Odbor SDO-a u Nišu i nevladina organizacija Differentia osuđuju nadležne na Filozofskom fakultetu u Nišu koji već više od mesec dana tolerišu plakate i nalepnice neonacističkih organizacija. Filozofski fakultet, na čelu sa dekanom Momčilom Stojkovićem, nije učinio ništa da se poruke - koje indirektno izražavaju netrpeljivost na nacionalnoj i rasnoj osnovi - uklone.

Poruke koje glase „Srbija Srbima“, „Protiv antifašizma!“, „Čuvajmo našu belu rasu“, i druge, potpisane su neonacističkim i rasno orijentisanim organizacijama „Krv i čast“ i „Nacionalni stroj“. Kako ni studentske organizacije ni nastavni kadar ovog fakulteta nisu učinili ništa da se ovakvo protivustavno delovanje na Filozofskom fakultetu spreči, niški odbor SDO-a i NVO Differentia pozivaju predstavnike medija da objavljivanjem ovog Saopštenja izvrše pritisak na nadležne organe Filozofskog fakulteta. Nedopustivo je da u jednoj pravnoj i demokratskoj državi, državni fakulteti tolerišu ovako očigledno kršenje ljudskih prava.

Imao sam (ne)sreću da mi je ćerka , kao učenica muzičke srednje škole, dobila ulazinice za "Eurosong", oličenje globalističko-imperijalističkih težnji ka nametanju novokomponovane glob-kulture, koja za cilj ima ubijanje identiteta i teritorijalnog suvereniteta… ops, greška!  ("teritorijalni suverenitet" mi se provukao iz navike)… malih naroda, a naročito onih ponosnih, samosvesnih, nebeskih, kao što smo mi, Srbi, dokazani borci protiv globalističkih težnji evropskih dušmana i anglosaksonskih zlikovaca.

Gledajući onaj galamatijas stranih špijuna, plaćenika, i ubačenih elemenata, prerušenih u pevače  , muzičare, pa bogami i novinare iz cele Evrope, shvatio sam da se radi o perfidnoj, dugo kovanoj zaveri protiv srBskog naroda, njegovih večitih težnji za slobodom, i, naravno, očuvanjem vekovnih ognjišta i našeg dragog Kosova. Shvatio sam da je pobeda naše drage Marije Šerifović nameštena samo da bi se strani posmatrači, prerušeni u stotine novinara, infiltrirali u Srbiju, u najosetljivijim momentima stvaranja nove "patriJotske vlade", ne bi li tu rovarili i buškali u ime domaćih izdajnika i plaćenika.

A šta sve tu nisam video! Od pedera, tranverstita, Jevreja, narkomana nije moglo da se prođe. Evropa je poslala svoje nakazne predstavnike da pokvare našu omladinu, dugo pažljivo odgajanu na Cecinim i Erinim pesmama, cvet naše mladosti koji je rekao NE Evropi i njenim "vrednostima".

Smirivalo me što sam pretpostavio da će brojne nacionalno svesne organizacije i partije, patriJote i rodoljubi, sprečiti tu sramotu srBskog naroda, paradu evropejstva u sred Beograda. Ali, avaj! Na moj užas, nigde momaka iz "Stormfronta" , "Familije navijača", "Garde cara Lazara", "Obraza" i ostalih naših dika i ponosa, naših branitelja i čuvara od belosvetskih probisveta i plaćenika.

Kada sam video Jevrejina da peva u sred Beograda, samo sam čekao nekog ćelavog momka, niskog čela, odlučnog pogleda, da izađe da išutira istog, i da pokaže da se Srbija neće dati cionističkim i jevrejskim lobijima koji već vladaju celim svetom. Ali… ništa.

Zatim, na moj užas, na bini su se smenjivali sve neprijatelj do neprijatelja… mnoštvo država koje su priznale Kosovsku samostalnost!!! Nisam mogao da verujem svojim očima, nigde Samardžića, Koštunice, ili bar mlađanog portparola, da im zatraži da se javno, pred mikrofonom, odreknu priznanja KiM pre nego zapevaju. Bruka i sramota se nastavljaju.

Pederi su posebna priča. Gomila šareno ofarbanih likova, vrcka buljama po našoj voljenoj "Areni", a nigde "Obrazovaca" da ih išutiraju, iskidaju bejzbol palicama, i pobiju gomna pederska. A toliko se obećavalo. Bruka jedna!

