[ download: 1,7 mb ]

SADRŽAJ

02 Aleksandar Kekenj: Retrospektiva
04 Intervju, Marko Vidojković: Moj recept je istina
06 Rastislav Dinić: Diskriminacija nije perut
08 Dušan Maljković: Nezavisno Kosovo
11 Zoran Petakov: Od desekularizacije ka klerikalizaciji, II deo
14 Intervju, Stojan Popivoda: Lečiti elitu
15 Intervju, prof. dr Mihailo Antović: Da se pogledamo u ogledalo
17 mr Nikola Knežević: Pitanje kolektivne odgovornosti
18 Komentar, Milan Trikić: Korenje na prazničnoj trpezi
19 Da se podsetimo: Referendum za očuvanje vlasti
21 Brandophobia: Srbija je Kosovo!
22 Damir Đirlić: Umetnost je medij

Ne bih da ulazim u debatu koja se trenutno vodi izmedju Slobodana Antonića i Bojana Djurića, tim pre što za to ne ispunjavam ni najelementerniji uslov – nisam čitao LDP-ov predlog zakona o diskriminaciji. Neću se petljati u pravo. Mene ovde interesuju metafore.

Po Antoniću, “bolest” diskriminacije, u Srbiji svakako postoji – prema starima, trudnicama, Romima, ali ova se bolest ne sme lečiti previše ljutim lekovima kakav je, navodno, LDP-ov predlog zakona. “Ako imate perut”, veli Antonić, “posle takvog leka bićete oslobođeni peruti. Ali, bićete oslobođeni i kose.” Jednačina je, dakle, jasna. Ljut lek je prema peruti ono što je zakon prema diskriminaciji. A niko nije toliko lud da žrtvuje kosu samo zato da bi se ratosiljao peruti.

Perut je, kao što većina ljudi zna iz ličnog iskustva, dosadna boljka koja vas može dovesti u neprijatnu situaciju kako pred devojkama/momcima do kojih vam je stalo, tako i na poslovnim intervjuima, otmenim večerama i sličnim formalnim okupljanjima. Ali od peruti niko nikad nije umro. Štaviše, većina ljudi sa peruti sasvim lepo živi. Imaju devojke/momke (poneki čak i oba), dobre poslove, odu i na poneku finu večeru. Sve u svemu – ništa im ne fali. Naši dedovi nisu znali za “Head&Shoulders”, pa im to nije ni najmanje smetalo da vode srećne i ispunjene živote. Oni su brinuli o glavi na ramenima i krovu nad glavom a ne o koži na temenu te iste glave. Briga o temenu došla je na dnevni red tek sa egzistencijalnom lagodnošću savremenog varoškog života. Onima koji sve imaju, sve i smeta, pa čak i takva sitnica kao što je perut.

Već i sami simptomi ove boljke ukazuju na njenu beznačajnost – sitne bele pahulje, skoro bez ikakve težine. Bogomdana metafora za probleme lišene ozbiljnosti, baš kao i komarac (od koga paničari prave magarca) i dlaka (koju sitničavci nalaze u jajetu). Pošten i radišan svet ne diže buku oko ovakvih sitnica. Nek’ je toplo i lepo vreme, ko mari za komarce (i eto jedne moguće etimologije: ko-marac!); neka bude jaja na trpezi, pa makar u njih upala i poneka dlaka; nek je glava na ramenima, pa makar i perutava. Preterana gadljivost i osetljivost, baš kao i preterana briga za ličnu higijenu, svojstvene su dokonim i razmaženim varošanima i seka-persama, a ne ozbiljnim ljudima koji se rvu sa ozbiljnim problemima.

Ubedljivost čitave Antonićeve analogije a, kako ću pokazati, i celog njegovog teksta, počivaju upravo na izboru peruti kao metafore, tj. na tragi-komičnoj nesrazmeri izmedju beznačajne bolesti i opasnog leka. Metafore, medjutim, nisu i ne mogu biti proizvoljne. One mogu, baš kao i bilo koja reč, biti pogrešno ili tačno upotrebljene, prikladne ili neprikladne, precizno pogođene ili promašene. Ako je Antonićeva metafora prikladna, njegova analogija stoji. Ako je diskriminacija perut, onda je LDP-ov predlog uistinu preljut lek. Ali, diskriminacije nije perut.

Pre par godina imao sam zadovoljstvo da predajem vrednom, pametnom i višestruko talentovanom mladiću bošnjačke nacionalnosti, koji je iako rodjen u Bosni, ceo život proveo u jednoj varošici na jugu Srbije. Kao u kakvoj soc-realističkoj skasci (ili pak kapitalističkoj bajci o self-made man-u) ovaj momak iz siromašne rudarske porodice izdržava se od sopstvenog rada i radi na tome da upiše fakultet (o tome zašto ga još uvek nije upisao, biće nekoliko reči). Svaki put kad ga sretnem u gradu, srce mi se ispuni prosvetarskim ponosom – laskam sebi kako sam imam delić zasluge u tome što je od mršavog dečkića ispala takva momčina.

Pre dva meseca, moj mladi prijatelj bio je priveden u policiju zbog toga što je, naravno ne znajući, u registrovanoj prodavnici u centru grada kupio ukradeni mobilni telefon. Istog dana je, budući savršeno nevin, pušten na slobodu. Ali, ne pre nego što mu je dežurni inspektor ispsovao tursku majku. Ne pre nego što su mu službenici SUP-a rekli da se vrati odakle je došao. Ne pre nego što su mu rekli da će mu se naplatiti za Bratunac. A onda su ga pustili. Bez izvinjenja.

Pitam ga hoće li da ih tuži. Ne sme, odgovara, upravo se prijavio za državljanstvo i boji se da će tužba ugroziti ishod ovog procesa. Kadija te tuži – kadija te sudi, poslovica dobro poznata i Srbima i Bošnjacima. Čak i ako ishod suđenja bude povoljan po njega, sam proces će svakako usporiti dobijanje državljanstva, a bez državljanstva nema ni studija.

Sigurno je da me je ovaj slučaj naročito pogodio jer se tiče nekoga ko mi je blizak i drag. Možda zbog toga preuveličavam njegov značaj. Možda je u pitanju samo usamljeni slučaj, izuzetak, ne pravilo. Konačno, možda mi prijatelj i nije baš sve verno preneo. U njegovom položaju teško je biti objektivan. Možda se se stvari i nisu baš tako odigrale.

Ali evo nekih slučaja oko kojih nema dileme. Pre samo dva meseca ministar policije je krunisao medijsku hajku protiv malih verskih zajednica, izjavom da će “policija krenuti u odlučnu borbu protiv sekti (sic!), dok mu je policijski inspektor Luković tercirao licitrajući navodnim brojem pripadnika “sekti” u Srbiji. Otprilike u isto vreme, sud je jednoj mladoj ženi oduzeo pravo na brigu o sopstvenom detetu, samo zato što je ona pripadnik Jehovinih svedoka.

Evo jednog još svežijeg, i podjednako nesumnjivog primera: u “Večernjim Novostima” od 24. oktobra objavljena je sledeća vest: “Na Savetu roditelja Osnovne škole "22. oktobar" u Surčinu, roditelji đaka tražili su da se učenici romske nacionalnosti izdvoje u posebna odeljenja. Školu pohađa 650 učenika, a 30 odsto od njih su Romi. Roditelji najviše primedbi imaju na higijenske navike mališana, a takođe, smatraju da učitelji suviše vremena izgube da bi objasnili lekcije ovoj deci.”

Nema razloga da se sumnja u verodostojnost ove informacije. Nije u pitanju ni usamljeni slučaj, jer nije u pitanju ni samo jedan čovek. U pitanju je veća grupa ljudi. Ne marginalaca, ne ekstremista, ne skinhedsa, nego – roditelja, sasvim prosečnih građana Srbije. Ti ljudi, naše komšije, kolege, možda i prijatelji, odlučili su da u jednu državnu školu uvedu segregaciju, poput one koja je pre više od pedeset godina postojala na jugu SAD. Ta činjenica je, već sama po sebi, zastrašujuća. Još više, međutim, zabrinjava to što preko 60 od 112 komentara na ovu vest, podržava ovaj apel Saveta roditelja. Komentatori uglavnom tvrde da nisu rasisti, ali da je opšte poznato da su romska deca prljava i slabijih mentalnih sposobnosti od „naše”. (Evo jednog tipičnog primera, komentara pod nikom „Dušan” [gramatičke greške nisam ispravljao]: „Nekada sam bio djak. Sada sam roditelj. Moje dete je svedok necega u sta sam se i sam davno uverio. Za ogromnu vecinu decu roma sadasnji nastavni program je pretezak i nemoguce je da ga prate. Ako bi nastava isla tempom koji oni mogu da prate, nasa dece bi ostala pretezno neobrazovana i zaostala. Resenje je u vecem broju specijalnih skola u koja bi bila upisana ova deca. Koristi bi bila vise struka i obostrana. Ne bi bilo medjunacionalnih ekcesa, nebi bilo prenosenja zaraznih bolesti na nasu decu, ne bi bilo ometanja dece u nastavi, nebi bilo kradja, prosenja, opste licne i imovinske nesigurnosti.”)

