U raskošnoj vili, gde noga građanstva nije kročila od 1945. godine, odmaraju se samo vladini činovnici.

Turistička organizacija Srbije povodom "Smederevske jeseni" odlučila je da povede novinare u obilazak vile u koju noga građanstva nije kročila od 1945. godine. Kažu da su poslednji bili "iz ministarstva", a sigurno je da veliko srce Vladinih činovnika zaigra pri pogledu na letnjikovac na vrhu brda, opasan vinogradima i stoletnim parkom koji se prostiru na 30 hektara. Sada već oronulo i smežurano lice stogodišnjakinje skriva eksponate iz 17, 18. i 19. veka, koji uglavnom potiču sa dvora Obrenovića.

Salon, popločan mermerom, čuva pozlaćen nameštaj i portrete dva srpska kneza: Miloša i Mihaila i dva kralja: Milana i Aleksandra. Na spratu dva apartmana koji odišu skupocenom jednostavnošću, a pripadali su starom i mladom kralju. Nameštaj je država otkupljivala u inostranstvu ili od starih beogradskih porodica koje su znale da je pripadao Obrenovićima.

Kustos smederevskog muzeja Snežana Cvetković kaže da je nepismeni, ali vispreni srpski knez i najbogatiji čovek Balkana 19. veka Miloš Obrenović kupio je 1829. imanje u Smederevu od nekog Turčina Muhameda. Iz tog vremena sačuvan je Milošev platan ispred vile, kamen binjektaš sa koga se uzjahivalo na konja i koafeza (toaletni sto koji je knez poklonio kneginji Ljubici). Već 1830. sa ovog imanja se prodaje belo vino.

O izgledu vile za vreme kneza Mihaila pisao je putopisac Feliks Kanic. Oko skromnog jednospratnog letnjikovca sa salonom i drugim zgradama knez je posadio oko 2.000 čokota vinove loze. U vreme loših odnosa sa kneginjom Julijom knez Mihailo nalazio je utočište u smederevskoj vili, mada je najviše vremena provodio u zamku Ivanka u Slovačkoj. Na smederevskom imanju imao je terene za golf i kriket i malu ergelu konja. Nedavno sam cuo da je u ovoj vili boravio i Maradona sa Kusturicom. Da li nam je i to nevazno?

Pravi dvorski život ustanovljen je za vreme kralja Milana i kraljice Natalije. Nakon njihovog razvoda sve je pripalo Nataliji i ona je 1897. angažovala čuvenog dvorskog arhitektu Jovana Ilkića. Dozidane su dve ugaone kule, načinjeni drveni balkoni, drveno izrezbareno stepenište i filigrantski urađeni drveni ukrasi.

Prema pismima kraljice Natalije, ona je u smederevskim vinogradima saznala za venčanje svog sina Aleksandra sa dvorskom damom Dragom Mašin. U letnjikovcu je kraljevski par priređivao zabave i okupljao poznate umetnike i književnike. Dolazili su Milan Rakić, Laza Kostić, Milovan Glišić. U vili se i danas nalazi sto Milana Rakića na kojem je pisao pesme, dok su rukopisi izgubljeni.

Nakon ubistva Aleksandra i Drage 1903, kraljica Natalija je letnjikovac poklonila pukovniku Antoniju Oreškoviću. Po nejemu danas se  citav ovaj kraj zove Oresac. Njegova kćer Mica Cukić bila je jedna od najbližih Natalijinih dvorskih dama, a on je ostao veran dinastiji. Poklonila mu je 30 hektara zemlje, vilu i sve što je bilo u njoj - srebro za više stotina osoba, nameštaj, oružje, rublje, zapregu okovanu srebrom. Sve je vredelo milion dinara u zlatu.

Poslednji put je renovirana 1961. pred Samit nesvrstanih, kada je izgubila drvene ukrase. Tada je uređena i seoska kuća sa apartmanima za potrebe vlade. Danas kuću koristi samo vlada Srbije, kao i vino sa njenih vinograda. U Smederevu se pitaju zašto se Vladi naplaćuje 76 dinara po litru prvoklasnog vina, a Vlada kaže da nema para da sredi vilu. Čaršija se pita i zašto su stara kupatila u smederevskom kupatilu i šta će nova kupatila u letnjikovcu? Kome trebaju nova kupatila i ko to ovde dolazi petkom, subotom i nedeljom?
Vila Obrenović je kulturno blago od posebnog značaja, ali još nije proglašena spomenikom kulture.

mvelja@sezampro.yu

Do XVIII veka postojao je običaj sahranjivanja u samoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, a od 1760. godine kada je Ljota Dimitrijević uz zapadni zid crkve podigao drvenu pripratu, sahranjivanje je vršeno u njoj, ali i oko crkve posebno kada se radilo o uglednim građanima. Sam Ljota Dimitrijević bio je sahranjen pored zapadnog zida crkve. Njegov potomak, konzul Vladimir Ljotić, sahranjen je uz južni deo crkve između oltara i pevnice. Kasnije je porodična grobnica Ljotića izmeštena nešto dalje od crkve. Vremenom porušena je i drvena priprata, a naspram zapadnog ulaza u crkvu 1942. godine podignuta spomen-kosturnica žrtvama petojunske eksplozije, po projektu Aleksandra Deroka.

