STRATFOR: Kako Teheran kaže

Ovog avgusta poslednje borbene trupe američke vojske trebalo bi da napuste Irak. Džordž Fridman, vlasnik i jedan od analitičara najuglednijeg obaveštajnog web portala „Stratfor“ tim povodom iznosi svoje viđenje situacije u Iraku.

Amerikanci se povlace (foto)

Američki general predaje Iračanima simbolični ključ vojne baze

Uprkos zvaničnom povlačenju borbenih trupa, 50 hiljada američkih vojnika će i dalje ostati u Iraku u sastavu jedinica koje se ne smatraju borbenim, ali će se u sebi ipak sadržati značajan borbeni potencijal. Ključno pitanje glasi: da li odlazak poslednjih borbenih jedinica predstavlja značajnu prekretnicu i zbog čega?

Tri su ključna cilja američke invazije na Irak iz 2003.: 1) razoriti iračku vojsku; 2) razbiti u to vreme vladajuću partiju sada već pokojnog Sadama Huseina, i; 3) zameniti taj režim stabilnom i proamerički orijentisanom vladom. Prva dva cilja su postignuta za svega nekoliko nedelja. Međutim, prošlo je od tada već 7 godina, ali Irak još nema ni stabilnu, a kamoli proameričku vladu. I upravo je to ono što predstavlja ključnu pretnju realizaciji strategije Vašingtona.

Amerikanci su još otpočetka znali da je Šiitska zajednica u Iraku protiv Sadama, ali isto tako i pod snažnim uticajem iranskih obaveštajnih službi. Odluka da se rasturi Sadamova Baath partija stavila je tamošnje sunitske muslimane u očajnu poziciju, s obzirom da su upravo oni činili okosnicu tog režima. Suočeni sa sopstvenom katastrofom, Suniti su bili spremni da prihvate svaku podršku, od koga god stigla. A stigla je od stranih džihadista koji su došli u Irak i pomogli Sunitima da dignu bunu i protiv Amerikanaca i protiv Šiita istovremeno.

Suniti jednostavno nisu imali šta da izgube. U najboljem slučaju bili bi neprestano potčinjeni, a u najgorem uništeni. Amerikanci su imali opciju da uspostave šiitsku vladu, ali im je bilo sasvim jasno da bi ona nesumnjivo bila pod iranskom kontrolom. Tako su Amerikanci usled lošeg proračuna dospeli u situaciju da ratuju protiv Sunita i da u isto vreme budu na ivici rata protiv Šiita, dok su Suniti i Šiiti između sebe ionako već ratovali.

Amerikanci su shvatili da je ključ u tome da se pozicija sunitskih pobunjenika preokrene naglavačke. Sem toga, jedino Suniti su mogli da iznutra neutrališu strane džihadiste koji deluju unutar sunitske zajednice. Dotični džihadisti su prilično provocirali tradicionalno rukovodstvo Sunita tako da Amerikancima nije bilo naročito teško da pripadnike sunitske zajednice okrenu protiv njih (džihadista). Osim toga, Suniti su strahovali da će biti ostavljeni na milost i nemilost Šiitima ukoliko se Amerikanci povuku. Tako su sada Suniti postali saveznici SAD, što je automatski primoralo Šiite da pređu u defanzivu, a Amerikancima omogućilo da ih još žešće napadnu.

General Petrius je uspeo da stabilizuje situaciju, ali ne i da dobije rat. Rat bi se mogao smatrati dobijenim tek kad u Bagdadu bude formirana stabilna vlada, sposobna da upravlja Irakom. Jedan od preduslova da bi takva vlada uopšte mogla da funkcioniše jeste postojanje iračke vojske koja je u stanju da sprovodi volju te vlade, kao i da zaštiti Irak od stranih neprijatelja, a na prvom mestu od Irana. Takođe i policija sposobna da sprovodi zakone. Sa američke tačke gledišta, više čak nije bilo toliko bitno da pomenuta vlada bude proamerička, već je bilo dovoljno da ne bude pod kontrolom i uticajem Irana.

Geopolitički problem koji najviše brine SAD je to što bi u slučaju definitivnog odlaska američkih snaga Iran faktički postao najmoćnija konvencionalna sila u regionu Persijskog zaliva. Pre američke intervencije, ravnoteža sile bila je uvek na klackalici između Iraka i Irana. Kako je, međutim, američka invazija razorila i iračku vojsku, ali i vladu, Iran je ostao jedina prava sila u tom području.