Ne, profesore Antoniću, diskriminacija nije perut. Ona je teška, opasna, a neretko, i smrtonosna bolest koja razjeda samo tkivo jednog društva. Ona nije bezačajna i njeno lečenje nije pitanje luksuza i dokolice, već pitanje opstanka. Kako fizičkog, za pripadnike diskriminisanih grupa, tako i moralnog, za pripadnike većinske grupe. Zbog nje se, kao što ste i sami primteili, može izgubiti i hrana na stolu i krov nad glavom, a bogami i glava sa ramena.

Dugotrajna diskriminacija podriva samopoštovanje pojedinaca i grupa koji su joj izloženi i, što je podjednako važno, podriva njihovu veru u pravnu državu i vladavinu zakona. U „najboljem” slučaju ona proizvodi politički otuđene, frustrirane i apatične građane, nezainteresovane za državu u kojoj žive i njene institucije; u najgorem, ona proizvodi građane kivne (s pravom) na državu u kojoj žive i aktivno angažovane u borbi protiv nje i njenih institucija. Kako u praksi izgleda prvi slučaj, vidimo na primeru romske manjine u Srbiji. Kako izgleda drugi, videli smo na primeru albanske manjine na Kosovu. Diskriminacija jeste bolest, ali nije perut. Njene posledice nisu lake i lepršave, niti se daju lako otresti. One su trajne i iznutra izjedaju političku zajednicu. Medicinska metafora koja bi diskriminaciji najbolje pristajala jeste rak: zdrave ćelije jednog organizma ona pretvara u maligne. A rak se, gospodine Antoniću, ne leči „Head&Shoulders” šamponom, već nekim znatno radikalnijim metodama. Jedna od njih, hemo-terapija, ima mnoge neprijatne nus-pojave, recimo – opadanje kose. Nema, medjutim, ničeg čudnog u spremnosti pacijenta da žrtuje kosu kako bi spasao život, zar ne?

Pritom, kao i za svako uspešno ozdravljenje, neophodan (ali svakako ne i dovoljan) uslov za uspeh anti-diskriminacionih mera jeste pacijentova želja i volja za izlečenjem. Ja sam ubeđen da Srbija ovu volju poseduje: preostalih 50 od onih 112 komentatora iz „Večernjih novosti”, prokomentarisalo je uvodjenje segregacije u beogradsku školu kao nedopustivu i rasističku meru. Viša instanca vratila je dete mladoj pripadici Jehovinih svedoka. Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje Vojvodine, započeo je projekat inkluzije romskih učenika u srednjim školama u Vojvodini. Volja postoji, ona prosto nije dovoljna.

Naravno, ni za najteže bolesti nisu svi lekovi odgovarajući. Moguće je da je LDP-ov predlog upravo jedan takav lek. Ako je tako, izvolite – predložite bolji. Ali jedno je sigurno, kakav god bio, uspešan lek će svakako morati da bude ljut. Na ljutu ranu, ljuta trava.

I još nešto. Kažete u svom tekstu da je: „Jedna od prvih stvari koja se nauči u školi jeste da se slaba ocena dobija za neznanje, a ne zato što vas nastavnici mrze.” Ali, šta ako vas nastavnici stvarno mrze? Ocenjivanje po zasluzi počinje tek tamo gde diskriminacija prestaje, gde smo sigurni da diskriminacija prestaje. Zato nam je zakon prekopotreban.

Rastislav Dinić (Budimpešta)

Zapad: Koliko i u kom smislu je nezavisnost Kosova bitna za Srbiju?

Mihailo Antović: Ako na trenutak zaboravimo istorijske argumente (inače jake na obe strane), možemo izdvojiti makar četiri nivoa na kojima je to pitanje relevantno za našu trenutnu situaciju: egzistencijalni, emotivni, politički, moralni.

U egzistencijalnom smislu – a osećam obavezu da o tome najpre nešto progovorim jer prosto nisam sa Kosova i nezavisnost me na taj, najdirektniji, način lično ne pogađa – akt proglašenja samostalnosti doneće dodatne probleme u ionako nemogućim uslovima pod kojima većina „ne-Albanaca“ tamo živi. Pre svega se to tiče stanovništva na jugu koje, kako čujem, nema ni elementarnih uslova za normalan život. Naša država ima obavezu da izađe sa jasnim stavom u odnosu na te ljude: da li im se sprema selidba na sever Kosova, ili u centralnu Srbiju, ili ćemo učiniti nešto da ih zaštitimo tamo gde se sada nalaze. Ako je naš cilj ovo poslednje, a duboko verujem da treba da bude, onda politika inaćenja sa međunarodnim faktorima na Kosovu, po meni, nije naročito pametno rešenje. Možda će nam na nekom infantilnom nivou i biti lakše zato što smo „osvojili“ koji kilometar pruge, odbili da nadalje učestvujemo u policijskim snagama ili naredili sveštenstvu i vernicima da ne komuniciraju ni sa jednim predstavnikom evropske misije, no treba da malo razmislimo kolika je racionalna korist od takvih poteza. Ja mislim gotovo nikakva. Tu već počinje ogroman emotivni problem koji je proglašenje nezavisnosti izazvalo, a i on ima više razina: najpre, sam produženi raspad Jugoslavije, koji traje, setimo se, već dvadeset godina, stvara neprestanu emocionalnu tenziju naročito za Srbiju i njeno stanovništvo. Po pitanju Kosova, tu je tenzija kudikamo najveća, budući da je na delu vekovna manipulacija mitovima, a, u skorije vreme, i strašna dvadesetogodišnja (koliko ja pamtim) propaganda. Sećam se da su se albanska deca „razboljevala“ jer ih srpski vodovodi „truju“, a srpska deca, još od nekih kasnih osamdesetih, upozoravala da ne jedu pecivo iz „albanskih“ pekara jer „oni“ stavljaju „staklo u burek“. U takvom miljeu, ozbiljnog pomirenja ne može da bude. Nekako verujem da kada konačno budemo u stanju da vidimo i dobre strane kod onih drugih, proces pomirenja može da započne. Setimo se da Srbi mogu da praštaju, budu dobronamerni, gostoljubivi i široke ruke, kao i da su Albanci pouzdani poslovni partneri, često velikodušni, a da, kao prijatelji, drže reč. Možda odatle treba početi. Politički, treba mnogo da se uozbiljimo. Niko nas ne tera da priznamo nezavisnost, a sasvim je u redu i da tražimo saveznike po svetu koji će nas podržati u takvom stavu, dok sve to ne pređe u iracionalne vode, kao oko prodaje NIS-a. No, život u međuvremenu ne sme da stane. Evropa, ekonomski napredak, uozbiljavanje kulturne i obrazovne politike, sve to mora da se nastavi. Što se Kosova tiče, vidim tri moguća rešenja: (1) negiranje nezavisnosti, po principu „celo Kosovo je naše“, što znači višedecenijsku/vekovnu borbu sa neizvesnim ishodom i menjanje nas samih u pogledu, recimo, činjenice da onda treba vrlo ozbiljno i iskreno  da prihvatimo dvonacionalnu i dvojezičnu državu, gde predsednik Vlade jednom može da se zove Fatmir; ovo znači i tihi konflikt tipa Izraela i Palestine na neodređeni rok; (2) podelu Kosova, što može da nam „sačuva deo obraza“, obezbedi nekakvu malu teritorijalnu i istorijsku kompenzaciju,  ali i zacementira bilo kakvu mogućnost srpsko-albanskog pomirenja, napravi ozbiljan problem sa Srbima južno od Ibra, kao i Albancima sa juga Srbije, o regionu da ne pričamo; (3) priznavanje nezavisnosti, kao pragmatičan potez za koji će se jednoga dana, možda, dobiti ozbiljna međunarodno-politička kompenzacija, uz čvrste garancije za građane koji nisu Albanci, zaštitu kulturno-istorijskih dobara, visok stepen lokalne samouprave i autonomije za crkvu, specijalne veze sa Srbijom, te postepeno faktičko ukidanje granica između te dve i svih ostalih balkanskih državica, sa ulaskom u Evropsku uniju. Ovde je nuspojava ostajanje Srbije na gubitničkoj poziciji, a Albanaca na dobitničkoj, što takođe može da znači zamrznuti konflikt koji će jednom ponovo da bukne.

Ne bih da proričem za šta će neka buduća srpska politička elita da se opredeli. Ono što ostaje kao moralni zadatak za sve nas, u svakom slučaju, jeste da se pogledamo u ogledalo, razmislimo gde smo grešili i zapitamo se šta smo to učinili u poslednjih dvadesetak godina da svi žele da pobegnu od nas. Nakon toga, treba da se okrenemo budućnosti, da prestanemo da razmišljamo u okviru jednog mandata, dekade, mladosti, ili čak i života, već da počnemo da se brinemo i o generacijama koje dolaze iza nas, da dugoročno radimo na razvoju Srbije, da ona ponovo postane jaka, poštovana, bogata i kulturna zemlja. Tada i samo tada će svi želeti da budu sa nama, a mi ćemo biti ti koji će razmišljati da li i u kojoj formi želimo nekakvo ujedinjenje sa susednim narodima. Ali, to je posao za čitav 21. vek, a još ga nismo ni započeli.

