STRATFOR: Vreme je za zaokret

Povodom devetogodišnjice Jedanaestog Septembra, Džordž Fridman analizira uticaj ovog tragičnog događaja na promenu američke strategije u pogledu spoljne politike i nacionalne bezbednosti.

Islamski svet je već devet godina u žiži interesovanja SAD. Pored masovnih ulaganja u sferu nacionalne bezbednosti kao direktne posledice terorističkog napada Al Kaide, Amerika je angažovana u dva rata – u Iraku i Avganistanu – obavlja manje vojne operacije u drugim zemljama regiona i vodi tajnu globalnu kampanju protiv Al Kaide i ostalih džihadističkih pokreta.

Da bismo razumeli ovih devet godina, moramo najpre razumeti prva 24 sata tog rata, ali i prizvati sopstvena osećanja tokom ta 24 sata. Sam napad bio je totalno šokantan, najviše zbog njegove zastrašujuće drskosti. Takođe, niko nije znao šta sledi nakon toga. Amerikanac koji 12. Septembra nije osećao strah definitivno je izgubio svaki dodir sa realnošću. Mnogi koji danas tvrde da “je Amerika preterala sa reakcijom” su očito zaboravili kako su se sami osećali tih dana. Lako je danas, devet godina docnije, biti smiren i pribran.

Koren straha ležao je u dubokom nedostatku razumevanja Al Kaide, naročito njenih kapaciteta i namera. Budući da nismo znali šta možemo dalje da očekujemo, jedini način bio je da se pripremimo za najgori mogući scenario. U strahu su velike oči. Špekulacije o tome da je Al Kaida došla u posed nuklearnog naoružanja i da bi ga mogla upotrebiti protiv Amerike bile su, uprkos nedostatku materijalnih dokaza u prilog toj pretpostavci, sasvim dovoljne da se poveruje čak i u takvu mogućnost. Jer u slučaju da su te špekulacije zaista bile tačne, posledice bi bile nesagledive. Zbog toga se Buš opredelio za strategiju najgoreg scenarija.

Buš je u stvari bio žrtva desetogodišnje nesposobnosti obaveštajne zajednice da prodre u srž Al Kaide i njene prirode. Pritom, ne mislim samo na propust u (ne)predviđanju samog Jedanaestog Septembra. Američki bezbednjaci su uspeli da prikupe neke opšte informacije, ali ne i da zađu dublje u strukturu Al Kaide čime bi se stvorio teren za blagovremeno operativno delovanje. Ovo je donekle i razumljivo. Al Kaida je tokom Sovjetske okupacije Avganistana učila od obaveštajaca SSSR-a, Saudijske Arabije, Pakistana i SAD i znala je kako izvesti napad, a da te neprijatelj prethodno ne provali.  Ipak, najgori propust američkih obaveštajnih struktura ne ogleda se toliko u samom nepredviđanju događaja od 11/9 koliko u tome što ni dan kasnije – 12/9 – nisu imale jasnu sliku o globalnoj strukturi Al Kaide, njenim snagama, slabostima i namerama. Bez tih podataka, baziranje dalje strategije ličilo je na upravljenje avionom sa pokvarenim komandama, noću i usred snežne oluje.

Buš je u tom trenutku bio prinuđen da učini tri stvari. Prvo: da uveri javnost da zna šta mu je činiti. Drugo: da to što učini deluje odlučno. Treće: da angažuje obaveštajno-bezbednosti aparat kako bi saznao kolike su stvarne razmere opasnosti i šta bi trebalo preduzeti.

Da je neko 11/9 rekao da će napad Al Kaide biti jedini za svih ovih 9 proteklih godina, ne bih mu verovao. Smatrao bih da neko ko je bio sposoban da izvede takav napad lako mogao ponovo da učini isto, možda čak i još efektnije. Pokazalo se, eto, da sam bio u krivu. Al Kaida nije imala potrebne resurse za reprizu napada i strategija SAD – premda u priličnoj meri traljava i nezgrapna, a opet na neki način pametna i sa jasnim ciljem – uspela je da osujeti eventualne nove terorističke akcije te vrste.

Usled pomenutog manjka relevantnih saznanja o potencijalima Al Kaide, Amerika se našla u kontradiktornoj situaciji da ratuje i sprovodi tajne operacije iako nije bilo novih terorističkih napada. Mnogi su stekli utisak da je vojna kampanja Vašingtona više bespotrebna i da čak povećava opasnost od ponovnih terorističkih akcija nego što je uticala na njihovo suzbijanje. Kako god, prošlo je već 9 godina, a rat i dalje traje.