Sa stanovišta Irana, snažan Irak predstavlja najgoru noćnu moru. Iran je jednom već ratovao sa Irakom i to ga je koštalo ogromnih žrtava, kako ljudskih – tako i materijalnih. Zbog toga je nacionalna strategija Irana bazirana na sprečavaju ponavljanja takvog rata time što će Irak staviti u marionetski položaj ili, ako u tome ne uspe, držati ga neprekidno u haosu unutarnjih podela i nestabilnosti. Iran trenutno nema kapaciteta da nametne Iraku vlast po svojoj meri, ali zato može da spreči formiranje vlade u Iraku ili da je destabilizuje ako ova ipak nekako bude formirana. Jednostavno, iranske obaveštajne strukture poseduju dovoljno i saveznika i resursa u samom Iraku da bi mogle da podriju svaki pokušaj da se uspostavi vlast koja nije po ukusu zvaničnog Teherena.

Iran zapravo u ovom trenutku drži konce u svojim rukama. Njima je manje-više svejedno hoće li Amerikanci napasti njihova nuklearna postrojenja ili neće, sve dok od njih zavisi (ne)uspeh američke strategije u Iraku. Otuda Ahmadinedžadu toliki prkos i samopouzdanje. Jer sve što su SAD uspele da urade od 2006. naovamo pašće u vodu ukoliko budu morali da unedogled drže na desetine hiljada svojih vojnika u Iraku. Ako se Amerikanci povuku, Iran može bez većih poteškoća da uspostavi novi poredak ne samo u Iraku nego u celom Persijskom zalivu. Iran prema tome odlično shvata poziciju SAD u Iraku i uveren je da može to iskoristiti kako bi i drugde uticao na politiku Amerike.

Sa 50 hiljada vojnika u Iraku Amerika još uvek ne mora da strahuje od eskalacije krize. Međutim, ako bi se američke trupe povukle iz Iraka u meri koja bi ohrabrila Šiite da krenu u žestok i neprekidan napad na Sunite, posebno uz podršku iranskih snaga, opasnost od izbijanja krize bi značajno porasla. Dakle, sve dok se ne uspostavi stabilna i jedinstvena vlada koja bi mogla da nesmetano upravlja Irakom i zaštiti ga od spoljnih pretnji, nema govora o potpunom povlačenju američkih trupa.

Problem je što bi za formiranje takve vlade praktično bila neophodna saglasnost Irana. Drugim rečima, Iran je u poziciji da ucenjuje i postavlja uslove, a Amerika trenutno nema bogzna šta da ponudi vlastima u Teheranu kako bi ih privolela da naprave pozitivan preokret u svojoj politici. Sa druge strane, ukoliko bi Amerikanci odlučili da se vojno razračunaju sa Iranom, morali bi da računaju sa tim da je Iran izrazito planinska zemlja sa 70 miliona stanovnika, čime su šanse za uspeh eventualne kopnene invazije takoreći nikakve. Vazdušni napad jeste moguća opcija, ali Amerikanci iz iskustva u Severnom Vijetnamu i još nekim mestima znaju da bombardovanje samo po sebi retko može da natera neku državu na promenu politike. Srbija doduše jeste predala Kosovo nakon 3 meseca, ali prema proceni „Stratfora“ Iran bi bio daleko neugodniji rival. U svakom slučaju, Amerika nema baš želju da ulazi u novi rat dok ratovi u Iraku i Avganistanu još traju. A čak i ako bi Izrael izvršio napad na iranska nuklearna postrojenja, Iran bi i dalje bio u mogućnosti da izazove haos i pustoš u Iraku.

Iz svega dosad navedenog proizilazi da Amerikanci imaju dve realne mogućnosti: 1) da za sada povuku deo trupa iz Iraka, ostavljajući termin konačnog povlačenja pod velikim znakom pitanja, ili 2) da uđu u pregovore sa Iranom, koliko god im to bilo mrsko. Iran bi u tom slučaju bez sumnje postavio vrlo visoke uslove, zahtevajući u najmanju ruku da ima kontrolu nad budućom vladom Iraka. Pa čak ni ispunjenje tog uslova ne garantuje da bi Iran bio zadovoljan i da ne bi tražio još i više. Iran, prosto rečeno, nema šta da izgubi, a mogao bi dosta da dobije i nema sumnje da će maksimalno gledati da iskoristi to preimućstvo.

Tekst u originalu nosi naslov “The U.S. Withdrawal and Limited Options in Iraq”, a mi ga prenosimo uz dozvolu STRATFOR-a.

Preveo i priredio: Milan Marinković

Srodni naslovi