Zapad: Kako ocenjujete proteste studenata i gradjana u Nisu i Srbiji posle 17. februara?

Mihailo Antović: Pomenuo sam  produženi emocionalni stres kao jednu od posledica raspada Jugoslavije. Bojim se da ćemo njegove dugoročne efekte tek početi stvarno da osećamo, a to vidim u besu i razbuktalnom nacionalizmu mlađih generacija. Niko ne poriče pravo ljudima da protestuju povodom nezavisnosti, mislim da to treba da se radi, i u tom smislu je organizovana podrška studenata, na primer, kolegama iz Mitrovice sasvim u redu. No, povremeni destruktivni izlivi brinu. Ne treba se zavaravati da je ponašanje pojedinih mladih ljudi samo posledica rada „službi“ koje ih huškaju. Ne sumnjam da ima i toga, medijska podloga postoji, predstavnici vlasti su ponekad blagonakloni, a situacija i objektivno ide na ruku ekstremizmu, jer sve to tretiranje Srbije kao «gubitnice koja mora da plati ceo račun» predstavlja jako lošu politiku, pre svega Evropske unije.  Bojim se, ipak, da srdžba ima i autentičnu dimenziju. Stasala je jedna nova generacija mladih koji su prve vrednosti sticali tokom burnih devedesetih, jako malo putovali, gledali lagani ekonomski pad svojih roditelja, haos u državi i pre i posle 2000… Jedini lek za ovakav problem je dugoročan rad sa njima: kako država jača, ona ne sme da ih izoluje, već treba da ih edukuje, kroz medije i obrazovni sistem, da im ponudi ekonomsku perspektivu, da im omogući da povremeno otputuju u inostranstvo i upoznaju kolege iz Evrope i sveta. Tako se uvek podstiče kreativnost i suzbija ekstremizam, ali je posao, još jednom, dugoročan.

Zapad: Šta bi novo trebalo da donesu lokalni, a sta parlamentarni izbori?

Mihailo Antović: Nadam se, mnogo više ozbiljnosti. Teško je reći koliko je to realistično. Lokalni izbori su uvek važni, u Nišu, čini mi se, najvažniji od 1996. Lokalna politička elita se u poslednjih nekoliko godina strašno obrukala, nijedna koalicija nije potrajala, problemi se nagomilavaju, naš grad je potpuno marginalizovan. Svako od nas ima poneki primer šta ne funkcioniše na lokalnom nivou: razrovane ulice, nepostojanje bioskopa (!), sramotna situacija u vezi sa niškim aerodromom. U tom smislu, lokalni izbori bi morali da iznedre jednu malo ozbiljniju ekipu ljudi koja će voditi Niš u narednih nekoliko godina i vratiti mu pravi epitet “grada”, koji on i zaslužuje i, siguran sam, može objektivno da iznese.

Parlamentarni izbori su, po ko zna koji put, istorijski. Čini mi se da će oni doneti preko potrebno ideološko razgraničenje, tj. podelu na dva jasna bloka, gde će biračima biti sasvim jasno o čemu to donose odluku. Lično verujem u tesnu pobedu šarolike proevropske opcije i nešto brži put ka Evropskoj uniji u narednim godinama. Naravno, i suprotan ishod ne treba shvatiti kao katastrofu – i on bi mogao da bude koristan i/ili poučan na duži rok. Ponavljam, možda je to samo moja želja, ali smatram realnijom pobedu jasno proevropske opcije.

Zapad: Da li univerzitetski profesor treba da bude politicki angazovan, i ako treba - na koji nacin?

Mihailo Antović: I ovde se radi o dva nivoa. U širem smislu, da: društvena kriza obavezuje univerzitetske radnike na angažman, što smo videli 1996, 2000, a vidimo i ovih dana. Šira komunikacija sa studentima od gole nastave, učešće na tribinama, konferencijama, pojavljivanje u medijima, aktivnost u trećem sektoru su, po meni, u redu. Naravno da nema ničeg lošeg ni u direktnom partijskom angažmanu (ako neće univerzitetska elita, ko će?), ali to je kod nas, nažalost, praćeno povremenim problemima na samom univerzitetu, gde, kao i u mnogim oblastima, partijska pripadnost ponekad ima većeg uticaja nego što bi trebalo. U tom smislu, tek kada se univerzitet, kao i sve druge društvene institucije, oslobodi tog “višepartijskog sindroma”, i direktno političko angažovanje će biti normalnije i prirodnije, na dobrobit kako samog univerziteta tako i društva.

Zapad: Koštunica je raspisao parlamentarne izbore najverovatnije sa namerom da opravda stvaranje nove vladajuće koalicije DSS-NS-SPS-SRS. U šta će se Srbija pretvoriti i ko će sve biti odgovoran za takav politički i civilizacijski krah?

Marko Vidojković: Ne bih rekao da je Koštunica "kriv" za vanredne parlamentarne izbore. Pre bih rekao da je sateran u ćošak, najpre vanrednim predsedničkim izborima, zatim njihovim rezultatom, a na kraju i izvlačenjem Demokratske stranke iz kosovske mitologije. DS se lukavo šljamčila uz kosovsku priču, ojačavši do te mere da postane dominantna stranka u vladi i stranka čiji je predsednik istovremeno i predsednik države. Mislim da je došlo vreme da se stvari rasčiste, a u ovom trenutku stratešku prednost svakako ima Demoksratska stranka, koja može, uz pomoć G17+ da manipuliše makroekonomskim kretanjima u predizborne svrhe.

Kosovski mit definitivno je iscrpljen sramnim događanjem naroda u Beogradu, 21. februara. Rekao bih da će, ukoliko dođe do rapidnog pada dinara ili povećanja kamata na kredite, prosečan birač ipak izabrati život umesto mita. Kapiram da je to upravo ono na šta ide, pre svega DS, a sa njima i G17+. Ostaje naravno da se vidi ko će s kim u koaliciju do kraja predizbornog procesa, a čini se da je Tadićeva ideja da ukloni i DSS i LDP sa političke scene. Sa DSS će ići malo teže posle stvaranja predizborne narodnjačke koalicije sa NS, a LDP će bez Čanka imati velikih problema da pređe cenzus, uoliko izlaznost bude kao u drugom krugu predsedničkih izbora, a oni dobiju svojih 200.000 glasova. Ovakav brutalan politički obračun u vreme kad se zemlja nalazi na evropskoj prekretnici ima opravdanja samo ako DS računa na preko 50% glasova, a nisam baš siguran da je to moguće. Moraće dobro da zaplaše narod u predizbornoj kampanji. Što se LDP tiče, neka vrsta bizarne koalicije sa Vukom Drašklovićem, uz pretpostavku da će se Čanak ipak opredeliti za ulazak u parlament sa Jovanovićem a ne sa Tadićem, nosi nadu za ulazak u parlament. Samostalno, a sa DS i G17 u koaliciji s druge strane, šanse im rapidno opadaju. Naravno, sve ovo je odvratno, imajući u vidu da je svako normalan sanjao o izlasku svih proevropskih stranaka u jednoj koloni ovog puta. S druge strane "vlada nacionalnog jedinstva", stari Koštuničin san, između DSS-NS-SRS i SPS je više nego izgledna, ukoliko budu imali većinu u parlamentu, što se, budimo realni, najverovatnije ipak neće desiti, ne posle Tadićeve pobede na predsedničkim izborima.

Zapad: Kako doživljavaš politiku onih koji izgovaraju frazu "Sa Kosovom u Evropsku uniju"?

Marko Vidojković: To je naravno besmislica. Kosovo je savršen izgovor za držanje zemlje u izolaciji, kako bi Koštuničini i Ilićevi tajkuni nastavili da divljaju po zemlji. Bilo kakvo odsustvo kontrole spolja građanima Srbije će uvek da donosi bedu, a kriminalcima još više moći i novca. Kad si već dve godine lupetao o Kosovu kao o glavnom državnom problemu, nema razloga da to ne zloupotrebljavaš i dalje. Najnovija replika na ovu besmislicu, očigledno lukavo čuvana za ove parlamentarne izbore, o tome kako će Srbija lakše da kontroliše Kosovo ako pre njega uđe u Evropsu Uniju, čini se pije vodu kod birača, samo mora da se ponavlja milijardu puta, što Jeremiću i ostalim udarnim iglama DS-a svakako ne?e predstavljati problem.

Zapad: Koji su stvarni problemi Srbije (pošto se poskidaju sva "strašila")?

