Trućanja i trabunjanja o tome da li je Tadić trebalo da se izvini Hrvatima, ili je trebalo Hrvati da se izvine Srbima, a Bošnjaci i jednima i drugima, dok su Makedonci, eto, imali sreće da nikome ne moraju da se izvinjavaju, ta trućanja i trabunjanja niti mogu niti će išta izmeniti u glavama onih na svim stranama koji bi zaista trebalo da se nekome konkretno izvine, za neko zlo ili pakost koje su upravo oni, lično, nekome učinili.

Njima ne pada na pamet da se izvine bilo kome. Naprotiv, mnogi od njih žale samo za tim što nisu još neki skalp skinuli, još neki televizor ili frižider utovarili u gepek, ili još neko zlo, zašećereno glamurom “patriotizma” učinili.

Sav apsurd “izvinjenja” može svako od nas da istestira u mašti tako što će da zamisli kako je, ne daj bože, izgubio sve što je imao u ludilu nacionalističkih orgija, a sada bi trebalo da ga nečije “izvinjenje” dovede u stanje blaženog osećanja ljubavi i oprosta za sve ludake i budale koji su mu uništili život, sećanja, prošlost i budućnost. Zbog čega? Zbog velike Hrvatske, malo veće Bosne, ili najveće Srbije? Ili prosto zbog toga što je komšija iskoristio priliku da se dokopa njegove kuće i okućnice, kola i žene, koje je godinama tako ljubomorno merkao?

Da se razumemo: nisam protivnik izvinjenja, naprotiv! Ali zašto bi se neki Boris ili Pera ili Žika izvinjavao bilo kome u moje ime? Kome sam ja nažao učinio na nekom ratištu? Kome sam ja ružnu reč rekao ili napakostio, samo zato što nije, eto, imao sreću (ili nesreću, kako ko gleda) da mu u krštenici piše “Srbin”?

Da bi to međunacionalno izvinjenje imalo neki smisao, trebalo bi da se održi na nekom velikom stadionu, gde bi stalo stotinak hiljada grešnih sa svih strana, i koji bi se čista srca, iskreno i samopokajno, ceo dan izvinjavali jedni drugima, grllili i ljubili, plakali i smejali se, srećni u pomirenju, a nesrećni po zlodelima koja su im zajednička. E, koliko je neverovatno zamisliti one koji su do pre neku godinu klali i palili u takvoj jednoj felinijevskoj sceni, tako je i apsurdno i raspravljati o izvinjenjima političara koja jedni drugima dele ili ne dele u ime celih naroda ili nacija.

Uvek sam i bio skeptičan prema tim istorijskim izvinjenjima, kao što je ono čuveno Vili Brandta koji je klekao i izvinio se žrtvama nacizma. Lepo je to tada, u tim okolnostima, delovalo, a i Vili je bio jedan prilično vešt političar, i fotogeničan lik, tako da čuvena slika njegovog klecanja izgleda kao da je uradila najbolja marketing agencija, a slikao lično Dejan Milićević, mag kiča i bljuzge. Posle mnogo prašine koja se digla tim povodom i mnogo godina kasnije jasno je da je najviše od tog “izvinjenja” profitirao upravo Vili Brandt, i Nemačka. Koliko je iskreno bilo, procenite sami.

Nisam nigde pročitao podatak, članak, priču, ili crticu o tome kako je neki nacista nakon rata posetio Aušvic ili Treblinku i klekao na sred stratišta, zaridao kao dete, onako iskreno izvinjavajući se i sebi i žrtvama. Nisam pročitao, a čitao sam mnogo. Jednostavno, zlotvori se ne izvinjavanju, zato i jesu zlotvori. A u ime dobrih ljudi u lošim godinama nema razloga niko da se izvinjava; sem oni sami od sebe da traže oprost što su dozvolili da ludilo prevlada, da se zlo nakoti, da ih nadvlada i savlada. E, to je izvinjenje koje dugujemo, svako sebi, u samoći, pred sopstvenom savešću.

Primera lagarija sitnijih i krupnijih političara kroz istoriju ima toliko da ne bi mogle verovatno da stanu u kongresnu biblioteku u Vašingtonu, poznatiju kao najveću biblioteku na svetu, a sve gusto kucano, u tomovima. Napokon, i napad na Irak je, kao što ceo svet sada zna, otpočeo na velikoj laži, pa se i budućnost čitavog sveta, ponekad mi se čini, nažalost vrti oko laži.

No, kakve veze ima, pitam se, lagarija Ričarda Holbruka sa neopisivo jezivim zločinima koje je, po optužnici, počinio ili skrivio Radovan Karadžić? Da li eventualno obećanje službenika američke administracije može da amnestira čoveka koji je bio predsednik države u kojoj je na najgnusniji, srednjevekovni način, godinama jedan grad držan u opsadi, a njegovi žitelji od koleveke do staračkog štapa bili legitimne mete svakog podnapitog idiota koji je pišajući na čuki iznad grada, odlučio da, dok je već tu, otrese i neki rafal ili minu… onako, reda radi, po Sarajevu?