Neposredno uz oltarski deo crkve Uspenja Presvete Bogorodice, sa severne strane, nalazi se grob Dimitrija Davidovića (1789-1838), oca srpskog novinarstva, prvog urednika "Novina Srbskih", pisca Sretenjskog ustava, prekriven belom pločom od studeničkog mermera.

Na Starom smederevskom groblju sahranjen je i Antonije Protić (1787-1854), u porodičnoj grobnici na jugozapadnoj strani crkve, na udaljenosti oko 50 metara od crkve. Spomenik je od crvenog mermera, a levo i desno od njega nalaze se spomenici njegovih kćeri i zetova, porodice Ugričić i Popović. Antonije Protić rođen je i umro je u Smederevu. Bio je pisar kod smederevskog vojvode Vujice Vulićevića, 1807. godine sa Vukom pisar u Sovjetu, a za Vlade kneza Miloša popečitelj finansija. Godine 1853, napisao je memoarsko delo "Povesnica". U narodu bio je poznat kao Ćir-Anta, zbog svoje učenosti i gospodstva.

U blizini crkve sahranjeni su i prvi dobrotvor opštine smederevske, prota Milutin Banić (1817-1876), dobrotvor Stevan Kuzmanović - Kršljanin, kao i dobrotvor Dina Mančić (1827-1882), iznad čijeg groba se nalazi kapela izrađena po projektu poznatog arhitekte Aleksandra Bugarskog, zatim protojerej-stavrofor Filip Blagojević (1876-1938). Tu su i porodične grobnice Šterića, Marića, a nešto dalje Branka Ž. Jefremovića (1844-1911) poznatog industrijalca, Jovana Vanka Kodžasa (1853-1926), čuvenog upravnika Duševne bolnice u Beogradu dr Dušana Stojimirovića (1870-1955) itd.

Današnji izgled Starog smederevskog groblja u potpunoj je suprotnosti sa istorijskim značajem i brojem znamenitih ličnosti koje na njemu počivaju. Mnogi stari spomenici su porušeni, nahereni, zarasli u korov, grobnice otvorene, raskošne ograde od kovanog gvožđa oborene, više ne postoje ili postoje u fragmentima. Pojedini grobovi znamenitih Smederevaca ruinirani su i čak postali mesta za odlaganje smeća. Većini spomenika teško se prilazi, ili se prilazi gaženjem po drugim grobovima, a groblje u celini nije parcelisano.

Nijedan grob ma kog znamenitog Smederevca nije posebno označen i zaštićen. Upravo ovakvo stanje bilo je povod za pisanje ovog teksta. Naročito je bolna istina kada je reč o grobovima Antonija Protića, gotovo nepostojećoj nadgrobnoj ploči Tatarina, poštonoše kneza Miloša, Jovanče Spasića (1875-1843), trgovca Koste Đorđevića-Bižo, čija je žena bila čuvena smederevska dobrotvorka Stevana Đorđević-Bižo.

Bilo je više apela pojedinaca da se Staro smederevsko groblje stavi pod zaštitu, a jedan od njih upućen je od strane Milana Jovanovića-Stojimirovića izvesnom gospodinu Paniću 1958. godine (pismo se čuva u Matici srpskoj u Novom Sadu pod brojem 36.365 u rukopisnoj zaostavštini M. J. Stojimirovića). U pismu se kaže: "Uz staru smederevsku crkvu je bio sahranjen Tatar Jovanča (Spasić), znamenita ličnost iz vremena Kneza Miloša. Taj skoro mu je grob prekopan, a ploča uklonjena i naslonjena uz grobnicu prote Aksentija Radosavljevića (do grobnice Gašićevih)". Prema navodima dr Leontija Pavlovića, crvenkasta nadgrobna ploča Jovanče Spasića postavljena je poprečno u vrh groba Stevana Kuzmanovića-Kršljanina (Smederevo u XIX veku, Smederevo, 1969). Ona ovde i danas stoji, ali bez obeležja, zarasla u korov i poluzatrpana. Obraćajući se u pismu Stojimirović dalje navodi: "Isto tako Vas molim da naredite da se uzmu u zaštitu grobovi Ante Protića, memoarista, (grobnica Ugričića) i opštinskih dobrotvora Dine Mančića i Stevana Kršljanina. Protić je zidao 1824. staru smederevsku gimnaziju, Dina Mančić je ostavio negde oko 1880. preko 400.000 dinara u zlatu smederevskoj sirotinji, a Kršljanin je ostavio opštini trospratnu kuću."

