Intervju: prof. dr Todor Kuljić, katedra za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
U Kritičkoj kulturi sećanja kažete da je i sećanje na zločine deo grupnog (nacionalnog) identiteta. Znači li to da grupa (narod) ima pred sobom zadatak da kvalitativno prevladava (uredjuje, modifikuje) takve datosti?
Te datosti ne mogu se svladati, ali se treba otvoreno suočiti sa njima. Kako? Kritička kultura sećanja treba da u osnovne priče o vlastitoj grupi uključuje i senke prošlosti. Tek kada identitet (samoopis) nacije postane ambivalentan i kada se npr. srpska i hrvatska prošlost oceni kao skup slavnih i neslavnih sadržaja postaje moguće raspoznavanje skrivenih osvajanja kod euforičnih oslobađanja i otkrivanje restauracije kod tobožnjih revolucija. Za razliku od uobičajenog monumentalnog, ovakvo višeslojno samokritičko viđenje prošlosti bi olakšalo međunacionalnu saradnju. Zarad istog cilja trebalo bi isticati elemente kontingentnosti, prekida i diskontinuiteta u istorijskom iskustvu, namesto sudbinskih monumentalnih i žrtvenih vertikala. Kod kritičke kulture sećanja, prošlost prestaje da bude sudbina, istorija postaje otvorenija za alternative, a sve to širi vidike budućnosti i podstiče tolerantniji suživot u sadašnjici.
Zato treba raditi na dekonstrukciji službenih slika naših žrtava i tuđih dželata, a istorijat ovoga odnosa uporno moralizovati. Tužilaštva za ratne zločine ne mogu zameniti rad na kritičkom sećanju, koji je bolan i moralizatorski. Odgovornost se ne utvrđuje zbog osvete, nego zbog istorijske pravde i morala. Tu izvinjenja političara nisu dovoljna.
Na koji način se događa ili sprovodi kolektivno osvešćivanje ili prevladavanje datosti u identitetu?
Ne zasebno, nego sinhrono, uzajamno i zajednički treba se suočavati sa zločinima kod Srba, Hrvata i Bošnjaka u ratu 1991-95. Masovni nacionalni zločini na prostorima bivše Jugoslavije jesu višestruko uzajamno povezani, na sličan način posredovani i pravdani manje ili više iskonstruisanim vrućim istorijskim sećanjem. Zbog nerazmrsive isprepletenosti zločina i sećanja na zločine trebalo bi prevazići jednostranosti postojećih suočavanja sa prošlošću: pre svega isključivost hegemonog službenog konzervativno nacionalističkog isticanja izvornog i neuporedivog zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve vlastitog naroda, a zatim i onog drugog, doduše daleko manje raširenog, ali takođe jednostranog isticanja samo zločina vlastite nacije, koje je vidljivo kod nekih nevladinih organizacija. Zločine u minulom građanskom ratu treba procenjivati ne samo iz žablje (nacionalne) perspektive, nego i iz ptičje (izdignutije jugoslovenske osmatračnice).
Dakle, da bi zločini ostali konstruktivna opomena za budućnost nužan je sinhroni prosvećeni srpsko-hrvatsko-bošnjački rad na sećanju lišen balansiranja žrtava. Ne treba kriti činjenicu da su Bošnjaci u poslednjem ratu najviše stradali, ali ni to da su Srbi pretrpeli najveći progon. Dakle, zločine ne treba uravnotežavati, ali je uslov toga da svaka strana treba da neguje ne samo traumu žrtve svoje nacije, nego i traumu zločina vlastite etničke grupe. To je teško ugraditi u samoopis, ali istinske prosvećene kulture sećanja nema bez priznavanja, a toga nema kod nacionalizma. Ako se ozbiljno primi k znanju da je prošlost oružje, onda bi u preko potrebnom «Muzeju stida Zapadnog Balkana» svakoj naciji trebalo obezbediti prostoriju.
Postoji li razlika između identiteta građana Srbije i identiteta Srba?
Da. Prvi je građansko prosvetiteljski i skopčan sa pravom, a drugi je etnički i više vezan za biološko poreklo i tzv. «krvnu» solidarnost. Istinski individualni samoopis (identitet) lišen kolektivnog ne nasleđuje se poreklom niti rođenjem, nego se stvara i gradi kroz samoafirmaciju.
Drugim rečima, ne rađaš se kao građanin nego se izgrađuješ kao građanin. Nažalost, nakon raspada SFRJ bez stalnog podsećanja na nacionalno poreklo ili na nacionalne žrtve nema mobilnog identiteta. Bojim se da to još dugo neće biti svladano.
Postoji li opasnost od nove fašizacije Srbije?
Izvor desnog ekstremizma i nacizma nije kod nas toliko ekonomska, koliko idejna kriza. Više je reč o fašizmu koji je našao pogodnu klimu u službeno normalizovanom nacionalizmu koji stiže odozgo. Ima i fašizma koji stiže odozdo (navijači, skinsi i sl). Osim toga, svuda gde intelektualci govore o dobrom ili o demokratskom nacionalizmu, fašizam se potiskuje u stranu. Srpski „demokratski nacionalisti“ tvrde da je antifašizam komunistička ideologija, govore o „dobrom nacionalizmu“, dok je kod ekstremnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog osećanja.
Dakle, istovremeno slabi antifašizam, a jača anti-antifašizam koji relativiše zločine fašista i rehabilituje kvislinge. Uzroci su s jedne strane globalni (opšti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija kapitalizma, restauracija religije i konzervatizma i demonizacija socijalizma), a s druge lokalni (raspad Jugoslavije, građanski oružani rat i građanski rat sećanja). Ovi procesi prisutni su kod svih novih balkanskih država i nerazmrsivo povezani, pa se ne mogu izolovano objašnjavati.
Intervju je objavljen u četvrtom broju časopisa Zapad