Može li eventualno obećanje Ričarda Holbruka da “niko ne sme da ga bije” biti ta izlazna strategija Radovana Karadžića, kojom je on umirivao svoju savest, kojoj, koliko vidimo iz načina života nakon predsedničke karijere, i nije trebalo mnogo da se umiri. Možda zato što je nikada nije ni imao? Čovek je našao svoju nirvanu, spavao kao top, ne sanjajući ni jednog momenta ni 60 000 muslimana, ali ni 20 000 svojih vojnika, koji su glavu izgubili pod njegovom komandom. Desetine hiljada ljudi (namerno kažem ljudi, jer su u smrti, valjda, svi isti) je izgubilo život u državi kojom je upravljao Radovan Karadžić: dece, žena, starace, golobradih mladića, surovih ratnika, zaluđenih manijaka, svakakvih lica, karaktera, sudbina… I Radovan je mirno spavao, baveći se lečenjem sterilitieta, nalazeći blaženi mir, nirvanu, ubeđen, u svojoj ludosti i zloći, da je sve što je uradio - uradio dobro, da je čak “gorski car”, srpski heroj, i ko zna šta još.

Ne, neće moći. Neće moći Radovan da priču okrene u svojoj jadnoj, balkanskoj varijanti politikanstva, u smeru gde će glavno pitanje biti da li mu je Ričard Holbruk obećao “da niko ne sme da ga bije”, neće moći jer sudije u Hagu nisu ni naivne, ni glupave kao oni kojima je godinama ovde solio i drobio, što kao predsednik, što kao Sai Baba David, i koji su ga slušali otvorenih usta, bilo kao političkog, bilo kao gurua alternativne medicine.

Jadna mu je to odbrana kao što je jadan taj starac koji je izronio ispod duge brade i hindu punđe. Jadan, ne zbog godina, nego jadan zbog onoga što jeste, i zbog toga što i dalje mirno spava. Ne razmišlja o onim desetinama hiljada mrtvih u Bosni, nego u svojoj jadosti premišlja kako da, kao uhvaćeno đače, prebaci krivicu na nekog američkog administratora koji verovatno i jeste lažov, ali nije ratni zločinac. Jadna odbrana, jer lažovi ne idu u zatvor, a ratni zločinci idu i na vešala. Toliki je jaz krivice između laži i ratnog zločina.

Od dana hapšenja zatrpani smo ekskluzivnim informacijama o mistiku u crnom koji je lečio šuljeve Beograđanima, savijao kašike mentalnom silom, držao predavanja o prolaznosti života i beskonačnosti univerzuma… Slušamo šta je jeo, koliko tanko je kakio, koliko često je pikio… Javljaju se pacijenti, poslovni partneri, komšije koje su ga viđale u lokalnoj kasapnici kako kupuje duvan, čvarke… Ceo grad je, izgleda, bio barem jednom u kontaktu sa Davidom, makar ga očešao u lokalnom GSB-u, ako već nije imao zadovoljstvo da se leči kod dotičnog gurua.

Nova epizoda outlaw Davida je isplivala danas, a tiče se njegovog ljubavnog života, misteriozne ljubavnice koja ga je pratila, mazila i pazila (i zvala ga Đordje), a da nije znala da joj 5 miliona dolara leže na dohvat ruke: hrču, prde i mrmljaju u snu. Nije znala, nije htela, ili nije smela… đavo će ga znati.

Elem, dobili smo vanserijskog superheroja, mentalnog gurua, balkanskog pastuva, bosanskog koljača, dobroćudnog prodavca masti za šuljeve “a la Raša”, sve u jednom neverovatnom liku koji će, bez sumnje, vaskrsnuti u nekoj jeftinoj koprodukciji srBsko-azerbejdžanske škole filma. Šuška se da će možda i sam Emir-Jelenko-Kusturica umešati prste u režiju ovog istorijsko-ljubavnog horora.

I kao što nakon nekoliko epizoda španskih, kolumbijskih ili meksičkih bljuzgi čovek nakon početne radoznalosti počinje da dobija probavne iritacije, i blagi proliv čim počne špica za iste, tako i ja, već umoran od ovog Raša-mona, jedva čekam da ga istovare u Hag, zatvore pored Šešelja, i bace ključ. Neka se Holanđani jebavaju sa Rašavišnom, a mi malo da odmorimo, Bar te dve nedelje dok traje pauza Skupštine; ako u međuvremenu ne nađu Ratka kako radi na neurohirurgiji na VMA, operišući na otvorenom mozgu, prerušen u precvalu doktorku. Srbija je to, brate… zemlja čudesa.

