Differentia – gradjanski medij

Intervju za list Borba: Aleksandar Kekenj, predsednik NVO Differentia.

U tekstu kažete da postoje dve populističke metode (odnose se na sadržaj i formu) kojima se služe sve stranke u Srbiji. Kod kojih stranaka su te metode stalna praksa, a koje se trikovima populizma koriste pred izbore?

Treba reći da, pre svega, populizam nije nelegitimno sredstvo borbe za političku vlast. Štaviše, neki smatraju da je neminovnost, pa čak i karakteristika demokratskog sistema. Kako su građani ti koji odlučuju ko će doći na vlast, partijski zadatak je zadobiti njihove simpatije, što se, između ostalog, čini davanjem raznih obećanja pred izbore. Sva ta obećanja imaju neku ciljnu grupu kojoj bi trebalo da se partija približi, tako da je u nekom smislu, bar na prvi pogled, čitav taj predizborni period populistički. Sa te strane posmatrano, partija kojoj je takav način delovanja stalna praksa može biti principijelnija od ovih drugih koje nastoje da se dopadnu tek kad im zatrebaju glasovi za ulazak u lokalnu ili republičku skupštinu. Populizam, dakle, formalno nije nedemokratsko sredstvo borbe.

Međutim, u mladim demokratskim društvima, ili društvima koja se trude da uspostave demokratske vrednosti, populizam nanosi direktnu štetu. Tako ćete u državi koja je samo formalno demokratska, koja se demokratskom zove zbog toga što ima slobodne izbore, imati partiju koja obećava da će, ako pobedi, vojno poraziti NATO. Na te poruke građani odgovaraju pozitivno i takva partija pobeđuje ili odnosi veliki broj mandata. Partije koje su se služile takvim, rekao bih sirovim, najsirovijim populizmom, koje i danas to čine, jesu one koje zarad dolaska na vlasti propagiraju poražene ideološke obrasce. Ovi poraženi obrasci su uglavnom jednostavni i prijemčivi svakom građaninu, tako da se politička elita koja je zagovara građaninu čini prisnom, te dolazi i do identifikacije, što na kraju rezultuje simpatijom. Takvim partijama smatram one koje pripadaju narodnjačkom i ultranacionalističkom bloku. Za razliku od partija koje se uslovno mogu nazvati demokratskim, narodnjačke i ultranacionalističke partije su već programski definisane kao populističke, i u tom smislu su principijelnije od ostalih koje svoj populizam izražavaju tek na izborima.

Da li je politički populizam doživeo svoj vrhunac tokom 90-ih, ili nas on tek čeka?

Devedesetih je Srbija formalno postala demokratska država jer su nakon vladavine komunista održani prvi izbori na kojima je građanin mogao da izađe i glasa, pa čak i da oformi partiju i pokuša da dođe do vlasti. Međutim, kao što je već rečeno, demokratsko društvo ne karakterišu samo slobodni izbori. Kontrolisanim medijima i retorikom nacionalnog ponosa građani su programirani da misle na način kako bi režim hteo, tako da i on zna kako da nastupi na sledećim izborima i ostane na vlasti. Tako je i populizam, kako politički tako i kulturni, rastao i verovatno doživeo svoj vrhunac.

Danas imamo koliko toliko slobodne medije koji bar daju prostor za razvoj demokratskih vrednosti, što ne znači da je populizam samim tim iskorenjen ili da ga ima u manjoj meri. Tek mnogo toga zavisi od medija jer oni, zajedno sa političkim partijama, oblikuju mišljenje građana, te što su ovi slobodniji, veće su šanse da se čuje i kritika na račun onih koji indoktrinišu i šalju populističke poruke.

Sve to rezultira postepenim političkim obrazovanjem građana, koji postaju otporniji ako ne baš na svaku vrstu populizma, onda bar na onaj najsiroviji koji je bio zastupljen devedesetih.

Kako se može tumačiti različita količina populizma prisutnog na političkoj sceni Srbije u različitim trenucima?

