Differentia - gradjanski medij

Demokratska stranka Srbije je u korigovanom Programu, nakon izborne pobede 2000, u prvi plan istakla izgradnju demokratije, tj. iniciranje “demokratskog preobražaja države i društva… korenitom promenom političkog i ekonomskog sistema”. U tom kontekstu ova partija donosi respektabilno usmerenje svoje političke aktivnosti kako državu treba regionalizovati: “Uvereni smo da je regionalno uređenje države najracionalniji način državnog uređenja. Regionalnu podelu zemlje utvrdiće Ustavotvorna skupština, a prilikom formiranja regiona vodiće se računa o njihovim kulturnim osobenostima, istorijskim tradicijama, prirodnim i saobraćajniim uslovima… Nadležnosti regiona regulisaće se Ustavom i posebnim zakonima. Regioni se prema potrebi mogu deliti na manje jedinice. Regioni su administrativne i samoupravne jedinice i ne mogu imati elemente državnosti. Propisi koje donose regioni moraju biti u saglasnosti sa državnim zakonima”. Ako bi se uzelo u obzir da je uz postojeći stav o regionalizmu istaknuto i jačanje buduće lokalne samouprave (”Zalažemo se za jačanje lokalne samouprave na svim nivoima i prenošenje većeg dela dosadašnjih državnih funkcija na regione i manje samoupravne jedinice. Organima lokalne samouprave treba obezbediti stalne izvore prihoda i punu samostalnost u raspolaganju stečenim dobrima”, a “Veliki gradovi, u slučaju da se takvo rešenje pokaže najracionalnijim, mogu predstavljati zasebne jedinice”. - Programska platforma, 2001), s tim da se ona ne razume kao glavni decentralizujući subjekt - a, nažalost, nakon šest godina je vraćen takav koncept u Ustav Srbije, onda je izvesno da je takvo usmerenje DSS i dalje na tragu nekonsekventnog zalaganja za demokratizaciju srpske države i društva.

Do zaokreta u programskim načelima DSS nije trebalo dugo čekati nakon 2000, pošto se od 2001. učvrstila na političkoj sceni kroz funkcije V. Koštunice, najpre kao predsednika SRJ, potom i predsednika Vlade Srbije, kao i etabliranje drugih ličnosti na visokim državnim položajima. Ideja o regionalizaciji države je nestala, osim što se u programskim načelima spominje decentralizacija, ali bez ikakve konkretizacije. Pojam regionalizma, koji ima smisla ako je više od puke deklarativnosti, kod DSS postaje okvir da se istaknu ili obeležje opcije koje se nekritički podvode pod “snage” i koje bi da izvrše dekompoziciju Srbije, sve implicite smatrajući kako su one deo Kardeljevog “tranzicionog plana” po kome delovi teritorije (sada i Srbije) prolaze kroz jednu jedinstvenu državu do njenog osamostaljenja (poput npr. Slovenije i Hrvatske u bivšoj Jugoslaviji). Zbog toga DSS u svojoj “Programskoj platformi” iz maja 2001. za svaki slučaj kaže da je za Srbiju “… problem Vojvodine i jačanja, ili barem bučnog predstavljanja separatističkih tendencija u njoj koji valja rešiti institucionalno, maksimalnom decentralizacijom Srbije i omogućavanjem regionalno uravnoteženog privrednog razvoja Republike”. Zašto je regionalizacija (i njena implementacija) izostala iz programskog zalaganja, pojašnjava se u Ustavu Republike Srbije, sa kojim se odugovlačilo do njegovog hitnog izglasavanja krajem 2006, pošto u čl. 94. piše da se “Republika Srbija stara… o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, u skladu sa zakonom”. Svakako, u Ustavu je izostala i sama regionalizacija Srbije, ranije predviđena programskim načelima DSS; pa je sasvim razumljivo da pored nje nema ni stvarne zakonske osnove za ravnomerni razvoj Srbije. Ustavom je uređenje društvenosti dodatno dobilo na zaokretu, s obzirom da se ostavlja prostor formiranju novih autonomnih pokrajina, ali ne i regiona. Međutim, sve je tako definisano da ostaje na nivou mogućnosti, jer se ustavnim odredbama samo aproksimativno stvara osnov za nove AP, pošto se u čl. 182, st. 3. kaže: “Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već postojeće ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava. Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom.”

