Poznati srpski komediograf Branislav Nušić (1864 – 1938) detinjstvo je proveo u Smederevu, gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Iz tog vremena, jos uvek se prepricava anegdota, kada je kao đak, promucuran kakvim ga je Bog dao , na času srpskog jezika, dok su obrađivane narodne poslovice Nušić zbog nestašluka bio prozvan da kaže neki primer:

"Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore" hitro je odgovorio Nušić.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom ciljao na njega pa reče:
"Da čujem još jedan primer Nušiću".

"Pametnom je dovoljna i reč", mirno će Nušić.

Razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole i još s vrata će
"Da te čujem sada Nušiću".

"Nesreća nikad ne dolazi sama", hitro reče Nušić.

Kultura je oduvek predstavljala nasušnu potrebu naroda. Ona nas je održala tokom dugih vekova ropstva i omogućila da ne zaboravimo ko smo. Zadatak kulture - prenošenje iskustava - ima neprolazno veliki značaj, koji se iznova pokazao tokom burnih godina poslednje decenije dvadesetog veka. Svako zanemarivanje iskustva stečenog u prošlosti može se pokazati kobno za čitav narod. Utoliko je više razloga da kulturi i u Smederevu posvetimo najveću pažnju.

Kao stanovnik ovog lepog grada uzimam ucesca u kulturnom zivotu. Smederevo je grad istorijskih spomenika, mnogo je poznatih i velikih Srba tu rodjeno, provelo život. Njih se Smederevo seti jednom godisnje, organizujući neku malu priredbu ili tek simbolicno obeleži neki važan datum vezan za njihov život ili stvaralaštvo.
Nije bolje prošao ni BranislavNusić. Njega se Smederevci sete jednom godisnje i to samo dok traju “Nusicevi dani”, manifestacija posvecena ocu srpske komedije, a i tada je u gradu vise ljudi sa strane nego domaćina. Vecina Smederevaca ne zna kada se i gde tacno odrzavaju “Nusicevi dani” koji traju par dana i posle toga sve po starom.
Pisem ovaj tekst da podsetim svoje sugradjane na ovog coveka, na Branislava Nušića, da im kazem da treba da ga se sete svaki put kada prodju pored njegove kuce. A kuca Branislava Nusica u Smederevu, ona u kojoj je odrastao, nalazi se u centru grada. Svakodnevno mnogo ljudi prodje pored nje. Malo njih, nazalost, zna cija je to kuca. Na kuci se nalazi natpis na kome pise da je tu nekada ziveo Nusic, ali to niko ne vidi, ne cita.
Zasto bi to neko i citao, kada se u Smederevu na svakoj drugoj starijoj kuci nalazi po neki takav natpis. Da zivim u nekom drugom gradu, ili drugoj drzavi ta kuca bi bila pretvorena u muzej sa njegovim licnim stvarima , pismima, knjigama, ali ne. U tu kucu odlazimo svi, ali iz drugih razloga. Kuca je pretvorena u pekaru !!! Jedno vreme se u gradu govorilo i o tome da pekari tu nije mesto i da ce se izmestiti ili cak cela kuca srusiti. I sta ce onda biti ? Nestace nam i ono malo stvari koje nam je Nušić ostavio.
Mislim da danas u mom gradu zive ljudi, mladi, perspektivni, koji zele nesto da promene. Zele da od svog grada stvore ono sto on i zasluzuje. Nazalost ima i onih drugih, za koje je kultura samo trošak !. Zato sada imamo i mnoge primere zaboravljenih umova nase zemlje, ili naseg grada, nepoštovanje njihovog života i stvaralaštva, svega što su učinili ! Pa onda nije slučajno da nam se dogadja, sve što nam se dogadja
Mislim da je posledji trenutak da kažemo dosta! Dosta nam je nekulture, dosta nam je marifetluka i javašluka….I kako reče Nušić svome profesoru:

“Nesreća nikada ne dolazi sama“.

Imamo li snage da sprečimo javašluk i popravimo bar ono što se nalazi u našim rukama?