Šok je bio potpun kada sam video Holanđane, nase tradicionalne neprijatelje, kako im dozvoljavaju da igraju na sred zemlje Srbije, a da se pri tom nisu ogradili od Haga, tog kvazi-suda, koji je osnovan samo radi Srba.

Stravičan utisak su pojačavale zastave neprijateljskih zemalja, koje su sve veče vitlali neki domaći izdajnici. Tako se tu videlo i britanskih, i holandskih, i belgijskih, hrvatskih i turskih zastava. Da ti muka pripadne. Nigde plava radikalska da zavijori. Bruka!!

Očekivao sam celo veče da na binu izađu barem predstavnici Kine, Indije i Brazila, naših tradicionalnih saveznika. Nema veze što nisu evropske države, ali mi smo podjednako okrenuti i istoku i zapadu. Nema kod nas samo EU i niko više. Ali na žalost, opet razočarenje.

Elem, izašao sam, ošamućen od onolike količine Evrope. Bre, ljudi, od onoliko boja i muzike može da vam pozli. Evropa u svom najgorem izdanju, u srcu Srbije. Doduše ne na Kosovu, nego u Beogradu… Previše Evrope za jedan slobodarski, nebeski narod koji joj je rekao NE!

Da rezimiram. Naši političari, naročito Koštunica, Toma, i ostali branioci srBskog Kosova, haških heroja i protivnici evro-robstva, su morali da uslove celu manifestaciju, javnim posipanjem pepelom svih koji su priznali Kosovo, ili da bar onima koji su to uradili otkazu gostoprimstvo. Ovako, strani plaćenici u našim redovima su uspeli da Srbiju opogane evropejskim duhom. Srećom na kratko.

Sreća naša da ne idemo na EP u fudbalu, pa nećemo morati da pikamo lopte sa mrskim nam neprijateljima koji oće da nam otmu 15% teritorije. A ovo… sada i nikad više. Neće Aca dozvoliti ovakve evro-blamaže u Beogradu, dok je on glavi i odgovorni.

U svojoj bolesnoj i glupavoj, izvrnutoj (ne)svesti, koja je počela ozbiljnije da atrofira početkom devedesetih, i progresivno napreduje od tada, "naciJonalisti" su utripovali da je "narod"  i "Srbija" isključivo njihova prčija kojom samo oni smeju i imaju pravo da mašu, izvodeći taj zaključak samo iz toga što im je Slobodan Milošević svojevremeno usadio sliku krezavog, nepismenog, glupavog šabana sa šubarom i nožem u zubima, kao "pravog Srbina". I zato, pošto kada god vide svoj lik u ogledalu, i vide upravo takvog krezavog idiota, smatraju da su baš oni taj model Srbina kakav je poželjan i jedino moguć po njihovim standardima.

Elem, da razjasnim, bar što se mene tiče. Ja zaista prezirem do fizickog gađenja ovakve imbecile, ne samo zbog urođene gluposti, jer to im je od boga pa i nisu za to krivi, nego zbog bezobraznog forsiranja te iste gluposti, što već zavređuje što prezir, što batine, kada za to naiđe dobra prilika. A to, ponavljam, što oni smatraju da je napad na njih - napad na narod, to je uvreda za taj isti narod koji misle da predstavljaju samo zato što imaju trule zube i nose prljave gaće… ne svatajući da pravi Srbin odavno redovno pere zube i menja donji veš.

- YouTube video (slabiji kvalitet snimka)

Društvo mora da shvati samo sebe, izolacija nas je napravila takvima izolovanima jednima od drugih a sada još na sve to treba da smislimo dublju separaciju i uvučemo se u male samožive komore pune duševnog otpada, ako se udaljimo sto više jedni od drugih poješće nas gusti mrak. U nekim kulturnim zemljama, u svetu, postoji tolerancija i uzajamno uvažavanje, ili samo ja gajim san o tome da toga negde ima?

Kako tražiti da te neko shvati kada ti sam nećes da prihvatis ikoga ko je drugačiji od tebe ili vidi stvari drugim očima , lako je videti sebi slične i shvatiti blisku problematiku, teško je videti drugacije, male, slabe.