Shodno naznačenim napomenama, a preneseno na našu partijsko političku scenu, evidentno je da već na osnovu opšteg pogleda iz naziva partija slede ubeđenja da nema takvog usmerenja koje uliva optimizam, budući da se većina partija u svom nazivu direktno vezuje za Srbiju, u želji da biračima jasno kažu da je osnova njihovog delovanja interes Srbije kao samostalne države, ali i srpskog naroda kao dominantnog naciona. Zbog toga i ne iznenađuje što se politički život izražava kroz rudimentalne principe 18. i 19. veka, pošto skoro dve decenije dominantan pečat političkoj stvarnosti daju prvenstveno Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka, a u poslednjim godinama Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija. Ako se ima u vidu i broj i naziv stranaka sa prefiksom srpski, koje su ranije delovale na političkoj sceni Srbije - i čiji su se članovi i simpatizeri po gubljenju njihovih političkih pozicija (npr. Srpski pokret obnove, Pokret snaga Srbije, Demokratska zajednica Srbije, kao i sada nešto modifikovana Stranka srpskog jedinstva kroz partiju Jedinstvena Srbija, koju predvodi Dragan Marković Palma) opredeljivali za jednu od ovovremeno aktuelnih partija sa istim programskim zadatkom, onda je sigurno da se politička svest građana Srbije i dalje kreira tako da se sopstvena politička i idejna opredeljenja baziraju na autoritarno-unitarnom i centralističkom društvenom modelu. Svakako da u igri dobijanja uloge na političkoj pozornici Srbije imaju udela i druge partije, za koje se smatra da pripadaju partijama građanske orijentacije (Demokratska stranka i G17 plus, a nešto ranije Liberalna partija i Demokratska alternativa), što se najbolje može videti u načinu na koji je donet Ustav Republike Srbije, ili što i dalje nije zaokružen Ustavni sud (više od godinu dana), kao i to da Srbija još uvek nema Zakon protiv diskriminacije, Zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina, dorađen Zakon o finansiranju političkih stranaka i izmenjen Zakon o lokalnim izborima, kao i zakone o lokalnoj samoupravi (redefinišući pristup prema pravu na svoju imovinu i veće izvorne ingerencije), predsedniku države, teritorijalnoj organizaciji Srbije, glavnom gradu (koji i sada funkcioniše kao region), Narodnoj skupštini, odbrani, vojsci, spoljnim poslovima i bezbednosti. Dakle, živimo u vremenu u kojem je tzv. legalizam izvršne vlasti pod patronatom predsednika Vlade, sa nadležnostima glavnog kreatora politike na ustavno-pravnoj zasnovanosti Srbije, koji se može podvesti pod Hobsov ili prvobitni novovekovni pristup uređenju pravne države (ali ne i kao države prava), tim pre što je ne izvlači iz teorije o njenoj neograničenosti. Jer, Srbija nije izmenila ancien regime, pošto i dalje funkcioniše na tragu neusmeravanja prema novoj konceptualnosti, odnosno ne uviđajući da je već kao takva deo istorije - sa autoritarnim i oligarhijskim oblikom vladanja nad građanima kao podanicima.

Programski stavovi parlamentarnih političkih partija o regionalizmu, Regionalizam: novi društveni okvir

Verujem da se mnogi sećaju jednoga od osnovnih mitova kojima su nas kljukali u osnovnoj školi, a to je da je Srbija nezaobilazno čvoriste između Istoka i Zapada, bogom dana raskrsnica svetova, gde smo se mi ugnezdili, i sve što treba da radimo je da deremo kožu sa leđa jadnicima koji nemaju drugog izbora nego da se akaju po srpskim stazama i bogazama, ako žele stići na odredište. Kao mnoge druge, i ova zabluda je zasnovana na mitu.

Nakon Veljinog onanisanja sa auto-putem Horgos - Veljina vukojebina, neko se setio Koridora 10 koji je, bez sumnje, najvaćniji putni pravac kroz Srbiju, već ucrtan odavno u evropske mape puteva kao najkraći, ali ne i najbolji način da se stigne sa severa na jug Evrope. I malo dete, bez potrebe da bude Mrka Builder, može da razume da je ne iskoristiti činjenicu da jedan od najvažnijih koridora Evrope dobrim delom prolazi kroz Srbiju ravno nacionalnoj ekonomskoj katastrofi, a odgovorni bi morali da odgovaraju krivično za sabotažu i podrivanje ekonomske moći države, ali i pred konzilijumom psihijatara i psihologa, jer kakva budaletina mora biti političar koji prenebregne važnost tog puta. Nadam se da će se i pravosudni organi, a i konzilijum lekara, pozabaviti Veljinom opsesijom da, umesto koridora 10 , izgubi silno vreme u pokušaju da svojim seljacima napravi put po meri “Gazda Velje”.

Elem, siguran sam i da ne treba detaljno objašnjavati blagotvoran uticaj koji bi takav auto-put imao na srpsku privredu: od klasičnog transporta, turizma, trgovine, ulaganja u industriju, do pomalo zapostavljenog ali ne i manje važnog razloga za gradnju: smanjenja saobraćajnih nesreća i čuvanja života naših građana i putnika.

