Differentia - gradjanski medij

Poslanik Demokratske stranke iz Niša Boško Ristić pozdravio je ocenu ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića da bi Srbiju do kraja mandata aktuelne vlade trebalo podeliti na administrativne regione da bi se poboljšala saradnja s Evropskom unijom. Podsetimo, Dinkić je upozorio na to da se u EU veliki deo saradnje odvija između regiona, a ne između zemalja, te da u tim programima saradnje može da učestvuje samo Vojvodina, jer je ona jedini pravi administrativni region u Srbiji.

– Istina, nemam informaciju o tome da su unutar vladajuće koalicije počeli zvanični razgovori o potrebi regionalizacije Srbije, ali to bi bila logična posledica situacije u kojoj se Srbija nalazi u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Jer, treba biti svestan toga da daljih integrativnih procesa bez regionalizacije nema – kaže Ristić za “Dnevnik”.

Do sada regionalizacija nije pominjana kao uslov za pristupanje EU?

– Srbija s ovakvim disproporcijama u vlastitom razvoju naprosto ne može da ide ka Evropskoj uniji. Ona mora stvoriti uslove da te razlike svede u prihvatljive okvire. Za to je potreban novac, a iz većine evropskih fondova, iako pare u početku mogu da budu distribuirane preko centralnih vlasti, njihovo trošenje se prati regionalno. Dakle, postoji regionalna odgovornost, što podrazumeva postojanje regionalnih institucija, poput razvojnih agencija, koje vode projekte za koje je novac odobren. Nažalost, mi trenutno nemamo institucije koje bi mogle upravljati novcem po standardima EU, i to je nešto što pod hitno moramo menjati.

Može li se taj teret prebaciti opštinama?

– Opštine nemaju kapaciteta da rade regionalne planove razvoja, nerado se udružuju oko regionalnih projekata, i kada treba nešto iole ozbiljnije uraditi, ili mora da zalegne država, ili neko sa strane, neka međunarodna institucija. Zato sve ide i sporo i teško, a mi nemamo toliko vremena. Stoga se što pre mora krenuti u izgradnju regionalnih institucija. U prvom redu, osnova mogu biti statistički regioni prema evropskim standardima, naravno, primereno situaciji u Srbiji. Ali to je jedini put da država počne da nam se ravnomerno razvija i da građani imaju koliko-toliko jednake mogućnosti da rešavaju svoje probleme.

Gde se onda zastalo?

– Čini mi se da još uvek ni u vladajućoj koaliciji ne postoji svest o tome šta sve treba učiniti u procesu decentralizacije i regionalizacije Srbije. Takođe, očigledno je da postoje i strahovi, jer kada se kaže ’regionalizam’, neki odmah misle na separatizam, stvaranje države u državi, iako se tu samo radi o nadležnostima koje su vezane za rešavanje problema građana koji žive na određenoj teritoriji. Dakle, nema ni govora o bilo kakvim državnim ovlašćenjima, nema vojske, policije, pravosuđa, monetarne politike… već je reč o upravljanju vodama, šumama, regionalnim putevima, jer to nema razloga da bude centralizovano. Takav korak, naravno, podrazumeva i finansiranje izvornim prihodima, a ne davanjem iz centrale na kašičicu, i to prema simpatijama i partijskoj pripadnosti.

Zbog čega je još uvek u Srbiji toliko prisutan strah od decentralziacije i regionalizacije?

– Taj strah potiče od neznanja, jer čak ni pojedini ministri izgleda ne znaju šta sve nosi regionalizacija. Regija ne može da postane država, ali su upravo regije prepoznatljive u evropskim institucijama. Nažalost, osim Vojvodine, mi nemamo toponime koji su jasno uočljivi zastupnici regionalnih interesa. Stoga i verujem da je nužno brzo kretanje putem regionalizacije. Uostalom, Vlada Srbije ima strategiju o regionalnom razvoju, koja predviđa i promenu zakonodavnog sistema i nove institucije koje su neophodne za decentralizaciju i regionalizaciju. I Vlada bi trebalo da vodi politiku koja je u skladu s tom strategijom, mada mnogi u toj vladi izgleda nisu svesni da je ta strategija doneta i šta ona sadrži.

Ipak, kada ste počeli da govorite o potrebi da Niš bude centar jednog regiona, čule su se optužbe za separatizam?

– Optužile su me neznalice. Ja sam Srbin, i svi moji preci su srpskog roda, koliko god moja saznanja dosežu u prošlost. I nemam nameru da ovaj deo Srbije odvajam i nosim u neku susednu zemlju ili da pravim neku drugu državu. Ja to ne želim. To je totalna glupost. Ali želim da se regionalno organizujemo kako bismo kvalitetnije rešavali problema ovog dela Srbije. Recimo, jug i istok Srbije obiluju vodama, a najveći broj stanovnika tog dela naše zemlje kuburi s pijaćom vodom. Ili, govorimo o tome da je Kosovo naše ključno strateško političko pitanje, a najgori put u državi je od Niša do administrativne granice, dok je pruga zarasla u korov. Naprosto, sve više građana boli saznanje da se sudbina ovog dela Srbije rešava isključivo u Beogradu, i da praktično nijedno iole važnije pitanje ne može biti rešeno ukoliko niste dobro pozicionirani u glavnom gradu.

Dnevnik, 29. 10. 2008.