A ono strano odbaci i obriši, skloni iz vidokruga, očuvaj svoju zabludu da postoji samo jednostrano i na tvoj način istinito, laži sebe do kraja života, a pričaj o slobodi i gadjaj se filozofijom kao demagog opet lažuci samoga sebe, prekrstenih nogu salonski pušeci slatku cigaretu sopstvene propasti.

Ko to radi, a znam ih mnogo, licno je odgovoran za bilo koju propast, mrznju i sukob u drustvu, ko daje sebi visi znacaj, omalovazavajuci bilo koji vid suprotnog misljenja, onaj koji gleda na ljude sa visine, gazi ih na putu svog zadovoljenja, preti im da ce, ne budu li se pridrzavali ovoga ili onoga morati biti iskljuceni dajuci im na znanje da su nepoželjni ili da će biti IZBRISANI, kao da postoji neka gumica kojom jednostravno možes brisati ljude.

Tu ja vidim koren fašizma, a ne tolerancije, strah i mržnju a ne razumevanje i poštovanje.
To je baš to ponašanje koje su svi ti ljudi prezirali do juče, jer su oni bili okruzeni nerazumevanjima, svi pre ili kasnije sami postaju projekcije svoga prezira i bas sve ono sto su ikada prezirali.

Takava politika sistema mržnje i straha vas čini upravo time sto potajno mrzite,ne dajte sebi taj luksuz, gajeci u sebi mržnju, pretvoricete se u čudovišta, a posle ćete mrzeti i sebe i druge kada opet usamljeno budete shvatili sta ste postali ne gradite svoj identitet na suprotnostima i kontrastima jer na kraju postajete samo refleksije i odrazi u ogledalima ili imitacije, jer ljudske slabosti upravo tako čine ljude slabim dajući im privid moći, značaja, pripadnosti ove ili one vrste.

Čovek je sam po sebi to sto jeste, i nosi svoj lični identitet. Svako ima pravo da misli i bude uvažavan, uključen u dijalog, sazreva, menja misljenja,saznaje, da pita i da mu bude odgovoreno, pravo da pogreši, ako mu tako nesto biva uskraćivano on je osudjen na učmalost i poziciju da gleda na svet iz svoje malene, silom prilika iskrivljene komore. Dijalog mora da postoji, nekada i oštar, nekada srdzben, gnevan ali nikada preteci, neprijateljstven, arogantan.

Uključi se u dijalog i preispitaj ispravnost svojih stavova i tudjih, argumenti su tu da se nadmeću i služe i potpomazu dijalektiku a ne da stvaraju neprijatelje.

Pretnje ih zasigurno stvaraju, i daju los primer u sirem vaspitanju i kulturi odnosa, jer ce ih i oni koje ucinite svijim neprijateljima činiti to isto sto činite i vi, pretiće vama i ostalima za koje procene da nisu u pravu koliko treba, ili nisu na njihovom trenutnom nivou zrelosti ili čega vec oni uče od vas, svi nesvesno učimo jedni od drugih.

To je tipicni balkanski sindrom. Ulizuj se višem od sebe i puzi pred njim, a gazi po nižima, onima koji manje ili nedovoljno znaju. I ne mora biti Balkanac samo onaj ko živi na Balkanu već onaj koji se na taj način ponaša bilo gde u svetu.

I takav princip nije dobar gde god se on našao, unižava covečnost i inteligenciju, podstiče zverstvo i glupost.
Zato ne budite Balkanci, osim u geografskom smislu. I zato neću brisati ikoga i neću slati ultimatume i zato neću neću praviti crne liste, jer ovo je sredstvo javne komunikacije i dijaloga a ne mesto gde ćemo praviti svoje malene klanove i biti neprijatelji svima ostalima koji su, u suštini, isti kao i mi. Bolje da pričamo o tome sta osećamo i javno kazujemo svoja mišljenja, nego da se krijemo jedni od drugih, koliko god grešili ili bili u pravu.

To je moje mišljenje…a Vaše?
mvelja@sezampro.yu

Zapad: “Nacionalizam je kolektivna i pojedinačna paranoja”, na jednom mestu u drugoj knjizi Poetike kaže Danilo Kiš. Kako biste Vi opisali nacionalizam i nacionalističku svest?

