi. Za šankom bistroa upravo se broje pezosi. Grbav čovek broji pezose za šankom. Pezosi. Siromašni medved prelazi preko šećernog mosta i jezikom skida sneg sa klompi.

Oni uvedoše medveda i staviše ga u krevet.

Prošle godine, na kilometar od sela, telefonisti su kamenovali osmoro male dece. Još ima krvi po zidovima sirotišta.

Hijeronimus Boš je uz pomoć ribe-djavolka upalio zelenu vatru s granjem i dlakama, nasred zaledjenog jezera i ugrejao je ruke.

U smiraj dana, nebo je dobilo tamnu boju absinta. Sigurno će još padati sneg.

U nenastanjenoj kuli nekadašnje opštine postojala je jedna mračna soba. U toj prostoriji bez svetla zapušavali su usta onima koji su dobijali napade. Ana je stavila da se ugreje čaj u kuhinji, pored prostorije gde su zapušavali usta onima koji su dobijali napade. U kredencu se stalno nalazio onaj tanjir s perom natopljenim u ulje.

...to je bilo sutradan. Kad je Ana otvorila vrata da bi medvedu odnela čaj, ovaj je bio nestao; u krevetu je bila samo jedna dlaka.

1927.

[Hrizostom]

Dalijev iskaz o Andaluzijskom psu:


Naš fim, napravljen bez ikakve estetske namere, nema ničeg zajednog s pokušajima koji se nazivaju čist film. Naprotiv, jedina značajna stvar u filmu jeste ono što se u njemu dogadja.
Reč je o jednostavnom beleženju, uočavanju činjenica. Ono što produbljuje jaz različitosti sa drugim filmovima jeste to što su takve činjenice stvarne, iracionalne, nepovezane, bez ikakvog objašnjenja, umesto da budu ustaljene, izmišljene, približne, bezrazložne. Samo su maloumnost i kretenizam, koji su neodvojivi od većine književnika i krajnje utilitarističkih epoha, stvorili verovanje da stvarne činjenice imaju jasno značenje, normalno povezan i odgovarajući smisao. Otuda zvanično ukidanje tajanstvenog, priznavanje logičnog u ljudskim postupcima itd.
To što životne činjenice izgledaju povezane, rezultat je postupka prilagodjavanja, veoma sličnog onom koji utiče na pojavu povezanog mišljenja, dok je njegovo slobodno delovanje čista nepovezanost.
Naročito su pisci, a pre svega romanopisci, doprineli stvaranju čitavog jednog konvencionalnog i neodredjenog sveta koji su nametnuli kao stvarni. Taj svet u kome se sve može objasniti, jer nas tako uče, istraživanja moderne psihologije su danas već potpuno razrušila. U njemu je sve dobrovoljno ropsko i gnjilo, ali on i dalje divno služi da se u njemu napasaju svinje i ljudi valjanih osećanja. Medjutim, pored stvarnosti, napravljene po meri maloumnosti i neohodnih uverenja, postoje činjenice, proste činjenice , nezavisne od konvencija; postoje grozni zločini; postoje najpodliji i iracionalni nasilnički činovi koji svojim primernim okrepljujućim bleskom povremeno osvetljavaju dosadnu moralnu panoramu. Postoji mravojed, postoji jednostavno šumski medved, postoji...itd.
Mravojed dostiže veće dimenzije nego konj; on poseduje ogromnu surovost; mišići su mu izuzetno snažni; to je jedna strašna životinja. Mravojed se hrani isključivo mravima, služeći se kao nit tankim jezikom od pola metra.
Šumski medved, strah i trepet stanovnicima šume, hrani se medom. Postupajući tako, nauka će moći postepeno da istraži anatomiju i psihologiju mravojeda. Psihoanaliza će moći da sruši i najistančanije psihičke mehanizme i da iznova prouči ljudske činjenice. Ali, uprkos tome, ni te činjenice ni mravojedov jezik neće zbog toga postati manje zagonetni i manje iracionalni.
To što sam uzeo proste primere iz prirodopisa, nije slučajno, jer, kako je već rekao Maks Ernst, istorija sanjanog, čudesnog, nadrealna istorija, potpuno i suštinski jeste prirodopis.

Beleška:
Andaluzijski pas je u Parizu doživeo uspeh bez presedana; to kod nas izaziva gnev kao i bilo koji drugi javni uspeh. Ali, mi mislimo da je publika koja je pljeskala Andaluzijskom psu zaglupljena avangardnim revijama i "objavama", da pljeska iz snobizma svemu što izgleda novo i čudno. Ta publika nije shvatila moralnu osnovu filma koji je direktno upravljan protiv nje s krajnjom okrutnošću i silovitošću. Jedini bitan uspeh za nas jeste Ejzenštejnov govor na kongresu Saraze i filmski ugovor sa Sovjetskom Republikom.

