Differentia - gradjanski medij

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, u intervjuu za Diferenciju govori o regionalizaciji Srbije i statusu Vojvodine.

Sa aspekta interesa građana Vojvodine, kako vam se čini ideja regionalizacije Srbije? Ovo pitanje postavljam iz razloga što se mogu čuti mišljenja nekih autonomaša da bi regionalizacija mogla da ugrozi status Vojvodine i njene ingerencije kao autonomne pokrajine. Naročito ukoliko se bude vodilo računa o simetričnoj regionalizaciji. Sa druge strane, zar ne bi jedinoj pokrajini više odgovaralo ukoliko bi ostatak države ostao centralizovan i neregionalizovan? Tako Vojvodina, kao jedina autonomna pokrajina, ostaje konkurentnija, privlačnija za dalja ulaganja i život građana Srbije u celini.

Potpuno sam siguran da Vojvodina nema nikakvog razloga da se plaši decentralizacije cele Srbije. S druge strane, potpuno sam siguran da neka vrsta “simetrične decentralizacije” u Srbiji naprosto nije moguća. Vojvodina ima zavidnu tradiciju vlastitog političkog subjektiviteta, ima sopstveni identitet uprkos svim pokušajima da se on uguši i zatre, ima sopstvene institucije… Nasuprot tome, Srbija nema tradiciju decentralizma i regionalizma i ona tome tek treba da se uči. Na svom trapavom putu ka EU tako će doći momenat kada će Srbija morati da se decentralizuje, da promeni ovaj nakaradni ustav i da formira regione, da spusti odgovornost i na nivo regiona i na nivo lokalnih samouprava. Htela ili ne, Srbija će jednog dana biti primorana da shvati da ne može o svemu da se odlučuje u Beogradu, da je to poguban i potpuno anahron sistem u ovom istorijskom i političkom momentu. Smatram da bi proces decentralizacije morao da bude asimetričan i da niko ne bi smeo da dovodi u pitanje suverenost i superiornost Vojvodine kao autonomne pokrajine. Naprotiv, ako bude političke pameti, slušaće se iskustva Vojvodine o tradiciji borbe za autonomiju, usponima i padovima. Iako je to prilično nategnuto poređenje, takva, asimetrično decentralizovana Srbija, mogla bi donekle da liči i da se ugleda na Nemačku, gde bi Vojvodini pripao, recimo, status Bavarske.

Dakle, mislim da bi Vojvodini itekako odgovaralo formiranje novih regiona u Srbiji. Uz mali uslov: da se promeni postojeći Ustav  Srbije i da se Vojvodina zaista izbori za suštinsku autonomiju. Ovo što danas imamo je uvredljiv koncept autonomije, gde se Vojvodina tretira kao nedonošče koje ne zna samo da se stara o sebi, nego sve odluke i dalje treba da se propisuju iz Beograda. Pogotovo one koje se tiču novca, naravno.

Da li je ideja asimetrične regionalizacije i supremacije Vojvodine kompatibilna sa konceptom ravnomernog regionalnog razvoja?

Ne vidim zašto bi se asimetrična regionalizacija morala poistovećivati sa “supremacijom” Vojvodine. Uostalom, u takvoj regionalizaciji i Grad Beograd bi svakako kao glavni grad mogao i morao da bude region za sebe. U takvoj konstelaciji stvari, jasno je na čijoj su strani bolji ekonomski pokazatelji. Naravno, na strani Beograda. Jer zahvaljujući besomučnom centralizmu mi danas imamo izrazito neuravnotežen razvoj Srbije, gde, uslovno govoreći, zarad koristi Beograda trpi cela zemlja pa i sami Beograđani, koji se valjaju u saobraćajnim gužvama i nikako da se upitaju zašto im gradske vlasti, kad već imaju toliki budžet, ne naprave još tri mosta, obilaznicu i metro…

Priča o ekonomski razvijenoj Vojvodini nažalost pripada prošlim vremenima. Bilo bi lepo kada bismo imali izdvojene statističke podatke koji bi nam jasno pokazali šta se desilo sa osnovnim ekonomskim pokazateljima u Vojvodini u odnosu na, recimo, 1989 godinu. Nema sumnje da bi ti pokazatelji bili više nego sumorni. Uostalom, pogledajte na šta danas liči Vojvodina, pogledajte sva ta prazna sela i zapuštene gradove, čim se maknete od Novog Sada koji se još uvek nekako drži zahvaljujući pre svega enormnom demografskom bumu.