Stanje na Starom smederevskom groblju govori o našoj nebrizi, nemaru, nemanju osećanja poštovanja prema nacionalnoj baštini i necivilizacijskom odnosu.

Ako zaboravimo na velike Smederevce, ljude koji su mnogo toga dali I drzavi I gradu, sta ce ostati posle nas?

Kažu da je direktnih stranih investicija u Srbiju samo u prva dva meseca ove godine bilo u iznosu od 737 miliona dolara (Blic, 25. april 2007). Niš za njih nije bio zainteresovan, mada mu ni centralistička imovinska politika ne dozvoljava da se u tom pogledu naročito aktivira. Srbija je novim ustavom dobila okvir za imovinsku decentralizaciju koja bi omogućila da se prekrati onaj prosečan period od tri godine i deset meseci potreban da se dobije dozvola Republičke direkcije za imovinu kako bi se strani novac mogao uložiti na teritoriji grada. Okvir, međutim, ne garantuje baš ništa. U zemljama Evropske unije nećete videti nikakve okvire, jer se oni nad postavljaju stvarima koje se definišu kao osetljive, gde se još ima razgovarati o njihovoj valjanosti. Zapravo, ovim okvirom u novom ustavu se afirmiše Zakon o sredstvima u svojini iz 1995. godine kojim je Slobodan Milošević oduzeo svu imovinu opštinana, bez obeštećenja i obrazloženja. Zakon još uvek nije promenjen, a takav je direktno u službi centralizma, odnosno suprotan politici ravnomernog regionalnog razvoja. Kako očekivati da se region i opština razvijaju ako za svaki dolar koji se želi uložiti mora zahtev da se šalje Beogradu na usvajanje?

Ali gde su otišle te investicije? Može biti da su to investicije koje su bile na dugogodišnjem čekanju, jer ovaj nam zakon i procedura nalažu da ako želimo nešto da gradimo u Nišu 2012, zahtev bi trebalo da predamo najkasnije 2008. godine. Pa ipak, i stari i novi ustav su se pobrinuli za to da grad Beograd ima drugačiji status od onoga kakav imaju drugi gradovi i opštine u Srbiji. Možda se time može objasniti otkud to da se u Beogradu svakog dana ulaže više miliona evra kapitalnih investicija, i što tamo nema zastoja na relaciji grad-republika.

A šta se dešava u Nišu? Novo je to što se gradonačelnik ohrabrio i počeo da hvata pse lutalice iako mu za to nije stigla dozvola iz Beograda. Kao i za kod pitanja imovine, i za ovakvu akciju potrebno je poslati zahtev i čekati odgovor Ministarstva. Na njegovu sreću, iako su mogli da potegnu prijavu, Ministarstvo je izašlo i gradonačelniku i Nišu u susret te su odobrenje poslali u rekordnom roku (nakon nekoliko dana od kršenja zakona). Kad je 21. januara skoro 12% izašlih Nišlija na parlamentarnim izborima glas dalo stranci G17 plus čudili smo se otkud i zašto, budući da je ta stranka upravljala NIP-om kojim je Niš sagledan kao trećerazredno područje. Svakako da G17 ne zaslužuje toliki procenat ni po kom osnovu, ali mi ne možemo da znamo baš sve (bar dok nismo njihovi članovi), možda se oni lepše odnose prema svojim članovima. Tako se ovih dana čekaju redovi ispred lokala niškog ogranka Nove Srbije. Da, redovi za člansku knjižicu. Na prvi pogled normalan čovek bi pitao otkud to da se Nišlija, nakon tri godine Smiljkovog izležavanja, neodgovornosti i lenštine, opredeljuje za člansku knjižicu koju nosi gradonačelnik. Još normalniji ili pametniji Nišlija odgovara da će jedino tako uspeti da dođe do posla u ovom gradu.

Tako, iako Niš nema autentičnu političku instituciju, lokalnu stranku ili nezavisni lokalni medij, autonomnu političku misao i strategiju autonomnog razvoja, vidimo da se u tom gradu ljudi naročito bave politikom. Oni su se prilagodili situaciji i na sasvim novi način shvatili onu poučnu: “Ako se ne budete bavili politikom, ona će se svakako baviti vama”, u stvari postali instrument te politike koju su zvali kurvom. Ali zar bi njih trebalo više kuditi nego one koji su ideološki privrženi takvoj partiji?

