Empedokle, drugi od mnogih

Ovo je divan tekst iz Raselove istorije filozofije, o jednom velikom čoveku, Empedoklu. Preporučujem da ga svi i pročitaju!

" Mešavinu filozofa, proroka, čoveka od nauke i šarlatana, na kakvu smo već naišli kod Pitagore, nalazimo gotovo u celosti kod Empedokla, koji je bio poznat oko 440. godine pre Hrista, što znači da je bio mladji savremenik Parmenida, iako je njegovo učenje na neki način srodnije učenju Heraklita. Bio je gradjanin Agrigenta, grada na južnoj obali Sicilije; bio je demokratski političar, koji je istovremeno tvrdio da je bog. (...)
Legenda je mnogo toga rekla o Empedoklu. Navodno je činio čuda, ili nešto što je ličilo na to, ponekad pomoću magije, a ponekad uz pomoć svog naučnog znanja. Kažu da je mogao da upravlja vetrovima; vratio je u život jednu ženu, za koju su trideset dana mislili da je mrtva; na kraju je, kažu, umro skočivši u krater Etne, kako bi dokazao da je bog. (...)
Kao i Parmenid, Empedokle je pisao u stihovima. Lukrecije, koji je bio pod njegovim uticajem, visoko ga je cenio kao pesnika, ali o tome su mišljenja podeljena. Pošto su sačuvani samo delovi njegovih spisa, njegove pesničke zasluge ostaju i dalje tajna.
Kako njegova nauka i njegova religija nisu u skladu jedna sa drugom, potrebno ih je posebno razmatrati. Najpre ću se baviti njegovom naukom, potom njegovom filozofijom, i na kraju njegovom religijom.
Empedokleov najvažniji doprinos nauci, bilo je otkriće vazduha kao posebne supstance. To je dokazao opažanjem da kada se vedro ili sličan sud stavi u vodu okrenut naopačke, voda ne ulazi u njih. On kaže:
Kada devojčica, igrajući se sa vodenim časovnikom od sjajne bronze stavi na otvor cevi svoju lepu ruku i uroni vodeni časovnik "

i tako dalje. Ključni pojmovi u ovom delu teksta su bog, vulkan, pesnik, devojčica, lepa ruka

" On je znao da biljke imaju pol, a imao je i teoriju (poprilično fantastičnu, mora se priznati) o evoluciji i opstanku najsposobnijih. Prvobitno, bezbrojne vrste živih bića bile su rasute na sve strane, u svim mogućim oblicima, pravo čudo da se vidi. Bilo je glava bez vratova, ruku bez ramena, očiju bez čela, pojedinih udova koji su tražili da se sjedine. Ove su se stvari medjusobno spajale kako je koja stigla; bilo je klimavih stvorenja sa bezbroj ruku, stvorenja sa telom vola i licem čoveka, ili sa licem vola, a telom čoveka. Bilo je tu hermafrodita koji su u sebi spajali telesnu prirodu muškarca i žene, ali sterilnih. Na kraju, preživeli su samo neki oblici. "

Dalje se priča o tome kako je Empedokle znao da Mesec reflektuje Sunčevu svetlost, da svetlosti treba vremena da predje odredjenu putanju, kako nastaje pomračenje Sunca, Meseca, da je osnovao medicinsku školu, a da je ona uticala na Platona i Aristotela, a stoga i na celokupni tok naučnog i filozofskog mišljenja, i o njegovoj filozofiji, o Ljubavi i Razdoru koji kontrolišu dogadjaje, o njegova četiri elementa, koji su u osnovi sveta, da je svet lopta i tako dalje.

" Empedokleovi pogledi na religiju su, uglavnom, pitagorejski. U jednom odlomku koji se, po svoj prilici, odnosi na Pitagoru, on kaže:
Postojao je medju njima jedan čovek retkog znanja, najvičniji svim vrstama učenosti, čovek koji je stekao najveće bogatstvo mudrosti, jer kadgod bi napregao svoj um, lako bi sagledao sve one stvari koje postoje u deset, čak dvadeset ljudskih vekova.
U Zlatno doba, kako je već pomenuto, ljudi su obožavali Afroditu i oltar nije zaudarao na svežu krv bika, već se medju ljudima smatralo kao nešto najgroznije da se jedu ti drhtavi udovi nakon što je iz njih iščupan život.
U jednom času on o sebi sa zanosom govori kao o bogu:
Prijatelji, koji stanujete u velikom gradu što gleda na žutu stenu Agrigenta, gore kod tvrdjave, koji se bavite valjanim poslovima, časno ste utočište strancu, ljudi nevešti niskostima, da ste zdravo! Ja hodam medju vama, besmrtan bog, a ne smrtan sada, poštovan od svih kao što mi i priliči, ovenčan trakama i cvetnim vencima. Namah, kadgod ulazim u bogate gradove, ja primam poštu od muževa i žena; oni polaze za mnom na hiljade, pitajući me za put što vodi spasenju, jedni žele predskazanje, drugi, danima rastrzani teškim patnjama svakojakih bolesti, mole da od mene čuju reči utehe... Ali zašto ponavljam iste stvari, kao da je to nešto posebno što se ja uzdižem iznad smrtnih prolaznih ljudi?
Drugi put, on se oseća kao veliki grešnik, koji zbog svoje bezbožnosti mora da ispašta:
Postoji proročanstvo Nužnosti, jedna drevna zapovest bogova, večita i čvrsto zapečaćena sveopštim zakletvama, da kadgod jedan od demona koji deli dužinu dana, grešno okalja ruke krvlju ili učestvuje u svadji ili se krivo zakune, mora da luta tri put do deset hiljada godina od obitavališta blaženih, radjajući se kroz sve to vreme u svim smrtnim oblicima, zamenjujući jednu mučnu životnu stazu drugom.
Jer moćni Vazduh tera ga u More, a More ga izbacuje na suvu Zemlju; Zemlja ga baca u zrake plamtećeg Sunca, a ono ga odbacuje natrag u vrtloge Vazduha. Jedno ga preuzima od drugog, a svi ga odbacuju. Jedan od tih sam i ja sada, prognan od bogova, te lutam, veran jarosnoj mržnji.
Ne znamo kakav je bio njegov greh; možda ništa što bismo smatrali tako strašnim. Jer on kaže:
- O teško meni što me nemilosrdni smrtni čas ne uništi pre no što sam počinio grešna dela žvaćući svojim ustima!...
- Uzdži se lovorova lišća...
- Nesrećniče, najteži nesrećniće, dalje ruke od boba! "

Stading filozofi iz sou mač fan, samo da vidite Platonove dijaloge! aaahahahah, pa to je divno za čitati, svaka peta rečenica koju izgovara Sokrat je "A što", i ljudima se obraća sa "Drugoviću" !!!!!!!!