DIFFERENTIA

Zaborav

Izjave srpskih zvaničnika nakon proglašenja nezavisnosti, nova hajka na “domaće izdajnike”, skandiranje “Ubij, zakolji…” na trgovima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i drugim gradovima Srbije, poručuju svetu ali i malobrojnoj srpskoj inteligenciji da ništa nije naučeno iz sveže domaće istorije. Stoga smatram bitnim da se na trenutak vratimo u devedesete, ali na papiru, kako ih ne bismo proživljavali u vidu političke i egzistencijalne katastrofe.

Uz to, da se ne bavimo nesrećama koje je Miloševićev režim priredio “našim vekovnim neprijateljima” (uglavnom kada to kažu misle na Hrvate koji su svi do zadnjeg Ustaše, ali i na Bošnjake koji su, opet, za njih sve sami Turci Osmanlije), iako je u svakom slučaju važno biti obavešten. Hajde da priču posmatramo iz drugog aspekta i da se setimo šta je ta politika donela građanima Srbije, i da među svim ostalim nesrećama zaključimo šta je dovelo do one najveće – sukoba sa NATO snagama.

Znamo da su bombardovanju prethodili pregovori u Rambujeu gde je SR Jugoslaviji ponuđen koncept šire autonomije za Kosovo. O tom dokumentu iz tadašnjih sredstava informisanja jedino saznajemo da je bio neprihvatljiv za srpski pregovarački tim, i da je morao biti odbijen. Uskoro je stigao ultimatum, i na ignorisanje Beograda (kabineta Slobodana Miloševića) NATO je odgovorio kako je i pretio – bombardovanjem. Dve stvari su tu nejasne: 1) kakvu viziju ishoda je mogla da ima srpska vlast držeći zemlju pod bombama najjače vojne sile sveta, te 2) šta je to bilo toliko loše u dokumentu iz Rambujea.

Referendum (1998)

Međutim, još nešto je u priči o bombardovanju SR Jugoslavije interesantno, a događa se godinu dana ranije. Tada su lideri partija koje čine vladu raspisali referendum (pod sumnjivim okolnostima, što za ovu priliku nije toliko važno) kojim će građane pitati da li prihvataju međunarodno posredovanje u rešavanju sukoba na Kosovu (u doslovnoj formi: “Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?”). Ako zažmurimo na jedno oko i previdimo na trenutak motive Miloševića za ovakav čin, te se fokusiramo na suštinu i rezultate referenduma, videćemo da je Srbija još tada, godinu dana pre bombardovanja, odbijala da dopusti međunarodnim snagama da smire situaciju na Kosovu, i da je po tom pitanju vlast uživala ogromnu narodnu podršku: rezultat referenduma pokazao je da je čak 95% izašlih protiv međunarodnog posredovanja, što je s obzirom na izlaznost od preko 70% iznosilo oko 5 miliona ljudi. Milošević je svoj stav obrazložio rečima: “Poznato je da smo odbili da prihvatimo učešće stranih predstavnika u rešavanju unutrašnjih pitanja naše zemlje, a pogotovu u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji koji predstavljaju unutrašnju stvar Srbije. Smatram da taj stav ima suštinski značaj za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje.” Naredne godine pokazale su da će ta greška, namerna ili slučajna, biti debelo naplaćena građanima Srbije. Prvi računi su, u stvari, stigli po samom okončanju referenduma kada su tadašnjoj Jugoslaviji nanovo uvedene sankcije. Pored SPS-a i Slobodana Miloševića - koji je kosovskim Albancima poručio da se “manu belosvetskih dušebrižnika koje brinu svoje a ne njihove brige” (Naša borba, 24. april 1998) - te lidera ekstremno-desničarske SRS, Vojislava Šešelja, ideju da se ne dopusti prisustvo međunarodnih medijatora u rešenju kosovske krize izrazili su i Vuk Drašković ispred Srpskog pokreta obnove (on je to sročio na čudan način: “Nikakvo odvajanje Kosova ne dolazi u obzir i nikakav specijalni status pod stranim tutorstvom”, “Njegoš nikada nije video Kosovo, ali je samo o Kosovu pisao”, “Nema ni jednog srpskog seljaka u mojoj rodnoj Hercegovini koji će se tvrđe zakleti nego kada kaže ‘kosovskih mi rana’, iako pritom nikada nije video Kosovo” – Naša borba, 24. april 1998), te vanparlamentarna Nova komunistička partija Jugoslavije (“Zapadne sile, u prvom redu SAD, uz pomoć domaće ‘pete kolone’ pokušavaju da našoj državi nametnu diktat koji je sračunat na razbijanje Srbije i Jugoslavije u cilju etapnog stvaranja fantomske separatističke tvorevine na našoj teritriji, koja bi predstavljala odskočnu dasku za instaliranje baza okupacionih NATO snaga na Kosmetu” - AIM press, 6. april 1998).

Nakon uvođenja sankcija i pod pritiskom relevantnih faktora međunarodne zajednice, do medijacije je ipak došlo. Posle višemesečnih nesporazuma, započeti su pregovori srpske vlasti sa predstavnicima kosovskih Albanaca, dok se na samom Kosovu i dalje vodio rat. Ipak, pokušaji da se dođe do rešenja nisu davali rezultat pa su medijatori odlučili da se delegacije obeju strana sastanu 6. februara u Rambujeu gde bi trebalo da se pod pritiskom Kontakt grupe postigne dogovor o uspostavljanju mira.