Na drugoj strani, tamo kad se prođe Toranj naš nasušni, Jovan Ćirilov se žali jer ima “velegradske muke”. Ne bih da prenesem neverno, jer bi mi se moglo prebaciti da preterujem, tako da citiram doslovno iz Blica (25. april 2007):

“Da sam tih dana hteo sve da vidim što je bilo po beogradskim salama, ne bi bilo mogućno, jer su se predstave poklapale. Tako nisam mogao da vidim «Barokni karneval» jer sam gledao ljubljanskog «Tartifa». Sutradan teorijski nisam mogao da gledam na Beogradskom festivalu igre bonsku «Žizelu» jer sam gledao «Barokni karneval». Onda opet nisam mogao da odem na premijeru «Isidorine izohimene» na Novoj sceni BGD, jer sam gledao u JDP Slovence koji su igrali prvi put u našoj bližoj ili čak daljoj okolini sjajni Šniclerov komad «Prostrana zemlja». Neću vam reći na šta sam se odlučio kuda da odem u četvrtak – da li da gledam Branku Veselinović u monodrami «Detelina sa tri i četiri lista» ili na reprizu Pavićeve «Svadbe u kupatilu», jer nisam mogao na premijeru, jer sam se bio orijentisao na «Anu Karenjinu» Slovenaca…”

A kad se poslednji put Nišlija ili Kragujevčanin mogao požaliti na to da ne može da stigne obići sve kulturne događaje u gradu? Pa i kad bi se takav slučaj i mogao dogoditi (mada je to domen fantastike), on ne bi mogao to da plati. Jednom prilikom je tako ministar za prosvetu odgovorio na skupu prosvetara iz svih krajeva zemlje jednom profesoru iz unutrašnjosti koji je pitao zašto prosvetari van Beograda imaju nižu platu pod istim radnim uslovima: “Gospodo, u Beogradu postoje opere, pozorišta, koncerti, širi izbor koji prosvetar mora da obiđe. Sve to košta. Vi nemate te probleme.”

Aleksandar Kekenj, Differentia

Nova runda NIP-a za turizam nije donela ništa novo. Nijedan projekat iz Niša nije prihvaćen, čime ne samo da se ponavlja prošlogodišnja epizoda raspodele sredstava pri kojoj je Niš dobio nulu, nego se sve to sjajno poklapa sa raspodelom sredstava vezanih za kulturu u okviru istog Plana. Nakon svega što se opštinama sa jugoistoka zemlje priređuje iz Beograda, svakako da čudi to što Vlada ima i dalje obraza da tvrdi kako se angažuje na planu ravnomernog regionalnog razvoja. Rekao bih da ovo više nije stvar politike, nego vaspitanja političke garniture na vlasti, njihovog odnosa prema ljudima koji ovde žive, koji ipak mogu jako dobro i da osete to što im se čini.

Nacionalni investicioni plan, kao instrument za raspodelu sredstava koncentrisano, planski, racionalno, s obzirom na kvalitet projekata koji konkurišu, zamišljen je tako da podstiče profesionalnost i ozbiljnost kako bi se novčani fond kvalitetno iskoristio. Međutim, takva raspodela podrazumeva da je zemlja ravnomerno razvijena, odnosno da nema nikakve strategije dirigovano-ravnomernog regionalnog razvoja, i, paradoksalno ovome, anticipira upravo centralizam. Država koncentriše novac u fondove Nacionalnog investicionog plana sa svih područja (što je centralistički princip), koji potom distribuira s obzirom na kvalitet projekata, a ne na osnovu potreba ravnomernog regionalnog razvoja. U zemlji koja je u pogledu razvijenosti toliko heterogena, koja se toliko razlikuje da se u pogledu životnog standarda dolazi i do odnosa 1:20 (jedna opština može biti dvadeset puta razvijenija od druge; Evropska unija od potencijalnih članica traži smanjenje regionalnog jaza do tolerantnih 1:2), koncentrisani način raspodele, kakvog god kvaliteta bio, promiče strategiju metropolizacije, dalji regionalni jaz, dalje pustošenje siromašnih područja, i intenzivira dalju migraciju stanovništva ka severu.

Pošto imamo na delu ne samo raspodelu iz jednog centra, nego i plansko zapostavljanje projekata sa juga zemlje, vidimo demagogiju par excellence aktuelne vlasti, naročito onda kad tvrdi da se stara o ravnomernom regionalnom razvoju. Koliko je, međutim, do razvoja Niša stalo predstavnicima političkih stranaka u gradu, odnosno političkim pionima beogradskih centrala, jasno govori i to što se niko od njih nije oglasio kritički prema raspodeli, i to kako skandaloznoj prošlogodišnjoj, tako i ovoj aktuelnoj.

Oštra reč kritike ne može mnogo da naudi vlastodršcima, ali, pošto se već time bavimo, moramo ih bez pardona nazvati najgorom vrstom lopova, jer ne samo da otimaju i ništa ne vraćaju, već otimaju sa teritorije koja je po svim pokazateljima ubedljivo najnerazvijenija i najsiromašnija u zemlji.

Aleksandar Kekenj, Differentia, Niš

Aviokompanija Jat ervejz objavila je da je direktne letove iz Niša do Štutgarta i Beča ukinula zbog malog interesovanja putnika.