Nema perspektive, sve je crno i zaraslo u korov, dok će recimo Beograd, a naročito Novi Beograd doživeti pravi boom, nove fensi blokove i tržne centre, summer festivale, masu ino-gostiju po splavovima, terevenkama i raznim manifestacijama. U neki jebeni Bojnik recimo svraćaće isključivo radnici privatne grobarske regionalne komunalne službe da kupe usamljene i poluraspadnute leševe davno umrlih bolesnih, nemoćnih i marginalizovanih građana (koji i dalje uredno dobijaju pozive na glasanje i rešenja iz Poreske uprave) koji trule u polurazrušenim plesnivim objektima koji nekada behu topli domovi. Very nice. Živio progres!

1. Sprovesti decentralizaciju (fiskalnu pre svih drugih, a onda dalje, sve do svih mogućih ingerencija opština koje nisu u sukobu sa republičkim, čije se ingerencije smanjuju) i regionalizaciju Srbije (hitno), i istog momenta doneti plan i strategiju o ravnomernom regionalnom razvoju koji stupa na snagu najkasnije mesec dana donošenja akta o decentralizaciji i regionalizaciji zemlje. Time bi se odmah izašlo u susret nerazvijenim opštinama i regijama, i radilo na njihovom oporavku.

2. Da bi se sve to sprovelo, neophodno je da građani žele da im bude bolje, i, još važnije - da saznaju da im boljitak donosi upravo ovakav plan. Nažalost to trenutno nije slučaj, i još mnogo bi trebalo raditi, na medijskom planu, kako bi se građani osvestili po tom pitanju. Ogroman napor potrebno je da učine stranke koje se deklarišu kao demokratske (građanska LDP već jeste krenula u tom pravcu, dok recimo DSS uopšte ne smatram demokratskom), pošto su medijski aktivne, kao i mediji, pre svega državni javni servis i mediji koji su dobili nacionalnu frekvenciju. Medijska podrška ideji je ono bez čega nikako ova stvar ne bi mogla da dođe na dnevni red Skupštine.

Ako se taj minimum bude sproveo, Srbija ima šanse da spreči da Beograd za par godina ima 4 miliona stanovnika, Vojvodina 2, a ostatak Srbije jedva nekih milion, milion i po, što bi bilo pogubno po republiku, i još gore po građane koji žive na teritoriji Centralne Srbije.

Naravno, uz sve ovo nužno je da prođe neko vreme kako bi građani ovog dela Srbije počeli da razmišljaju i utvrdili ko bi trebalo da upravlja njihovim gradom i odlučuje o tome šta će biti kulturni program grada, šta će se graditi, kako i gde, i slično. Danas je sve to na čitavoj teritoriji Centralne Srbije u očajnom stanju, jer su na lokalima badže koje čak ne znaju ni osnove lepog ponašanja, a kamo li da vode opštinu ili grad. Njihov poziv je čoban, a ne gradonačelnik ili predsednik opštine.

Inicijativa Centra za regionalizam je svakako dobra vest, i verujem da će je podržati svi politički prosvećeni subjekti u Srbiji. Ali nerealno je očekivati da će partije u vlasti - bez obzira što se neke od njih još uvek deklarišu kao demokratske i što je decentralizacija jedan od uslova da bi se država nazvala demokratskom - na to reagovati konkretnim merama, odnosno promenom odredbi Ustava o teritorijalnom uređenju. Partijske odluke zavise od toga da li će se prosečnom građaninu Srbije dopasti određeni predlog, a budući da najveći broj ljudi negoduje na pomen decentralizacije i regionalizacije, jasan je i odgovor vladajućih partija. Zbog toga smo uvek bili pre za glasno medijsko zagovaranje decentralizacije i regionalizacije nego za kucanje na vrata vlasti. Moramo se svim mogućim sredstvima usredsrediti na atom građanskog društva, na građanina, jer jedino je on u stanju da uslovi populistički orijentisane vlastodršce.

Nezavisnost Kosova će sasvim sigurno biti praćena nacifikacijom građana, što nikako ne pogoduje procesu demokratizacije, a samim tim i decentralističkim naporima. Sa druge strane, moguće je da će aktuelna nacionalistička, centralistička vlast doći čak i do ideje da ukine autonomiju Vojvodine, pošto bi takvo rešenje moglo za nju da stoji kao alternativa regionalizaciji ostatka Srbije. I ne bi oni to pokušavali jer bi im regionalizacija bila ideološki neprihvatljiva, već opet iz razloga što bi se tako približili onom građaninu koga nisu naučili šta znači suštinski decentralizovana i regionalizovana država.