Apostrofiranje ustavnih odredbi je relevantno i zato što se pri donošenju Ustava DSS (U sklopu prilagođavanja političkoj situaciji Srbije može se podvesti i izjava V. Koštunice, kada je pred TV auditorijumom priznao da je prestao da razmišlja o regionalizaciji kada je shvatio da to ne odgovara SRS, odnosno da je prihvatanje njihovog stava takvo da nema ni govora o regionalizaciji Srbije, a deo je kompromisa prema usvajanju Ustava. Toliko o poštovanju programskih načela svoje partije od strane V. Koštunice kao njenog osnivača.) isticala kao vodeća partija u ondašnjoj vladajućoj koaliciji, kada je i ceo postupak sproveden bez ikakve prethodne javne diskusije ili parlamentarne rasprave, zbog čega se predsednik Srbije izjašnjava da je takva kompromisna ustavna “igra” prihvaćena od strane DS sve radi usvajanja preambule kojom se utvrđuje da je “Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije…”. Navedena razvojna putanja DSS, ali i Srbije indirektno - kada je Ustavom potvrđena njena dalja unitarno-centralistička arhitektonika, odvija se po scenariju koji je prezentovan u najnovijem predlogu ili izmenama Programa DSS od druge polovine 2007. Evidentno je da DSS i dalje radi na srpskom zaplitanju kroz nacionalnu ornamentiku, a sve s nametanjem mišljenja da je ona autentična ili dominantna državotvorna partija. Ponovo su aktivirani pojmovi kakvi su patriotizam, “duhovna obnova srpskog naroda i jačanje njegove istorijske samosvesti radi otklanjanja duhovne pustoši i nacionalne ravnodušnosti”, “tradicija, kao zalog kontinuitetu”, kao i to da je “nacionalno vaspitanje i bitan deo obrzaovnog procesa u onsnovnoj i srednjoj školi”, ali tako što će se o njemu brinuti Srpska pravoslavna crkva. Po tom viđenju eksplicite se kaže da “DSS smatra da Srpskoj pravoslavnoj crkvi pripada značajna uloga u nacionalnom vaspitanju i duhovnoj obnovi srpskog naroda. U skladu s time, piše dalje u novom Programu, zalažemo se da SPC zauzme istorijski potvrđeno mesto u srpskom društvu, koje je imala pre nego što ju je komunistička vladavina potisnula.” Ako se zna da je vaspitanje koje SPC može da pruži takvo da podrazumeva društvo sa staleški intoniranom matricom, da je tu reč o dogmatskom i nenaučnom stanovištu u razumevanju sveta i života, onda je poverenjem u nju itekako dovedena u pitanje sekularna država (tim pre što SPC ima negativan odnos prema novovekovnim vrednostima), pa time i ostale norme koje proizlaze iz daljih napora ka jačanju građanskih i grupnih interesa shodno novovekovnim i neoliberalnim idejama u demokratizaciji društva. Pošto se društvenom razvoju u primeni izvornog potvrđivanja individualnosti i grupne posebnosti može pomoći instruiranjem sa spoljašnje strane, u smislu racionalnog pristupa demokratizaciji, on može biti i izraz uvođenja decentralizacije Srbije - uspostavljanjem horizontalnih i vertikalnih društvenih veza - kako bi u ovladavanje demokratskim ambijentom mogli da se uklope originernost, konstitutativnost, supsidijarnost, bikameralnost i kompetetativnost.

Nezavisno od toga što najnovije promene u Programu DSS (od 14. 9. 2007) iznova aktuelizuju regionalizaciju, ne može se prenebregnuti i to da je ta partija sve uradila da takve novine budu teško sprovodljive kroz novi Ustav, kao id a nove-stare programske inovacije služe za zavođenje birača. Jer, ne samo što je u Ustavu ispostavljena autonomna pokrajina kao jedino moguća opcija ka daljoj decentralizaciji Srbije, sa potpunim ignorisanjem mogućnosti regionalizacije, već je i ustavnim pravilima takva akcija svedena na teorijsku šansu. Iz tog razloga je floskulan stav da “DSS smatra da je regionalno uređenje države najracionalniji način državnog uređenja”, pogotovu zato što ova politička opcija ne zaboravlja da sve zaodene legalizmom: “Regionalnu podelu zemlje utvrdiće Skupština. Nadležnosti regiona regulisaće se Ustavom i posebnim zakonima”. Ovakvim pristupom - kada bi se eventualnim menjanjem Ustava moglo štošta dodatno modifikovati u odnosu i na najnovija programska opredeljenja DSS - definitivno se ide suprotno ustavnim odredbama koje su donesene pod zaštitom ove partije, ali i prenebregava sadašnja ustavna mogućnost da se građani nekoliko opština referendumski izjasne o stvaranju nove supsidijarne celine, pa zvala se ona AP ili region. Dakle, za DSS se mora reći, konačno, da nema demokratski kredibilitet i kapacitet, tim pre što joj se prema dosadašnjem ponašanju i izazovima može da pripiše jedan od zaključaka koji V. Vasović izvodi povodom zapitanosti kakav je odnos partija i prava na našoj društvenoj sceni: “Ostale su i dalje tri neuralgične tačke odnosa prava i partija. To su: prvo, partije nedovoljno poštuju princip narodne suverenosti; drugo, partijska marginalizacija parlamenta; treće, partijski zaborav principa vladavine prava ili delovanja politike u granicama prava”.

Jovan Živković, Programski stavovi parlamentarnih političkih partija o regionalizmu; u: Regionalizam - novi društveni okvir, Centar za regionalnu politiku, Niš, 2007, str. 86-88.