U toj kompaniji je plan bio da se letovi obave ako bude deset ili više putnika, ali se prodavalo najviše šest karata, pa je Jat bio primoran da većinu letova za Beč i Štutgart stornira.

U Jatu kažu da su zbog toga morali da po nekoliko putnika voze autobusom do Beograda što je donelo dodatne troškove i narušilo ekonomicnost linija sa beogradskog aerodroma.

Letovi u tekucoj zimskoj sezoni bili su programirani na osnovu uveravanja gradskih vlasti Niša i tamošnjeg aerodroma Konstantin Veliki da postoji veliko interesovanje putnika za Cirih i Bec što se, kako su naveli u Jatu, osim u špicu sezone, pokazalo kao netacno.

U Jat ervejzu su istakli da su i dalje zainteresovani za tržište niškog regiona i da tokom letnje sezone planiraju direktne letove do Tivta i Ciriha, ukoliko se obezbedi odgovarajuca flota i pokaže rentabilnost tog posla, odnosno, ako se dotiraju ili umanje troškovi.

Direktor niškog aerodroma “Konstantin Veliki" Radisav Radojkovic apelovao je na gradske institucije da obezbede osnovne uslove za rad tog preduzeca i da pomognu u eleminisanju "diskriminacije".

"Ministarstvo za kapitalne investicije i Direktorat za vazdušni saobracaj, insitiranjem na neprofesionalnim i nestrucnim odlukama, ucinili da se saobracaj iz Niša prepolovi, umesto da se broj letova duplira", rekao je Radojkovic i kazao da je nacionalni prevoznik Jat prihvatio obavezu da obavlja letove iz Niša, a u stvarnosti ni jedan let nije realizovan, pod izgovorom da nema zainteresovanih putnika.

"Nemamo razlog da sa Jatom imamo konflikt, ali ni razloga da pristajemo na ekonomsku diskriminaciju. Jat je i 2004. godine ocenio da za liniju ka Cirihu nema dovoljno putnika i ukinuo je, a drugi prevoznik je liniju održao i razvio što je omogucilo da tokom 2006. godine imamo nedeljno tri leta zimi, a sedam letova tokom leta", rekao je Radojkovic.

Sa niškog aerodroma letela je, do proglašenja nezavisnosti Crne Gore, kompanija Montenegro ervejz, da bi prošle godine Jat prihvatio da uspostavi letove ka Cirihu, Štutgartu i Beču.

"Saobraćaj za koji je Jat preuzeo obavezu da ga obavlja nije bio naš zahtev, vec zahtev druge kompanije da joj se dozvoli da leti na tim destincijama", rekao je Radojković.

Beta

S jedne strane, ovaj grad kome je u više navrata obećavan uspeh od strane čelnika i opozicije, kao da čeka da se neko drugi pobrine za stanje u kulturi. Izdavanje časopisa KontraForum, udruženja građana Differentia, izgleda je iz tog razloga naišlo na opšte neodobravanje i nezainteresovanost lokalnih preduzeća koja važe za nosioce ekonomije i industrije ovog grada. U pitanja politike istih nije se ulazilo, tim pre što većina nadležnih za odnose sa javnošću nije našla za shodno da da zadovoljavajuće odgovore na zahteve aktivista ovog udruženja.

Mora se priznati, sa najvećom začuđenošću, kako je to samo 20% sredstava za štampanje prikupljeno samo od preduzeća koja nisu nastala niti su sa centrom u Nišu - da li je moguće da je možda Niš okrenut razvoju ostatka države iz razloga što su građani u njemu sasvim zadovoljni ponuđenim izborima ili je pitanje sasvim drugo, a aktivisti Differentia-e nisu u stanju da svojim mentalnim sposobnostima proniknu u srž problema?

Apelovanje na građane u proteklom periodu nije imalo previše odjeka - da li je moguće da se posle toliko nemara ogluvi na isti?

Aktivisti Differentia-e još uvek se nadaju da će u narednim danima na njihove zahteve dobiti barem negativne odgovore, kako bi se znalo šta im je dalje činiti. Iako je Niš sredina u kojoj je teško napredovati i dobiti traženo sa ciljem (u ovom slučaju detaljnim projektom i priloženom dokumentacijom), Differentia neće obustaviti projekat i časopis će se već naći u rukama ciljnih grupa - pitanje je samo koliko će sam grad Niš biti zaslužan za pomaganje jednog kulturnog projekta!

Aktivisti Nevladine organizacije Differentia iz Niša čije su se delatnosti nakon završene kampanje povodom nacionalnog investicionog plana mahom okrenule ka pripremi i planiranju štame za prvi broj časopisa KontraForum, prinuđeni su da se još jednom obrate medijima, a u vezi sa sredinom koja okružuje ovo omladinsko Udruženje građana odnosno njihove aktivnosti. Da bi se stekao uvid u uslove pod kojima članovi Diferencije delaju, nužno je u kratkim crtama podsetiti javnost na neke od prethodnih aktivnosti kao i na samu unutrašnju organizaciju udruženja.