Aleksandar Kekenj, predsednik NVO Differentia
(za novosadski Dnevnik)

Vojvođani, čiji se glas čuje u dotičnom tekstu, ipak u jednom imaju pravo: Vojvodinu podeliti na pet novih regija značilo bi ukidanje njene sadašnje autonomije, a dobro bi pitanje bilo zbog čega se to čini. Hoće li te nove regije, budući manje od Vojvodine, imati status kakav sada ima Vojvodina, ili je čitava ideja u stvari praćena maskiranim pokušajem da se ukinu trenutne ingerencije Pokrajine. Manje regije iziskuju skuplju administraciju, a čini se da se time i obesmišljava uspostavljanje dvodomne skupštine koja karakteriše dobro regionalizovane države Evrope. Izgleda da je jasno da te manje regije ne bi imale ingerencije kakve propisuje EU, proverene u zapadnoevropskim zemljama, te kakve bi bile u situaciji da iznesu teret sopstvenih institucija. Iza svega, po svemu sudeći, stoji nacionalističko-centralistički aparat u Beogradu koji bi imao za cilj da se dodvori glasačima tako što će ukinuti autonomiju Vojvodine, a preostaloj teritoriji podariti neki simbolični status regija, verovatno ništa bolji od tzv. i već postojećih okruga (za kontrolu i prikupljanje sredstava sa lokala).

Zaprepašćujuće zvuči izjava Ivane Dulić-Marković, osobe koja je član stranke zadužene za ravnomerni regionalni razvoj, a koja snažno izjavljuje da su jedine dve regije, jedine dve pokrajine u Srbiji Beograd i Vojvodina, te da tako i treba da ostane, braneći trenutnu autonomnost ove potonje. Možda se gospođa Dulić pokazala i dokazala u borbi protiv fašizma i primitivizma, ali ovde je pala na testu o građanskim vrednostima jer svojim stavom afirmiše politiku centralizma i teritorijalne diskriminacije građana Srbije južno od Beograda.

Vojvođanski klub, takođe cenjeno udruženje, jednako površno i jednostrano vidi ovu očiglednu glupost serviranu od strane G17 plus i njihovih partnera u vlasti. Naime, neimenovani predstavnik tog udruženja kaže da se predlogom o podeli Vojvodine tangira multikulturalnost pokrajine, što je potpuni nonsens. Multinacionalnost i multikulturalnost jedne regije, bila ona podeljena na milion mesnih zajednica, ne može ništa ugroziti ako postoje zakoni koji definišu njihov status u državi a koji ne ugrožavaju njihova prava. Ugrožene su ingerencije jedne u Evropi priznate regije koja već godinama koristi članstvo u međunarodnim institucijama za finansiranje regija. Pokušaj ukidanja njene autonomije i svođenja na manje regije pokušaj je da se tim novim regijama dodeli status niži od aktuelnog statusa koji Vojvodina ima. I to je čitava priča. Dodajmo na kraju da Vojvođanski klub, insistirajući na istorijskoj i kulturološkoj posebnosti Vojvodine jedino budi lokalni nacionalizam, a propaganda te vrste karakteristična je za desno orijentisane partije i udruženja, i nema nikakve veze sa savremenim evropskim vrednostima.

Ovim osvrtom na komentare postaje jasnije i stanovište Diferencije o predlogu Ministarstva za ekonomiju i G17 plus, koju smo već nekoliko puta kritikovali i koja se dokazala kao jedna od onih partija koje u praksi insistiraju na daljoj centralizaciji Srbije. Predlog je, kratko rečeno, pokušaj da se regionalizacija Srbije zameni kvaziregionalizacijom, pošto bi novi regioni imali manje ingerencije od onih koje trenutno ima Vojvodina. To je za nas, a nadamo se i za sve politički svesnije subjekte u zemlji - neprihvatljivo.