Marko Vidojković: Srbija ima samo jedan jedini problem, a to je što još uvek nije kandidat za ulazak u EU. Postoje zemlje EU u kojima ljudi žive bednije nego građani Srbije, postoje zemlje EU koje nemaju nijedan autoput, ali jasno je da ova siva zona donosi slatke pare, kako domaćim, tako i dripcima iz inostranstva. Najgori zločin koji je Evropska Unija učinila prema građanima Srbije je sedamnaestogodišnje držanje u getu. Sve bi bilo drugačije kada bi ljudi pouzdano mogli da znaju kako izgleda svet i izvan ovih granica. U toj stvari ne mogu da krivim samo domaću vlast, jasno je da najveći deo odgovornosti za krizu u Srbiji i nedostatak evropske svesti njenih građana snosi upravo Evropska Unija i njen višegodišnji rigidni vizni režim.

Zapad: Sve su češće diskusije o tome na koji način bi se trebalo boriti za građansko društvo. Srbijanka Turajlić pre nekoliko meseci u Peščaniku kaže kako je ton građanskih medija pregrub za osetljivo uho gladnih ljudi nacionalističke (narodnjačke, radikalske) orijentacije, da bi te ljude trebalo najpre nahraniti. Jedino nije jasno kako to učiniti ako Srbija ne promeni politički kurs. I tu imamo krug. Kako vidiš rešenje tog problema?

Marko Vidojković: Naravno, od nevladinih organizacija, medija i savesnih pojedinaca ne zavisi ništa. Glavne poluge ove trome zemlje vuku njeni tromi i pokvareni političari, a svi na našoj sceni su, bez izuzetka, takvi, ne računajući pokojnog premijera Đinđića. Iluzija da su NVO, mediji i pojedinci mnogo bitni nas unazađuje isto koliko i zaslepljenost ljudi koji veruju kako je Kosovo i dalje srpsko. Pristajanje da gledaš sebe kao na nekog vojnika za Evropu, samo će da podgreva tihi građanski rat u koji su nas gurnuli naši političari, a koji, u krajnjoj instanci, najviše odgovara opet samo tajkunima. Čini mi se da na našoj javnoj sceni ima puno ljudi koji ne bi znali šta će sa sobom ako sutra odjednom ne bi bilo nekog Miloševića-Koštunice-Nikolića protiv koga će da se bore. To su univerzalni borci za demokratiju, s nekom vrstom vijetnamskog sindroma i nesposobnosti da se vrate svojim izvornim profesijama, kad se jednom sve ovo završi. Takvo ponašanje samo produžava agoniju. Ja jedva čekam da počnem da govorim isključivo o svojim knjigama i književnosti i drugim, mnogo životnijim stvarima od buđavog Koštunice, sujetnih Tadića i Jovanovića, podivljalog Vučića i sličnih srpskih nesreća.

Zapad: Tvoji tekstovi su uglavnom oštri i neprijatni prosečnom srpskom čitaocu. Smatraš li da takva retorika menja one koji nisu na tvojoj političkoj strani? Želiš li da nekoga promeniš, nečemu naučiš?

Marko Vidojković: Moji politički tekstovi postoje ili zbog honorara koje za njih dobijam, ili zbog ličnog pražnjenja koje osećam pišući ih, najčešće su oba razloga tu. Vrlo dobro znam da su oni namenjeni istomišljenicima, da nikoga ne mogu da promene, da zaslepljenog mogu samo dodatno da iznerviraju, ali ja ne osećam nikakvu vrstu slabosti prema čitaocima, a kamoli odgovornosti da moram da pazim šta i kako saopštavam. Jedini moj recept je istina.

Zapad: Smatrate li Srbiju zdravom državom?

Stojan Popivoda: Svakodnevno se uveravam u činjenicu koliko je Srbija kao država devastirana. Prosto se čudim kako još uvek nekako funkcioniše. Tu se slažem sa vama da je Srbija država čije je telo zakržljalo ili ga je napao neki gadan tumor. Država je postala glavna kočnica razvoja i prosperiteta, pa i opstanka njenih građana. Država je neprijatelj i zato je potrebno promeniti je u ako ne prijateljsku ono bar neutralnu silu. Država je instrumentalizovana od strane protivnarodnih interesa. Tajkuni, političari, organizovani kriminal. To je sveto trojstvo naše nesreće.

Zapad: U čemu se ne slažemo, g. Popivoda? Oko problema bele kuge? Mi smatramo takve diskurse odličnim paravanom za populizme i demagošku politiku, a vi borbu protiv bele kuge vidite kao izgradnju budućnosti nacije (na brojnosti).

Stojan Popivoda: O beloj kugi sam već uglavnom sve rekao. To je stvar koja se tiče svih nas jer prosto kada budemo bili matori neće biti nekog ko će raditi i stvarati dohodak iz kojeg će se finansirati naše penzije. Ako je rešenje da uvezemo Kineze onda hajde već da počnemo masovno da ih uvozimo a mi lagano da učimo kineski jer kad budemo matori sve će pisati na kineskom. Dobro, preterujem, ali ovo je mala ilustracija praktičnosti mog stava. Prosta reprodukcija stanovništva je ideal svake države. Ne valja ni demografska eksplozija niti depopulacija. Neku sredinu smatram idealnom. A to što razni koriste argument depopulacije ne znači da taj fenomen ne postoji niti da je nebitan.

Zapad: Pa, čekajte, gospodine Popivoda! Kako to sada kažete "prosta reprodukcija je ideal svake države", a onda kažete kako se ne slažemo? Vi ste, čini se, govorili kako je potrebno da se radi na "eksploziji nataliteta".

Stojan Popivoda: U okvirima aktuelnog nivoa reprodukcije stanovništva, iskorak ka prostoj reprodukciji je poput eksplozije nataliteta jer podrazumeva skok fertiliteta sa aktuelnih oko 1,5 na 2,1 dete po ženi.

Zapad: U čemu se još razilazimo? Vi tvrdite da je tandem Kandić-Kovačević-Dereta-Biserko i ostalo što na ovo liči - sve izdajnik do izdajnika, uglavnom iz razloga što žele da zarade na srpskoj patnji? Je li tako? Ne slažete se sa politikom građanskog osvešćenja, suočavanja s prošlošću i denacifikacijom? U čemu se još ne slažemo i kakav bi bio vaš plan i program jedne države ako ne ovo suštinsko lečenje - denacifikacija (sa decentralizacijom)?

Stojan Popivoda: Navedene ličnosti imaju kontraproduktivan efekat u javnosti. Nemaju balans. Ne smatram ih intelektualcima nego pamfletistima. Takvi obično nisu prosvetitelji.

Zatim, građansko osvešćenje, denacifikacija… Građansko osvešćenje vidim kao podizanje svesti o pravima građana a ne nešto drugo. Denacifikacija je loš termin, kao što sam već jednom istakao, jer prejudicira postojanje nacizma i nacista. Zna se ko su, kada i gde bili nacisti. Nije nam u interesu takva (samo)identifikacija. Ja stvari posmatram praktično i pragmatično a vi pokušavate da iznesete moralni stav, što je jedna duboka bara. Suštinsko lečenje države i naroda počinje od lečenja elite. Reforme se uvek sprovode odozgo ka dole a ne obrnutim redom. Ako se reformiše par hiljada vodećih glava na svim planovima, lako će se tom prestrojavanju prikloniti tihi milioni. Problem je što mi imamo konflikt unutar tog odlučujućeg kontingenta, ali taj konflikt je zasnovan na jednom perverznom konsenzusu zarad njihovog opstanka u miljeu koji su stvorili. Oni ne bi ništa da menjaju kod sebe, a vi drugi morate da trpite, prilagođavate se i pokazujete višu svest te fleksibilnost - bez prebijene pare u džepu. How yes no. Ne bih da zvučim kao marksista ili materijalista, ali koren svakolikog ozdravljenja je ekonomsko ozdravljenje. Prvo baza pa nadgradnja. Vi insistirate na ozdravljenju nadgradnje, na ozdravljenju svesti. Metodološki neispravno. Prvo da ozdravimo ekonomske odnose pa onda sve šta ide uz to. Nemačka se prvo razvila pa je onda postala denacifikovana.

Konačno, što se tiče našeg neslaganja, ja nisam ljubitelj niti podržavam politiku američkog establišmenta jer je smatram hegemonskom i štetnom po sveukupne političke, kulturne i ekonomske odnose u svetu a Evropi zameram na njenoj slabosti da deluje suvereno. Ja sam za tzv multipolarni svet, za neku dogovornu i konsensualnu globalizaciju a ne za diktat jedne strane.

Zapad: Dakle, cilj je isti. Jedina razlika je u tome što se mi zalažemo za denacifikaciju "odozdo", kao što smo i za decentralizaciju "odozdo" (ako građani ne shvataju zašto je dobro decentralizovati i regionalizovati državu – neka žive diskriminisani od strane Centra; ali je zato naš cilj da delujemo osvešćujuće na građane). Elita nema nikakvu potrebu za promenom politike ukoliko nema građanskog osvešćenja. Jedini garant slobode građana je njihovo opamećivanje i osvešćenje. Sve ostalo daje mnogo prostora za manipulaciju i instrumentalizaciju političkih prilika.

