Differentia – gradjanski medij

Filozof i dugogodišnji predsednik hrvatskog Helsinškog odbora, Žarko Puhovski, iz intervjua za Peščanik, 18. decembra 2009.

Meni se čini da je glavni problem sa kojim će se Srbija susresti kod evropskog integriranja kancerozna tvorba koja se zove Beograd. Beograd je pojeo Srbiju. Kada odete 100 kilometara jugoistočno od Beograda, vi ste dalje od Beograda nego što je Beograd daleko od Njujorka. Bio sam prije dvije godine u situaciji da me zaustavi policija na putu prema Bugarskoj, jer sam navodno prebrzo vozio i odveli su me u policijsku stanicu u… to se zove Brza Palanka. I tamo su još imali one stare Remington mašine na dva kata, po kojima su s dva prsta lupali, doslovce je sa stropa curila voda od kiše. Imali su dva ili tri stojadina dvadesetak godina stara, svi su bili raskopčani, svi su ostavili remene sa pištoljima na naslonima stolica, koje sam ja mogao uzeti da mi je bilo do sukoba. I to je doslovce izgledalo kao žandarmerijska stanica koju opisuje Branislav Nušić. To je 250 kilometara od Beograda. A da ne govorim stvari koje se događaju sad u Boru. Vi imate deset posto Srbije bez vode ne znam koliko dana, a to u novinama dobije tri retka na šestoj stranici. I to su stvari koje pokazuju da ti ljudi dobivaju jasnu poruku – vi nam niste važni. I u Hrvatskoj je teško to što je Zagreb posisao dobar dio Hrvatske. Međutim, u Hrvatskoj imamo dvije prednosti. Imamo autoputeve koji su povezali i olakšali kontakt, tako da ljudi ne moraju se preseljavati i drugo, imamo ovu dalmatinsku, istarsku tradiciju urbanu, koja se opire tome. U Srbiji je problem u tomu što se Niš ne može subjektivirati kao urbana celina. On ne može igrati funkciju broja dva, kao što je Split spram Zagreba bio u opreci.

Dakle, po mom sudu, najveći problem jest kancerozno narastanje Beograda, ne samo po broju stanovnika, to je posebno pitanje, nego po tomu što se sve nalazi u Beogradu. Drugo, što se dio istočne Srbije potpuno proletarizirao, kao što se događalo nekad sa djelovima Velike Britanije u šezdesetim godinama, koji su bili potpuno proletarizirani, i što se komunikacije i dalje drže u katastrofalnom stanju. Srbija je, koliko znam, barem dva puta dobila novce za izgradnju auto puta do makedonske granice i do bugarske granice, nešto manje i za Olimpijadu, a još uvjek imate Grdeličku klisuru gdje su prošle godine malo ošminkali puteve, ali to nije to.

Da se o vlakovima ili vozovima uopće ne govori, zaista morate imati veliku hrabrost ući u to. Da se ne govori o tomu da je Srbija još jedina evropska država u kojoj se još uvjek u javnim autobusima puši u međugradskom prometu i to se smatra pravom šofera. Beograd može sutra ući u Evropsku uniju i naravno, Vojvodina dobrim djelom može ući u Evropsku uniju. Šta je onda sa onim što se zvalo uža Srbija? To je onda nešto što je potpuno stavljeno na milost i nemilost ne znam koga.

Povezani tekstovi

• 28/02/2010 - Cogito, ergo beogradski platani!
• 21/02/2010 - Teofilović: Regionalizacija radi ulaska u Evropsku uniju
• 09/02/2010 - Centralna Srbija u Africi, Beograd u EU
• 15/12/2009 - “Kad kažem decentralizacija, ne mislim ni na šta”
• 10/12/2009 - Istraživanje Diferencije o regionalnim razlikama u političkim stavovima