Mikloš Biro: Socijalna psihologija poznaje više nivoa grupne identifikacije: vi možete biti član teniskog kluba, pripadati profesionalnom esnafu, osećati se lokal-patriotom kao građanin nekog grada ili regiona, pa sve do pripadnosti određenoj naciji ili rasi. U svim tim identifikacijama, pored sigurnosti, pripadnost grupi donosi i određeno osećanje više vrednosti, a što je grupa ekskluzivnija, to je to osećanje jače.

Ali, grupa nije samo zbir pojedinaca – ona ima sopstvenu dinamiku. Još od radova Gistava Le Bona psihologija prepoznaje moć grupe da menja ponašanje pojedinca. Jedan od najubedljivijih primera kako pojedinac može postati zao pod uticajem grupe i grupnog “zadatka”, je eksperimenat u kome su studenti, glumeći zatvorsku situaciju,  bili podeljeni na zatvorenike i čuvare i gde su “čuvari” veoma brzo, identifikujući se sa ulogom, počinjali da besomučno maltretiraju “zatvorenike” koji su do samo pre nekoliko trenutaka bili njihovi dobri drugovi!

Moć grupe da menja stavove i ponašanje pojedinca proizilazi iz percepcije njene veće efikasnosti – “zajedno smo jači”, što je jasno izraženo u fašističkim simbolima (Fascis – snop pruća koji okružuje sekiru je poznati “logo” fašizma). Eksperimenti Solomona Eša o potrebi za konformiranjem pokazuju da pojedinac ne menja svoje stavove sa svešću da su oni pogrešni, tj. da je on u pravu, a da grupa nije (ali da je “korisno” promeniti svoj stav da bi se uklopio u grupno mišljenje), već da postoji svojevrsna “internalizacija” grupnog mišljenja, tj. da dolazi do kognitivne dualizacije – do uverenja da je grupna realnost drugačija od moje lične realnosti. Zašto grupni stavovi nadvladavaju individualne? Zato što to “bekstvo od slobode”, kako ga je još davno nazvao Erih From, donosi sigurnost grupe. I, zato što investiranje u vrednosti grupe donosi osećanje više lične vrednosti. Neophodna je izuzetna lična snaga (uz finansijsku nezavisnost koja nije zanemarljiva) ili, pak, asocijalnost, da bi se pojedinac odupro magnetizmu grupe. Naravno, ako grupa nudi moralno neprihvatljive vrednosti, spremnost na prihvatanje takvih vrednosti biće u zavisnosti od stepena u kojoj je pojedinac internalizovao moralne norme i njegove spremnosti da društvena pravila podredi aktuelnim ličnim interesima. Sa druge strane, što je saglasnost između individualnih vrednosti i uverenja i ideologije koju promoviše grupa veća, to je veći stepen identifikacije pojedinca sa tom grupom.

Različiti socijalni identiteti imaju i različiti kvalitet, što ima direktne reperkusije na ponašanje grupe. Psihologija to zove “zasićenošću identitetom” (identity salience), što nije samo stepen identifikacije sa određenom grupom, već i doživljaj da postoji nekakva esencija, nekakav poseban kvalitet koji tu grupu izdvaja od drugih. Što je pripadnost grupi teže promenljiva, više vidljiva (nacije i vere se možemo i odreći, ali boju kože ne možemo promeniti) i više donosi (u psihološkom ili materijalnom pogledu), to je zasićenost identitetom veća. A, što je zasićenost veća, to je veća verovatnoća da će se dogoditi socijalna kategorizacija. Grupa se počinje doživljavati kao čvrsto definisana kategorija, sa jasno naglašenim granicama bez prelaznih oblika: postojimo “mi” koji smo značajno drugačiji od “njih”, a “oni” – to su svi ostali koji ne pripadaju našoj grupi. Sa percepcijom veće homogenosti raste i doživljaj efikasnosti i supremacije grupe. Pri tome se potreba za osećanjem više vrednosti još pojačava i “mi” smo najbolji, najlepši, najčasniji, dok su “oni” lošiji, ružniji, nečasniji. Postoje brojni socio-psihološki eksperimenti koji pokazuju da se ovaj proces odvija u slučaju podele na grupe, čak i kada je on baziran na tako bezazlenom kriterijumu kao što je preferencija slikarskog stila Pola Klea ili Vasilija Kandinskog!

