Džordž Fridman, vodeći analitičar “Stratfora”, objašnjava zbog čega najnovija runda izraelsko-palestinskih pregovora nema naročitih izgleda za uspeh.
Izraelska vlada i Palestinska nacionalna vlast (PNV) složili su se da uđu u direktne mirovne pregovore. Početak pregovora predviđen je za 2. septembar, a mesto održavanja biće u Vašingtonu. Nijedna strana ne pokazuje naročit entuzijazam uoči početka pregovora. Razlog tome jednim delom leži u činjenici da ulazak u pregovore sa entuzijazmom automatski slabi pregovaračku poziciju. No, u ovom konkretnom slučaju postoji jedan dublji razlog. Naime, dosad je već bilo održano isuviše pregovora između Izraela i Palestine koji su završavani neuspehom, pa bi bilo prilično neracionalno verovati da će baš ovi predstojeći doneti drugačiji rezultat. Sem toga, raniji pregovori nisu pretrpeli neuspeh usled kakvih trivijalnih razloga, već zbog suštinskih razmimoilaženja u pogledu interesa i perspektiva svake od dveju strana.
Sledeći otežavajući faktor je u tome što ovi pregovori ne odražavaju želju samih sukobljenih strana, već Sjedinjenih Američkih Država. Na neki način, i Izraelci i Palestinci u pregovore ulaze najvećim delom zato što ne žele da naljute Amerikance, ali i zato što je lakše pregovarati i pretpeti neuspeh nego u samom startu odbiti šansu da se pregovara.
Susret Netanjahua i Abasa u Njujorku (septembar 2009)
SAD su želele izraelsko-palestinske pregovore još otkako su se Palestinci tokom 70-ih organizovali u poseban nacionalni pokret. Pogotovo nakon uspešnih pregovora između Izraela i Egipta, kao i izraelskog implicitnog i dugoročnog uzajamnog razumevanja sa Jordanom, činilo se da će sporazum između Izraela i Palestine konačno doći na dnevni red. Raspadom SSSR-a i samim tim njegove podrške Fatahu i drugim palestinskim grupama, mirovni proces činio se logičnim i razumnim.
Amerika ima sopstvene interese u celom islamskom svetu. Američko-izraelski odnosi nisu jedina tačka trvenja između islamskih zemalja i SAD, ali svakako jesu jedna od tačaka trvenja, naročito na nivou javne diplomatije. Zapravo, iako većina islamskih vlada ne smatra Izrael kritičnim za njihove nacionalne interese, njihova javna mnenja vide Izrael takvim iz ideoloških i religioznih pobuda.
To je razlog što mnoge islamske države vode dvostruku diplomatiju. Najpre javno osuđuju Izrael i iskazuju otvorenu podršku Palestincima predstavljajući to kao ključno pitanje, a kasnije potajno ignorišu takvo stanovište fokusirajući se na probleme od većeg suštinskog značaja, čije rešavanje neretko podrazumeva upravo direktnu saradnju sa Izraelom. Zbog ovoga dolazi do velikih razlika između zvaničnog stava mnogih vlada i njihovih tajnih akcija, što se katkad ogleda u ravnodušnosti, a katkad i u neprijateljskom stavu apropo palestinskih interesa. Primera radi, države poput Pakistana, Saudijske Arabije i Turske spremne su da temeljno sarađuju sa SAD, ali su često suočene sa snažnim neslaganjem sopstvene javnosti povodom toga.
Pritisak javnosti na pomenute vlade je realnost sa kojom Amerika mora da se nosi. Poslednja stvar koju bi SAD želele da vide bilo bi rušenje relativno kooperativnih islamskih vlada u regionu usled antiameričkih ili antiizraelskih osećanja njihovih građana.
Treba napomenuti da bi mnoge islamske vlade bile prilično zatečene da su SAD prekinule saradnju sa Izraelom, a Izrael se pritom raspao. Na primer, Egipat i Jordan koji se suočavaju sa sopstvenim demografskim i bezbednosnim rizicima osećaju duboku netrpeljivost prema bar jednoj od palestinskih frakcija. Ogromnu većinu jordanskog stanovništva čine upravo Palestinci. Egipat se bori protiv islamističkog pokreta zvanog “Islamsko bratstvo” koji već decenijama sarađuje sa svojim istomišljenicima iz redova palestinskih islamista. Države sa Arabijskog poluostrva daleko su više zabrinute zbog pretnje koja im dolazi od strane Irana negoli zbog postojanja Izraela i, štaviše, doživljavaju Izrael kao jedan od zaštitnih stubova protiv Irana. Čak i sam Iran nije toliko zainteresovan za uništenje Izraela, već više koristi to pitanje kao sredstvo za jačanje sopstvenog značaja i uticaja u regionu.