Stojan Popivoda: Dakle elita jeste problem, jer ako elita ne vidi zašto bi se ona menjala i zašto bi uopšte menjala nešto i radila na podizanju svesti građana, znači da ta elita nije ništa bolja te da je elita samo silom sopstvenog položaja u društvu a ne zbog nekih drugih kvaliteta. Rečju, naša elita je represivna i autoritarna te su protiv nje opravdani revolucionarni akti. Međutim, prosto zjapi velika praznina tj nedostatak političkog samoorganizovanja masa. Narod prosto nema lidere a svako ko se, kako kažeš - osvesti, gledaće da ode odavde ili da se prilagodi. Mada, nije da nema mnogo svesnih, ali proces atomizacije srpskog društva, da ne kažem anarhizacije, je dobrano odmakao. Uostalom, kako očekuješ da se narod osvesti i bude kolektivno odgovoran? To se nikada nije desilo. Oduvek je u pozadini političkih obrta stajala neka politička organizacija.

Zapad: Kažete da, za razliku od nas, niste ljubitelj američke administracije. Ne podržavamo ni mi aktuelnu američku administraciju, ali - za razliku od vas – time ne bismo hteli da se bavimo jer se udaljavamo od samokritičnog stava koji je Srbiji danas potrebniji više nego ikad. I, možda još važnije: te priče se po pravilu nadovezuju na demagošku retoriku desnice. Možda je to jedino u čemu su u pravu, ali ne treba im aplaudirati!

Stojan Popivoda: Upravo to jeste poenta i ustupak njihovoj aroganciji. Neću da budem kritičan prema njima jer njih mrze i kritikuju oni koje ja ne podnosim. Ne vidim smisao tog stava. To je poput mog stava prema Denu Braunu. Mrzim njegovu literaturu i smatram je trešom, ne zato što sam je čitao i kritički zasnovao sud o njoj, nego samo zato što sam u autobusu čuo da o tome raspravljaju vozač i kondukter. I sad ja iz inata - zato što tamo neki geaci o tome raspravljaju - odbijam i da govorim o tome, prosto ignorišem pojavu. Nije baš dobro.

Izjave srpskih zvaničnika nakon proglašenja nezavisnosti, nova hajka na “domaće izdajnike”, skandiranje “Ubij, zakolji…” na trgovima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i drugim gradovima Srbije, poručuju svetu ali i malobrojnoj srpskoj inteligenciji da ništa nije naučeno iz sveže domaće istorije. Stoga smatram bitnim da se na trenutak vratimo u devedesete, ali na papiru, kako ih ne bismo proživljavali u vidu političke i egzistencijalne katastrofe.

Uz to, da se ne bavimo nesrećama koje je Miloševićev režim priredio “našim vekovnim neprijateljima” (uglavnom kada to kažu misle na Hrvate koji su svi do zadnjeg Ustaše, ali i na Bošnjake koji su, opet, za njih sve sami Turci Osmanlije), iako je u svakom slučaju važno biti obavešten. Hajde da priču posmatramo iz drugog aspekta i da se setimo šta je ta politika donela građanima Srbije, i da među svim ostalim nesrećama zaključimo šta je dovelo do one najveće – sukoba sa NATO snagama.

Znamo da su bombardovanju prethodili pregovori u Rambujeu gde je SR Jugoslaviji ponuđen koncept šire autonomije za Kosovo. O tom dokumentu iz tadašnjih sredstava informisanja jedino saznajemo da je bio neprihvatljiv za srpski pregovarački tim, i da je morao biti odbijen. Uskoro je stigao ultimatum, i na ignorisanje Beograda (kabineta Slobodana Miloševića) NATO je odgovorio kako je i pretio – bombardovanjem. Dve stvari su tu nejasne: 1) kakvu viziju ishoda je mogla da ima srpska vlast držeći zemlju pod bombama najjače vojne sile sveta, te 2) šta je to bilo toliko loše u dokumentu iz Rambujea.

Referendum (1998)

Međutim, još nešto je u priči o bombardovanju SR Jugoslavije interesantno, a događa se godinu dana ranije. Tada su lideri partija koje čine vladu raspisali referendum (pod sumnjivim okolnostima, što za ovu priliku nije toliko važno) kojim će građane pitati da li prihvataju međunarodno posredovanje u rešavanju sukoba na Kosovu (u doslovnoj formi: “Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?”). Ako zažmurimo na jedno oko i previdimo na trenutak motive Miloševića za ovakav čin, te se fokusiramo na suštinu i rezultate referenduma, videćemo da je Srbija još tada, godinu dana pre bombardovanja, odbijala da dopusti međunarodnim snagama da smire situaciju na Kosovu, i da je po tom pitanju vlast uživala ogromnu narodnu podršku: rezultat referenduma pokazao je da je čak 95% izašlih protiv međunarodnog posredovanja, što je s obzirom na izlaznost od preko 70% iznosilo oko 5 miliona ljudi. Milošević je svoj stav obrazložio rečima: “Poznato je da smo odbili da prihvatimo učešće stranih predstavnika u rešavanju unutrašnjih pitanja naše zemlje, a pogotovu u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji koji predstavljaju unutrašnju stvar Srbije. Smatram da taj stav ima suštinski značaj za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje.” Naredne godine pokazale su da će ta greška, namerna ili slučajna, biti debelo naplaćena građanima Srbije. Prvi računi su, u stvari, stigli po samom okončanju referenduma kada su tadašnjoj Jugoslaviji nanovo uvedene sankcije. Pored SPS-a i Slobodana Miloševića - koji je kosovskim Albancima poručio da se “manu belosvetskih dušebrižnika koje brinu svoje a ne njihove brige” (Naša borba, 24. april 1998) - te lidera ekstremno-desničarske SRS, Vojislava Šešelja, ideju da se ne dopusti prisustvo međunarodnih medijatora u rešenju kosovske krize izrazili su i Vuk Drašković ispred Srpskog pokreta obnove (on je to sročio na čudan način: “Nikakvo odvajanje Kosova ne dolazi u obzir i nikakav specijalni status pod stranim tutorstvom”, “Njegoš nikada nije video Kosovo, ali je samo o Kosovu pisao”, “Nema ni jednog srpskog seljaka u mojoj rodnoj Hercegovini koji će se tvrđe zakleti nego kada kaže ‘kosovskih mi rana’, iako pritom nikada nije video Kosovo” – Naša borba, 24. april 1998), te vanparlamentarna Nova komunistička partija Jugoslavije (“Zapadne sile, u prvom redu SAD, uz pomoć domaće ‘pete kolone’ pokušavaju da našoj državi nametnu diktat koji je sračunat na razbijanje Srbije i Jugoslavije u cilju etapnog stvaranja fantomske separatističke tvorevine na našoj teritriji, koja bi predstavljala odskočnu dasku za instaliranje baza okupacionih NATO snaga na Kosmetu” - AIM press, 6. april 1998).

Nakon uvođenja sankcija i pod pritiskom relevantnih faktora međunarodne zajednice, do medijacije je ipak došlo. Posle višemesečnih nesporazuma, započeti su pregovori srpske vlasti sa predstavnicima kosovskih Albanaca, dok se na samom Kosovu i dalje vodio rat. Ipak, pokušaji da se dođe do rešenja nisu davali rezultat pa su medijatori odlučili da se delegacije obeju strana sastanu 6. februara u Rambujeu gde bi trebalo da se pod pritiskom Kontakt grupe postigne dogovor o uspostavljanju mira.

Rambuje i bombardovanje SR Jugoslavije (1999)

Sporazum iz Rambujea koji nije potpisan u mnogome podseća na 1995. godinu i plan Z4 predložen za rešenje položaja Srba u Hrvatskoj. Tada su Hrvati ostali uzdržani pošto im plan nije išao na ruku, dok je srpska strana, iz neobjašnjivih razloga, odbila da potpiše inače za nju više nego povoljnan scenario. Takvo ponašanje bilo je od ključne važnosti da se Zapad jasno opredeli za hrvatsku stranu koja se pokazala kooperativnom, za razliku od srpske koja je sebe predstavila kao željnu ratovanja. Ni iz tog primera nije ništa bilo naučeno: i ovog puta je prvoponuđeni, povoljan dokument, srpska delegacija odbila da potpiše, iako je Kontakt grupa već uveliko pretila bombardovanjem ukoliko se ne dođe do rešenja. U najkraćim i najvažnijim crtama, u dokumentu sporazuma se tražilo da Kosovo ima visok nivo autonomije, status sličan onom koji ima Katalonija u Španiji, kao i da na teritoriji Kosova (na neodređeni period) budu stacionirane međunarodne (NATO) trupe (sa slobodnim tranzitom preko teritorije Srbije).

Da je prvobitni nacrt plana za rešenje kosovskog pitanja bio dobar za Srbiju u nekoj meri indikuje i stav albanske delegacije koja nije pokazivala nikakvu nameru da ga potpiše. Da sve bude još čudnije, srpskoj strani je italijanska delegacija čak i dojavila da Albanci neće potpisati, kako je prenela agencija AP, što znači da bi potpisivanje od strane Srba albansku delegaciju stavilo doslovno u poziciju u kakvoj su se našli Srbi u Hrvatskoj nakon odbijanja plana Z4. Međutim, ta šansa je propuštena, i, pošto su pregovori propali, a delegacije se 23. februara razišle, počelo se raditi na izradi novog, dopunjenog predloga koji će obe strane sazvati na nove pregovore dvadesetak dana kasnije.