NVO Differentia

Ispred udruženja koje se bez pomoći ikoga pokušava baviti problemom centralizovanog društva, koje pokušava da putem skromnih medija, uglavnom vezanih za internet prostor, dođe do građana, koja pored toga želi da ih angažuje, želim vas obavestiti da ste tekstom Svi putevi vode u Beograd, objavljenom u vašem listu 29. oktobra 2007. godine, povredili naše pravo na informaciju do koje smo došli pregledom podataka koji se mogu naći na sajtu Zavoda za statistiku Srbije, i prisvojili naše istraživanje koje se odnosi na račun prosečnih plata za period od januara do jula 2007. Pored toga još ste i naziv udruženja napisali pogrešno - Diferent umesto Differentia.

Budući da je list Blic podatke sa sajta NVO Differentia (objavljeno još 23. avgusta) preuzeo, ali ih nije potpisao, smatramo da će računica koju smo izveli biti uzeta kao proizvod istraživanja novinara Blica (Tanje Nikolić-Đaković), a ne Diferencije. Želimo da se naše malo istraživanje zaštiti i tako vrati u vlasništvo Diferencije.

Prisećam da je u vašem listu 29. oktobra gotovo čitava strana 5 bila bazirana na tim podacima i da se nigde ne pominje da je računicu sprovela NVO Differentia.

Firma u Negotinu u kojoj je Srđan N. radio godinama propala je. Svi njegovi pokušaji da pronađe novo zaposlenje tokom poslednje dve godine završili su neuspehom. Oglasi za zaposlenje na koje je nailazio odnosili su se mahom na Beograd. Konačno, ove godine je presekao. Preselio se u srpsku prestonicu gde već mesecima radi u velikoj špediterskoj kompaniji.

On je samo jedan od 400.000 ljudi koji su, prema podacima nevladine organizacije „Differentia“, u potrazi za poslom i boljim primanjima pokrenuli čitav talas interne migracije iz najnerazvijenijih krajeva Srbije ka Beogradu. Ide se zbog boljeg i unosnijeg posla, veće mogućnosti izbora, kvalitetnijeg obrazovanja, ili prosto, bolje perspektive za decu. Razlozi su različiti, ali na izvestan način i svi isti: ide se tamo gde je bolje. Istina, mnogi smatraju da se u prestonici ne živi toliko dobro koliko se u unutrašnjosti živi loše, ali kolapsi velikih industrijskih giganata poput Borskih rudnika ili kragujevačke „Zastave“ znatno su doprineli pomeranju ka Beogradu. Da li će se ikada neko od ovih ljudi vratiti u svoja rodna mesta ili će Beograd u tom begu od siromaštva biti za njih samo ruta u tranziciji ka zapadnim zemljama EU, zavisi od toga koliko će uspešno Vlada Srbije sprovesti Strategiju ravnomernog regionalnog razvoja.

Bolji Život

Kakav to plan država ima za njih? Budžetom za ovu godinu predviđeno je 100 miliona evra za ravnomerniji razvoj srpskih opština. Od te sume, iz nacionalnog investicionog plana, 80 miliona evra namenjeno je infrastrukturnim projektima u 117 opština, dok je 20 miliona evra namenjeno za program kreditiranja malih i srednjih preduzeća u 35 najugroženijih opština… Iza oporih statističkih nabrajanja kriju se izdaci za putnu mrežu, toplovode, vodovode, uglavnom za komunalne sadržaje. Oni jesu važni, ali često ne zadovoljavaju osnovne potrebe stanovništva.
- Važno je rešiti osnovna komunalna pitanja, ali da li to znači da u 21. veku treba da budem srećna i ostanem u Novoj Varoši jer će se investirati u poboljšanje elektromreže u okolnim selima? Znam da je to za te ljude važno, ali mene interesuje gde će moje dete ići u školu, kakvu će mogućnost izbora imati i šta ću kao roditelj učiniti da mu pružim šansu za bolji život - kaže Jovanka Dulović.

Osim toga, pitanje je da li će se pre no što efekti državnih projekata budu vidljivi u praksi jedna trećina Srbije preseliti u Beograd, druga u inostranstvo, a treća tavoriti iscrpljena posledicama siromaštva.
- Glavni je problem to što tih projekata nema, makar ozbiljnih i iskrenih - navodi Aleksandar Kekenj iz nevladine organizacije „Differentia“, upozoravajući na to da je velika selidba stvarnost o kojoj stranački oportunisti izbegavaju da govore.