Pored koridora 10, ne manje važna je i pruga koja bi pratila sličan pravac, ali i gradnja još šire i veće mreže puteva koja bi za Srbiju, uz proizvodnju hrane, mogla biti osnova na kojoj bi se nadgradila sasvim dobra privredna struktura.

Nije ova zemlja ni najbogatija rudama, vodama, i prirodnim lepotama, kako su nas bezočno lagali nastavnici i profesori, ali nije ni bez ikakvih resursa i mogućnosti da postane sasvim dobra zemlja za život. Transport je sigurno jedna od tih mogućnosti, jer pored najkraćeg puta sever-jug, nudimo Evropi, u saradnji sa Hrvatima, isto tako najkraći put istok-zapad, kao i eksploataciju Dunava na dobrom dellu njegovog toka.

Sve, kao i uvek, zavisi od poštenja i sposobnosti srpskih političara, i svesti građana koji ih biraju i trpe na funkcijama. A tu smo, nažalost, najtanji.

Radikalna stranka je, pak, poseban horor set u tom trileru zvanom “Desnica u Srbiji”. Ne znam ko bi mogao da porekne da je cilj osnivanja ovakvog mutanta upravo pravljenje monstruma koji će biti još strašniji od SPS-a i Slobodana Miloševića, i kao takav služiti plašenju i zastrašivanju ne glasača SPS-a, već upravo opozicije, koja je, kakva-takva, već od ‘93. godine počela da zabrinjava mama-Miru i porodicu Adams. Ako ništa, da im smeta kao dosadna muva. Ali, avaj! Frankenštajn se ubrzo oteo kontroli i postao gori, opasniji, krvoločniji i zlobniji od onoga kako ga je zamislio dr Frankenštajn - Mihajlo Marković, sa timom suludih naučnika.

Kako se to desilo? Pa, upravo takva, degenerična, mutant-partija, sastavljena mahom od srednjoškolaca, iskompleksiranih u svojim promašenim karijerama i životima, koja je bila spremna da čini zlodela prema neistomišljenicima koja bi prevazilazila Pinočeove orgije, bila je ono što je prosečan Srbin žarko želeo. To je bio pun pogodak: partija dostojna naroda u kojoj se izlegla. Srba ne voli mnogo pametne političare, ne voli ni lepe ljude, ne voli ni dobro obučene političare; ne daj bože da su visoke škole završili. Sve to njega svakodnevno podseća koliko je neškolovan, glup, lenj, zarozan i, što je najgore, podseća ga da bi mogao ponekad da se i okupa ili obrije. Pa, avaj, čak i da zubara poseti.

Takve političare srBski korpus nikako nije mogao da proguta. Okrenuo se “ljudima iz naroda”, nedojebanoj, histeričnoj Kragujevčanki sa osnovnom školom i kursom za turističkog vodiča; srednjoškolcu, koji je leba zarađivao tako što je reketirao porodice pokojnika, harmonikašu i propaloj, pomalo raskokanoj glumici. To Srbi žele, i namazani ratni zločinac, Vjekoslav Vjeko Šeselj, im to daje. U ogromnim količinama.

Koga ne mrzi da pogleda koga su radikali u poslednjem sazivu skupštine dovelu u Parlament misliće da se neko ili zajebava sa rajom (koja je to možda i zaslužila), ili jednostavno - bolje nemaju. Limari, harmonikaši, turistički vodiči, tehničari svih fela, alatničari, glodači, nekoliko likova koji su bili toliko glupi da pod stručnu spremu stave “preduzimač” - to je SRS, na čelu, naravno, sa grobarom: morbidnim simbolom koji stalno visi nad glavama Srba, kao neka pretnja iz Petka trinaestog.

To je Radikalna stranka, to je Srbija. A desnica… preporučujem, bez obzira na godine, učestalost seksualnih odnosa, bar nekoliko puta mesečno da se opustite i upotrebite srpsku desnicu za ono što najbolje radi. Ja to upražnjavam bez obzira i na ženu i na ljubavnicu. Ako ništa drugo, ono kada kažem “desnica” pomislim na nešto lepše od radikala.

Vođa opozicije je odustao od izbora, pokušavajući da sačuva svoje pristalice od linča, a tiranin je, naravno, zabranivši pristup stranim posmatračima, trijumfovao u ovom afričkom bušu, sve po ustavu i zakonu - džungle, naravno. I ništa tu ne bi bilo čudno ili drastično drugačije nego što se dešava u dobrom delu afričkih država, da se ovako krupnim kršenjima ljudskih prava nije pozabavio i savet bezbednosti UN.

Dokazi o lažiranim izborima, progonu političkih protivnika, i masakrima nad istima, bili su toliko jasni i jaki da je uvođenje sankcija bila samo formalnost. Tako su bar neki mislili. Ali, avaj! Čuvari međunarodnog prava, gardijani potlačenih i borci za pravdu, Kina i Rusija, srpska tetka i mama, stavile su veto na ovaj predlog.

