Differentia – gradjanski medij

O Holbrukovoj iskrenosti i poštenju bi verovatno mogle minhauzenovske bajke da se ispredaju. Iskrenost, poštenje, moral i principijelnost i kod dotičnog su sasvim bespotrebne, čak i suvišne, opterećujuće, ometajuće osobine za jednog ozbiljnog političkog karijeristu kao što je, bez sumnje, Ričard Holbruk.

Primera lagarija sitnijih i krupnijih političara kroz istoriju ima toliko da ne bi mogle verovatno da stanu u kongresnu biblioteku u Vašingtonu, poznatiju kao najveću biblioteku na svetu, a sve gusto kucano, u tomovima. Napokon, i napad na Irak je, kao što ceo svet sada zna, otpočeo na velikoj laži, pa se i budućnost čitavog sveta, ponekad mi se čini, nažalost vrti oko laži.

No, kakve veze ima, pitam se, lagarija Ričarda Holbruka sa neopisivo jezivim zločinima koje je, po optužnici, počinio ili skrivio Radovan Karadžić? Da li eventualno obećanje službenika američke administracije može da amnestira čoveka koji je bio predsednik države u kojoj je na najgnusniji, srednjevekovni način, godinama jedan grad držan u opsadi, a njegovi žitelji od koleveke do staračkog štapa bili legitimne mete svakog podnapitog idiota koji je pišajući na čuki iznad grada, odlučio da, dok je već tu, otrese i neki rafal ili minu… onako, reda radi, po Sarajevu?

Može li eventualno obećanje Ričarda Holbruka da “niko ne sme da ga bije” biti ta izlazna strategija Radovana Karadžića, kojom je on umirivao svoju savest, kojoj, koliko vidimo iz načina života nakon predsedničke karijere, i nije trebalo mnogo da se umiri. Možda zato što je nikada nije ni imao? Čovek je našao svoju nirvanu, spavao kao top, ne sanjajući ni jednog momenta ni 60 000 muslimana, ali ni 20 000 svojih vojnika, koji su glavu izgubili pod njegovom komandom. Desetine hiljada ljudi (namerno kažem ljudi, jer su u smrti, valjda, svi isti) je izgubilo život u državi kojom je upravljao Radovan Karadžić: dece, žena, starace, golobradih mladića, surovih ratnika, zaluđenih manijaka, svakakvih lica, karaktera, sudbina… I Radovan je mirno spavao, baveći se lečenjem sterilitieta, nalazeći blaženi mir, nirvanu, ubeđen, u svojoj ludosti i zloći, da je sve što je uradio – uradio dobro, da je čak “gorski car”, srpski heroj, i ko zna šta još.

Ne, neće moći. Neće moći Radovan da priču okrene u svojoj jadnoj, balkanskoj varijanti politikanstva, u smeru gde će glavno pitanje biti da li mu je Ričard Holbruk obećao “da niko ne sme da ga bije”, neće moći jer sudije u Hagu nisu ni naivne, ni glupave kao oni kojima je godinama ovde solio i drobio, što kao predsednik, što kao Sai Baba David, i koji su ga slušali otvorenih usta, bilo kao političkog, bilo kao gurua alternativne medicine.

Jadna mu je to odbrana kao što je jadan taj starac koji je izronio ispod duge brade i hindu punđe. Jadan, ne zbog godina, nego jadan zbog onoga što jeste, i zbog toga što i dalje mirno spava. Ne razmišlja o onim desetinama hiljada mrtvih u Bosni, nego u svojoj jadosti premišlja kako da, kao uhvaćeno đače, prebaci krivicu na nekog američkog administratora koji verovatno i jeste lažov, ali nije ratni zločinac. Jadna odbrana, jer lažovi ne idu u zatvor, a ratni zločinci idu i na vešala. Toliki je jaz krivice između laži i ratnog zločina.