Differentia koja je zvanično osnovana maja 2006. u Nišu , iako je njen rad kao medija za informisanje u vidu interenet prezentacija započeo još decembra 2005, do danas je, bez ikakvih finansijskih sredstava i pomoći sa strane, uspešno realizovala nekoliko projekata. U okviru njenih kulturnih delatnosti formirani su klubovi studenata filozofije, sociologije, od skora i klub studenata psihologije, preko kojih je ostvarna saradnja u vidu dopisništva sa ljudima iz drugih zemalja (Italija, Bih, Hrvatska itd). Pored rada u oblasti kulture Differentia mrežu za lokal–kritički angažman najvećim delom sačinjava direktno angažovanje u oblastima politike i aktivizma u smeru poboljšanja stanja na lokalima centralne Srbije. Osnovni motiv Differencije, iz kojeg je usledila inicijativa za vanstranački politički angažman, tiče se potrebe za ukazivanjem na neophodnost rešenja problema centralizovane vlasti na republičkom i lokalnom nivou. Ova inicijativa se od samog početka iznosi u javnost pod parolom “Regionalizacija odmah!” i ona između ostalog podrazumeva izradu plakata, flajera, gostovanja u emisijama političkog karaktera na lokalnim televizijama, kao i neposredno angažovanje aktivista u podeli propagandnog materijala. Takođe, celokupna kampanja ovog udruženja povodom kritike Nacionalnog investiconog plana u obalsti kulture, a koja je sprovedena tokom avgusta 2006, sadržala je u sebi elemente pomenute inicijative jer se u njoj naglašavalo i uporno ukazivalo na enormne razlike u količini izdvajenih sredstava za kulturne projekte izmedju prestonice i ostalih delova Srbije.

U organizaciji je trenutno aktuelno pitanje realizacije projekta pod nazivom KontraForum, odnosno budući besplatni časopis koji čeka na potencijalne donatore kako bi mogao da bude štampan u svom prvom izdanju. I pored činjenice da je sadržaj časopisa koji čine kritički radovi dopisnika i saradnika Diferencije u potpunosti pripremeljen i da je otvoren konkurs za potencijalne donatore, kao i da je sama potreba za postojanjem magazina ovakvog tipa u Nišu prezentovana lokalnim institucijama, aktivisti Differentie u potrazi za doniranjem nailaze većim delom ili na nerazumevanje ili na otvorenu bahatost i netrpeljivost od strane većine predstavnika moćnijih lokalnih preduzeća, ustanova i organizacija kojima su se obratili za pomoć. Naime, kada je pomoć zatražena od Studentske asocijacije Filozofskog fakulteta u Nišu, u kakvom god finansijskom iznosu ili bar podršci za časopis KontraForum, predstavnik ove organizacije je izjavio kako “nema ništa od toga” i na kraju razgovora zatražio da kad aktivisti budu našli nekog donatora obaveste i Studentsku asocijaciju pošto je i njima potrebna “kinta”. Kada je bio upitan za koji to projekat ova Studentska asocijacija traži finansije, predstavnik nije umeo da odgovori, već se nasmejao svestan činjenice da ozbiljne projekte nemaju, niti bi se mogao setiti kada su ih imali.

Nakon značajnog razgovora, a u stvari uzaludno provedenog vremena sa predstavnikom Studentske asocijacije, članovi Diferencije otišli su dekanatu, uporni u nameri da privuku Filozofski fakultet na saradnju, budući da najveći broj aktivista i saradnika časopisa KontraForum čine studenti tog fakulteta. Tamo ih dočekuje gospođa Vesna Lopičić koja s čuđenjem odbija bilo kakvu saradnju izjavom da Fakultet već pomaže časopisu po imenu Pressing i da nema nameru da pomaže drugim projektima, budući da je jedan studentski časopis sasvim dovoljan ovom gradu. Gospođi Lopičić nije bila ni najmanje važna prezentacija KontraForuma i činjenica da bi fakultet kao jedan od donatora časopisa značajno promovisao svoju kulturnu i prosvetiteljsku opredeljenost u Nišu. Da ironija bude veća, dotična osoba nalazi se na funkciji prodekana za nauku i istraživanja. Ona čak razgovor sa predstavnicima Diferencije završava “pošalicom” upućenom jednom od naših članova rečima “Je l’ ti to samo slučajno ličiš na Koreanca”?