Zašto bi dve tako moćne države sprečile sankcije tiraninu koji na najbrutalniji način sakati i muči, ubija i zatvara svakoga ko se usudi da ne misli kao on? Sumnjalo se da Kina snabdeva oružjem taj režim, a ovaj veto je toliko proziran, jadan i smešan pokušaj da se preko nekoliko hiljada zarđalih kalaša kineske proizvodnje, ostvari uticaj u tom delu sveta preko bolesnog diktatora. Pa zar Kina? Miroljubivi budući “vladar sveta”, koji se “nikada nije mešao u poslove drugih zemalja”? Kakvo razočarenje za kinologe… ili nije? Kinolozi i rusofili su poznati po fanatičnom podržavanju svakog sranja koje bilo koja od tih zemalja izazove: ako je iz Moskve ili Pekinga, mora da je dobro.

Ruski motiv je, kako se pretpostavlja, čisto inaćenje i durenje uvređenog debelog klinca kojem mangupi lupaju šamare, a on ne zna kako da se suprostavi pa će iskoristiti svaku glupu mogućnost da im napakosti. Veto je, prosto, revanš za ideju o postavljanju štita u Českoj, i Ruse zabole kazačok što će sledećih godina nekoliko hiljada dece i nejači osakatiti ili pobiti režim Mobutua. Oni se i dalje trude da ne naruše imidž koji su gradili oduvek, a to je imidž države koju boli za patnje celog sveta, pa i svojih građana, sve dok nekada komunistička, a danas finansijska oligarhija, može da štiti svoje pozicije.

I tako, srBske uzdanice, bastioni pravdoljublja, Rusija i Kina, mama i tetka male Srbije, pokazaše se kao obične karakondžule, sebične baba-jage, kojima ničija patnja ne znači ništa, sve dok se komunističke klike - negde reformisane, negde ne - i dalje basnoslovno bogate na leđima robova (da, robova). Ili Srbija nije ni mogla drugačija da bude, pored takve mame i takve tetke?

Govor jednog srpskog pisca iz 1999. godine (Nemačka):

U svetu u kome su reči prazne i potrošene, ja koja pišem ne znam gde bih se smestila. U svetu koji svojim tokom rukovodi mirno i lako bez mene, ja ne znam gde pripadam. Moj identitet je neko oteo, neko prisvojio, namenio mi samo jedno lice, jednu fizionomiju i grimasu, jedan kubistički crtež, pola lica ratnik i druga polovina žrtva.

U svetu u kome ne želim biti ni ratnik ni žrtva, moj identitet ne postoji. Ja koja želim da imam slobodu izražavanja, primorana sam da govorim i pišem samo o jednom, ili, preciznije, samo protiv jednog: protiv rata, nasilja, nacionalne mržnje, provincijskog otimanja slobode samo za sebe, a na račun drugog, protiv podela, bitaka, pregovaranja, ultimatuma, jednostranog rasuđivanja i prosuđivanja.

U ovom životu, jedinom koji imam, volela bih da mogu da pišem i o drugim stvarima. U ovom jedinom životu, koji se tako brzo troši, nemam nikakvo pravo na to. Stid i osećanje odgovornosti za postupke i odluke koji nisu moji, primoravaju me da se fokusiram samo na jedno. U svetu u kome u jednoj zemlji vojska istrebljuje civile, sama sebi ne dozvoljavam ni o čemu drugom da govorim. U svetu u kome se čitav kontinent diči svojom kulturom, stupnjem civilizovanosti, a dopušta da ljudi po njegovim obodima gladuju, umiru, ubijaju se međusobno, i na to kao jedini odgovor opet nudi silu, ja ne želim o drugom da pričam. Tako se čitav moj život, sve moje misli, svaki udah u toku dana, svaka reč koju izgovorim svodi samo na jedno, omeđeno je samo jednim, postoji samo kao jedno - kao glas protiv svega što nad nama vlada. Moj identitet, dakle, ne postoji. Ja sam određena drugim, onim što ja nisam, onim suprotnim od mene, onim protiv čega sam.

Imao sam (ne)sreću da mi je ćerka , kao učenica muzičke srednje škole, dobila ulazinice za “Eurosong”, oličenje globalističko-imperijalističkih težnji ka nametanju novokomponovane glob-kulture, koja za cilj ima ubijanje identiteta i teritorijalnog suvereniteta… ops, greška!  (”teritorijalni suverenitet” mi se provukao iz navike)… malih naroda, a naročito onih ponosnih, samosvesnih, nebeskih, kao što smo mi, Srbi, dokazani borci protiv globalističkih težnji evropskih dušmana i anglosaksonskih zlikovaca.