Naravno da u tom mehanizmu leži srž razvoja stereotipa prema drugima, naravno da u tome leži osnov za generaliaciju po kojoj su svi pripadnici moje nacije dobri (pa je, samim tim, nemoguće da u mojoj naciji postoje ratni zločinci, na primer), dok su svi pripadnici tuđe nacije neprihvatljivi. Tako se lako stiže i do potpune dehumanizacije “drugih” koja potom olakšava zločine. Jer, ako “oni” nisu OK, ako nisu “ljudi”, zašto bi bio problem da ih potamanimo?

Pojedinci koji bi mogli pripadati grupi (naciji), ali ne prihvataju potpunu homogenizaciju su “izdajnici” i “otpadnici”, a oni “sumnjive esencije”, po pravilu moraju biti najglasniji zastupnici ideja grupe, kako bi dokazali svoju “autentičnu” pripadnost.

Mehanizam kategorizacije razjašnjava i svu iracionalnost koja je često karakteristika socijalne identifikacije, pogotovo nacionalne. Apsurdi krvi i tla kao “esencije” nacije bili su naročito uočljivi na našim prostorima. Srpski i hrvatski nacionalisti prećutkivali su medicinske podatke koji su, na primer, nedvosmisleno pokazivali da su, genetski i antropološki, Srbi iz Krajine identični svojim susedima Hrvatima, dok su Hrvati iz Slavonije mnogo bliži Srbima iz Vojvodine nego svojoj braći po naciji iz Dalmacije. Još komičniji (sa aspekta “čiste krvi”) je podatak da su bosanski muslimani (koje su srpski i hrvatski nacionalisti posprdno nazivali “Turcima”) genetski najčistiji Sloveni, budući da se nisu mešali sa Turcima (jer nisu morali).

Pored “esencije” koja je tako karakteristična za nacionalističku i rasističku kategorizaciju, homogenizaciji i pojačavanju socijalnog identiteta mogu doprineti i spoljni momenti: status, zajednička sudbina, jednake vrednosti ili zajednički cilj, ali i osećanje ugroženosti. Kada ste pripadnik manjinskog naroda i ne osećate se preterano fanatičnim pripadnikom te nacije, pa pripadnike vašeg naroda počnu diskriminisati ili proganjati, najednom ćete osetiti potrebu za podrškom i sigurnošću sopstvenog naroda. Nije, stoga, neobično da su najhomogenije baš one nacije (poput Jevreja, na primer) koje su u svojoj istoriji bile najviše proganjane. Iz istog razloga, raspirivanje straha od “neprijatelja” oduvek je bila oprobana praksa ratne i nacionalističke propagande kojom se postizala homogenizacija nacije.

Zanimljivo je da, kada do homogenizacije jednom dođe, mnogo je teže dovesti do razbijanja socijalne grupe i omekšavanja njenih granica. Ako pre nekog međuetničkog sukoba nije bilo izraženog nacionalizma u tim grupama, posle takvog sukoba će biti vidljiva plima nacionalističkih ideja, stereotipa i iracionalnih podela. Nakon secesije Eritreje od Etiopije, na primer, mlada država (koju nastanjuju pravoslavni Abisinci kao i u Etiopiji) počela je da traga za različitostima, pa čak i da veštački formira sopstveni jezik.

Zapad: Domaća javnost nacionalizam niskog intenziteta smatra zdravim. Kažu da u stavu “svoje (korene valjda) volimo, tuđe poštujemo” nema ničeg strašnog. Kakav je, u psihološkom pogledu, background takve izjave? Da li je u bilo kom smislu stav održiv?

Mikloš Biro: Pitanje mogućnosti postojanja „benignog nacionalizma“ je, pre svega teorijsko pitanje, ali je ono (naročito kod nas i naročito kod akademski obrazovanih nacionalista koji su branili „našu stvar“) takođe politizovano. Zaista, da li je nacionalizam sam po sebi suštastveno zlo? Pre nego što se upustimo u vrednosna određenja, recimo da je, sa psihološkog stanovišta, nacionalna identifikacija veoma čest oblik socijalnog identiteta i, sledstveno tome - legitimna vrednosna orijentacija. Drugo je pitanje da li on mora postati generator etničkog konflikta i izvorište nacizma. Jer, zaista, kako to da u SAD nikome ne smeta kada Irci ili Portorikanci slave svoj nacionalni praznik, sve mašući svojim (nacionalnim) zastavama, već to svi doživljavaju kao simpatični etnički kolorit i rado se pridružuju zabavi u kojoj se služe nacionalna jela?

