Differentia – gradjanski medij

Govor jednog srpskog pisca iz 1999. godine (Nemačka):

U svetu u kome su reči prazne i potrošene, ja koja pišem ne znam gde bih se smestila. U svetu koji svojim tokom rukovodi mirno i lako bez mene, ja ne znam gde pripadam. Moj identitet je neko oteo, neko prisvojio, namenio mi samo jedno lice, jednu fizionomiju i grimasu, jedan kubistički crtež, pola lica ratnik i druga polovina žrtva.

U svetu u kome ne želim biti ni ratnik ni žrtva, moj identitet ne postoji. Ja koja želim da imam slobodu izražavanja, primorana sam da govorim i pišem samo o jednom, ili, preciznije, samo protiv jednog: protiv rata, nasilja, nacionalne mržnje, provincijskog otimanja slobode samo za sebe, a na račun drugog, protiv podela, bitaka, pregovaranja, ultimatuma, jednostranog rasuđivanja i prosuđivanja.

U ovom životu, jedinom koji imam, volela bih da mogu da pišem i o drugim stvarima. U ovom jedinom životu, koji se tako brzo troši, nemam nikakvo pravo na to. Stid i osećanje odgovornosti za postupke i odluke koji nisu moji, primoravaju me da se fokusiram samo na jedno. U svetu u kome u jednoj zemlji vojska istrebljuje civile, sama sebi ne dozvoljavam ni o čemu drugom da govorim. U svetu u kome se čitav kontinent diči svojom kulturom, stupnjem civilizovanosti, a dopušta da ljudi po njegovim obodima gladuju, umiru, ubijaju se međusobno, i na to kao jedini odgovor opet nudi silu, ja ne želim o drugom da pričam. Tako se čitav moj život, sve moje misli, svaki udah u toku dana, svaka reč koju izgovorim svodi samo na jedno, omeđeno je samo jednim, postoji samo kao jedno – kao glas protiv svega što nad nama vlada. Moj identitet, dakle, ne postoji. Ja sam određena drugim, onim što ja nisam, onim suprotnim od mene, onim protiv čega sam.