Populizam, ako o njemu možemo da govorimo kao o nekakvoj bolesti, napada demokratski slaba društva, ali ipak formalno demokratska, u tom smislu što od građana zavisi ko će doći na vlast. Demokratske vrednosti i aktivan, politički misleći građanin, jesu faktori koji utiču na smanjenje populističke retorike u jednoj zajednici. Ili drugačije: kriza demokratskih vrednosti rezultuje jačanjem populističke retorike.

Da li je populizam lakmus papir stanja društva?

Demokratska društva nisu otporna na populizam, otporni bi trebalo da budu građani. Stanje društva se može oceniti s obzirom na to kako građani reaguju na populističku retoriku, odnosno koliko glasova na izborima dobijaju partije koje pokušavaju da obmanu građane.

Ko su najveći srpski populisti danas? Ko je od njih uspešan a ko neuspešan populista?

Predstavnici partija koje forsiraju političke i kulturne obrasce devedesetih zasigurno su najveći među populistima danas. Uspešnost se meri na izborima, s tim što ne mora da znači da su svi pobednici populistički došli do glasova. Uspešna na izborima je bila SRS, a manje uspešan u odnosu na prethodne izbore bio je DSS. Neuspeh populiste može biti rezultat kako postepenog građanskog osvešćivanja građana, tako i slabe procene populista o tome šta građani žele da čuju.

Velimir Ilić se, nesumnjivo, populistički ponaša, Koštunica je bio očigledni populista kad je organizovao Cecin koncert ispred Skupštine, pojedini ministri su to kad najavjuju borbu protiv 15-ak mafija u Srbiji (koliko ih je do sada pobrojano), Tadić je to kad preti sosptvenim kadrovima ostavkama (ako ljudi u narednoj godini izgube radna mesta)… možete li da dopunite spisak?

Kad smo kod tog populizma koji je u formi lažnih obećanja, ono što meni prvo pada na pamet jesu pomeranja održavanja sednica Vlade Srbije iz Beograda u gradove “unutrašnjosti”, te izjave Koštunice, Dinkića i drugih koji su tada bili na vlasti i obilazili ugrožena područja, da država radi na ravnomernom regionalnom razvoju, a u isto vreme se sredstva iz NIP-a raspodeljuju tako da 80% biva namenjeno za investicije u glavnom gradu.

Kod ovakvih obećanja mi smo od strane populiste izmanipulisani, pošto on neće ispuniti obećanje. Mene mnogo više brine populizam koji je ideološki iskvaren, i koji propagira diskriminaciju određenih društvenih grupa. Na taj način je Hitler u Nemačkoj došao do vlasti, a slično je moglo da se dogodi i u Srbiji da je Šešeljeva ideja dobila veću podršku u narodu. On je pogubniji u tom smislu što nanosi štetu kada počne njegova realizacija.

Možete li da mi pomognete u nabrajanju trijumfa populizma poslednjih godina (da li je populizam Đinđićevo uvođenje veronauke u škole; Koštunica i Guča; Dinkić i besplatne akcije; smanjenje plata predsednika UO u javnim preduzećima…)?

Poslednjih godina populizam dobija nove oblike i nove ciljne grupe. Više nisu interesantni ratoborni nacionalisti koji bi da osvajaju susedne države, već se pre svega radi na približavanju Crkvi, forasiranju onoga što jača ponos većinskog srpskog naroda, radi se na revitalizaciji tradicionalnih vrednosti, a tu je i odnos prema Kosovu. Ovo u kombinaciji sa obećanjima koja se tiču realnih problema građana (nezaposlenost, niske penzije, itd) daje idealan repertoar savremenog populiste. Čini mi se da na tim temeljima opstaju partije kao što su SRS, DSS, Nova Srbija i slični. Međutim, ne treba zaboraviti da su i predizborni slogani Demokratske stranke bili sličnog sadržaja, s tim što je fokus bio na realnim problemima, dok su se drugi držali mitova i velikih priča.