Kako vrednosna orijentacija, bazirana na prirodnoj ljudskoj potrebi za pripadnošću sebi sličnima i poštovanju kontinuiteta sa precima, prerasta u mržnju prema drugima? Kako socijalna identifikacija sa nacijom, prolazeći kroz proces samo-kategorizacije, prerasta u ksenofobiju i fašizam koji proizvode etno-političke konflikte i genocide?

Najjednostavniji odgovor je: tako što nacionalizam postaje politički program.

Nacionalizam kao instrument politike podrazumeva izdizanje sopstvene nacije na račun dugih. Psihološki osnov takvog opredeljenja podrazumeva kompleks inferiornosti. Mehanizam pomoću koga nacionalizam nadkompenzuje osećanje inferiornosti je jednostavan – veličanjem sopstvene nacije. Proglašenjem svog naroda za “nebeski”, “izabrani”, “uber alles”; pothranjivanjem iracionalnih ideja o veličini i natprirodnoj moći i forsiranjem nenaučnog mišljenja koje takve ideje propagira. I, naravno, proglašenjem svih onih koji nama ne priznaju tu veličinu – za neprijatelje, a onih koji nisu pripadnici naše nacije – za niže vredna bića. Istorija (često falsifikovana), simboli, mitovi – veoma su pogodni instrumenti kojim se taj mehanizam pothranjuje i održava.

Nacionalizam kao instrument politike po pravilu proizvodi pretnju, jer iskazuje ekspanzionističke ili iridentističke ambicije. Izdižući i homogenizujući sopstvenu naciju on nagoveštava potcenjivanje i potčinjavanje drugih nacija; ističući ugroženost svoje, on ugrožava druge nacije. Parola kojom se nacija homogenizuje “oni nas mrze”, “oni će nas ponovo istrebljivati kao u prošlom ratu” ima snagu samoispunjavajućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy): ako nam oni prete, onda treba da se naoružamo da bismo bili spremni na odbranu. A, kada se jedna strana naoruža, onda je to otvorena pretnja drugoj, pa i ta druga počne da se naoružava i otvoreni sukob je samo pitanje trenutka kada će prva varnica kresnuti.

Dakle, pitanje odnosa “benignog” i “malignog” nacionalizma svodivo je na odnos slobode i demokratije: kao što je u demokratiji sloboda pojedinca ograničena slobodom drugog pojedinca, tako je i nacionalizam “benigan” samo dotle, dok ne počne da ugrožava osećanja i egzistenciju drugih nacija.

Nacionalno određenje, biranje nacionalnosti, ne mora da bude odraz mržnje prema drugim narodima i pripadnicima ovih. Umerenim nacionalizmom zove se ona vrsta osećanja prema sopstvenoj naciji koja ne tangira ni na koji način pripadnike drugih nacionalnosti. Problem nastaje, međutim, u nečem drugom, i on nema konkretne i neposredne veze sa sociološkim ili političkim problemom koji nacionalizam može da donese. Radi se o tom da čovek koji sebe nacionalno karakteriše ispušta da obezbedi sebi razloge za to karakterisanje. Drugim rečima, on ne bi znao da odgovori na pitanje po čemu je on Srbin a neko ko živi u Srbiji, premda su mu majka i otac živeli u Španiji ili Zairu, dakle, po čemu taj neko ne bi bio Srbin? Ili ako bi neko bio Srbin po tome što su mu roditelji bili takvi da su se izjašnjavali kao Srbi pri svakom popisu, šta je onaj koji živi u Srbiji a roditelji mu se izjašnjavaju kao Indijanci, Aboridžini, Šveđani, Vikinzi ili Maje? Ili još gore: šta je onaj koji živi u Srbiji, ne izjašnjava se kao Srbin, a roditelji mu se tako izjašnjavaju?