Ovlašćeni predstavnici Diferencije razgovarali su i o mogućnosti saradnje sa demokratskom omladinom u Nišu povodom časopisa, računajući pritom na demokrate kao blisku opciju, a kada je u pitanju lokal-kritički angažman na polju politike i kulture. Pokazalo se da su se aktivisti prevarili u toj računici i da su u prostorijama DS-a naišli samo na nerazumevanje, nedemokratičnost, pa čak i bahatost pripadnika DS-a koji su umesto da razgovaraju s Diferencijom o časopisu (zbog čega je navodno i organizovan susret), pokušavali da direktno vrbuju za svoju stranku i njihove delatnosti, aktiviste iz Udruženja.

Ova iskustva u okviru projekta KontraForum za koja su članovi Diferencije bogatiji, sežu dublje u priču o odnosu Diferencije i lokalnog okruženja u kojem organizacija deluje. Uprava Filozofskog fakulteta u Nišu i u ovoj stvari, kao i u mnogim drugim, pokazala je da je ne zanimaju ozbiljne i argumentovane inicijative studenata i dokazala da ova institucija nema nameru da učestvuje u promeni ovdašnjeg palanačkog mentaliteta veċ se, sudeċi prema izjavama svog prodekana za naučna istraživanja i obezbeđivanjem kancelarije za Studentsku asocijaciju koja ne radi za interese studenata, upravo i svela na pomenuti mentalitet.

Isto tako, još jednom se potvrdilo da i u sektoru stranačko-političkog angažmana Differentia, sem podrške od strane nekih nemoćnih opcija (onih koje ne mogu da pređu cenzus), ne može imati ni minimum zajedničkog jezika. A to važi i kad je reč o problemu decentralizacije i regionalizacije, a koji je za nas primaran u ovom trenutku, te kojim se ozbiljno ne bavi ni jedna od značajnijih političkih opcija.

I pored ovih jasnih indikatora stanja na lokalu, aktivisti Diferencije neċe odustati od ciljeva vezanih za poboljšanje situacije na lokalu vezanih za tretman kulture i mogućnosti vođenja političkog diskursa, veċ ima nameru da intenzivira kritiku lokalnih institucija i vlasti.

Vladimir Tomić, Differentia

Nevladina organizacija „Diferencija“ ocenila je „defetističkom“ izjavu Branislava Jovanovića, direktora Direkcije za izgradnju grada i čelnika G17 plus u Nišu, kojom izražava zadovoljstvo time što je Nišu pripalo 735.000 evra za kulturu iz Nacionalnog investicionog fonda. Umesto zadovoljstva, nevladini aktivisti izražavaju ogorčenje izdvojenom sumom za niške institucije kulture, smatrajući da je reč o još jednoj potvrdi „beogradizacije Srbije“.

- Izjava gospodina Jovanovića je defetistička i fatalistička, jer poziva na zadovoljavanje mrvicama. Razumemo dužnost gospodina Jovanovića da brani centralu svoje stranke, pa bilo to i na štetu građana Niša - kaže Aleksandar Kekenj, predsednik ove organizacije, aludirajući na to da sredstva odobrava Ministarstvo finansija, na čelu sa Mlađanom Dinkićem, liderom G17 plus.

Doduše, Jovanović je pojasnio da je dobiti sredstva mnogo bolje nego ne dobiti ni dinar za kulturne institucije iz fonda, kao što je to slučaj, na primer, sa Leskovcem.

U „Diferenciji“ podsećaju da je od predviđenih 50 miliona evra za kulturne programe i institucije, Beogradu pripalo čak 40 miliona evra, odnosno 80 odsto sredstava iz fonda. Niških 735.000 evra za kulturu čine 1,2 odsto ukupne sume za kulturu iz fonda.

- Uzimajući u obzir da je od tih para samo za pokrivanje Letnje pozornice predviđeno oko 400.000 evra, dakle, više od polovine sredstava, jasno je da će ostale kulturne ustanove u Nišu dobiti vrlo skromna sredstva - podvlači Predrag Blagojević, aktivista „Diferencije“.

Blic

Pre više od pet godina izašao je članak u Politici pod naslovom “Studirati filozofiju, i to u Nišu!”. Objavljen je povodom otvaranja studijske grupe za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Očigledno je da ta vest čudno zvuči beogradskom mediju. Dopisnik Politike napravio je intervju sa gospodinom Videnovićem, tada načelnikom katedre za Filozofiju, i zaključio da bi naslov morao biti onakav kakvog ga mi danas znamo. I zaista, taj naslov savršeno odgovara i situaciji u gradu, i fakultetu, i na kraju - perspektivi novootvorene grupe.

