|
Domaci I.
|
 |
« Odgovor #3 poslato: 17.11.2007. 21:31 » |
|
Jedan tekst/intervju iz NIN-a koji bi mogao da približi političke ideje Nemanje Kusturice...
Pre bilo kakvog navoda hoću nešto da navedem "legendu" onoga što sledi. Naime, ovako će biti:
Plava slova - donekle inteligentno.
Crni bold i andrlajn - sumnjivo ili "zaslužuje pažnju".
Ljubičasta slova - glupo, primitivno.
Crvena slova - skandalozno.
Ispovest Emira - Nemanje Kusturice: Demontaža tradicionalne Srbije
Izvor: NIN, 28. 12. 2006. Batić Bačević
Kao čovek koji uživa ogromno poštovanje u Kanu i selima oko Mokre Gore, koji radije za filmove angažuje naturščike iz Šargana nego ozbiljne svetske zvezde koje mu se nude, Emir Kusturica je stekao veliki broj neprijatelja u beogradskoj eliti, koja oduvek neuspešno želi da postane priznata na Zapadu a pobegne od ruralne Srbije. Kusturica im deluje kao ozbiljna opasnost, kao crna tačka pucanja kako su srpska tradicija i Evropa zauvek nespojive, kao model uspeha koji neće nikada doživeti i podsetnik za poreklo i korene od kojih nikada neće pobeći. U danima uoči Nove godine, Kusturica završava skijalište na brdu Iver, osam kilometara iznad Mokre gore, montira novi film "„Zavet" koji će se pojaviti na Kanskom festivalu i najavljuje da će tu na Mokroj Gori, sa Neletom Karajlićem, početi pripreme za operu „Vreme Cigana“ koja treba da se izvodi u pariskoj operi Bastilja.
Po čemu je ovaj novi film „Zavet“ za vas značajan, šta on novo donosi vašoj karijeri?
- Meni je bilo zanimljivo da snimam na osnovu priče koja je zapravo bila vrlo jednostavna - u jednom selu koje propada, deda pošalje unuka u grad i obaveže ga da učini tri stvari. Treba da proda kravu, kupi ikonu i da nađe ženu. I onda se događa sve ono što se inače danas događa u gradovima, u kojima se ljudi bore za opstanak pa u toj borbi logično strada moral i gde većina stanovništva zamišlja kapitalizam kao sistem u kome će svi biti bogati. To je priča o zapadnom gradu za koga Encesberger tvrdi da je već odavno u građanskom ratu - to nas tek očekuje. Encesberger misli na međurasne i socijalne nemire koje svako malo zapale evropske prestonice. Mi smo daleko od toga ali kako od Zapada uzimamo neselektivno ono što ne valja plašim se da nas ni ti ratovi u budućnosti neće mimoići.
Da li se u filmu „Zavet“ vodi rat između grada i sela, pošto se ovde godinama govori kako bi trebalo pobediti ruralnu, domaćinsku Srbiju ako želimo da idemo napred?
- Kada se u Srbiju u centar pažnje postavi srpski domaćin kao kočničar napretka, ja to čitam kao ideju rušenja onoga koji stvara viškove. Tranzicija je specifičan vid otimačine, a progres je poseban vid zločina, dok je korporativni kapitalizam kao veliki starozavetni povodanj koji ruši sve ispred sebe i zapravo nas vodi u totalitarni režim. Demokratiju kao lipsalog konja u Srbiju uvode mali vazali koji se bore protiv domaćina i njegovih viškova. Oni su manekeni korporativnog kapitalizma odeveni u nevladine organizacije. Liče na prave heroje, udaraju pesnicom o stolove, prizivaju progres, smeta im tradicionalna Srbija. Oni zapravo glume hrabre momke, pošto je lako biti hrabar kad iza tebe stoji Pentagon.
Meni sve to liči na jednu anegdotu koju je izgovorio Zuko Džumhur kada su ga u Avganistanu pitali: Ko ste vi, a on im je odgovorio: ja sam em Musliman, em turista. A ovde se pojavljuju ljudi koji govore: Em Srbin em globalista. Plašim se da jedno drugo isključuje.
Zar vam se ne čini da taj domaćin ipak kao svoj vrhunski cilj ima to da obezbedi dovoljno prasetine i rakije za sebe i goste, ali da nema neku širu društvenu svest, da ga ne zanima šta se događa van dvorišta?
- Ne brinite, uvoznici genetske soje manekeni moderne poljoprivrede kad-tad će ukinuti srpskog domaćina i on za mene ne predstavlja veliki problem. Pitanje je samo šta gubimo kada sa scene nestane srpski domaćin. Ja znam srpskog domaćina koji ima patent za hidrocentralu. Uostalom i francuski domaćin postoji i opet mislim da se preko srpskog domaćina zamenjuje teza u kojoj domaćin treba da se presvuče u kostim za novu ulogu, da se pretvori u dobrog potrošača i koji, kao što bi rekla Naomi Klajn, ne sme da postavlja pitanja nego treba da konzumira. Da me ne bi pogrešno shvatili nisam ja krvožedni tradicionalista nego borac za očuvanje kulturnog identiteta.