U islamskom svetu su javno mnenje, vladajuća retorika i državna politika odavno u “dalekom srodstvu”. Kada bi SAD u praksi učinile ono što pomenute vlade javno zahtevaju, iste te vlade bi privatno bile veoma zabrinute u vezi sa pouzdanošću SAD i posledicama stvaranja palestinske države. Talas euforičnog radikalizma mogao bi ozbiljno da ugrozi sve ove režime. Upravo zbog toga dotični režimi najviše vole status quo, a posebno činjenicu da mogu javno osuđivati Ameriku za takvo stanje.
Mirovni pregovori su američka solucija jer omogućuju SAD-u da se prikaže kao neko ko nastoji da reši izraelsko-palestinski problem. Dolasci i odlasci američkih diplomata, tretiranje Palestinaca kao ravnopravnih pregovarača koji su Vašingtonu jednako važni, povremeno zajedničko slikanje za medije kad se postigne kakav dogovor i slični marketinški trikovi služe Americi i proamerički orijentisanim islamskim vladama kao oruđe – premda ne naročito efikasno – za oblikovanje islamskog javnog mnenja. Mirovni pregovori takođe omogućuju Americi da s vremena na vreme javno kritikuje Izrael bez promene osnovnog okvira izraelsko-američkih odnosa. I što je najvažnije, pregovori Amerikance ne koštaju ništa. Pregovori neće rešiti politički problem u regionu, ali će uz minimalan trošak ipak donekle promeniti percepciju javnosti. Dodatna korist za Vašington je u tome što će u izvesnom trenutku tokom pregovora doći u poziciju da zatraži od Evropljana da finansijski podrže neko od mogućih rešenja (ili makar privremeni sporazum).
Zbog toga Obamina administracija vrši pritisak na Izraelce i PNV – koja je pod dominantnim uticajem Fataha – da obnove pregovore. Za razliku od SAD, Izraelci i Palestinci nisu bili voljni da pregovaraju budući da i za jedne i za druge ti pregovori nose izvesne političke rizike. Naime, mirovni pregovori su dosad uglavnom uzrokovali interne političke krize. Pošto nijedna od strana ne očekuje uspeh pregovora, samim tim nijedna od vlada ne želi da snosi unutrašnje političke troškove koje ovi pregovori neminovno iziskuju. Kako su, međutim, SAD istovremeno i glavni finansijer PNV, ali i najznačajniji saveznik Izraela, ni Palestinci ni Izraelci nisu u poziciji da odbiju predlog Vašingtona.
Problem izraelske strane u pregovorima leži u užasnoj podeljenosti izraelskog javnog mnenja. Izrael već generacijama unazad kuburi sa slabim i nestabilnim vladama. Izraelske vlade su nestabilne jer redovno predstavljaju koalicije raznovrsnih i često direktno suprotstavljenih stranaka. Ključnu ulogu u tome igra izraelski izborni sistem koji je specifičan i omogućuje ulazak značajnog broja delegata u Kneset (parlament) čak i onim partijama koje ni u jednoj drugoj državi ne bi imale šansu da se tamo nađu. Na taj način najjače partije praktično ostaju bez mogućnosti da same formiraju apsolutnu većinu, a time i stabilnu vladu, tako da je svaka koaliciona vlada koja bude konstituisana već od samog početka na izvestan način paralisana. Ovo dovodi do toga da izraelski premijer mnogo više vremena provede izbegavajući da se bavi ključnim problemima nego rešavajući iste, jer bi mu se u protivnom Kabinet brzo raspao.
Ipak, za Izraelce je presudna otežavajuća okolnost što im je javno mnenje duboko podeljeno i etnički i ideološki, pri čemu je ideološko često direktno povezano sa etničkim. Izvorno evropski Jevreji su i dalje uglavnom pristalice izvornog cionizma. Sa druge strane, jevreji ruskog porekla koji trenutno čine oko jedne šestine populacije smatraju izvorni cionizam neprihvatljivim. Tu su zatim američki Jevreji koji su došli u Izrael iz ideoloških motiva. Sve ove podele, kao i mnoge druge, sprečavaju Izrael da načini bilo kakav presudan zaokret i zbog toga Izrael redovno ponavlja iste greške.
Sa stanovišta bilo kog izraelskog šefa diplomatije, opasnost mirovnih pregovora je u tome što bi SAD zapravo mogle da nametnu rešenje. Svako takvo rešenje bi po definiciji podrazumevalo ustupke od strane Izraela kojima bi se fundamentalno izraelski blok žestoko usprotivio, dok bi gotovo svaka izraelska frakcija mogla da minira takav sporazum. Izraelski premijeri uvek ulaze u pregovore sa strahom da bi Palestinci zaista mogli dobiti državu i početi da se ponašaju razumno ostavljajući Izraelce u sukobu sa Vašingtonom. Netanjahu je trenutno razapet između Amerike i sopstvenog kabineta koji je ozbiljno podeljen u pogledu mirovnih pregovora.
