Differentia - gradjanski medij

Intervju: prof. dr Mikloš Biro, katedra za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

“Nacionalizam je kolektivna i pojedinačna paranoja”, na jednom mestu u drugoj knjizi Poetike kaže Danilo Kiš. Kako biste Vi opisali nacionalizam i nacionalističku svest?

Socijalna psihologija poznaje više nivoa grupne identifikacije: vi možete biti član teniskog kluba, pripadati profesionalnom esnafu, osećati se lokalpatriotom kao građanin nekog grada ili regiona, pa sve do pripadnosti određenoj naciji ili rasi. U svim tim identifikacijama, pored sigurnosti, pripadnost grupi donosi i određeno osećanje više vrednosti, a što je grupa ekskluzivnija, to je to osećanje jače.

Ali, grupa nije samo zbir pojedinaca – ona ima sopstvenu dinamiku. Još od radova Gistava Le Bona psihologija prepoznaje moć grupe da menja ponašanje pojedinca. Jedan od najubedljivijih primera kako pojedinac može postati zao pod uticajem grupe i grupnog “zadatka”, je eksperiment u kome su studenti, glumeći zatvorsku situaciju, bili podeljeni na zatvorenike i čuvare i gde su “čuvari” veoma brzo, identifikujući se sa ulogom, počinjali da besomučno maltretiraju “zatvorenike” koji su do samo pre nekoliko trenutaka bili njihovi dobri drugovi!

Moć grupe da menja stavove i ponašanje pojedinca proizilazi iz percepcije njene veće efikasnosti – “zajedno smo jači”, što je jasno izraženo u fašističkim simbolima (Fascis – snop pruća koji okružuje sekiru je poznati “logo” fašizma). Eksperimenti Solomona Eša o potrebi za konformiranjem pokazuju da pojedinac ne menja svoje stavove sa svešću da su oni pogrešni, tj. da je on u pravu, a da grupa nije (ali da je “korisno” promeniti svoj stav da bi se uklopio u grupno mišljenje), već da postoji svojevrsna “internalizacija” grupnog mišljenja, tj. da dolazi do kognitivne dualizacije – do uverenja da je grupna realnost drugačija od moje lične realnosti. Zašto grupni stavovi nadvladavaju individualne? Zato što to “bekstvo od slobode”, kako ga je još davno nazvao Erih From, donosi sigurnost grupe. I zato što investiranje u vrednosti grupe donosi osećanje više lične vrednosti. Neophodna je izuzetna lična snaga (uz finansijsku nezavisnost koja nije zanemarljiva) ili, pak, asocijalnost, da bi se pojedinac odupro magnetizmu grupe. Naravno, ako grupa nudi moralno neprihvatljive vrednosti, spremnost na prihvatanje takvih vrednosti biće u zavisnosti od stepena u kojoj je pojedinac internalizovao moralne norme i njegove spremnosti da društvena pravila podredi aktuelnim
ličnim interesima. Sa druge strane, što je saglasnost između individualnih vrednosti i uverenja i ideologije koju promoviše grupa veća, to je veći stepen identifikacije pojedinca sa tom grupom.

Različiti socijalni identiteti imaju i različiti kvalitet, što ima direktne reperkusije na ponašanje grupe. Psihologija to zove “zasićenošću identitetom” (identity salience), što nije samo stepen identifikacije sa određenom grupom, već i doživljaj da postoji nekakva esencija, nekakav poseban kvalitet koji tu grupu izdvaja od drugih. Što je pripadnost grupi teže promenljiva, više vidljiva (nacije i vere se možemo i odreći, ali boju kože ne možemo promeniti) i više donosi (u psihološkom ili materijalnom pogledu), to je zasićenost identitetom veća. A, što je zasićenost veća, to je veća verovatnoća da će se dogoditi socijalna kategorizacija. Grupa se počinje doživljavati kao čvrsto definisana kategorija, sa jasno naglašenim granicama bez prelaznih oblika: postojimo “mi” koji smo značajno drugačiji od “njih”, a “oni” – to su svi ostali koji ne pripadaju našoj grupi. Sa percepcijom veće homogenosti raste i doživljaj efikasnosti i supremacije grupe. Pri tome se potreba za osećanjem više vrednosti još pojačava i “mi” smo najbolji, najlepši, najčasniji, dok su “oni” lošiji, ružniji, nečasniji. Postoje brojni socio-psihološki eksperimenti koji pokazuju da se ovaj proces odvija u slučaju podele na grupe, čak i kada je on baziran na tako bezazlenom kriterijumu kao što je preferencija slikarskog stila Pola Klea ili Vasilija Kandinskog!