(...* - manje bitno)
Na jednoj strani u tim novim holivudskim filmovima sve vrvi od američkih zastava i patriotizma, a na drugoj strani, u Kanu nagradu dobija Majkl Mur, ne toliko zbog filma, već zbog kritike američke administracije?
Nikada svet nije bio napetiji, od polonijuma koji hara Londonom, do sukoba u Palestini, rata u Iraku, ali se to ne primećuje u filmu, jer je postao ružna odvratna industrija koja zapravo pomaže korporativnom kapitalizmu da demokratiju prevede na jezik totalitarnog društva. Svaki film koji dođe iz Holivuda je mera za glupost. Nesreća je što se taj koncept prenosi u Srbiju – urušiće Beograd film spontano, a onda će doći neko ko će ga kupiti i napraviti dva velika multipleksa i sračunati koliko u jednom multipleksu mogu da prodaju kikirikija, kokica, koliko se pije koka-kole. Čovek uđe u dobro ozvučenu, udobnu salu, gleda neke gluposti gde neka vrata eksplodiraju, ljudi pucaju, spotiču se, spadaju, vraćaju, lete, kolju, ubijaju, sve onako bez smisla i na kraju čovek kaže - nije tako loše, brzo mi je prošlo vreme. Kao što će se domaćin naviknuti jednog dana na genetsku soju. Samo će reći – da nije tako loše, jer nekada je srpski film imao pola miliona, 700.000, 800.000 gledalaca, a sada to radi samo onaj Šotra sa filmovima koji imaju jednu poruku – mi nismo Cigani, u kojima film više liči na novogodišnji program na Pinku, nego na umetničko delo. Ministarstvo kulture treba da zaštiti domaći film, tako što će jednu trećinu karata od holivudskih, komercijalnih filmova odvojiti za domaće filmove.
Ta borba protiv Holivuda, novog svetskog poretka, deluje ipak uzaludno, reće će vam mnogi intelektualci u Srbiji...
Naši mondijalisti onako horski zapevaju, kako Srbija razvija svoju mitologiju, kako to treba suzbiti, ali zanemaruju činjenicu da je najveći generator mitologije danas u svetu upravo Holivud i da on tu mitologiju naplaćuje krvavo. Više se ne zna jesu li to filmovi snimani na osnovu nekog događaja iz iračkog rata ili je čitav rat vođen na osnovu filmova. Nemam ja nikakvu iluziju da ja mogu da budem pobednik u tome, ali imam privilegiju da se izražavam zvukom, slikom, arhitekturom, dakle svim onim sredstvima koja su specifičan vid moje vlastite slobode. I da se udružujem, naravno spontano, bez članske karte sa ljudima koji razmišljaju kao ja.
(...* - manje bitno)
Vidite li problem što naša prozapadna elita vrlo često i ne prihvata suštinu zapadnih vrednosti?
Moj problem i sa Zapadom i sa Srbijom je što me svaki put kada stižem sa Zapada u Srbiju postavljaju u veštačku dilemu. Da li da postanem istomišljenik Harolda Pintera i Biljane Srbljanović. Na Zapadu se naviknem da živim sa istinom koju izgovara Harold Pinter koji na mesto ratnih zločinaca prvo stavi Tonija Blera i Džordža Buša, prateći ideju da ova dvojica generišu svetsku volju i da im tako pripada takva optužba, a Biljana Srbljanović nas podučava kako su zločinci, zapravo, uglavnom Srbi. Mislim da je primitivizam protiv kojeg se bori naš dramski pisac jedna posebna energija, jedan poseban potencijal, koji ne može da se zanemari, niti da se kao zločin stavlja ispred lucidnosti i moći koju imaju oni a koje pominje Harold Pinter. Logički gledano mi ovde trpimo mlade ljude koji nas ubeđuju kako njihovi zločini valjaju, a ovi naši ne valjaju. Ajde, makar da sve te zločine beležimo istom merom. Ne mislim da krenemo unazad, pa da Napoleona, Tutankamona, proglasimo ratnim zločincima, a kako je krenulo crno im se piše. Međutim, šta ćemo onda sa velikom i uistinu značajnom zapadnom civilizacijom. Ona je objektivno svoj prosvetiteljski put izvela kroz masovna ubistva, ogromne progone, proizvodeći humanitarne katastrofe. Ni jedan značajan tehnološki proizvod nije da nema iza sebe vojnu i ratnu osnovu.
Kako se osećate kao stalna adresa kojom se deo nevladinih organizacija i medija bavi...
Uživam u tome...
Ne smetaju Vam ta prozivanja?