A činjenice koje navodi idu u prilog tome. Pravo glasa 21. januara 2007. godine u Beogradu imalo je 1,6 miliona ljudi. To je broj samo punoletnih osoba, dok je prema popisu iz 2002. godine glavni grad ukupno imao toliko stanovnika. Prema slobodnoj računici, to znači da Beograd trenutno ima oko dva miliona stanovnika, te da se u glavni grad doselilo gotovo 400.000 ljudi za svega pet godina.

- Sami iskonstruišite demografsku situaciju i budućnost Srbije prema tom trendu - kaže Kekenj.

Ključ je u ekonomiji

Verica Kalanović, državni sekretar za regionalni razvoj, kaže da su regionalni dispariteti u stepenu razvijenosti opština u Srbiji najveći u Evropi i „u narednom periodu imaju tendenciju rasta“.

Konkretno, ocena nerazvijenosti opština izračunava se na osnovu dohotka po glavi stanovnika iz 2005. godine (poslednji statistički podaci), prosečnoj zaradi zaposlenih u 2006. godini, broju nezaposlenih u odnosu na broj stanovnika i smanjenju broja stanovnika od 1992. do 2001. godine.

Prema ovim karakteristikama, između ostalih, najnerazvijenije opštine su Babušnica, Bela Palanka, Bojnik, Boljevac, Bor, Bosilegrad, Bujanovac, Vladičin Han, Vlasotince, Majdanpek, Medveđa, Novi Pazar, Plandište, Preševo, Priboj, Prijepolje, Prokuplje, Rekovac, Svrljig, Sjenica, Surdulica, Trgovište, Tutin, Crna Trava…
Prema podacima Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, nezaposlenost u Beogradu je 21 odsto, a u Timočkom okrugu 41 odsto. To je i logično kada se uzme u obzir da od ukupnog godišnjeg prihoda Srbije dve trećine obezbeđuje upravo Beograd i Južnobački okrug sa sedištem u Novom Sadu. Zato i brz pogled na statistiku jasno govori da su prosečne plate u Beogradu daleko veće od onih u ostalim krajevima Srbije. Vlada je odredila budžet, ali šta treba da uradi da bi se na terenu videli konkretni efekti?

Verica Kalanović objašnjava da će ovim poslom rukovoditi Vlada na centralnom nivou preko Agencije za regionalni razvoj, čije će nadležnosti i odgovornosti biti definisane Zakonom o regionalnom razvoju. Na regionalnom nivou biće uspostavljene regionalne razvojne agencije, a na lokalnom nivou ovim pitanjima bavi se opština u skladu sa planovima o lokalnom ekonomskom razvoju.

- Stvaranje boljih uslova za život i rad u celoj Srbiji, a posebno u najugroženijim područjima je naš osnovni cilj. Prvi efekti aktivne politike na tom polju već se mogu videti. U oko 50 opština završavaju se infrastrukturni projekti, poput vodotornja u Velikom Gradištu ili kanalizacione mreže u Alibunaru. Završetak ostalih projekata na teritorijama od ukupno 102 opštine očekuje se do kraja 2008. Ti rezultati ne mogu se ignorisati. Takođe, ne može da se ne primeti značajna aktivnost na projektu ulaganja u mala i srednja preduzeća u 58 nerazvijenih opština - kaže Kalanovićeva.
Kada se steknu bolji uslovi života i rada u Kraljevu, Užicu ili Somboru, mladi i obrazovani ljudi će radije živeti u svom gradu. Ključ je u ekonomiji.

Kukaju, ali se niko ne vraća

U Beogradu se, istina, najviše zarađuje, ali i ukupni troškovi života viši su nego u unutrašnjosti. Prestonica muku muči sa prevozom, radno vreme većine firmi je do 17 ili 18 sati, što pravi dodatnu glavobolju oko dece. I u Beogradu su zabeleženi brojni stečajevi nekada moćnih firmi…

- Jeste, svi kukaju kako je ludnica, kako decu ne viđaju, kod lekara čekaju duže, u prevozu dnevno provedu i po tri sata. Znači, ne valja im, a kad ih pitam što se ne vrate, svi zaćute. Znači tamo je bolje - zaključuje Radiša Vukašinović iz Lajkovca.

