Differentia - gradjanski medij

Uvidom u Program političke partije Nova Srbija izvesno je da se radi o još jednom od političkih subjekata koji nastupa sa ograničenim idejnim kapacitetom, i pored toga što pretenduje da učestvuje u stvaranju društva građanske ili demokratske provenijencije. U kontekstu njenog manjkavog potencijala može se podvesti i to što pitanje implementacije slobode i prava prikazuje kroz pomešane stavove između nacionalno-patriotsko-narodnjačke opcije i tzv. liberalnih principa na kojima se gradi građanski koncept društva. I u ovom slučaju se na političkoj sceni Srbije, u liku NS, upotpunjuje aspekt u simuliranju savremene višepartijske političke scene, jer će se i kod nje doslovno ponoviti potpuna nekonzistentnost programskih stavova kojima se želi pomiriti ono što nije moguće. Naime, i ova politička opcija će istaći, pored naglašavanja kako “se zalaže za svetovnu državu” i “za jednakost svih građana Srbije ne samo pred zakonom već i u političkom, ekonomskom i društvenom životu”, nespojiv pristup društvu po kome će “ceneći istorijske zasluge Srpske pravoslavne crkve u negovanju verske i nacionalne svesti srpskog naroda…” uraditi sve da “Srpska pravoslavna crkva predstavlja istorijsku i duhovnu vertikalu naroda kome je istinski služila”. Dalje potenciranje za šta se sve zalaže NS ide do te mere da kaže kako će se “zalagati da veronauka u našim školama bude vrednovana kao civilizacijska potreba i dostignuće našeg vremena”. Stepen potpunog mešanja ovakvih nivoa svesti kao projekcije na osnovu koje bi trebalo kreirati društvenu stvarnost, bez jasne naznake šta su dostignuća u ovom kontekstu ili na koja se to “dostignuća našeg vremena” misli, ostaje neobjašnjeno, ali ne slučajno. Da li je neusaglašen pristup društvu sa savremenim sekularnim i političkim miljeom nameran, kako bi se prilagodila biračkom telu, takođe ostaje pitanje za sebe, ali je izvesno da je ta vrsta programske neizdiferenciranosti rezultat opšteg stanja političke vizure i prakse unutar pretpolitičke atmosfere srpskog društva.

Da se trend mešanja dve nespojive stvarnosti nastavlja ili da je Program NS satkan od neujednačenosti (kao i kod DSS), evidentno je kada se u njemu navodi odnos prema razvoju društva kroz tzv. kritički intonirani aspekt, sve s ciljem da bi se pokazalo kako je ona za ravnopravnost i jednakost građana. To dolazi do izražaja onda kada se spominju decentralizacija i ravnomerni razvoj Srbije. Uz potpuno nesistematizovano ili arhaično navođenje decentralizacije tamo gde joj nije mesto, u smislu kako je stav NS da se “u pogledu državnog uređenja zalaže za jeftinu, decentralizovanu državu”, u Programu se apostrofira i sledeće: “Dosadađnji visoki stepen centralizacije vlasti, sa apsurdnim stanjem da više od 80% prihoda odlazi u republički budžet ispravićemo tako da 75% prikupljenih sredstava ostaje opštinama, dok bi se 25% sredstava prenosilo u republički budžet. U Vojvodini 75% prihoda bi ostalo opštinama, 5% za funkcionisanje Pokrajine, dok bi 20% odlazilo za finansiranje države. Na ovaj način bi se obezbedila stvarna decentralizacija vlasti.”