1929.

[Domaci izdajnik]

Ne znam jesam li u pravu, ali čuo sam da je jedna od Dalijevih ili možda pak neki od Bunjuelovih filmova doživeo potpuni neuspeh u pogledu gledanosti. Ljudi su zviždali u bioskopima a nadrealisti bi se ponosili upravo gnevom koji su uspeli da izazovu kod publike. Mislim da je Andaluzijski pas isto tako prošao, tako da ova izjava Dalija verujem da bi trebalo da se tumači obrnuto, odnosno da se onaj pojam aplauza preokrene u negodovanje i gunđanje publike.

U svakom slučaju, miss Rino, nastavite sa prenosom informacija o Daliju i Andaluzijskom psu. Interesantno je slušati izjave Dalija.

[Hrizostom]

A kako onda objashnjavate toliki uspeh i dan danas tog filma koji su svi gledali i svi se odushevili njime, i onu scenu u emisiji o daliju koja se davala na historiju gde su svi odushevljeni ovim filmskim ostvarenjem?

[Hrizostom]

ZA MITING U SITGESU


(Izveštaj o Dalijevom predavanju u Ateneo El Centaure u Sitgesu, održanom u martu 1928.godine)

"Gospodo,


Mi nosimo obuću dok nam koristi, a kada se pohaba stavljamo je u ćošak i kupujemo drugu. Ne treba drugo zahtevati ni od  umetnosti: kada je stara i neupotrebljiva za naš senzibilitet, treba je staviti u ćošak. Ona postaje istorija. Umetnost koja nam je danas potrebna, koja nam je po meri, svakako je umetnost avangarde, to jest nova umetnost. Umetnost prošlosti svih vremena bila je, verujte mi, nova umetnost svog vremena; kao i umetnost današnjice, bila je stvorena u skladu i po meri svog vremena, pa prema tome, i u skladu s ljudima koji su se njom služili.
Partenon nije bio izgradjen iz ruševina. On je bio sagradjen po jednom novom planu, bez patine, kao i naši automobili.
Nećemo večito vući na ledjima breme leša našega oca, iako smo ga mnogo voleli, odolevajući svim fazama njegovog raspadanja; mi ćemo ga, naprotiv, s poštovanjem sahraniti i sačuvati snažnu uspomenu na njega.
Više bismo voleli da je raširenije jedno uzvišeno osećanje poštovanja prema umetnosti prošlosti i uopšte prema svemu onome što sačinjava arheologiju, koja nas primorava da brižljivo sačuvamo nasledje naših predaka i da ga pohranimo ispravno i nežno, nego da njegovo raspadanje postane prepreka našem komforu i smetnja življenju civilizovanih bića.
Ovde je medjutim, govno predmet kulta. Šta je to patina? Patina je samo svinjarija koju vreme taloži na kuće, na predmete, na nameštaj itd.
Ovde ljudi prosto obožavaju patinu. Naši umetnici vole sve ono što je vreme, ili ruka antikvara, moglo ostaviti na obožavanom predmetu, onaj karakteristični žućkasti ton, tako odbojan, tako sličan onome koji dobijaju, posle duže vremena, ćoškovi ulica, gde psi često dolaze da mokre."

Dali je predlagao rušenje Bario Gotiko u Barselono i izgradnju jednog svetlog i žovijalnog arhitektonskog zdanja, od armiranog betona, na istom mestu. A za one koji vole civilizaciju:

     I Ukidanje sardane*
    II U skladu s tim, uništiti sve što je regionalno, tipično, lokalno itd.
   III Prezreti svako zdanje koje bi imalo više od dvadeset godina.
  IV Propagirati ideju da mi zaista već živimo u post-mašinskoj epohi.
   V Propagirati ideju da beton stvarno postoji.
  VI Da elektricitet, takodje, stvarno postoji.
 VII Neophodnost kupanja u kadi i redovnog menjanja donjeg veša.
VIII Imati čisto lice, bez patine.
  IX Koristiti najnovije predmete ove epohe.
   X Smatrati umetnike preprekom civilizacije.

"Gospodo, iz poštovanja prema umetnosti, iz poštovanja prema Partenonu, Rafaelu, Homeru, egipatskim piramidama, Djotu, proglasimo se antiumetnicima. Kada se naši umetnici počnu kupati svaki dan, kada se budu bavili sportom, kada budu živeli daleko od patine, tada ćemo početi sticati nespokoojstva za umetnost. Završio sam."