Ogromne razlike u zaradama

U periodu od sedam meseci (januar-jul 2007.) stanovnik Beograda je u proseku zaradio 169.903 dinara više od zaposlenog u Beloj Palanci, 153.958 više od zaposlenog u Vladičinom Hanu i 135.100 dinara više od zaposlenog u Ivanjici.

Autor: Tanja Nikolić-Đaković, novinarka Blica

- Koliko novca je potrebno za ravnomerni regionalni razvoj?

Istina je da siromaštvo Jugoistočne i Centralne Srbije ukazuje na nedostatak novca u budžetima opština i gradova. Međutim, i kad bi novac jednokratno došao u ove krajeve, to bi još uvek bilo daleko od stanja koje zadovoljava. Srbija je od prošlog ustava, Miloševićevog, do ovog koji su doneli Vojislav Koštunica i Toma Nikolić strogo centralizovana republika. U takvoj lokali do novca dolaze lobiranjem a ne onako kako se opštine i gradovi finansiraju u Evropskoj uniji. Jednom rečju, jugoistočna Srbija ne bi trebalo da moli za nekoliko miliona evra republičkih investicija, već da se bori za ustavnu garanciju sredstava koja prikuplja na sopstvenoj teritoriji. To znači da će ravnomerni regionalni razvoj biti moguć tek pošto se Srbija decentralizuje, i tek onda ustanovi koliko je dodatno sredstava potrebno uložiti u nerazvijene krajeve kako bi se naš standard makar približio beogradskom.

Konkretnije govoreći, Niš nema niti infrastrukturu da se razvija kao grad, a da ne govorimo o stanju u manjim mestima ove fiktivne regije u kojima neke opštine imaju prosečnu platu i do osam puta nižu od one u Beogradu. Sem toga, ne može sve novac da nadomesti. To koliko je mladih pobeglo iz Niša poslednjih godina tvori daleko značajniji problem nego to što se već dve decenije ništa u tom gradu i regiji ne događa.

- Ko bi tim poslom trebalo da rukovodi?

Svaki borac za decentralizaciju iz Centralne Srbije (a malo je takvih) neretko se zapita sa kakvim pravom i kakvim backgroundom se zalaže za bolji lokal i više sredstava u njemu, ako taj isti lokal vode polupismene badže. U Nišu je poznat slučaj da se dosta novca nije znalo upotrebiti na bilo koji način, te je propao, kao da nam nije ni bio potreban, kao da ima previše tih novčanica u budžetu grada. I upravo iz tog razloga što je lokal toliko iscrpljen da više nema niti potencijala da se pronađe neko ko bi ga mogao voditi, što je svako ko je želeo da od svog života nešto napravi pobegao odavde, potrebno je ovom području pomoći sa strane, a najbolje bi bilo iz samog Beograda, i to u vidu asistencije prilikom formiranja institucija koje će moći da preuzmu ingerencije sa republičkog nivoa. Međutim, vidimo da politička elita u centru o tome stidljivo šapuće, i to samo onda kad se nalazi slučajno u nekoj zabiti Centralne Srbije.

- Kada će se videti prvi efekti ovog projekta?

Iako je Centralna Srbija čak nekoliko puta siromašnija od Beograda i Vojvodine, mislim da bi se efekti decentralizovane države u veoma kratkom roku osetili u svim opštinama. Ipak, ponavljam, ako govorimo o ideji ravnomernog regionalnog razvoja tada se podrazumevaju i dodatna ulaganja od strane države u siromašne krajeve. Međutim, mi ovde trenutno imamo prodaju magle od strane raznih ministarstava koja trube o ravnomernom regionalnom razvoju, a pri tom istraživanja prosečnih plata pokazuju da je popularno «slepo crevo» ili Centralna Srbija sa svakim navršenim mesecom u godini u sve većem zaostatku u odnosu na prestonicu. Jedino u čemu iz meseca u mesec «prednjačimo» jeste procenat nezaposlenih. Sem toga, sam čin formiranja ministarstva za ravnomerni regionalni razvoj je smešan u očima svakog ko se ovom materijom makar površno bavi, jer kako može biti i reči o ravnomernom regionalnom razvoju ako se tome suprotstavlja ustav iste države? To vam je kao kad nekoga prvo dobro istučete, a onda mu se posebno posvetite da bi stao na noge, da biste ga ponovo tukli.

