DIFFERENTIA

U svom životu napisao sam mnogo tekstova. Pisao sam tekstove vezane za kulturu, za politiku, u nekima sam kritikovao moderno drustvo, u nekima hvalio pojednice. Cini mi se da celog života pišem. Čini mi se da celoga života pišem jednu istu priču. Najvise pisem eseje. Kroz pisanje se na neki način bavim i sopstvenim životom. Ono o čemu ja pišem je inspirisano životom u kasnim devedesetim godinama u maloj poslednjoj totalitarnoj zemlji Evrope. Kroz svoje tekstove ja se pre svega obraćam samom sebi. Ne znam da li je to dobro ili nije. Nikada nisam imao jasno odredjenu ciljnu grupu, nikada nisam imao nameru da se nekome posebno obratim. To je možda dobro, možda i nije. A pokazalo se da je dobro!

Inspiraciju za ono što ću napisati tražim na ulici. Posmatrajući ljude oko sebe, slušajući njihove razgovore, polemiku ja  pokušavam da razumem bolje svet oko sebe, kako narod živi, o čemu ramišlja.

Ukratko, ako radite neku opštu stvar. Ako pišete zato što volite, ako ste angažovani i previše na nekim poljima ljudi vam se u najboljem slučaju samo smeškaju. Ponekad izgovaraju i neke teške reči na vaš račun, jer smatraju da se iza svega toga krije samo neka korist, sticanje imena, titule, ili profita.

Mislim da koristi svakako ima. Ona se krije negde duboko u nama. To nije ona lična korist koja nam služi samo da bismo zadovoljili svoju sujetu. To vidim kao jedan društveno-koristan rad, od koga će kasnije imati svi koristi. Ili barem svi. Mislim da nemamo opravdanja za sve ono što nam se dešava. Za sve to krivi smo mi sami. Nije dovoljan razlog reći da smo mi mali i siromašan narod i da zato možemo mirno sedeti skrštenih ruku. Nije dobro reći da mi takođe mozemo da zaboravimo na prošlost, na neke bitne ljude iz naše prošlosti. Ako zaboravimo na njih kako ćemo očekivati da i nas neko pamti.

Upoznao sam mnogo ljudi koji razmišljaju na sličan način kao i ja. Cenim one koji se svom snagom bore da pobedi istina, koji se bore da se bitni momenti ne zaborave.

Nekoliko dana živim u senci potresenosti koju osećam otkrivajući detalje događaja opisanih u radu Genocid, novosadska racija. U školi me nisu o tome učili, mesta u kojima sam živeo i boravio nemaju nikakvo obeležje koje ukazuje na stravičan čin neljudskosti – genocid nad našim narodom i građanima! Pitam se koliko dugo bih živeo u neznanju o tom zločinu da nisam slučajno, prilikom prve posete Novom Sadu, primetio kej koji nosi ime žrtava nekakve racije. To je podstaklo moja pitanja i znatiželju i konačno me navelo na odluku da o tom stravičnom masakru mora da se ostavi jedan novi trag u sećanju naše nacionalne svesti.

Zašto o tom događaju nije bilo ni reči u našim udžbenicima iz istorije? Zašto nijedan naš grad, osim onog u kojem je zločin počinjen, nema ime ulice ili trga koji će nas podsećati na jednu od najstravičnijih sudbina velikog dela našeg naroda u istoriji našeg stradalništva? Zašto veliki broj naših ljudi ne zna za zločin od koga se ledi krv u žilama? Reakcije pojedinih prijatelja na članak koji je godinama slao Aleksandar Veljić (uvod u ovaj rad) potvrdili su mu da je podrobniji opis tog genocida preko potreban, naročito u vreme kada sve više ljudi sve manje poznaje svoju nacionalnu istoriju.

Dobronamerni ljudi su mu skrenuli pažnju da o tom događaju zasigurno postoje knjige i da njegov rad neće predstavljati ništa novo. Međutim, očigledno se i pored svih dokumenata i knjiga malo šta zna o „raciji“, što znači da te knjige nisu ispunile svoju svrhu. Stoga je verovatno potreban novi pristup, neki novi rad koji će ostaviti trajno svedočanstvo o ljudima koje ne treba zaboraviti zbog toga što su deo našeg nacionalnog bića i naše nacionalne istorije.

Godinama se premišljao na koji način da sroči jedno takvo svedočastvo?! Nije očevidac događaja, nije živeo u vreme tih strašnih zbivanja. Gde početi, kako ne postati preopširan, a opet ne izostaviti detalje koji će pomoći da se shvati kontekst i okolnosti u kojima se odigrala krvava „racija“!? Ako ništa drugo, pisao je tu  priču, svedočanstvo o jednom genocidu, iz preke ljudske potrebe da ispusti jauk nad jednim zločinom.

Ovaj rad je napisan zbog svih dobronamernih ljudi koji žele da saznaju šta je bila „racija“. On nema za cilj da truje mržnjom, huška na revanšizam i unosi razdor među ljude. Upravo obrnuto! Svrha ovog rada je da istina o tom događaju združi ljude u spremnosti da se odreknu patološke mržnje, pohlepe i šovinističkog ludila! Ovaj rad ujedno predstavlja autorov lični jauk nad onima koji su nestali u tom događaju – žrtvama fašističke racije!

Sledi deo teksta iz knjige Aleksandra Veljića:

Mnogi moji sunarodnici nemaju predstavu o tome šta je to „novosadska racija”. U mom gradu nijedna ulica ne progovara o stravičnom zločinu protiv čovečnosti u kome su surovo pobijeni naši građani! U Petrovgradu u ovom času još uvek postoji „obala Sonje Marinković”, „Saveznička”, „Jugoslavenske narodne armije”, „Žarka Zrenjanina“ i njima slične ulice, ali nigde ulice koja bi nas sećala na genocid nad našim narodom!