*Sardana, tipična katalonska melodija i ples

[Hrizostom]

JA, SALVADOR DALI


    Da bi se jasno ispričao život velikih ljudi, dobro je da se počne od prvih koraka, gde se zapravo nalaze ključevi jedne sudbine koja, inače, može mnogima izgledati tajanstvena i neobjašnjiva. Što se mene tiče, treba da navedem da nikad nisam uspevao biti dobar učenik. Ponekad sam bio zatvoren, učeći sa sporim shvatanjem; katkada sam se na učenje bacao sa strašću, strpljenjem i s voljom da nešto shvatim i steknem. Ali, da bih postigao taj cilj, trebalo je da mi se predmet svidja.

    Moj prvi profesor, Don Esteban Trajter, ponavljao mi je, tokom cele jedne godine, da Bog ne postoji. Sa istim tonom ozbiljnosti govorio je da je religija posao za žene. Bio sam dečak, ali me ova misao osvoji, kao neka lucidna istina. Uostalom, u to sam se mogao uveriti svakodnevno: u našoj kući samo su žene odlazile u crkvu, medjutim, moj otac, koji se predstavljao kao slobodni mislilac, držao se podalje od crkve. Da bi bolje izrazio svoje slobodne misli, ukrašavao je i beznačajne razgovore krupnim i slikovitim psovkama. A ako je neko pokazivao indignaciju, zabavljao se ponavljajući aforizam svog prijatelja Gabrijela Alamara: "Psovka je najlepši ukras katalonskog jezika."

     Moj otac je bio čovek kome sam se najviše divio; imitirao sam ga, mada je zbog toga mnogo patio. Zato molim Boga da ga drži u svojoj svetoj slavi i miliosti, a uverem sam da je u božjoj milosti, jer je poslednjih dana svog života primio utehu svetih sakramenata, u dubokoj religioznoj krizi.
   
    Kada sam, kao dečak, žudeo za spoznajom istine o stvarima, sve knjige iz očeve biblioteke učile su me da Bog ne postoji, ne ostavljajući mi nikakvu sumnju. Čitao sam, s neverovatnim strpljenjem, one enciklopediste, koji mi onda nisu izgledali tako dosadni. Volterov Filozofski rečnik pružao mi je sa svake stranice o nepostojanju Boga argumente čoveka od zakona, koji su osobito bili dobri za mog oca, činovnika, beležnika.
   
    Medjutim, kada sam po prvi put otvorio Ničea, ostadoh iznenadjen, i zaprepašćen. Tamo nadjoh zapisanu njegovu misao: "Bog je mrtav!" Kako?! Upravo sam bio naučio da bog nije nikada ni postoja, a sada dolaze da me izveste o njegovoj smrti!

     Tako se rodiše moje prve sumnje. Kod Zaratustre, velikog heroja, osobito sam se divio snazi njegove duše. I on je padao u infantilizme, a ja, Dali, nikada ih se nisam mogao otresti. Jednog dana ću biti veći od njega! Još nisam bio ni završio s čitanjem Tako je govorio Zaratustra, a već sam bio shvatio Ničea. To je bio slabić, sklon ludilu, mada, u suštini, nije hteo da bude lud. Iz sličnih razmišljanja rodila se moja početna postavka, koja će biti fundamentalna za moj dalji život: "Jedina razlika izmedju mene i ludaka je u tome što ja nisam lud!"

    Za samo tri dana završio sam asimiliranje i  varenje Ničea. Okončavši sa ovom zverinjom hranom, ostade mi još samo da oglodjem jednu kost, samo jedno svojstvo njegove filozofske ličnosti: brkove. Znatno kasnije, F.G.Lorka, ošamućen Hitlerovim brcima, govoraše da su brci konstantna tragičnost ljudskog lica. I s brcima sam, dakle morao da se uzdignem nad Ničeom! Moji neće biti deprimirani, katastrofalni, teški od vagnerovske muzike i magle; moji će brci biti tanki, dakle imperijalistički, ultraracionalistički, upravljeni k nebu...
   
    Umesto da me utopi u ateizam, Niče učini da u mojoj duši poniknu pitanja i sumnje o pre-mističkoj inspiraciji i da stvorim najslavnije zaključke mog manifesta iz 1951. godine. Ničeova intrasigencija prema plačljivim i sterilnim vrlinama hrišćanstva razvi u meni antisocijalne i antifamilijarne instinkte, i uslovi da na mojoj spoljašnosti steknem osobita obeležja. Posle čitanja Zaratustre, pustih da mi rastu čekinjavi zulufi, koji su mi pokrivali lice i dodirivali krajeve usta; pustih i dugu kosu, kao žene.

    Niče probudi u meni ideju Boga. Ali, arhetip koga propovedaše i kome sam se divio učini da me isteraju iz kuće.

 aj vil kontinju dis lejtr, ou, jea, end starac, koji ne zna latinski jezik iz prikrajka gleda forum, i pravi neki zao plan, hahaha, ali ja imam špijune na svakom koraku ahahaha!!!!
   