Sa druge strane imamo Liberalno-demokratsku partiju koja govori o onome što građani uglavnom ne vole da čuju, kao kakvu neprijatnu istinu, i vidimo da jedva prelazi cenzus. Dakle, za ovu političku situaciju, i za ovaj nivo razumevanja političke situacije, populizam je neminovno sredstvo da bi se došlo do vlasti. I to odlično zasad razume ekipa okupljena oko Demokratske stranke.

Ima li razlike između korišćenja populističkih metoda u prave svrhe ili takvi metodi obavezno imaju loše rezultate?

Pomenuto koketiranje Zorana Đinđića sa Crkvom, uvođenje veronauke, organizovanje banketa za završetak hrama na Vračaru, ali i pridobijanje nacionalista pre demokratskih promena – sve su to populistički potezi koji su imali za cilj da se nasamari aktuelna politička svest, i da se na mudar način ipak dođe do nekog kulturološkog i političkog zaokreta. Zbog toga je Zoran sebe nazivao pragmatičnim kad god bi uradio nešto što je na prvi pogled loše. I kad je govorio o gutanju žaba, jedna od tih žaba jeste i ta saradnja sa nacionalistima, i uzvikivanje nacionalističkih parola devedesetih. Inače bi prošao kao LDP danas, i pitanje je da li bi se do sada dogodio 5. oktobar.

Dakle, populistički nastupi ne moraju nužno da imaju loše rezultate, ali za to vam je potreban neko mudar i pragmatičan, a opet istrajan u ideji da reformiše društvo.

Osam godina posle demokratskih promena mi i dalje nemamo formirane demokratske institucije. Da li to znači da je populizam definitivno pobedio?

Teško da populizam može da pobedi. Može da dođe do jednog momenta kada će ljudi reći da je dosta gladi i velikih priča (do sada su se kretale oko srpstva, srpskih zemalja, Kosova, itd) koje su marginizovale prave probleme, ali građani će svakako jednom ustati i reći da je dosta s tim. Evo, izborni slogani DSS-a vezani isključivo za Kosovo nisu dali dobre rezultate. Tomislav Nikolić je takođe okrenuo u drugu stranu, jer primećuje da ne može da se srbuje na gladan stomak. SPS se, čini mi se, polako odriče politike samoizolacije koju je ustanovio Slobodan Milošević.

Populizam se pomera u sferu socijalnih problema, a tu je na tankom ledu jer se neispunjena obećanja brzo uočavaju i bivaju kažnjena na izborima.

Ima li populizam veze s kičom, šundom?

Imali smo prilike da se uverimo u tu vezu devedesetih, kada je nacionalističku (populističku) režimsku mašineriju pratila na kulturnom planu ekspanzija turbo-folka.

Politički i kulturni ukus, po mom mišljenju, idu jedan s drugim. To nam pokazuju, između ostalog, koncerti i kulturne manifestacije koje organizuju i finansiraju populističke političke strukture. Ne možete studentima, visokoobrazovanim kritičarima, poznavaocima političke situacije i dobrim prognozerima budućnosti s obzirom na ideologiju koja se bira, ponuditi kulturni obrazac koji se nadovezuje na politiku izolacije i sukoba sa susedima. Ne ide ideja pomirenja sa susedima sa slušanjem Baje Malog Knindže, Zorice Brunclik, Svetlane Ražnatović i sličnih.

Sociolog, Abraham Mol, u naslovu jednog dela kaže da je kič “umetnost sreće”. Baš kao i populizam, ovde postoji namera da se posmatrač zavede, da na prvi pogled ono predstavljeno izgleda primamljivo, ali u stvari toliko siromašno i bezidejno. Neko je dovoljno svestan da uvidi tu prazninu iza površine, neko ne. Kako u politici, tako i u kulturi.

Pitanja postavljala novinarka Borbe, Vesna Tasić