Skoro dvadeset godina centralizma teško da će izbrisati nekoliko meseci ravnomerno raspoređenog novca, ali bitno je da se jednom preseče, i to što pre.

- Kako sprečiti beogradizaciju Srbije?

Ako o tome govorimo na duži rok, prvi korak je uspostaviti suštinsku decentralizaciju na svim nivoima (na fiskalnom nivou pre bilo čega drugog). Potom pokrenuti inicijativu za regionalizaciju zemlje, ne samo iz razloga što je to jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju, već zato što regionalizovana država efikasnije rešava probleme lokalnog i međulokalnog karaktera, a opštine i regije lakše dolaze do novca iz fondova Evropske unije. Ta dva uslova su platforma za sve drugo o čemu bi moglo da se govori ako je tema sprečiti odliv stanovništva iz ugroženih krajeva i poboljšati njihov standard. Bez ispunjenja ovih zahteva ambiciozniji građani shvataju poruku države da je život moguć jedino u Beogradu ili van Srbije. U unutrašnjosti ostaju samo oni koji nisu uspeli da pobegnu, koji nemaju dovoljno novca za beg, ili oni kojima ne smeta da žive kao građani drugog reda.

Taj zahvat, valja reći, ne mogu da izvedu velike političke partije jer ideja decentralizacije nije popularna kod prosečnog stanovnika Srbije, koga ovi uvek ciljaju u svojim obraćanjima. Čitavu stvar mogu izneti jedino mediji ili pojedinci i udruženja koja imaju način da ovu ideju približe ljudima u ugroženim regijama države.

- I da li će pre no što se ovi projekti sprovedu u praksu jedna trećina Srbije preseliti u beograd, druga u inostranstvo a treća umreti od posledica siromaštva?

Glavni je problem to što tih projekata nema! Nacionalni investicioni plan je prošle godine - a žalosno je što smo na to upravo mi prvi ukazali, a ne neka politička partija koja bi se makar nominalno zalagala za decentralizaciju - glasio tako da je četiri petine sredstava spremljeno za projekte u Beogradu. Ove godine situacija je nešto bolja, pa tako možemo da vidimo kako je svega šezdesetak odsto sredstava za kulturu izdvojeno za prestonicu, tako da, kako ovde u Nišu vole da kažu lokalni političari (Blic, 17. avgust 2006: Diferencija kritikuje G17 plus), i to nimalo ironično – možemo da budemo zadovoljni.

Dakle, pre svega moramo da budemo svesni, a mediji pre svih, da projekata i planova za oporavak Centralne Srbije – makar ozbiljnih i iskrenih - još uvek nema.

Mladi intelektualci nemaju vremena za gubljenje i oni će odlaziti dok ne budu primetili da im lokal nešto nudi, a da to nije jeftina provincijska kultura. Takav zahtev se ne može zadovoljiti organizacijom prosečnog muzičkog festivala od dva dana i jednim festivalom glumaca. Godišnji niški kulturni repertoar je u najboljem slučaju jednak prosečnom dnevnom kulturnom repertoaru Beograda. Pa, niko ko je iskren pred sobom neće uspeti da pobegne od te istine, a onda svakako sledi kupovina karte u jednom pravcu.

Ako bacimo pogled na kretanje i broj stanovnika prema gradovima i opštinama, videćemo da Beograd beleži neverovatan priliv i da je velika selidba stvarnost o kojoj stranački oportunisti izbegavaju da govore (još je interesantnije kad na to dodamo onu priču o beloj kugi): broj onih koji su imali pravo glasa 21. januara 2007. u Beogradu iznosio je 1,6 miliona ljudi (što je broj samo punoletnih osoba), dok je prema popisu iz 2002. godine glavni grad ukupno imao toliko stanovnika. Prema slobodnoj računici trebalo da znači da Beograd trenutno ima oko 2 miliona stanovnika, te da se u glavni grad doselilo gotovo 400 hiljada ljudi za svega 5 godina. Sami iskonstruišite demografsku situaciju i budućnost Srbije prema tom trendu.