Ako bismo želeli da napravimo interesantnu reklamu za investitore koje hoćemo da dovedemo u grad, morali bismo im kazati zašto bi trebalo da izaberu Niš a ne neku drugu lokaciju u zemlji. Šta to Niš nudi, i zašto bi iko trebalo da ulaže, živi ili ostane ovde? Pored značajnih a zapuštenih spomenika slavnoj i bogatoj istoriji grada, Niš može da ponudi još jedino jeftiniju radnu snagu u odnosu na ostatak zemlje (izuzev opština sa juga, u kojima se – uprkos tome – ne investira). To ujedno znači da je i kupovna moć stanovništva na nižem nivou od onog u drugim delovima zemlje, te nije preporučljivo otvarati trgovinsko preduzeće na ovim prostorima. Ali proizvodno bi moglo doći u obzir. Za krivicu što do toga godinama ne dolazi moramo teretiti lokalnu vlast koju je birao poštovani građanin Niša.

Šta bi moglo zainteresovati kreativnu dušu da ostane i studira ili stvara u ovom gradu? Niš nema nikakav kulturni repertoar, i time ne pokušavam da umanjim značaj Nisomnije, Džez festivala, Filmskih susreta ili nečeg drugog: to nisu kulturni događaji, i zasigurno neće zainteresovati naročito ambicioznog kreativca. Nadalje, Niš nema književno ili umetničko udruženje, nema ozbiljno pozorište, nema sajam-halu, nema bulevare - ima infrastrukturu koji je nemoguće dovesti u red narednih 20 godina (ukoliko se bude rešavalo ovim tempom), nema privlačne parkove, a i onih neprivlačnih je malo. Što je od svega gore, Niš nema inteligenciju (koja bi to stanje mogla da promeni). Tačnije rečeno, on do sada, za sve ove godine procesa padanja gradskog standarda, nije uspeo da okupi nekoliko ljudi (koji uspevaju da vide situaciju na pravi način) da bi se tome stalo na put. Nude se površna objašnjenja i analize situacije, krive se ljudi koji sa gradom nemaju veze i koji ga ne žele niti videti. Grad tako zavisi od onih koje Niš ne zanima, ali se zato – zahvaljujući lokalnim medijima – Nišlija znatno zanima za onoga momka koji je tako nezainteresovan za Niš. I ako se bude odlučio za “promene”, to će biti odluka vezana za izbore: glasati za jednog ili drugog klona beogradske politike.

Konačno, grad je u lošem stanju a to stanje ne dopire do kritičke svesti građana u njemu. Krivi su mediji jer krive sliku o razlozima za to stanje. Ali krivi su i oni intelektualci koji bi makar pojedinačno mogli da kritikuju te medije, koji vide a ništa ne čine povodom toga. Doduše, možda bi trebalo biti skeptičniji, jer možda Niš i zaista nema ljude koji se mogu nazvati političkom inteligencijom ili inteligencijom uopšte. Prisetimo se reči Milana Kangrge, zagrebačkog praksisovca: «Nije intelektualac onaj ko nije angažovan». Dakle, prethodno pitanje navodi na konstataciju da u jednom ovakvom gradu (gradu koji ćuti) nema intelektualaca.

Pa uprkos tome, postoje oni koji završavaju nekoliko fakulteta, magistriraju i doktoriraju u ovom gradu, ali ih ne zanimaju pitanja vezana za njihovu neposrednu gradsku svakodnevicu. Nećemo ulaziti duboko u razloge za tu inertnost, mada se može pretpostaviti da ne mogu biti zadovoljni što žive u Nišu i da računaju s tim da grad jednog dana napuste. To razmišljanje nalazi puno opravdanje i ne može mu se prigovoriti. Možemo pitati jedino: “Zašto ne bismo odmah počeli sa životom?” Drugim rečima: “Zašto borba ne bi bilo to za šta su me studiranje i zvanje osposobili?”

Pokušajmo da zamislimo život jednog ambicioznog mladog čoveka u ovakvom gradu: 1) Upisuje i završava gimnaziju sa odličnim uspehom. 2) Upisuje neki od niških fakulteta. 3) Završava sve u roku sa prosekom iznad devet i po. To je osam godina mladosti provedenih u Nišu kakav je gore naveden. Sa svim nedostacima, razlikom u standardu, u studentskom životu u odnosu na Centar, on je svim takvim studentima ipak bio dobar, dobar kao odskočna daska za bolji život koji je možda mogao da bude biran i življen mnogo ranije. Niko od ovih se nije bunio, želeo nešto trajno da promeni, da misli o tome da ostane u tom gradu. Pa iako su se nadali da će se jednom pobeći i pronaći život na drugom mestu, mnogi su ostali, i to tako da ništa ne čine svih godina provedenih u čekanju da se dobije zeleno svetlo za bežanje. Diploma doktora socioloških nauka okačena iznad seoske vitrine u oronuloj kući u naselju Nikola Tesla. Povratak s fakulteta liči na povratak sa njive. Sve do novog radnog časa, i tako u krug.

Želja da se ostane u Nišu i želja da se živi punim plućima – dve su želje koje se suprotstavljaju. Jedino moguće izmirenje je: Ako si ostao, ako misliš ovde živeti – bori se za to da se u njemu makar ne diše na škrge. Borba može već istog momenta početi.