Novi dokument sporazuma o miru uvažio je uglavnom albanske zahteve, mada suštinski i dalje nije bio tako loš za Srbiju. Sada se, osim višeg nivoa autonomije (sudska, zakonodavna i izvršna vlast), u dokumentu nalazilo specijalno poglavlje (osmo) u kojem se kaže kako će nakon tri godine status Kosova biti revidiran, a jedan od faktora koji će biti uzet u obzir jeste i volja većine. Drugim rečima, ovde je samo na prvi pogled uključen zahtev albanske strane da se Kosovo nakon tri godine pod NATO protektoratom preko referenduma odluči za nezavisnost. Preciznije čitanje tih redova pokazuje, međutim, da je daleko od toga, i može se kazati da je Zapad samo naizgled uvažio albansku stranu jer taj dodatak ne otvara mogućnost održavanja referenduma koji će neposredno odlučiti o statusu, već tek kaže da će se volja naroda Kosova uzeti u obzir. Takva konstrukcija daje mnogo prostora za tumačenje, ali je zasigurno i u potpunosti jasno da se status kao pitanje i postavlja zbog toga što postoji volja većine za njegovim revidiranjem.

Drugi razlog za odbijanje dokumenta bio je tranzit NATO trupa kroz Srbiju. Ne treba da čudi, jer je Milosević odbacio i “međunarodnu policiju”, pa čak i osetnije povećanje broja verifikatora OEBS-a. Iz kojih razloga mu je OEBS smetao, možemo da pretpostavimo.

Tako ni drugi dokument srpska strana nije potpisala i ubrzo je usledio ultimatum na koji se vrh države nije mnogo obazirao. Sledećih 77 dana u Srbiji pod bombama poginulo je oko dve i po hiljade građana. Ipak, još uvek nema odgovora na pitanje zašto je moralo da prođe dva i po meseca da bi se kapituliralo u Kumanovu. Zašto je, uopšte, do bombardovanja moralo da dođe, ili zašto je rat morao da traje i jedan dan, budući da su svi najvažniji zahtevi međunarodnih posrednika kapitulacijom Jugoslavije potpisani.

Međunarodne snage su postigle sve ono što su od Srbije tražile pre bombardovanja. Kosovski Albanci takođe, jer bez bombardovanja Srbije međunarodni faktori teško da bi imali ozbiljniji razlog da Kosovo proglašavaju presedanom. Pa opet, retko koji građanin Srbije čak i danas krivi Miloševića što njegov tim nije potpisao “Rambuje”: ogromna većina će kazati da bi ga trebalo kriviti za neke druge stvari, ali da "Rambuje", kao ni agresivna politika prema Kosovu ’98. godine - ne mogu biti greške. Sve je, međutim, moralo ali i moglo da se spreči. Potpisivanjem “Rambujea”, prvoponuđenog ali i onog potonjeg dokumenta, ne samo da bi SR Jugoslavija bila pošteđena bombardovanja, nego bi i kosovski Albanci u pregovorima raspolagali mnogo slabijim argumentima prilikom insistiranja da Kosovo bude nezavisno.

A danas?

Tu su “izdajnici”, tu je retorika u kojoj se pominju “svete srpske zemlje”, tu je strogo centralizovano državno upravljanje, tu su pozivi na linč pripadnika nacionalnih manjina, tu su prozivke za separatizam, a kuca nam na vrata i (samo)izolacija, slična onoj iz ‘98.

Kao građanin Srbije koji uzima za ozbiljno poruke Velimira Ilića, Vojislava Koštunice, Tomislava Nikolića, i svih onih za koje je čak i Dragan Marković Palma kosmopolitski orijentisan, pitam se: šta to ovi čine drugačije nego što je činio Miloševićev režim ‘98. i ‘99. godine? Nakon toga se redovno zapitam zna li Ilić šta je tražio u Beogradu navodno otrežnjujućeg 5. oktobra? Zna li to Koštunica? I šta bi to oni mogli da zamere Slobodanu Miloševiću? Šta oni smatraju greškama tadašnjeg režima?

Nije potrebno biti intelektualac da bi se situacija pojmila onakvom kakva jeste. Dovoljno je biti nepristrasan i istinoljubiv. To može - ali i mora! - svako ko je željan boljeg života u boljoj Srbiji, jer put vodi preko suočavanja i učenja iz prošlih događaja. Naročito iz sopstvenih grešaka.

Aleksandar Kekenj
(reč urednika trećeg broja Zapada)

E sad, onaj ko je očekivao traktat o prednostima pridruživanja Uniji, i manama nepridruživanja, se prevario, jer odavno sam shvatio da je iluzorno pisati strane i strane o očajnom položaju države, njene ekonomije, zdravstva, školstva, sudstva, i svega što nema nikakve šanse da se unapredi i poboljša bez ogromnih ulaganja, koja pak opet mogu stići samo sa jedne strane, odande odakle su i do sada stizale investicije, krediti, pomoć: sa zapada, prvenstveno od država Unije.

PatriJote se i dalje (i uvek će) drže floskula o korenju na prazničnoj trpezi, ruskoj braći koja će odvajati "rublju za Srbiju" od svoje sirotinje, samo zato što nas neopisivo vole i sličnim glupostima. Razuveriti ih ne može čak ni jak psiholog, a kamo li jedan konobar, kao ja. Zato bih akcenat ipak bacio na "spontane" akcije naroda koje se svakodnevno odvijaju po Srbiji, a najviše u severnom delu Mitrovice, jer, kako vidim, balon prenapregnutog nacionalizma se u drugim delovima Srbije izduvao brže nego što se očekivalo, uporedo sa prvim poskupljenjima, rastom inflacije i kursa evra. Izgleda da su svakodnevni životni problemi ipak jači od "vekovne borbe za duhovnu vertikalu". Elem, borba za Kosovo se svela, bar za sada, na lažna podmetanja bombi, deljenje pereca ispred pekara, i sve kraće izjave medijskih komedijaša, tipa Samardžića, Ilića, i sličnih.

Očigledno je da takva "odbrana" može samo da izazove podsmeh i blago sažaljenje. Šta drugo raditi ako već nismo spremni (ili možda jesmo?) kolektivno da izginemo u poslednjem, odsudnom jurišu na Kosovo, i da ostavimo za sobom bar legendu o narodu koji je odlučio da nestane sa planete: iz inata, braneći kako svoje dostojanstvo, tako i međunarodno pravo, gde naročito ovo drugo očekuje od nas ceo svet. Oči svih sužanja su uperene u Srbe, borce protiv novog svetskog poretka i nepravde. Mjanmar, Iran, Kazahstan, Moldavija, Tasmanija i Tunguzija sa nadom gledaju u sunce slobode koje još samo u Srbiji sija punim sjajem. Naša odgovornost za budućnost međunarodnog prava i svetske nirvane je ogromna, i nemamo pravo da zbog tako prozaičnih razloga - kao što su naša deca, unuci, mi sami - odustanemo od borbe protiv najjačih ekonomskih i vojnih svetskih sila. Srbija je večna dok patriJote drugačije ne odluče.

Elem, predlažem da vođeni Vojom bez poroda, Tomom sa unucima i Veljom sa krokodilom na naduvavanje krenemo u odsudni juris. Duhovi predaka zovu! Sedam miliona Srba u samoubilačkom pohodu na Kosovo. Pregazićemo i Šiptare, i KFOR, i NATO. Stići ćemo u zanosu do Krfa, a onda se kolektivno samopodaviti u plavim dubinama. Tako se ponaša nebeski narod. Sve ostalo je smešno. Čuj, povlače ambasadore, i postavljaju otpravnike poslova! Jajare!

Milan Trikić (Beograd)

[ download: 1,2 mb ]

Srpska radikalna stranka i takozvani Narodnjački blok nalaze se u prvom šeširu, budući da njihov program već jeste manifest populističke demagogije. Pa ipak, to ne znači da se predstavnici ovih neće služiti usputnim mogućnostima. Primitivno držanje i izricanje laži na teatralan način nameću se ovima uglavnom kao usputni elementi populistički već definisanog diskursa. Iako se strategija SRS-a i tzv. Narodnjaka iscrpljuje u populizmu, daleko smo od toga da domen političkog ili stranačkog populizma zaokružimo opisom delovanja tih stranaka: njene nove mogućnosti otkriva nam celokupna aktuelna politička elita. Populizam isto tako možemo potražiti i u jednom kultnom događaju koji se bez dodatnih ispitivanja smatra prekretnicom na putu stvaranja moderne Srbije – 5. oktobar.