Kao što je starozavetni junak Avram patentirao individualnu autonomiju u trenutku kada se molio bogu mesecu i kada je odlučio da sa više bogova pređe na Jednog, tako sam i ja individualnu autonomiju i nezavisnost shvatio kao intelektualni cilj. Kada kažete mladići i devojke iz nevladinih organizacija mislite na one koji su jako hrabri, a to i nije teško kada znamo da iza njih stoji najmoćnija pentagonska batina. Nezavisan sam ja, a oni su ovisnici. Od koga su oni nezavisni, od svoje nacije, Crkve, od identiteta. Malo mi je muka od tih merača našeg nacionalizma, patriotizma koji vam s ponosom pričaju da idu na “special hearing” u Pentagonu, pa vam posle govore o nezavisnosti. Ja imam jednu jedinu temeljnu ideju u svom životu, a ona se zasniva na tom očuvanju identiteta, pre svega kulturnog, koji uopšte ne ugrožava druge i zato mi je nepodnošljiva i opasna ta njihova ideja predstavnika nevladinih organizacija koja govori o superiornosti Amerikanaca. Kada je Boris Tadić rekao nekoliko poštenih rečenica o Kosovu i Metohiji, i kada je pustio suzu, odmah se u Vremenu pojavio komentar u kome se od prilike kaže: taman smo pomislili da imamo pristojnog predsednika kad iz njega iskače Matija Bećković. Zamislite narod u kome se jedan od najvećih umetnika uzima kao merilo štetnosti, kao osoba sa kojom predsednik ne sme da ima ništa zajedničko. Ili kada se konstantno atakuje na ime Vojislava Koštunice i uz njega vezuje atribut kleronacionaliste. Čovek je tri godine vodio prvu koalicionu Vladu posle rata, racionalizovali tranziciju koliko je mogao, a to je po meri pametnih ekonomista jedini način da ne dođe do rasprodaje i uništenja države. Često po beogradskim salonima i mundijalističkim centrima zakače i Velju Ilića kao da je njegova uloga da bude Marina Abramović, a ne da asfaltira drumove i pravi mostove. Čovek je izasfaltirao pola Srbije, krenuo i njive da pretvara u asfalt i umesto da mu budu zahvalni, oni imaju primedbe na njegovo ponašanje. To je kao kada bi od Džesija Džemsa tražili da bue Maja Pliseckaja.
(...* - manje bitno)
Time ste odlučili da srušite most sa Sarajevom...
Sarajevska elita je ćutala kada je jedan od najtalentovanijih muslimanskih književnika, neki Ibrišimović upao u moj stan i sve mi opljačkao, a sve u odbranu od četnika. Četnici su im izgovor za sve. A našu kuću u Visokom koju je sagradila mešovita hrvatsko-slovenačka porodica srušili su posle dve i po godine. Zamisli ljude koji ti sruše kuću, otmu stan i kažu ti da im nedostaješ. Može li iko u Beogradu da u nekoj ratnoj situaciji Matija Bećković upadne u stan Srđana Dragojevića koji eto nije ostao da učestvuje u tom ratu. Što kažu, nek živi sa njima onaj ko ih ne zna.
(...* - manje bitno)
Pomenuli ste Miloševića. Kako bi danas opisali njegovu ulogu u tom velikom balkanskom filmu?
Ima to jedna čudna, važna stvar – on je umro nekažnjen. Tako su sa njim otišla u vasionu pitanja o odgovornosti za zločine, ubistva muslimana, ratove. A on mi danas liči na osobu koja je sama stajala na dasci u uzburkanom moru i uspeo da se održi 8-9 godina. Važno je znati da ja i dalje cenim njegovu početnu energiju u kojoj je razvlačio loptu na sredini terena oponašajući južnokorejski model tranzicije, gde je primenjen princip spore tranzicije i striktne kontorle države. Onda je u njegov politički život do kraja upletena žena, udvostručila njegove slabosti, i tako dokrajčila njegovu političku karijeru. Danas Miloševićevim imenom brišu podove svaka šuša u Srbiji prvo nagazi na njega, prvo ga izgazi kao čik i onda nastavi da priča, ali ne smemo zaboraviti njegovu borbu i ideju da se male države moraju sačuvati. A kompleksnost njegove pojave bih najradije potražio u titoizmu, njegovom neverovanju da je Rusija bila patosirana, što je dovelo do takvih rezulatata čitave politike. Sećam se da mi je Handke zamerio što sam podržao studentski protest, ja sam mu odgovorio da shvatam kavu ulogu Milošević ima u svetskoj politici i značaj otpora tom mondijalističkom monstrumu, ali sam ga pozvao da dođe u Beograd da malo živi pa da vidi šta znači biti pod kamdžijom Mire Marković i Slobodana Miloševića. Inače je bio vrlo duhovit čovek, vrlo bistar, ali kao da nije shvatao da je politika igra tajni, igra u kojoj je glupo govoriti iskreno, jer političari po vokaciji ne govore ono što misle. Zamisli kada bi političari govorili ovako kao ja. Ili bi ih ubila neka obaveštajna služba, ili bi neka korporacija uzela na sebe da ih ušutka. A on je nekako suviše govorio o stvarima o kojima se ne priča otvoreno, a ćutao o stvarima o kojima je morao da govori. I imao je tu ideju da se ne pojavljuje, da pošalje druge.
(Tekst nije u celosti kopiran jer broj karaktera po poruci me ograničava da ga tako prenesem, ali je ovo do sada dovoljno da se pohvata suština Kusturičinog pogleda na političke stvari.)
|