Sva ova pitanja svode se na jedno: Šta je to što nacionalista - a ovde mislimo na onog umerenog koji želi da se izjasni kao Srbin, a da pri tom ne vređa pripadnike drugih nacionalnosti - misli kad kaže da pripada jednoj naciji, pre nego neko drugi, koga zove pripadnikom neke druge? Kakvu vrstu različitosti priznaje ovaj umereni nacionalista, istovremeno poštujući pripadnike nekog drugog naciona? I kakva je to vrsta poštovanja? Ako nacionalist insistira na nacionalnoj različitosti u sferi poštovanja ovih razlika, nezgodno bi mu bilo kad bismo ga pitali: Kako, dragi naš sagovorniče, smete tako paušalno da drugoga obeležite kao Aboridžina, i šta pod tim podrazumevate? Isto tako, možemo ga pitati šta podrazumeva pod tim "biti Srbinom", odnosno pripadnikom one nacije koju sebi pribavlja.

Ako je osnovno obeležje nacionalne različitosti kultura, jezik i istorija jednog naroda, kako ovi tvrde, dva problema mogu da iskrsnu:

1. Šta je sa onima koji su nacionalna manjina a žive u državi koja je nacionalna - npr. u Rusiji? Da li oni i dalje nose to obeležje sopstvene nacionalnosti? Recimo, ako bi u Turskoj živeo neko ko se zove Srbinom, i njegovi roditelji živeli ovde, u kom smislu bi onaj Turčin koji ga svakodnevno sreće o ovome mislio kao o Srbinu? Šta bi tu podrazumevao? Koju različitost bi mogao da poštuje kod ovoga Srbina, koga - time što ga zove Srbinom - smatra drugačijim po nacionalnoj osnovi?

2. Mora li neko ko je potomak roditelja koji se izjašnjavaju kao Srbi da bude Srbin, ako ne usvaja ovu istoriju, ne prihvata je, ne smatra je istorijom sebe kao slobodne ličnosti? Ako ono što zovu nacionalnom kulturom odbija da prihvati kao instrument izgradnje sebe kroz život, po čemu bi trebalo još da se zove pripadnikom takve nacije? Ili bilo koje druge nacionalnosti.

Ovde sam razmatrao samo one razloge koji se tiču nepreciznosti i iracionalnosti prozivanja nekoga pod velom naciona. Priča, međutim, može da krene u drugom pravcu, koji govori o slobodnoj ličnosti, onoj koja ne uživa predrasude, i koja ne dozvoljava da se svodi niti na prezime, niti na sredinu u kojoj nastaje, niti na nacionalnost.

Aleksandar Kekenj, Differentia

Moj stav, koji možemo nazvati antisrpskim (i to mogu s ponosom da izjavim pred ljudima koji znaju da razmišljaju i ne koriste fizičku snagu da bi razrešili sukob i razliku u mišljenju), jest pre svega prosvetiteljski, usmeren na ljude koji me okružuju, na najbliže koji me zanimaju i od kojih želim da učinim ljude veće no što sada jesu. Ako moj glas čuje čitava Srbija - šta da radim - možda bi to bilo još bolje jer bih tada bio prosvetitelj većeg broja ljudi, pa možda i vaših komšija (beogradskih). A sve to, kako rekoh, jest sa ciljem da se smanji ta razlika u korist onih koji se hvale nacionalnošću (naravno, pošto je kod nas najvise onih koji se prozivaju Srbima onda se odnosim prema Srbima, da živim u Hrvatskoj i da sam Hrvat - za šta se sam ne bih nikad proglasio, kao što se ne proglašavam ni Srbinom - kritikovao bih hrvatski nacionalizam za koji držim da je sličan srpskom, a možda i veći, intenzivniji), pravoslavnom verom i sličnim kvazi-kvalitetima koji bacaju u senku prave ljudske vrednosti, građansko obrazovanje, lepo ponašanje, toleranciju i usmerenost ka stvarnim kvalitetima kojim se čovek u životu može okititi i koje može forsirati. Što sada nije tako, i što se na tome ne radi, možemo zahvaliti nacionalizmu koji ovde vlada, uz odanost pravoslavnom klerofašizmu.