Zoran Đinđić nije krio da bi sarađivao sa ideološki neprihvatljivim snagama ako bi to bio jedini put da se Srbija oslobodi većeg zla. Tako 1999. godine kaže: “Monarhija i republika su mi svejedno, komunisti i antikomunisti su mi svejedno, levi i desni su mi svejedno. Za mene važi samo dnevna politika, jer mi se u Srbiji iz dana u dan borimo za preživljavanje. Tu bilo kakva ideološka pitanja jednostavno nisu naročito zanimljiva.” (Süddeutsche Zeitung, Magazin No. 34, 27. 8. 1999.). Verovatno je bio u pravu, jer jedini put kojim se Milošević mogao oboriti, u takvoj političkoj sredini kakva je Srbija bila, bio je preko narodnog udruživanja, te su se na trgovima u Nišu, Beogradu i drugim gradovima Srbije, na protestima “demokratske opozicije” mogli videti i umereni monarhisti, i četnici, i komunisti (jer Miloševićev režim je bio komunistički, ili tačnije rečeno titoistički, jedino u pogledu totalitarnosti), a ne samo intelektualci okupljeni oko nekih manjih stvarno-demokratskih ili građanskih partija. Nije tu moglo biti nikakvog slaganja sem u jednom zajedničkom cilju.

Pitanje je u kojoj meri je to ponašanje Đinđića bilo populističko, reći će neko, ako se sve završilo smenom Miloševića, baš kako je i trebalo. Istina, ako bismo zamislili situaciju da Zoran izlazi pred masu ljudi i obećava evroatlantske integracije uglavnom slabije obrazovanoj publici, a ova na to odgovara iskrenim odobravanjem – dlanom o dlan -, mogli bismo da kažemo kako je realizacija izbegla populistički karakter. Ipak, sam Đinđić, nešto više od godinu dana pre tzv. petooktobarske revolucije, govoreći na neki način i o građanskom potencijalu Srbije, priznaje da “bez prave nacionalne svijesti i pravog odnosa prema tradiciji”, koalicija okupljena oko Demokratske stranke ne može “pridobiti većinu” (Süddeutsche Zeitung, Magazin No. 34, 27. 8. 1999.). To znači da je Demokratska opozicija Srbije delovala u društvu koje je bilo bar onoliko politički nesvesno, ako ne i gore, koliko i ono koje je Miloševića dovelo na čelo države.

U Nišu, gradu koji je možda i najviše izgubio vladavinom Miloševića, koji je imao u jednom trenutku veći broj nezaposlenih nego zaposlenih stanovnika, lider demokratske opozicije, Zoran Živković, nije uspeo da okupi građane sve dok im nije obećao da ako budu slomili vladavinu Miloševića, mogu slobodno da bace sve račune i zaborave dugovanja za potrošenu struju. I tu dolazimo do populističkog manevra kao možda jedinog mogućeg sredstva u borbi za vlast u društvu bez političke svesti i pojedinačne odgovornosti.

Populizam je, dakle, bio ozbiljno zastupljen tokom političke propagande Demokratske opozicije Srbije, ali se on oslanjao na neke nove ciljeve i zadatke, te bi se možda mogao nazvati socijal-populizmom, za razliku od onog koji smo videli kod Miloševića i koji bi se zvao nacionalnim ili nacional-šovinističkim. No, Đinđić je imao na umu da uradi nešto što bi moglo da oporavi društvo: instalirati demokratske institucije koje će se boriti protiv populizma i drugih oblika manipulacije. Problem je što demokratija sve vreme živi na krilima određene vrste populizma, odnosno što je ovaj bezbedno prati kroz politiku kompromisa sa starim vrednostima. Otud i njegove česte najave velikih rezova koji su bolni, ali koje društvo u tranziciji mora da prođe, što pre – to bolje: “To znači ako imaš neki problem odmah mu priđi, nemoj da čekaš da on dođe do tebe. Nemoj da čekaš da ga rešavaš pod pritiskom.” (Zoran Đinđić, Šabac 2002) Pritisak je ovde bio artikulisan kao potreba građana za boljim životom, i to već 6. oktobra. Sa druge strane, a kako je već rečeno, građani koji su zaslužni za smenu režima nisu na isti način videli budućnost Srbije. Neki su bili zadovoljni time što su se rešili lopova, drugi su bili smireni jer više neće biti ratova, treći jer misle da nije dovoljno ispoštovana ideja “svekolikog srpstva”, četvrti iz razloga što režim nije zadovoljio potrebe Srpske pravoslavne Crkve, itd. Lustracija tu ne bi pomogla, jer nisu vođe i partije više predstavljale problem, već ostaci zločinačkih projekata koji su čitavih deset godina preko kontrolisanih medija zagađivali srpsku javnost. Problem je ono što su antidemokratske institucije propagirale svih tih godina kako bi se održale na vlasti, odnosno to što je njihov populizam u dobroj meri za duži period definisao ili bolje reći - deformisao političku i kulturnu scenu Srbije.

Nakon petooktobarskih promena bilo je još jedino potrebno zaboraviti populističku retoriku i okrenuti se formiranju demokratskih institucija. Važan problem bilo je pitanje metode: može li se to učiniti a da se iznova ne zagazi u populizam?

Govoreći danas o istoj stvari, sa takvim reformama se nije niti pokušalo. Čak bi se moglo kazati da živimo u nekoj vrsti “permanentnog predizbornog stanja” (dr Danica Popović, Dnevnik, 27.09.2004.). Kao kuga demokratije i politika laži, populizam se nikada ne zadovoljava samo striktno-političkom retorikom, već postaje aktivan jezik koji pokriva sve društvene sfere u njihovoj političkoj konotaciji. A te nove forme su neophodne jer se mitovi na koje se poziva vremenom istroše. Međutim, postoje i pojmovi kao što su “domaći izdajnik”, “strani plaćenik” ili “državni neprijatelj”, dakle pojmovi opterećeni ksenofobijom, pojmovi koji su aktivni kao recidivi retorike režima protiv kojeg se borila i aktuelna, takozvana demokratska vlast. To su pojmovi koji se ne mogu istrošiti, a njihova ideološka ili kvaziideološka platforma se savremenim političkim rečnikom naziva “narodnjaštvo”.

Velimir Ilić koji šutira i psuje novinare, ili na neki drugi način izražava svoj prostakluk, zadovoljava sve uslove da bude vrhunski ili ekstremni primer populističkog ponašanja, iako sam ne razume da to njegovo ponašanje može biti stavljeno u taj kontekst. Prema rečima francuskog politikologa Iva Menija (Yves Meny), demokratiju preti da zameni “ideologija mase, apsolutna i totalna”, koja je primetna kod ovog načina ponašanja, kao efikasne metode za pridobijanje glasača. Ono što je specifično za srpsko društvo nalazi se tek u drugom delu Menijeve poruke (“… apsolutna i totalna”), a to je činjenica da svaka glupost, pa bila ona i nenamerna, može biti konotirana na taj način. Tako više neće važiti uobičajeno mišljenje da se tu (u populizmu) radi o “sistemu negativnog marketinga, isticanju manjkavosti tuđeg proizvoda, a ne kvaliteta sopstvenog” (Milutin Mitrović, Ekonomist, broj 235, 22. novembar 2004), već pre svega o popunjavanju distance koju građani osećaju prema eliti. Čudno je možda to što se ovaj zaokret događa i doslovno: sada nije stvar u tome da se dokazuje sopstvena prednost, već se do političkih poena stiže isticanjem svega onog što bi trebalo da se shvati kao slabost. Na taj način bi i trebalo razumeti Koštuničinu ljubav prema gučanskoj trubi, Tadićevo šajkašenje i Veljino “kraduckanje”.

Aleksandar Kekenj

Zapad: U intervjuu za časopis Start iz Bosne i Hercegovine kazali ste da su vam mnogi pretili, te da vam je provajder obarao sajt po 12 sati dnevno. Ko su ti ljudi kojima vaše delovanje smeta?

Radovan Milićević: 2005. web portal Zamisli Srbiju bio je hostovan na Verat net-u, koji je u Srbiji imao najbolju tehničku podršku. Nažalost, svakodnevno, i po dvanaest casova, sajt je bio obaran. Moja intervencija kod provajdera nije imala nikakvog efekta. Posle više pokušaja, dobio sam e-mail odgovor, od administratora Verat-neta, da se ne radi o tehničkim problemima, već su problem „više instance“. Nakon te informacije, portal smo hostovali kod inostranog provajdera. Lično sam na svojoj koži osetio svu bestijalnost delovanja tajnih službi. Tokom devedesetih sam više puta privođen i hapšen, a jedini razlog bilo je moje otvoreno neslaganje sa represivnom politikom Miloševića, kao i spremnost da svoj stav iskažem javno, bez ikakvih kalkulacija. Oni koji me poznaju, sigurno se sećaju konferencija za štampu koje sam držao, u Medija centru Beograd, kao i na regionalnim TV u Srbiji, obavljajući funkciju člana predsednistva GSS, u vremenu kada je Srbija uglavnom ćutala.

Zapad: Jeste li se žalili nadležnim organima? Kako vidite njihovo funkcionisanje tada, a kakvo je ono danas?