Drugim rečima, u stvarnom životu nema ni govora o nekakvoj “supremaciji” Vojvodine. Činjenica jeste da bi u budućnosti, ukoliko Srbija zaista želi da ide putem evropskih integracija - a što je još uvek nažalost sporno - Vojvodina najviše profitirala jer bi se uključenjem u Evropu naša pokrajina zapravo “vratila kući”. Ne samo u istorijskom smislu, već pre svega u razvojnom. Vojvodini nikada nije bilo prirođeno da funkcioniše u zatvorenim granicama, u ksenofobičnoj, klaustrofobičnoj i izrazito nacionalističkoj sredini. Povratak kući značio bi, ako vam se već toliko sviđa taj izraz, “supremaciju” Vojvodine. Ali, od toga bi koristi imala i Srbija. Bogata Vojvodina značila bi da bi takva pokrajina mogla, kroz princip solidarnosti, da da zamajac i nerazvijenom jugu. I bogati Beograd takođe, po istom principu. Dakle, priča o supremaciji mi više zvuči kao stari centarlistički štos: da mi lepo budemo podjednako siromašni, a da šačica tajkuna i političara iz Beograda nastavi da nas, sve zajedno, pljačka i da drži uzde nad tom pljačkom. Iskreno, nema nikakve sumnje da će oni pokušati da održe takav “ritam”, ali za autonomiju, decentralizaciju i regionalizaciju treba se izboriti, centralne vlasti je nikada neće same “dati”, nisu blesavi da to urade kad im je ovako savršeno dobro.

Zagovarajući ideju da bi Vojvodina trebalo da bude najrazvijeniji, najinteresantniji, superiorniji deo Srbije, njen motor, njena lokomotiva i prozor u svet, da li ste pomišljali o sličnosti sa onima koji govore kako je sasvim u redu da Beograd uskoro postane petomilionski grad, a građani Beograda imaju u proseku tri do pet puta veću platu od prosečne u zemlji. Oni su pri stavu da bi Beograd trebalo da bude taj “motor”, ponos i put ka Evropi. Zar nije logično da u demokratskoj državi, u državi koja bi trebalo da se stara o svim svojim građanima, ne postoji povlašćena teritorija i povlašćeni građani? Zar ne bi bilo u duhu demokratije i ravnopravnosti umesto koncepta supremacije Vojvodine i Beograda zastupati ideju jednakih uslova za sve građane? Ili mislite da bi građani južno od Save i Dunava trebalo da se - čak i danas - sami bore za ravnopravnost?

Zaista ne znam odakle ste izvukli zaključak da zagovaram takve ideje. Nema tu šta da se zagovara, to jeste tako, jednostavno postoje regioni, u svim zemljama sveta, koji su iz ovih ili onih razloga razvijeniji od drugih. Iz ovoga kako ste vi to zakljućili još će ispasti da zagovaram neku vrstu arijevske ideje kad je Vojvodina u pitanju. A samo ukazujem na notorne činjenice: Vojvodina je region sa velikim potencijalom za ulaganja, daleko većim nego što je to, recimo, županija Timiš u Rumuniji, u kojoj danas nema niti jednog nezaposlenog. Vojvodina se graniči sa Mađarskom, Rumunijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom. Sa svim ovim državama Vojvodina je od ranije duboko povezana, bilo istorijski, bilo preko nacionalnih zajednica koje žive ovde, bilo - a što je najvažnije - ekonomski i privredno.

Drugim rečima, tek ukoliko se Vojvodini konačno pruži prilika - ili se sama za nju izbori - da postane deo EU, tek tada ćemo moći pričati o delimičnom ostvarenju tog ideala ravnomernog regionalnog razvoja o kojem pričate. Tek tada će, uostalom, i recimo Niški region biti u stanju da iskoristio svoje tradicionalne veze sa Bugarskom, Makedonijom ili Kosovom i da, kroz regionalnu saradnju i privlačenje investicija, krene putem ekonomskog napretka. Tek u takvim uslovima moguć je, ponavljam, princip solidarnosti u kojem će Vojvodina biti u stanju da  svojim iskustvima i svojim bogatstvom pomogne celoj Srbiji da krene napred.

I da, Beograd će biti petomilionski grad ukoliko se nastavi dosadašnji trend centralizacije zemlje. Samo što u tom slučaju ništa sem Beograda i, eventualno, Novog Sada naprosto neće ni postojati. A priznaćete da to baš i nije ohrabrujući scenario.

I da, naravno da je preduslov za regionalizaciju Srbije u tome da se sami regioni izbore za svoju autonomiju, za princip spuštanja odgovornosti na niže nivoe, za princip donošenja odluka koji se tiču sudbine regiona, gradova ili opština upravo na te nivoe, jer ljudi koji tamo žive najbolje znaju kako rešavati te probleme. To pre svega podrazumeva i zalaganje za promenu ovog užasnog Ustava Srbije.

(Pitanja postavljao Aleksandar Kekenj)
Intervju će biti objavljen u petom broju časopisa “Zapad”