A ako ćemo konkretno, sigurno da bih mogao da zamerim i istoriji drugih naroda, ali to mi nije u zadatku. Možda ako bih kritikovao čitav ljudski rod, ili kulture, pa da to ima nekog smisla. Kritikovati pojedinačne narode, a koji me se ne tiču nimalo - ne vidim nikakvog smisla u tome. Srbi imaju ne toliko sramnu prošlost koliko bolesnu, psihotičnu. Ja nisam istoričar, i mislim da je to zanimanje smešno koliko i tužno, i da bi se moglo nazvati u podnaslovu "Uvod u nacionalizam i rodoljublje", drugim rečima: "Kako od bilo kakve istorije svog naroda stvoriti časnu prošlost kojom ćemo hraniti buduća kolena".

Kad kažem da je ovaj narod u istoriji pokazao dozu ludosti, opravdaću to nekim navodima ne ulazeći dublje u potporu tih stvari, kao što ne želim da ulazim u raspravu sa braniocima Staljina Malog ako bi mi neko govorio o tome da je bilo nužno da Srbija bude bombardovana od strane NATO pakta. Dakle, najpre se nameće to da je Srbija uvek bila nemoćna da se suprotstavi onima koji su hteli da pokore ove prostore, pa uprkos tome oni koji su se nazivali Srbima kretali su u ratove znajući ishod. Aristotel bi to nazvao ludošću (i pozvao na umerenost, tj. na pitanje da li je moguće sačuvati život koji je najveća od svih vrednosti), a savremena psihologija verovatno nalazi neki suptilniji termin. Takvim ratovima (a ne diplomatijom) Velikosrbi se znaju hvaliti, pa tako znaju uzeti u usta i Lazara, koga neki od klerika nazivaju svecem. To su ljudi pesnici, i možda bismo mogli da hvalimo našu istoriju kao kulturno bogatstvo ljudi koji nisu imali zdravog razuma, koji su činili ludosti, bili na neki način kjerkegorovski raspoloženi, što drugi narodi nisu tokom istorije bili. Na sličan način bismo u tom slučaju mogli da se hvalimo Slobodanom Miloševićem da je u ratovima koje je započeo i vodio učestvovao i on sam, i – još bolje – da je u njima i on poginuo. Ludost je stvar koju bi trebalo poštovati, ali ne hvaliti se njom na onaj način kojim se danas propagatori nacionalizma hvale.

Potom, birati rat pre no pakt, čemu sam učen još u osnovnoj školi, jest možda čin veka. Doduše, shvatio sam kasnije da su taj akt izrežirali neki koji nisu predstavljali volju naroda ili vlasti, tako da se dovodi u pitanje odluka čitavog naroda. No, ako se danas ponosito navodi u udžbenicima deci da je ovaj narod takav da ne trpi fašizam (a sam uvodi staljinizam posle rata, što je vrsta fašističkog ophođenja prema sopstvenom narodu), i da će pre poginuti nego ostati u životu i čekati ishod rata vođen između većih i značajnijih sila, tada je jasno da se ta odluka svojata kao nešto vredno najdubljeg poštovanja, kao izbor vredan ponosa.

Gde god je bilo reči o stradanju, o suludom stradanju, pa tako i za vreme vladavine ovoga srpkog Staljina, nacionalnisti su nalazili da je to vredno poštovanja, divljenja.

Dalje. Kao što rekoh, posle rata koji je vođen bez razloga i bez preke potrebe Srbija može da bira (tačnije, mogla je za vreme rata, građanskog) između dve opcije: nacionalističke (četničke) i staljinističke (partizanske). Šta god izabrali - nije dobro. To je slika tadašnjeg intelektualnog nivoa zemlje. No, hajde dalje, birana je druga opcija, i prozvana komunističkom, mada se Zapad već uveliko oslobađao komunizma (tamo je nastao) kod nas je on vladao još 50 godina, i to nije bio izvorni već vulgarizovani Marks, tj. staljinizam, diktatura i jednoumlje. Na taj način je zemlja (uz ostale republike u tadašnjoj državi) bačena možda vekovima iza Zapada.

To je samo skica onog što vidim kao bolest i glupost u istoriji srpskog naroda i Srbije, tačniji da budem - u skoroj istoriji. No, kako rekoh, moj cilj nije da bezidejno vređam i udaram po tome već da "povučem na drugu stranu" ljude (ili ako hoćete – narod) u mom najbližem okruženju: da im pokažem kako se može živeti i težiti kvalitetima koji nisu vera i nacija. U Hravstkoj, Nemačkoj, Americi, neka to radi onaj ko tamo živi.

Aleksandar Kekenj, Differentia