Radovan Milićević: Nakon hajke na Zamisli Srbiju, i mene lično kao Urednika, (pretili su i mojoj porodici), što me je navelo da ceo slučaj prijavim MUP-u, aprila 2006. Nadležni su obećali brzo rešenje ovog slučaja, rekavši da će proveriti mail adrese sa kojih su pretnje slate, kao i tagove na provajderima. Naravno, odgovor nikada nisam dobio. Poražavajuće je sa aspekta razuma, kao i pravde, kakav sam odgovor dobio od strane Javnog tužioca, nakon ispisivanja pretećih grafita na zgradi Lingve (21. maj 2006.) Tužilac, u svom dopisu, decembra 2006., zaključuje da sam moram da pronadjem počinioca i da ga prijavim! Poslednji, ozbiljniji „incident“ bio je u toku noći, 25. decembra 2006. kada mi je razbijen automobil, parkiran u dvorištu porodične kuće. Mislim da se ništa nije promenilo u radu nadležnih organa. Dolaskom novog ministra pravosuđa samo je potvrđen partijski model funkcionisanja državnih institucija, bez promene suštine.

Zapad: Delujete iz relativno malog mesta, što je čudno i zadivljujuće, budući da u Srbiji takve ideje teško uspevaju van Beograda i Novog Sada. Kakav je građanski potencijal Kraljeva i kako građani reaguju na ZS kao medij?

Radovan Milićević: Još od 1987. shvatio sam da kao pojedinac moram da učinim mnogo više od „salonske“ kritike. Kao tek svršeni student, željan promena u društvu, vrlo brzo sam došao u sukob sa okruženjem, spoznavši osionost i destrukciju u svakom potezu Miloševićevog režima. Maksima da samo „istina oslobadja“, bila je i ostala moja vodilja u načinu razmišljanja. Nevažno je što živim i radim u Kraljevu, jer je lična odgovornost, moja, kao i mojih mladih saradnika, vodilja svakog našeg delovanja. Nikada nisam imao problema sa građanima Kraljeva. Godinama prepoznaju moju doslednost. Kraljevčani, makar onaj deo koji se izjašnjava, ponosni su na rad NVO Lingva, i prihvataju nas kao respektabilnu organizaciju. Što se tiče programa Zamisli Srbiju, to je već nacionalni medij. Najviše forumaša je iz Vojvodine, Beograda, a manji broj iz centralne Srbije.

Zapad: Kako ocenjujete trenutnu situaciju u Srbiji? Koji su njeni najvažniji problemi?

Radovan Milićević: Prepoznajem iste mehanizme manipulacije koje je koristio i Milošević sa Šešeljom. Kada politička „elita“ pomene "više nacionalne interese", poput Kosova, „bele kuge“,…znajte da se iza toga krije pljačka. Ovo što je pre par dana urađeno sa javnim preduzećima je klasična podela plena, iliti PLJAČKE, nas, građana. Kada stranke podele resore gde će pljačkati, karakteristična je za banana države, latinoameričke, poput Kolumbije, Gvatemale. Ovo je tzv. „visoka“ korupcija, jer je podela plena izvšena prema stranačkoj pripadnosti, bez mogućstva kontrole od strane druge političke opcije, a poznato je da pripadnici iste političke opcije neće ganjati svoje partijske kolege zbog zloupotreba, kriminalnih radnji koje će se dešavati u  javnim preduzećima. Ukratko, političku situaciju ocenjujem kao haotičnu, nestabilnu, vladavina najgorih – kakiokratiju. Najvažniji problemi su nezapočet proces denacifikacije Srbije (kao preduslov za suočavanje sa budućnošću), nesaradnja sa Haaškim tribunalom, skrivanje političkih nalogodavaca ubistva Zorana Đinđića, tajkunizacija, netransparentna privatizacija, siromaštvo, nezaposlenost, korupcija…

Zapad: Ko snosi veću odgovornost za stanje u kojem se Srbija danas nalazi - mediji ili političke organizacije?

Radovan Milićević: Ovo pitanje me asocira na „koliko anđela staje na vrh igle?“ ili „ko je stariji, kokoška ili jaje?“. Potpuno je jasno da postoji sprega političkih organizacija, tajkuna, tajnih službi, kao i njihovih, kontrolisanih medija, koji su im orudje u kreiranju svesti javnog mnjenja.  Primarno im je očuvanje status quo-a i sopstvenih pozicija, a sve pod parolom „borbe za nacionalne interese“.

Zapad: U već pomenutom intervjuu, među političare koji bi bili u stanju da u Srbiji uspostave nove, vrednosti otvorenog društva, naveli ste – između ostalih – i Borisa Tadića. Mislite li još uvek da on i Demokratska stranka poseduju takav potencijal, posebno sada kada su u vlasti, ali i u koaliciji sa DSS-om Vojislava Koštunice?

Radovan Milićević: Ne menjam tako često stavove. Ne razmisljam emotivno, već strateški, barem par godina unapred. Programski mi je bliska socijaldemokratska, građanska opcija, koja u Srbiji nije iskristalisana na adekvatan način. Podržavam programska načela SDU, LSV i LDP. Ali, usitnjene, marginalizovane, ove stranke ne mogu da nas izvuku iz krize u kojoj se nalazimo. Lično smatram da zbog potencijala stranke, a činjenica je da DS ima stranačkog potencijala i razvijenu infrastrukturu, ova stranka može odigrati presudnu ulogu u izlasku iz društvene krize. Nadam se da će Boris Tadić shvatiti da je koalicija sa narodnjacima kratkoročno gledano, mozda i dobra za DS, ali dugoročno,  pogubna je, ne samo za DS već i za građane Srbije. Uveren sam da je potrebno da dođe do istinskog okupljanja svih proevropskih, građanskih opcija i povlačenja demarkacione linije u odnosu na retrogradne opcije poput SRS, DSS, NS i SPS.

Zapad: Kako komentarišete novi ustav Srbije (sa osvrtom na preambulu, član 1, kao i članove vezane za pismo i teritorijalnu organizaciju)?

Radovan Milićević: Blago rečeno, donet je na ponižavajuci način. Setimo se nepostojanja stručne (javne) rasprave, referendumske krađe, skandalozne pozive političara, skandalozne kajrone na medijima sa navođenjem neprijtelja (države i naroda) koji jedva čekaju da proslave ako Srbija ne dobije Ustav, onda je ponižavanje nas, građana, sramno. Čitava ta estetika (prividnog) saborstva dokazuje da kao društvo još uvek nismo dostigli poželjan stepen demokratije, da i dalje delujemo kao „plemenska zajednica“. Podanički mentalitet, kao oličenje naše stvarnosti. Činjenica da je promena ustava prvi od šest političkih kriterijuma koji moramo da ispunimo u Procesu pridruživanja i stabilizacije sa EU. Međutim, sa onakvom preambulom mi ćemo ostati taoci prošlosti. Ne samo mi, već i generacije koje dolaze. Najbolje rešenje bi bilo da u premabuli stoji da je Srbija integralni deo EU, umesto  Kosova, koje je de facto izvan ingerencija Srbije od 1999.

Što se tiče člana 1. ne mogu da ga prihvatim, jer sam uveren da je mnogo bolje da je stajalo da je Srbija građanska država. Službeni jezik, ćirilica, koju, lično, ne koristim, jer mi je latinica prihvatljivija, samo je još jedan segment plime nacionalizma, koji se prepoznaje i u (naizgled) trivijalnim momentima. Teritorijalna organizacija je obmana. Aktuelna  vlast nikada neće izvršiti pravu decentralizaciju. Jednostavno, odgovara im centralizovano, partijsko odlučivanje. Krivicu snosimo i mi, građani/ke, zato što biramo političare koji ne štite naše interese, već isključivo gledaju sopstvene.

Zapad: U slobodnom razgovoru sa nama kazali ste da ćete učiniti izuzetak od pravila da od 2004. godine ne dajete intervjue za domaće medije. Zbog čega imate takav stav prema njima?

Radovan Milićević: Imam veoma negativna iskustva. Gostujući na regionalnoj TV KV, aprila 2004. godine, gde sam kao i uvek, otvoreno iznosio sopstvene stavove po pitanju političkih dešavanja, ne štedeći ni reči ni argumente uperene na štetno delovanje tadašnje vlasti, izazvao sam negativne reakcije sivih eminencija društva. Lično nisam bio pogođen, ali je novinarka, čiji sam bio gost, izgubila posao. Moji prijatelji, saradnici i poznanici znaju me kao čoveka koji ne gleda isključivo sopstveni interes, tako da sam poučen ovim iskustvom prestao da dajem intervjue i gostujem na televiziji ili radiju, čime preventivno delujem da neko drugi ne ispašta zbog mojih stavova. Odbio sam ponudu da gostujem u Poligrafu, B92, marta 2006. Jednostavno ne želim, jer izuzev Republike i donekle dnevnog lista Danas, smatram da su ostali mediji pod kontrolom. Stvara se privid slobode medija, a nadziranje istih je činjenica. Neka to bude bez mene.