Ako navedeni pasus signalizira pristup decentralizaciji s fiskalnog aspekta, što načelno posmatrano nije nesuvislo - osim što je po sredi neviđena proizvoljnost kao programska odredba koja u osnovnom dokumentu objašnjava decentralizaciju, baš kao kada se spominje i kulturna decentralizacija (”Na području kulture Nova Srbija se zalaže za demetropolizaciju. U državnom finansiranju kulturnih delatnosti želimo uspostaviti ravnotežu između klasične i alternativne kulture, između masovne i elitne kulture, između metropole i manjih kulturnih centara.”) - ipak stoji uverenje da NS nije partija koja konsekventno sledi decentralizacijske zahteve ili ih na pravi način razume i ispostavlja u svom Programu. Nezavisno od toga što će se smatrati da je dovoljno reći kako se NS “u pogledu državnog uređenja zalaže za jeftinu, decentralizovanu državu”, ova partija će odmah suziti shvatanje decentralizacije, pošto je vidi kroz lokalnu samoupravu: “Osnovni oblik decentralizacije je ekonomski nezavisna lokalna samouprava”. U odeljku “Lokalna samouprava - ekonomska samostalnost” potpuno se potvrđuje paušalan pristup razumevanju decentralizacije pošto se, sve bežeći od pomena regionalizacije države, navodi kako je za nju potpuni priključak savremenosti kada kaže: “Nova Srbija je uverena da samo lokalne vlasti sa stvarnim odgovornostima i pravima mogu da obezbede upravu koja će biti i efikasna i bliska građanima. Jačanjem lokalne samouprave uključujemo se u evropske trendove, zasnovane na načelima demokratije i decentralizacije vlasti”. Shodno ovakvoj projekciji decentralizacije, a prema položaju građana u Vojvodini na primer, potpuno je deplasirano načelo da se NS zalaže za “jednakost svih građana Srbije ne samo pred zakonom već i u političkom, ekonomskom i društvenom životu”. A tvrdo isticanje protivljenju “federalizaciji Srbije kao i razdruživanju koje ugrožava temelje suverenosti i teritorijalne celovitosti srpske države”, svoju potku temelji na unitarističkom modelu za koji se smatra da je moguć ako se “Nova Srbija zalaže da naša otadžbina bude ustavno definisana kao država srpskog naroda…”.

Posmatrajući zastupljen vokabular kojim se objašnjavaju programski stavovi NS, opseg elaboracije pojedinih sistemskih i podsistemskih društvenih sfera, mešanje planova između tzv. svetovnog i profanog (pogotovo važno za implementaciju savremenog obrazovnog procesa), neobjašnjivo decidirano fokusiranje na revitalizaciji srpske kulturne i moralne tradicije kroz Program partije, sužavanje decentralizacije na relaciji između centra i lokalne samouprave (bez eksplicitnog i sistemskog izjašnjavanja o regionalizaciji kroz supsidijarnost), neuviđanje da se jednakost i ravnopravnost građana bez navođenja unutrašnjih promena u programskom dokumentu ne može da realizuje - samo su neke primedbe vrednosno-sistemskog karaktera, koje skreću pažnju da i ova politička partija svoje opredeljenje zaodeva u floskulnu demokratsku retoriku. Ako već sama NS kaže da je ona “narodna stranka koja zastupa interese i očekivanja naroda kao celine”, da želi da “na javnoj sceni okuplja državljane Srbije koji prihvataju srpske i evropske narodnjačke (podv. J. Ž.), rodoljubive, kulturne, moralne i socijalne vrednosti…”, ali i to da glavna pitanja rešava kroz “zakonodavstvo koje se mora pridržavati univerzalnih, osnovnih i neotuđivih prava definisanih u svetskoj Deklaraciji o ljudskim pravima i slobodama, kao i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama”, ne ostaje drugo do da se ponovi kako ni regionalizacija nije mogla biti potreban sadržaj svesti kojim se omogućava supstancijalna izmena položaja građana, tj. nije se moglo steći uverenje da je NS stalo do veće slobode i prava građana nego što je danas prisutno u pravno-političkoj praksi Srbije.

Jovan Živković, Programski stavovi parlamentarnih političkih partija o regionalizmu; u: Regionalizam - novi društveni okvir, Centar za regionalnu politiku, Niš, 2007, str. 88-90.