Naravno da u tom mehanizmu leži srž razvoja stereotipa prema drugima, naravno da u tome leži osnov za generalizaciju po kojoj su svi pripadnici moje nacije dobri (pa je, samim tim, nemoguće da u mojoj naciji postoje ratni zločinci, na primer), dok su svi pripadnici tuđe nacije neprihvatljivi. Tako se lako stiže i do potpune dehumanizacije “drugih” koja potom olakšava zločine. Jer, ako “oni” nisu OK, ako nisu “ljudi”, zašto bi bio problem da ih potamanimo?

Pojedinci koji bi mogli pripadati grupi (naciji), ali ne prihvataju potpunu homogenizaciju su “izdajnici” i “otpadnici”, a oni “sumnjive esencije”, po pravilu moraju biti najglasniji zastupnici ideja grupe, kako bi dokazali svoju “autentičnu” pripadnost.

Mehanizam kategorizacije razjašnjava i svu iracionalnost koja je često karakteristika socijalne identifikacije, pogotovo nacionalne. Apsurdi krvi i tla kao “esencije” nacije bili su naročito uočljivi na našim prostorima. Srpski i hrvatski nacionalisti prećutkivali su medicinske podatke koji su, na primer, nedvosmisleno pokazivali da su, genetski i antropološki, Srbi iz Krajine identični svojim susedima Hrvatima, dok su Hrvati iz Slavonije mnogo bliži Srbima iz Vojvodine nego svojoj braći po naciji iz Dalmacije. Još komičniji (sa aspekta “čiste krvi”) je podatak da su bosanski muslimani (koje su srpski i hrvatski nacionalisti posprdno nazivali “Turcima”) genetski najčistiji Sloveni, budući da se nisu mešali sa Turcima (jer nisu morali).

Pored “esencije” koja je tako karakteristična za nacionalističku i rasističku kategorizaciju, homogenizaciji i pojačavanju socijalnog identiteta mogu doprineti i spoljni momenti: status, zajednička sudbina, jednake vrednosti ili zajednički cilj, ali i osećanje ugroženosti. Kada ste pripadnik manjinskog naroda i ne osećate se preterano fanatičnim pripadnikom te nacije, pa pripadnike vašeg naroda počnu diskriminisati ili proganjati, najednom ćete osetiti potrebu za podrškom i sigurnošću sopstvenog naroda. Nije, stoga, neobično da su najhomogenije baš one nacije (poput Jevreja, na primer) koje su u svojoj istoriji bile najviše proganjane. Iz istog razloga, raspirivanje straha od “neprijatelja” oduvek je bila oprobana praksa ratne i nacionalističke propagande kojom se postizala homogenizacija nacije.

Zanimljivo je da, kada do homogenizacije jednom dođe, mnogo je teže dovesti do razbijanja socijalne grupe i omekšavanja njenih granica. Ako pre nekog međuetničkog sukoba nije bilo izraženog nacionalizma u tim grupama, posle takvog sukoba će biti vidljiva plima nacionalističkih ideja, stereotipa i iracionalnih podela. Nakon secesije Eritreje od Etiopije, na primer, mlada država (koju nastanjuju pravoslavni Abisinci kao i u Etiopiji) počela je da traga za različitostima, pa čak i da veštački formira sopstveni jezik.