Suština je u tome da je teroristima pošlo za rukom da izazovu obrt u američkoj strategiji nacionalne bezbednosti. SAD koriste strategiju proizašlu iz britanske strategije u Evropi – održavanje ravnoteže sile. Britanija je pomoću te strategije sprečavala bilo koju od ostalih evropskih država da dovoljno ojača i postane sila koja bi ujedinila Evropu i time došla u priliku da izvrši pomorsku invaziju na Britaniju ili da joj pak onemogući pristup kolonijama. Glavne mete te strategije bile su Nemačka, Francuska i Španija. Upotrebom javnih i tajnih metoda, Britanija je uspela da ostvari cilj.

Njujork - kule bliznakinje u plamenu

Napad na SAD: Njujork, 11.9.2001.

SAD su usvojile ovu strategiju, s tim što su je primenile na globalnom nivou. Sprečivši Rusiju da ostvari hegemoniju nad Evropom i Azijom, Amerika je razvila strategiju čija je svrha da u korenu saseče svaku ideju bilo koje države da postane regionalna sila. Ratovi sa Irakom (1991-1999) i Srbijom (1999) predstavljaju praktične primere pomenute strategije. Ona podrazumeva saveznički rat, prebacujući američko težište sa jedne na drugu tačku, uz upotrebu minimalne sile da se suzbiju aspiracijei lokalnih hegemona na status regionalne sile. Američka strategija takođe je prikrivena velom ideologije globalnog liberalizma i ljudskih prava.

Najznačajniji efekat Jedanestog Septembra je upravo u tome što je uspeo da prinudi Ameriku da neplanirano odstupi od te strategije. Umesto da je svoju globalnu strategiju prilagodila borbi protiv terorizma, Amerika je postala opsednuta jednim jedinim regionom koji obuhvata prostor od Sredozemnog mora do Pakistana. Unutar ovog regiona SAD su primenile strategiju ravnoteže sile provociranjem međusobnih sukoba između različitih zemalja u regionu. Takođe i između raznih etničkih i verskih grupa, posebno u Iraku i Avganistanu. Nakon što se sukob namerno izazove, sledi dozirana i varirajuća podrška raznim stranama kako bi se uspostavila kontrola pomoću ravnoteže sile.

Imajući u vidu 11/9, opsesija SAD ovim regionom je sasvim razumljiva. Danas, devet godina kasnije, kraj igre se još uvek jasno ne nazire i postavlja se pitanje koliko je nastavak ovakve strategije racionalan sa aspekta američkih interesa. Preterana usredsređenost SAD na samo jedan region ostavlja ostatak sveta nedovoljno pokrivenim.

Rusija je u ovome videla odličnu mogućnost da poboljša i rekonstruiše svoju geopolitičku poziciju što je i učinila, kao i Kina.

U svakom slučaju, šta god da je stvarni uzrok rata u Iraku, Amerika bi morala da ostane i dalje vojno prisutna u toj zemlji kako bi sprečila Iran da zavlada regionom. To se, sa druge strane, ne bi moglo reći kada je u pitanju Avganistan, budući da SAD tamo imaju minimalne interese. Zapravo, jedino opravdanje za rat u Avganistanu ležalo je u činjenici da je Al Kaida započela rat upravo odatle. Ali to opravdanje više ne pije vodu pošto danas Al Kaida može da pokrene svoje akcije iz Jemena ili neke druge zemlje. Kako vrhovno vođstvo Al Kaide nije u međuvremenu organizovalo nijedan napad, postavlja se pitanje da li je Al Kaida uopšte sposobna da ponovi pretnju na isti način. Jedno je svakako sigurno: u ovom trenutku za borbu protiv Al Kaide nije neophodno uspostavljati vlast u Avganistanu.

Biću sada još radikalniji. Koliko god 11/9 bio tragičan događaj, on nikako nije smeo da u tolikoj meri poremeti američku globalnu strategiju. Smrt 3 hiljade ljudi jeste užasna činjenica, ali nedopustivo je da država koja ima 300 miliona stanovnika zbog toga potpuno skrene sa dotadašnjeg centralnog strateškog kursa. Terorizma će uvek biti, ma koliko se žestoko protiv njega borili. Amerika kao jedina globalna sila prosto ne sme da dozvoli da je jedna ipak svakodnevna pojava kakva je terorizam tako snažno izbaci iz koloseka.

Ako si globalna sila, onda moraš i da imaš globalne poglede na stvari. Amerika ima svoje interese i van Avganistana i okolnog regiona. Amerika, prema tome, mora da se zapita šta bi mogla da izgubi na drugim mestima dok je fokusirana na budućnost Kandahara.

Zaključak: rat protiv terorizma jeste nužan, ali mora se voditi u okviru globalne strategije uspostavljanja ravnoteže sile, a nikako postati strategija za sebe.

Tekst u originalu nosi naslov “9/11 and the 9-Year War”, a mi ga prenosimo uz dozvolu STRATFOR-a.

Preveo i priredio: Milan Marinković