Gledajući onaj galamatijas stranih špijuna, plaćenika, i ubačenih elemenata, prerušenih u pevače  , muzičare, pa bogami i novinare iz cele Evrope, shvatio sam da se radi o perfidnoj, dugo kovanoj zaveri protiv srBskog naroda, njegovih večitih težnji za slobodom, i, naravno, očuvanjem vekovnih ognjišta i našeg dragog Kosova. Shvatio sam da je pobeda naše drage Marije Šerifović nameštena samo da bi se strani posmatrači, prerušeni u stotine novinara, infiltrirali u Srbiju, u najosetljivijim momentima stvaranja nove “patriJotske vlade”, ne bi li tu rovarili i buškali u ime domaćih izdajnika i plaćenika.

A šta sve tu nisam video! Od pedera, tranverstita, Jevreja, narkomana nije moglo da se prođe. Evropa je poslala svoje nakazne predstavnike da pokvare našu omladinu, dugo pažljivo odgajanu na Cecinim i Erinim pesmama, cvet naše mladosti koji je rekao NE Evropi i njenim “vrednostima”.

Smirivalo me što sam pretpostavio da će brojne nacionalno svesne organizacije i partije, patriJote i rodoljubi, sprečiti tu sramotu srBskog naroda, paradu evropejstva u sred Beograda. Ali, avaj! Na moj užas, nigde momaka iz “Stormfronta” , “Familije navijača”, “Garde cara Lazara”, “Obraza” i ostalih naših dika i ponosa, naših branitelja i čuvara od belosvetskih probisveta i plaćenika.

Kada sam video Jevrejina da peva u sred Beograda, samo sam čekao nekog ćelavog momka, niskog čela, odlučnog pogleda, da izađe da išutira istog, i da pokaže da se Srbija neće dati cionističkim i jevrejskim lobijima koji već vladaju celim svetom. Ali… ništa.

Zatim, na moj užas, na bini su se smenjivali sve neprijatelj do neprijatelja… mnoštvo država koje su priznale Kosovsku samostalnost!!! Nisam mogao da verujem svojim očima, nigde Samardžića, Koštunice, ili bar mlađanog portparola, da im zatraži da se javno, pred mikrofonom, odreknu priznanja KiM pre nego zapevaju. Bruka i sramota se nastavljaju.

Pederi su posebna priča. Gomila šareno ofarbanih likova, vrcka buljama po našoj voljenoj “Areni”, a nigde “Obrazovaca” da ih išutiraju, iskidaju bejzbol palicama, i pobiju gomna pederska. A toliko se obećavalo. Bruka jedna!

Šok je bio potpun kada sam video Holanđane, nase tradicionalne neprijatelje, kako im dozvoljavaju da igraju na sred zemlje Srbije, a da se pri tom nisu ogradili od Haga, tog kvazi-suda, koji je osnovan samo radi Srba.

Stravičan utisak su pojačavale zastave neprijateljskih zemalja, koje su sve veče vitlali neki domaći izdajnici. Tako se tu videlo i britanskih, i holandskih, i belgijskih, hrvatskih i turskih zastava. Da ti muka pripadne. Nigde plava radikalska da zavijori. Bruka!!

Očekivao sam celo veče da na binu izađu barem predstavnici Kine, Indije i Brazila, naših tradicionalnih saveznika. Nema veze što nisu evropske države, ali mi smo podjednako okrenuti i istoku i zapadu. Nema kod nas samo EU i niko više. Ali na žalost, opet razočarenje.

Elem, izašao sam, ošamućen od onolike količine Evrope. Bre, ljudi, od onoliko boja i muzike može da vam pozli. Evropa u svom najgorem izdanju, u srcu Srbije. Doduše ne na Kosovu, nego u Beogradu… Previše Evrope za jedan slobodarski, nebeski narod koji joj je rekao NE!

Da rezimiram. Naši političari, naročito Koštunica, Toma, i ostali branioci srBskog Kosova, haških heroja i protivnici evro-robstva, su morali da uslove celu manifestaciju, javnim posipanjem pepelom svih koji su priznali Kosovo, ili da bar onima koji su to uradili otkazu gostoprimstvo. Ovako, strani plaćenici u našim redovima su uspeli da Srbiju opogane evropejskim duhom. Srećom na kratko.

Sreća naša da ne idemo na EP u fudbalu, pa nećemo morati da pikamo lopte sa mrskim nam neprijateljima koji oće da nam otmu 15% teritorije. A ovo… sada i nikad više. Neće Aca dozvoliti ovakve evro-blamaže u Beogradu, dok je on glavi i odgovorni.

Inspiraciju za ono što ću napisati tražim na ulici. Posmatrajući ljude oko sebe, slušajući njihove razgovore, polemiku ja  pokušavam da razumem bolje svet oko sebe, kako narod živi, o čemu ramišlja.

Ukratko, ako radite neku opštu stvar. Ako pišete zato što volite, ako ste angažovani i previše na nekim poljima ljudi vam se u najboljem slučaju samo smeškaju. Ponekad izgovaraju i neke teške reči na vaš račun, jer smatraju da se iza svega toga krije samo neka korist, sticanje imena, titule, ili profita.