Domaća javnost nacionalizam niskog intenziteta smatra zdravim. Kažu da u stavu “svoje (korene valjda) volimo, tuđe poštujemo” nema ničeg strašnog. Kakav je, u psihološkom pogledu, background takve izjave? Da li je u bilo kom smislu stav održiv?

Pitanje mogućnosti postojanja „benignog nacionalizma“ je, pre svega teorijsko pitanje, ali je ono (naročito kod nas i naročito kod akademski obrazovanih nacionalista koji su branili „našu stvar“) takođe politizovano. Zaista, da li je nacionalizam sam po sebi suštastveno zlo? Pre nego što se upustimo u vrednosna određenja, recimo da je, sa psihološkog stanovišta, nacionalna identifikacija veoma čest oblik socijalnog identiteta i, sledstveno tome - legitimna vrednosna orijentacija. Drugo je pitanje da li on mora postati generator etničkog konflikta i izvorište nacizma. Jer, zaista, kako to da u SAD nikome ne smeta kada Irci ili Portorikanci slave svoj nacionalni praznik, sve mašući svojim (nacionalnim) zastavama, već to svi doživljavaju kao simpatični etnički kolorit i rado se pridružuju zabavi u kojoj se služe nacionalna jela?

Kako vrednosna orijentacija, bazirana na prirodnoj ljudskoj potrebi za pripadnošću sebi sličnima i poštovanju kontinuiteta sa precima, prerasta u mržnju prema drugima? Kako socijalna identifikacija sa nacijom, prolazeći kroz proces samo-kategorizacije, prerasta u ksenofobiju i fašizam koji proizvode etnopolitičke konflikte i genocide? Najjednostavniji odgovor je: tako što nacionalizam postaje politički program.

Nacionalizam kao instrument politike podrazumeva izdizanje sopstvene nacije na račun dugih. Psihološki osnov takvog opredeljenja podrazumeva kompleks inferiornosti. Mehanizam pomoću koga nacionalizam nadkompenzuje osećanje inferiornosti je jednostavan – veličanjem sopstvene nacije. Proglašenjem svog naroda za “nebeski”, “izabrani”, “uber alles”; pothranjivanjem iracionalnih ideja o veličini i natprirodnoj moći i forsiranjem nenaučnog mišljenja koje takve ideje propagira. I, naravno, proglašenjem svih onih koji nama ne priznaju tu veličinu – za neprijatelje, a onih koji nisu pripadnici naše nacije – za niže vredna bića. Istorija (često falsifikovana), simboli, mitovi – veoma su pogodni instrumenti kojim se taj mehanizam pothranjuje i održava.

Nacionalizam kao instrument politike po pravilu proizvodi pretnju, jer iskazuje ekspanzionističke ili iridentističke ambicije. Izdižući i homogenizujući sopstvenu naciju on nagoveštava potcenjivanje i potčinjavanje drugih nacija; ističući ugroženost svoje, on ugrožava druge nacije. Parola kojom se nacija homogenizuje “oni nas mrze”, “oni će nas ponovo istrebljivati kao u prošlom ratu” ima snagu samoispunjavajućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy): ako nam oni prete, onda treba da se naoružamo da bismo bili spremni na odbranu. A, kada se jedna strana naoruža, onda je to otvorena pretnja drugoj, pa i ta druga počne da se naoružava i otvoreni sukob je samo pitanje trenutka kada će prva varnica kresnuti.

Dakle, pitanje odnosa “benignog” i “malignog” nacionalizma svodivo je na odnos slobode i demokratije: kao što je u demokratiji sloboda pojedinca ograničena slobodom drugog pojedinca, tako je i nacionalizam “benigan” samo dotle, dok ne počne da ugrožava osećanja i egzistenciju drugih nacija.

(Intervju je objavljen u drugom broju časopisa Zapad)