Računar u Srbiji poseduje 34 odsto domaćinstava, 7,5 odsto više nego prethodne godine. Zastupljenost računara u domovima varira u zavisnosti od dela Srbije: u Beogradu ga ima 45,4% domaćinstava, u Vojvodini 34,4%, a najmanje ih je u centralnoj Srbiji - 26,3%.

Dnevni list Danas

Radi se o analizi prosečnih zarada za period od januara do jula 2007. godine. Podaci su stravični, i trebalo bi da čudi kako to niko do sada nije objavio. Ovde se dobro može videti koliko građani gradova i opština van Beograda izgube u malo dužem periodu, odnosno koliko se "isplati" živeti u Beogradu. Podaci su dobijeni jednostavnom analizom. Uzeta je prosečna plata grada Beograda za period od sedam meseci, tom iznosu odbijen je iznos prosečne plate u drugom mestu (opštini ili gradu) za isti period, pa je dobijeni iznos pomnožen sa brojem meseci (7). Ovo su rezultati za važnije gradove:

Za period od sedam meseci (januar – jul 2007) prosečan građanin Beograda (s obzirom na prosečnu platu) zaradio je

• (7.063 x 7) 49.440 dinara više od prosečnog građanina Subotice.
• (6.939 x 7) 48.573 dinara više od prosečnog građanina Zrenjanina.
• (9.476 x 7) 66.332 dinara više od prosečnog građanina Kikinde.
• (3.482 x 7) 24.374 dinara više od prosečnog građanina Vršca.
• (8.629 x 7) 60.403 dinara više od prosečnog građanina Sombora.
• (1.735 x 7) 12.145 dinara više od prosečnog građanina Novog Sada.
• (7.930 x 7) 55.510 dinara više od prosečnog građanina Sremske Mitrovice.
• (9.072 x 7) 63.504 dinara više od prosečnog građanina Šapca.
• (10.560 x 7) 73.920 dinara više od prosečnog građanina Kragujevca.
• (15.263 x 7) 106.841 dinara više od prosečnog građanina Loznice.
• (11.453 x 7) 80.170 dinara više od prosečnog građanina Valjeva.
• (11.738 x 7) 82.166 dinara više od prosečnog građanina Jagodine.
• (10.480 x 7) 73.360 dinara više od prosečnog građanina Negotina.
• (19.788 x 7) 138.516 dinara više od prosečnog građanina Knjaževca.
• (7.668 x 7) 53.676 dinara više od prosečnog građanina Užica.
• (19.300 x 7) 135.100 dinara više od prosečnog građanina Ivanjice.
• (15.922 x 7) 111.454 dinara više od prosečnog građanina Novog Pazara.
• (10.112 x 7) 70.781 dinara više od prosečnog građanina Kruševca.
• (10.700 x 7) 74.900 dinara više od prosečnog građanina Niša.
• (21.835 x 7) 152.845 dinara više od prosečnog građanina Svrljiga.
• (16.835 x 7) 117.845 dinara više od prosečnog građanina Kuršumlije.
• (15.480 x 7) 108.360 dinara više od prosečnog građanina Prokuplja.
• (23.129 x 7) 169.903 dinara više od prosečnog građanina Bele Palanke.
• (12.064 x 7) 84.448 dinara više od prosečnog građanina Pirota.
• (18.008 x 7) 126.056 dinara više od prosečnog građanina Vlasotinca.
• (14.729 x 7) 103.103 dinara više od prosečnog građanina Leskovca.
• (21.994 x 7) 153.958 dinara više od prosečnog građanina Vladičinog Haha.
• (12.277 x 7) 85.939 dinara više od prosečnog građanina Vranja.

Podaci o prosečnim platama za prvih sedam meseci 2007. godine uzeti su sa sajta Zavoda za statistiku Srbije (pdf fajl sa svim podacima o prosečnim zaradama).

Aleksandar Kekenj
Differentia, Niš