Ni u srpskoj prestonici ne postoji ulica koja bi nas - makar u prolazu - podsetila na žrtve „racije” koje su usmrćene u ledenim talasima Dunava. U našem glavnom gradu postoje ulice mnogih svetskih velikana, od Vašingtona i Ruzvelta do Šekspira i Golsvortija; zatim ulice posvećene gradovima i jezerima: Ohridska, Prespanska, Dubrovačka, pa čak i ulice sa bizarnim imenima, recimo „Ledinačka”. Ali u prestonici svih građana Srbije ne postoji ulica, a kamoli spomenik na masakr našeg naroda u Novom Sadu!

Ni sam ne bih znao za taj stravičan zločin da pre pet godina slučajno nisam ugledao čudan naziv jedne obale - “Kej žrtava racije”. Nisam znao kome je i zašto namenjena ta ulica. U školi o tome nismo učili, a niko mi do tada nije o tome pričao. Počeo sam da istražujem i sve što sam saznao o razmerama, hladnokrvnosti i mržnji ispoljenoj u tom zločinu ostaviće trajan utisak na moj život i osećanja prema mojim sugrađanima. Dunav je progutao preko 1.300 naših Novosađana, a većina Srbije danas živi u neznanju o tom događaju. Samo jedan spomenik u Srbiji po imenu “Porodica” na obali Dunava nemo svedoči o tom genocidu.

Sramnu „raciju” smislio je fašistički mađarski sistem Mikloša Hortija. Hitler je tražio od Hortija veću lojalnost i više antisemitizma. Da bi izrazio privrženost Hitleru, Horti je odabrao “nižu rasu” ljudi, Jevreje, Srbe i druge Novosađane koji su zbog etničkog porekla, ubeđenja, vere, obrazovanja i humanosti smetali okupatorskom režimu. Izmišljotina da se razbijeni delovi Šajkaškog partizanskog odreda kriju u Novom Sadu i da im stanovništvo pruža utočište poslužila je kao “izgovor” za zločin sa predumišljajem. U Budimpešti je 12. januara 1942. smišljen monstruozni plan za “čišćenje terena”. Taj pokolj, koji je u drugim bačkim mestima počeo i pre 21. januara, dostigao je vrhunac u periodu od 21. do 23. januara u Novom Sadu.

Istražne patrole su u sedam izjutra započele zločin pretresanjem, legitimisanjem i odvođenjem naših ljudi na pogubljenja. Novosađani su ubijani na ulici i u svojim dvorištima, a na temperaturi od minus 25 stepeni krvnici su bacali žrtve pod zaleđeni Dunav! Na taj zverski način nestale su čitave porodice Novosađana i drugih Bačvana. Imena nekih od njih možda nikada nećemo saznati, ali treba znati da je ubijeno stotine i stotine Novosađana koji su okupatoru bili “sumnjivi”.

U ledenu grobnicu bačena je i Nemica čija je jedina krivica bila što je pokušavala da spasi svoje srpske komšije. Umrla je zato što je volela svoje sugrađane koliko i svoj život. U toj ljudskoj drami ostaće potresan gest Olge Pavlas. Te žene kao simbol ljubavi opominju danas ono što bi jedna zemlja trebalo da oseća prema svojoj deci kojoj čak ni jednu ulicu u sprskim gradovima nije podarila.

Na vest o “raciji”, te 1942. godine ceo svet je ostao užasnut nad hladnokrvnim zločinom, dok mnogi od nas danas ne znaju o tom genocidu nad našim narodom. Zverstva okupatora podstakla su čak i jednog tadašnjega narodnog poslanika u Budimpešti da zatraži od Hortija da se ljaga što pre spere sa Mađarske. Kada ćemo osetiti kolika ljaga leži na nama zbog činjenice da pored svih velikana sveta po kojima smo nazvali naše ulice, nismo osetili odgovornost prema žrtvama “racije” iz 1942!? Zar je potrebno organizovati peticije da se bar jedna ulica nazove po sunarodnicima kojima je život nasilno okončan na tako strašan način?

U novembru prošle godine zatekao sam se na Petrovaradinskoj tvrđavi odakle sam se prvi put zaputio ka spomeniku ljudima kojima sam posvetio jednu pesmu kada me je dotakla njihova gorka sudbina. Sve što sam do tada pročitao o “novosadskoj raciji” želeo sam da bar malo doživim i oživim, misleći o ljudima koje nisam nikada sreo, ali ih se setim svakog januara.

Ispod mosta koji vodi do spomenika sporo se kovitlao mutni Dunav. Koračajući preko mosta zamišljao sam šta bih osetio u trenutku da moje lice iznenada poleti ka reci pre nego što u nju potonem?! Kakva li su bila lica mojih sunarodnika i naše dece koja su bacana pod led 1942?

Dok sam u mraku (zbog lošeg osvetljenja) nazirao imena nastradalih Novosađana, stresao sam se od užasa na pomisao da su u ledenoj grobnici ostale cele porodice koje su danas sahranjene u sećanju mnogih njihovih sunarodnika. Pomislio sam tada da li će se za dva meseca Srbija setiti svojih građana kojih više nema, istrebljenih porodica čiji potomci ne hodaju danas ulicama Novog Sada?!

Trgni se, zemljo moja i seti se žrtava genocidne „novosadske racije”, zločina koji nismo dostojno obeležili. Potrebno je više ovakvih tekstova, više prostora u medijima. Nažalost naše društvo tome ne posvećuje dovoljno pažnje. Hvala svim ljudima koji pišu ovakve tekstove, koji se i za sebe i za celu naciju podjednako brinu.