Srećom po Netanjahua, PNV je u još većoj nevolji kada su pregovori u pitanju. Palestinci su žestoko podeljeni između dva ideološka neprijatelja – Hamasa i Fataha. Fatah je u principu sekularna organizacija koja vuče poreklo od nekadašnjeg Palestinskog pokreta koji je u svoje vreme uživao podršku bivšeg Sovjetskog Saveza. Izgubivši svog sponzora nakon raspada SSSR, pokret se logično približio SAD i Evropi.
Sa druge strane, Hamas je religiozni pokret sa korenima u Egiptu i podrškom Saudijske Arabije. Za razliku od Fataha, Hamas ne želi da prizna postojanje Izraela kao legitimne države. Iako se čini da među Hamasovcima ima elemenata koji bi bili spremni da eventualno revidiraju ovakav stav, konsenzus u vezi sa tim ipak ne postoji. Iran takođe pruža podršku Hamasu, ali podela na Sunite i Šiite otežava stvari, tako da Iranci mahom love u mutnim vodama. Hamas bi rado prihvatio pomoć odakle god stizala, ali bi preterano približavanje Iranu stvorilo političke probleme rukovodstvu Hamasa s obzirom da Hamas u značajnoj meri finansiraju arapske zemlje Persijskog zaliva. I sam Egipat doživljava Hamas kao potencijalnu pretnju vlastitoj stabilnosti jer Hamas potiče iz istog ideološkog izvorišta kao i zloglasno “Muslimansko bratstvo”. Zbog toga će Egipat nastaviti da bude “tihi partner” Izraela u blokadi Gaze.
Prema tome, PNV i Fatah ni na koji način ne zastupaju sve Palestince. Fatah dominira Zapadnom Obalom, dok Hamas kontroliše Gazu. Ukoliko bi Fatah pokušao da napravi ustupke koji bi omogućili postizanje mirovnog sporazuma, Hamas ne samo da bi se tome usprotivio, već bi imao realne mogućnosti da sabotira svaki segment sporazuma koji uključuje Gazu. Poziciju Fataha dodatno otežava to što Hamas uživa priličnu podršku i na Zapadnoj Obali, a Mahmud Abas, lider Fataha i PNV, zacelo ne bi želeo da, usled ovako zagrejane atmosfere, u praksi proverava kolika je tačno ta podrška.
Ni na izraelskoj ni na palestinskoj strani, dakle, ne postoji konsenzus, niti bilo koja od dve strane ima vladu koja bi mogla autoritativno da pregovara u ime sopstvenog naroda. Sa obe strane postoje snažne opozicione snage koje nisu samo u poziciji da blokiraju sporazum, nego su i same deo vladajućih struktura, a pritom ne postoji nijedna moguća koalicija koja bi ih mogla počistiti sa scene. Palestinci su podeljeni ideološki i geografski, a Izraelsci “samo” ideološki, ali i zbog političkog sistema koji je napravljen tako da praktično parališe funkcionalnost države.
No, Ameri jednostavno žele pregovore, i to po mogućstvu što dugotrajnije kako bi datum njihovog neuspeha bio maksimalno odložen. To će omogućiti Amerikancima da ostave utisak duboke posvećenosti mirnom rešavanju krize, ali i da javno izvrše pritisak na Izrael, što će im biti od izvesne minimalne koristi u nastojanjima da upravljaju ostatkom regiona. To opet neće rešiti ništa, ali namera ionako nije ni bila da se išta reši.
Suštinski problem je taj što ni Izraelci ni Palestinci nisu do te mere uznemireni situacijom da bi imali motiv za postizanje konačnog dogovora. Uzajamni strah je ključni osnov za sklapanje mira među zaraćenim stranama. Neizvesnost budućih događaja dovodi do otrežnjenja na obe strane, a u ovom slučaju obe strane radije biraju trenutni status quo nego rizik od buduće neizvesnosti. Hamas ne želi da rizikuje gubitak podrške učešćem u pregovorima jer bi na taj način implicitno priznao Izrael kao državu, a PNV ne sme da učini ozbiljne ustupke Izraelcima jer bi u tom slučaju Hamas mogao da drastično poveća svoju popularnost na Zapadnoj Obali. Izraelci, pak, ne žele da se kockaju pregovarajući sa nepouzdanim partnerom oko sporazuma koji ionako ne bi mogao da dobije širu podršku unutar domaćeg političkog okruženja.
Pregovori su, prema tome, još jednom unapred osuđeni na propast. Ali šta mari kad ih Ameri žele.
Tekst u originalu nosi naslov “Israeli-Palestinian Peace Talks, Again“, a mi ga prenosimo uz dozvolu STRATFOR-a.
Preveo i priredio: Milan Marinković