Mislim da koristi svakako ima. Ona se krije negde duboko u nama. To nije ona lična korist koja nam služi samo da bismo zadovoljili svoju sujetu. To vidim kao jedan društveno-koristan rad, od koga će kasnije imati svi koristi. Ili barem svi. Mislim da nemamo opravdanja za sve ono što nam se dešava. Za sve to krivi smo mi sami. Nije dovoljan razlog reći da smo mi mali i siromašan narod i da zato možemo mirno sedeti skrštenih ruku. Nije dobro reći da mi takođe mozemo da zaboravimo na prošlost, na neke bitne ljude iz naše prošlosti. Ako zaboravimo na njih kako ćemo očekivati da i nas neko pamti.

Upoznao sam mnogo ljudi koji razmišljaju na sličan način kao i ja. Cenim one koji se svom snagom bore da pobedi istina, koji se bore da se bitni momenti ne zaborave.

Nekoliko dana živim u senci potresenosti koju osećam otkrivajući detalje događaja opisanih u radu Genocid, novosadska racija. U školi me nisu o tome učili, mesta u kojima sam živeo i boravio nemaju nikakvo obeležje koje ukazuje na stravičan čin neljudskosti – genocid nad našim narodom i građanima! Pitam se koliko dugo bih živeo u neznanju o tom zločinu da nisam slučajno, prilikom prve posete Novom Sadu, primetio kej koji nosi ime žrtava nekakve racije. To je podstaklo moja pitanja i znatiželju i konačno me navelo na odluku da o tom stravičnom masakru mora da se ostavi jedan novi trag u sećanju naše nacionalne svesti.

Zašto o tom događaju nije bilo ni reči u našim udžbenicima iz istorije? Zašto nijedan naš grad, osim onog u kojem je zločin počinjen, nema ime ulice ili trga koji će nas podsećati na jednu od najstravičnijih sudbina velikog dela našeg naroda u istoriji našeg stradalništva? Zašto veliki broj naših ljudi ne zna za zločin od koga se ledi krv u žilama? Reakcije pojedinih prijatelja na članak koji je godinama slao Aleksandar Veljić (uvod u ovaj rad) potvrdili su mu da je podrobniji opis tog genocida preko potreban, naročito u vreme kada sve više ljudi sve manje poznaje svoju nacionalnu istoriju.

Dobronamerni ljudi su mu skrenuli pažnju da o tom događaju zasigurno postoje knjige i da njegov rad neće predstavljati ništa novo. Međutim, očigledno se i pored svih dokumenata i knjiga malo šta zna o „raciji“, što znači da te knjige nisu ispunile svoju svrhu. Stoga je verovatno potreban novi pristup, neki novi rad koji će ostaviti trajno svedočanstvo o ljudima koje ne treba zaboraviti zbog toga što su deo našeg nacionalnog bića i naše nacionalne istorije.

Godinama se premišljao na koji način da sroči jedno takvo svedočastvo?! Nije očevidac događaja, nije živeo u vreme tih strašnih zbivanja. Gde početi, kako ne postati preopširan, a opet ne izostaviti detalje koji će pomoći da se shvati kontekst i okolnosti u kojima se odigrala krvava „racija“!? Ako ništa drugo, pisao je tu  priču, svedočanstvo o jednom genocidu, iz preke ljudske potrebe da ispusti jauk nad jednim zločinom.

Ovaj rad je napisan zbog svih dobronamernih ljudi koji žele da saznaju šta je bila „racija“. On nema za cilj da truje mržnjom, huška na revanšizam i unosi razdor među ljude. Upravo obrnuto! Svrha ovog rada je da istina o tom događaju združi ljude u spremnosti da se odreknu patološke mržnje, pohlepe i šovinističkog ludila! Ovaj rad ujedno predstavlja autorov lični jauk nad onima koji su nestali u tom događaju – žrtvama fašističke racije!

Sledi deo teksta iz knjige Aleksandra Veljića:

Mnogi moji sunarodnici nemaju predstavu o tome šta je to „novosadska racija”. U mom gradu nijedna ulica ne progovara o stravičnom zločinu protiv čovečnosti u kome su surovo pobijeni naši građani! U Petrovgradu u ovom času još uvek postoji „obala Sonje Marinković”, „Saveznička”, „Jugoslavenske narodne armije”, „Žarka Zrenjanina“ i njima slične ulice, ali nigde ulice koja bi nas sećala na genocid nad našim narodom!

Ni u srpskoj prestonici ne postoji ulica koja bi nas - makar u prolazu - podsetila na žrtve „racije” koje su usmrćene u ledenim talasima Dunava. U našem glavnom gradu postoje ulice mnogih svetskih velikana, od Vašingtona i Ruzvelta do Šekspira i Golsvortija; zatim ulice posvećene gradovima i jezerima: Ohridska, Prespanska, Dubrovačka, pa čak i ulice sa bizarnim imenima, recimo „Ledinačka”. Ali u prestonici svih građana Srbije ne postoji ulica, a kamoli spomenik na masakr našeg naroda u Novom Sadu!

