Differentia - gradjanski medij

O Nušiću!

Poznati srpski komediograf, Branislav Nušić (1864 – 1938), detinjstvo je proveo u Smederevu, gde je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Još uvek se prepričava anegdota kada je kao đak, promućuran kakvim ga je Bog dao, na času srpskog jezika, dok su obrađivane narodne poslovice, Nušić zbog nestašluka bio prozvan da kaže neki primer:

“Koliko budala pita, ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore”, hitro je odgovorio Nušić.

Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom ciljao na njega pa reče: “Da čujem još jedan primer, Nušiću”.

“Pametnom je dovoljna i reč”, mirno će Nušić.

Razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole i još s vrata će: “Da te čujem sada, Nušiću”.

“Nesreća nikad ne dolazi sama”, hitro reče Nušić.

Kultura je oduvek predstavljala nasušnu potrebu naroda. Ona nas je održala tokom dugih vekova ropstva, i omogućila da ne zaboravimo ko smo. Zadatak kulture - prenošenje iskustava - ima neprolazno veliki značaj, koji se iznova pokazao tokom burnih godina poslednje decenije dvadesetog veka. Svako zanemarivanje iskustva stečenog u prošlosti može se pokazati kobno za čitav narod. Utoliko je više razloga da kulturi i u Smederevu posvetimo najveću pažnju.

Kao stanovnik ovog lepog grada, uzimam učešća u kulturnom životu. Smederevo je grad istorijskih spomenika, mnogo je poznatih i velikih Srba tu rođeno, provelo život. Njih se Smederevo seti jednom godišnje, organizujući neku malu priredbu, ili tek simbolično obeleži neki važan datum vezan za njihov život ili stvaralaštvo.

Nije bolje prošao ni Branislav Nusić. Njega se Smederevci sete jednom godišnje, i to samo dok traju “Nušićevi dani”, manifestacija posvećena ocu srpske komedije, a i tada je u gradu više ljudi sa strane nego domaćina. Većina Smederevaca ne zna kada se i gde tačno održavaju “Nušićevi dani” koji traju par dana, a posle toga sve po starom.

Pišem ovaj tekst da podsetim svoje sugrađane na ovog čoveka, na Branislava Nušića, da im kažem da treba da ga se sete svaki put kada prođu pored njegove kuće. A kuća Branislava Nušića u Smederevu, ona u kojoj je odrastao, nalazi se u centru grada. Svakodnevno mnogo ljudi prođe pored nje. Malo njih, nažalost, zna čija je to kuća. Na kući se nalazi natpis na kome piše da je tu nekada živeo Nušić, ali to niko ne vidi, ne čita.

Zašto bi to iko i čitao kada se u Smederevu na svakoj drugoj starijoj kući nalazi po neki takav natpis. Da živim u nekom drugom gradu, ili drugoj državi, ta kuća bi bila pretvorena u muzej sa njegovim ličnim stvarima, pismima, knjigama. Ali ne! U tu kuću odlazimo svi, ali iz drugih razloga. Kuća je pretvorena u pekaru! Jedno vreme se u gradu govorilo i o tome da pekari tu nije mesto i da će se izmestiti ili čak cela kuća srušiti. I šta će onda biti? Nestaće nam i ono malo stvari koje nam je Nušić ostavio.

Mislim da danas u mom gradu žive ljudi, mladi, perspektivni, koji žele nešto da promene. Žele da od svog grada stvore ono što on i zaslužuje. Nažalost ima i onih drugih, za koje je kultura samo trošak! Zato sada imamo i mnoge primere zaboravljenih umova naše zemlje, ili našeg grada, nepoštovanje njihovog života i stvaralaštva, svega što su učinili! Pa onda nije slučajno da nam se događa sve što nam se događa.

Mislim da je poslednji trenutak da kažemo dosta! Dosta nam je nekulture, dosta nam je marifetluka i javašluka… I kako reče Nušić svome profesoru: “Nesreća nikada ne dolazi sama“. Imamo li snage da sprečimo javašluk i popravimo bar ono što se nalazi u našim rukama?