[Domaci izdajnik]

Sjajan tekst gospodina Dalija! Jedan od onih kojima je ovaj forum znao da ukrašava prepodobni gospodin Starac, a odnedavno na sličan način počela da piše i gospojica Cvića!

Dopada mi se stil Dalija, i mislim da bi bio isto toliko uspešan pisac, kakav je bio slikar. Zaista mi se nakon čitanja ovih redova i imajući na umu dostignuće u slikarstvu... zaista mi se čini da se genijem rađaš, a ne postaješ.

[Hrizostom]

Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, iz čistog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kući. Za mene ništa nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su me obožavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre mog rodjenja. Očajni, moj otac i majka našli su utehu tek kada sam se ja rodio. Ličio sam na brata kao što jedna kap vode liči na drugu: iste genijalne crte (od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja je iz dana u dan bivala sve jača, nije nikada u meni rodila osećanja koja se obično nazivaju uzvišenima. Ipak moram priznati da svest o tome i danas izaziva u meni osećanje čija mi je postojanost izvanredno prijatna); isti izraz preterane inteligencije koja zabrinjava. Ipak razlikovali smo se po izvesnim psihološkom crtama. On je, recimo, imao pogled prevučen melanholijom, svojstven visokim inteligencijama. Ja sam, medjutim, bio mnogo manje inteligentan, ali sam, za razliku, reagovao na sve.

Salvador Dali, Ja sam genije, str.7.

Ja, srećom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, može da se dogodi da pokažu, zakačene izmedju dva zuba, ostatke onog groznog i ponižavajućeg povrća koje se zove spanać. Meni se to ne dogadja, i to ne zbog toga što brižljivije perem zube nego ostali, već pre zbog toga što nikada ne jedem spaać. U stvari, ja pripisujem, naročito spanaću, kao uostalom i svim ostalim vrstama hrane, bitne estetske i moralne vrednosti. Mojim obedima uvek prisustvuju stražari gadjenja koji me bajonetima svoje stroge brižnosti primoravaju da pažljivo biram šta jedem.
U stvari, volim da jedem samo ono što je po obliku jasno i inteligenciji dostupno. Spanać mrzim zbog toga što je bezobličan kao sloboda.Nasuprot spanaću nalazi se oklop. Obožavam da jedem oklope, i to naročito sasvim male oklope, to jest sve vrste ljuskara. Oni su ostvarili onu divnu, esencijalno filozofsku ideju da kosti nose na površini, a da svoje tako nežno meso čuvaju u unutrašnjosti organizma kao neku vrstu dermo-skeleta. Štiteći ovom koštanom anatomijom svoje hranljive i meke delirijume, oni se spasavaju od svake spoljne profanacije, zatvoreni u svečanoj vazi koju će jedino ljuštenje učiniti dostupnom našim pobedonosnim, carskim nepcima.
Znam tačno, i divljački strasno, šta želim da jedem!
Utoliko me više čudi što svuda oko sebe vidim bezbožnike koji jedu bilo šta, kao da na taj način udovoljavaju samo jednoj običnoj potrebi!
Uvek sam sa izvanrednom tačnošću znao šta želim da postingem od svojih čula. To se ne odnosi na moja laka i krhka osećanja, nalik na mehure od sapunice, jer nisam nikada uspeo da predvidim histerični i neobični tok moga ponašanja. U stvari, krajnji rasplet mojih postupaka uvek mene prvoga začudi. Kao da se svaki put, medju hiljadu šarenih mehurića mojih osećanja, nadje jedan koji se spase propasti i nekim čudom uspe da stigne do pune realnosti, pa se u tom trenutku pretvori u jedan od onih odlučujućih postupaka isto toliko opasnih koliko i eksplozija neke bombe. Ništa ne može bolje da objasni ovo, od anegdota koje slede. Ja ću vam ih ispričati bez hronološko reda, nasumice zahvatajući u svoju prošlost. Potpuno autentične, sirovo ispričane, one su dermo-skeletski elementi mog lika, krečnjački materijal za moj autoritet. Trebalo je da ostanu neispričane, ali moja fiks-ideja je da u ovoj knjizi ogolim tajne i da ih ubijem sopstvenim rukama.

Salvador Dali, Ja sam genije, str.10.

[Domaci izdajnik]

Odlično! Napravićemo poseban odeljak za Dalija i Harmsa kad budemo apdejtovali Skandalon (sajt naše online biblioteke).

Inače, mislio sam da sam već zapisao nešto iz te knjige ("Ja sam genije"), ali sada videh da ipak nisam. Utoliko je bolje što se gospojica Rino setila i dala na to da ovo prepiše.