Ni sam ne bih znao za taj stravičan zločin da pre pet godina slučajno nisam ugledao čudan naziv jedne obale - “Kej žrtava racije”. Nisam znao kome je i zašto namenjena ta ulica. U školi o tome nismo učili, a niko mi do tada nije o tome pričao. Počeo sam da istražujem i sve što sam saznao o razmerama, hladnokrvnosti i mržnji ispoljenoj u tom zločinu ostaviće trajan utisak na moj život i osećanja prema mojim sugrađanima. Dunav je progutao preko 1.300 naših Novosađana, a većina Srbije danas živi u neznanju o tom događaju. Samo jedan spomenik u Srbiji po imenu “Porodica” na obali Dunava nemo svedoči o tom genocidu.

Sramnu „raciju” smislio je fašistički mađarski sistem Mikloša Hortija. Hitler je tražio od Hortija veću lojalnost i više antisemitizma. Da bi izrazio privrženost Hitleru, Horti je odabrao “nižu rasu” ljudi, Jevreje, Srbe i druge Novosađane koji su zbog etničkog porekla, ubeđenja, vere, obrazovanja i humanosti smetali okupatorskom režimu. Izmišljotina da se razbijeni delovi Šajkaškog partizanskog odreda kriju u Novom Sadu i da im stanovništvo pruža utočište poslužila je kao “izgovor” za zločin sa predumišljajem. U Budimpešti je 12. januara 1942. smišljen monstruozni plan za “čišćenje terena”. Taj pokolj, koji je u drugim bačkim mestima počeo i pre 21. januara, dostigao je vrhunac u periodu od 21. do 23. januara u Novom Sadu.

Istražne patrole su u sedam izjutra započele zločin pretresanjem, legitimisanjem i odvođenjem naših ljudi na pogubljenja. Novosađani su ubijani na ulici i u svojim dvorištima, a na temperaturi od minus 25 stepeni krvnici su bacali žrtve pod zaleđeni Dunav! Na taj zverski način nestale su čitave porodice Novosađana i drugih Bačvana. Imena nekih od njih možda nikada nećemo saznati, ali treba znati da je ubijeno stotine i stotine Novosađana koji su okupatoru bili “sumnjivi”.

U ledenu grobnicu bačena je i Nemica čija je jedina krivica bila što je pokušavala da spasi svoje srpske komšije. Umrla je zato što je volela svoje sugrađane koliko i svoj život. U toj ljudskoj drami ostaće potresan gest Olge Pavlas. Te žene kao simbol ljubavi opominju danas ono što bi jedna zemlja trebalo da oseća prema svojoj deci kojoj čak ni jednu ulicu u sprskim gradovima nije podarila.

Na vest o “raciji”, te 1942. godine ceo svet je ostao užasnut nad hladnokrvnim zločinom, dok mnogi od nas danas ne znaju o tom genocidu nad našim narodom. Zverstva okupatora podstakla su čak i jednog tadašnjega narodnog poslanika u Budimpešti da zatraži od Hortija da se ljaga što pre spere sa Mađarske. Kada ćemo osetiti kolika ljaga leži na nama zbog činjenice da pored svih velikana sveta po kojima smo nazvali naše ulice, nismo osetili odgovornost prema žrtvama “racije” iz 1942!? Zar je potrebno organizovati peticije da se bar jedna ulica nazove po sunarodnicima kojima je život nasilno okončan na tako strašan način?

U novembru prošle godine zatekao sam se na Petrovaradinskoj tvrđavi odakle sam se prvi put zaputio ka spomeniku ljudima kojima sam posvetio jednu pesmu kada me je dotakla njihova gorka sudbina. Sve što sam do tada pročitao o “novosadskoj raciji” želeo sam da bar malo doživim i oživim, misleći o ljudima koje nisam nikada sreo, ali ih se setim svakog januara.

Ispod mosta koji vodi do spomenika sporo se kovitlao mutni Dunav. Koračajući preko mosta zamišljao sam šta bih osetio u trenutku da moje lice iznenada poleti ka reci pre nego što u nju potonem?! Kakva li su bila lica mojih sunarodnika i naše dece koja su bacana pod led 1942?

Dok sam u mraku (zbog lošeg osvetljenja) nazirao imena nastradalih Novosađana, stresao sam se od užasa na pomisao da su u ledenoj grobnici ostale cele porodice koje su danas sahranjene u sećanju mnogih njihovih sunarodnika. Pomislio sam tada da li će se za dva meseca Srbija setiti svojih građana kojih više nema, istrebljenih porodica čiji potomci ne hodaju danas ulicama Novog Sada?!

Trgni se, zemljo moja i seti se žrtava genocidne „novosadske racije”, zločina koji nismo dostojno obeležili. Potrebno je više ovakvih tekstova, više prostora u medijima. Nažalost naše društvo tome ne posvećuje dovoljno pažnje. Hvala svim ljudima koji pišu ovakve tekstove, koji se i za sebe i za celu naciju podjednako brinu.