Differentia – gradjanski medij

Rusija je nakon kratkog perioda, kada se učinilo da će Vladimir Putin – doduše čvrstom rukom jer je, izgleda, jedino tako moguće vladati nepreglednim ruskim prostranstvima – usmeriti rusku državu ka tržišnoj ekonomiji i demokratiji po prvi put u njenoj istoriji, ipak opet počela da navlači šinjel, čizme, i da vadi iz ormana dugačke, crne kožne mantile i šešire, zaštitini znak prosovjetske diktature, oligarhije i birokratije nad nesrećnim ruskim narodom.

Tim prostorima i tom narodu se, izgleda, ne da da okusi sreću i blagostanje, makar na godinu-dve, u vekovima postojanja ruske države na ovaj ili na onaj način.

Veliki Vladimir, kako su ga od milošte nazvale očajne narodne mase, popularnost je stekao tako što je razvalio dva-tri tajkuna, oteravši neke u zatvor, neke u izgnanstvo, a ostalima udario manji ili veći državni reket na enormna bogatstva koja su stekli u periodu “tranzicije”. To je kod večito gladnog i siromašnog Rusa, izazvalo privid pravednog cara, Putina Dobrog, iako se u stvarnosti enormno bogatstvo samo prelilo u stare partijske strukture, najviše one koje su u nekadašnjem SSSR-u radile u KGB-u ili sličnim tajnim policijama i državnim službama, čiji je zadatak primarno bio da čuvaju postojeću vlast, što i danas čine.

Enormni skok cena nafte i energenata slio je u ruske državne trezore milijarde dolara, a ruski car je, ni kriv, ni dužan postao zaslužan u očima naroda za naglo bogaćenje državne kase od koje su, istini za volju, korist videli samo car i njegovi aparatchčiki u Moskvi i velikim centrima. Na stotinu kilometara od tih gradova sirotinja je bila i ostala jednako sirota kao pre sto godina.

I, najzad, veliko finale gde Vladimir Grozni pokazuje da je dostojan svojih prethodnika Staljina, Brežnjeva, Berije ili nekog sličnog pitoresknog lika u ruskoj novijoj istoriji, u najboljem makijavelističkom maniru, postavlja na svoje mesto neuglednog kepeca, Medvedeva, čoveka koji ni po čemu ne može da pomuti senku slave Velikog Vladimira, smešnu kreaturu koja preti Zapadu u najolinjalijem maniru sovjetskih drzavnika. U momentu kada novi predsednik SAD objavljuje zamrzavanje priče o postavljanju raketnog štita, mali kepec se qrčevito javlja iz Kremlja, i shvatajući glas razuma kao slabost, preti postavljanjem ruskih raketa bez obzira na to da li će Zapad uopšte instalirati raketni štit u Poljskoj.

Ovih dana u Dumi se glasa (naravno sa 150% glasova ZA) za to da predsednik Rusije vlada ubuduće po šest godina u mandatu. Već se zna da je ta priča skuvana u Putinovim tajnim službama, i da je napravljeno odelo po njegovoj meri.

“Demokrata” iz KGB-a planira, što je već opšte poznato, da kepeca smakne sa trona nakon godinu dana , i da zasedne u Kremlj ponovo, ovaj put na 12 godina, a verovatno i više. Stari dobri sistem vladavine u Rusiji nikada nije umro, samo se malo zamaskirao i vaskrsnuo.

Sve se u svetu, izgleda, može promeniti. I Kina može od zaostale, ruralne zemlje postati jedna od najjačih svetskih privreda. I Amerika može da kolabira ekonomski, i Evropa čak može da se ujedini, možda i na Arktiku mogu da rastu kokosovi orasi… Ali jedno je ostalo kao permanenta u svetskoj politici i istoriji: vlast u Rusiji se, kada se ugrabi, ne da do smrti; a ruski narod nikada, izgleda, neće osetiti šta znači sreća, makar i na mesec dana. Zato su sada jasnije reči Ivane Žigon koje su pre par godina zvučale tako glupavo, a sada pokazuju da ta žena zna šta je Rusija: “Patiti – to je tako ruski!” (i srpski).