Rambuje i bombardovanje SR Jugoslavije (1999)

Sporazum iz Rambujea koji nije potpisan u mnogome podseća na 1995. godinu i plan Z4 predložen za rešenje položaja Srba u Hrvatskoj. Tada su Hrvati ostali uzdržani pošto im plan nije išao na ruku, dok je srpska strana, iz neobjašnjivih razloga, odbila da potpiše inače za nju više nego povoljnan scenario. Takvo ponašanje bilo je od ključne važnosti da se Zapad jasno opredeli za hrvatsku stranu koja se pokazala kooperativnom, za razliku od srpske koja je sebe predstavila kao željnu ratovanja. Ni iz tog primera nije ništa bilo naučeno: i ovog puta je prvoponuđeni, povoljan dokument, srpska delegacija odbila da potpiše, iako je Kontakt grupa već uveliko pretila bombardovanjem ukoliko se ne dođe do rešenja. U najkraćim i najvažnijim crtama, u dokumentu sporazuma se tražilo da Kosovo ima visok nivo autonomije, status sličan onom koji ima Katalonija u Španiji, kao i da na teritoriji Kosova (na neodređeni period) budu stacionirane međunarodne (NATO) trupe (sa slobodnim tranzitom preko teritorije Srbije).

Da je prvobitni nacrt plana za rešenje kosovskog pitanja bio dobar za Srbiju u nekoj meri indikuje i stav albanske delegacije koja nije pokazivala nikakvu nameru da ga potpiše. Da sve bude još čudnije, srpskoj strani je italijanska delegacija čak i dojavila da Albanci neće potpisati, kako je prenela agencija AP, što znači da bi potpisivanje od strane Srba albansku delegaciju stavilo doslovno u poziciju u kakvoj su se našli Srbi u Hrvatskoj nakon odbijanja plana Z4. Međutim, ta šansa je propuštena, i, pošto su pregovori propali, a delegacije se 23. februara razišle, počelo se raditi na izradi novog, dopunjenog predloga koji će obe strane sazvati na nove pregovore dvadesetak dana kasnije.

Novi dokument sporazuma o miru uvažio je uglavnom albanske zahteve, mada suštinski i dalje nije bio tako loš za Srbiju. Sada se, osim višeg nivoa autonomije (sudska, zakonodavna i izvršna vlast), u dokumentu nalazilo specijalno poglavlje (osmo) u kojem se kaže kako će nakon tri godine status Kosova biti revidiran, a jedan od faktora koji će biti uzet u obzir jeste i volja većine. Drugim rečima, ovde je samo na prvi pogled uključen zahtev albanske strane da se Kosovo nakon tri godine pod NATO protektoratom preko referenduma odluči za nezavisnost. Preciznije čitanje tih redova pokazuje, međutim, da je daleko od toga, i može se kazati da je Zapad samo naizgled uvažio albansku stranu jer taj dodatak ne otvara mogućnost održavanja referenduma koji će neposredno odlučiti o statusu, već tek kaže da će se volja naroda Kosova uzeti u obzir. Takva konstrukcija daje mnogo prostora za tumačenje, ali je zasigurno i u potpunosti jasno da se status kao pitanje i postavlja zbog toga što postoji volja većine za njegovim revidiranjem.

Drugi razlog za odbijanje dokumenta bio je tranzit NATO trupa kroz Srbiju. Ne treba da čudi, jer je Milosević odbacio i “međunarodnu policiju”, pa čak i osetnije povećanje broja verifikatora OEBS-a. Iz kojih razloga mu je OEBS smetao, možemo da pretpostavimo.

Tako ni drugi dokument srpska strana nije potpisala i ubrzo je usledio ultimatum na koji se vrh države nije mnogo obazirao. Sledećih 77 dana u Srbiji pod bombama poginulo je oko dve i po hiljade građana. Ipak, još uvek nema odgovora na pitanje zašto je moralo da prođe dva i po meseca da bi se kapituliralo u Kumanovu. Zašto je, uopšte, do bombardovanja moralo da dođe, ili zašto je rat morao da traje i jedan dan, budući da su svi najvažniji zahtevi međunarodnih posrednika kapitulacijom Jugoslavije potpisani.

Međunarodne snage su postigle sve ono što su od Srbije tražile pre bombardovanja. Kosovski Albanci takođe, jer bez bombardovanja Srbije međunarodni faktori teško da bi imali ozbiljniji razlog da Kosovo proglašavaju presedanom. Pa opet, retko koji građanin Srbije čak i danas krivi Miloševića što njegov tim nije potpisao “Rambuje”: ogromna većina će kazati da bi ga trebalo kriviti za neke druge stvari, ali da "Rambuje", kao ni agresivna politika prema Kosovu ’98. godine - ne mogu biti greške. Sve je, međutim, moralo ali i moglo da se spreči. Potpisivanjem “Rambujea”, prvoponuđenog ali i onog potonjeg dokumenta, ne samo da bi SR Jugoslavija bila pošteđena bombardovanja, nego bi i kosovski Albanci u pregovorima raspolagali mnogo slabijim argumentima prilikom insistiranja da Kosovo bude nezavisno.

A danas?

Tu su “izdajnici”, tu je retorika u kojoj se pominju “svete srpske zemlje”, tu je strogo centralizovano državno upravljanje, tu su pozivi na linč pripadnika nacionalnih manjina, tu su prozivke za separatizam, a kuca nam na vrata i (samo)izolacija, slična onoj iz ‘98.

Kao građanin Srbije koji uzima za ozbiljno poruke Velimira Ilića, Vojislava Koštunice, Tomislava Nikolića, i svih onih za koje je čak i Dragan Marković Palma kosmopolitski orijentisan, pitam se: šta to ovi čine drugačije nego što je činio Miloševićev režim ‘98. i ‘99. godine? Nakon toga se redovno zapitam zna li Ilić šta je tražio u Beogradu navodno otrežnjujućeg 5. oktobra? Zna li to Koštunica? I šta bi to oni mogli da zamere Slobodanu Miloševiću? Šta oni smatraju greškama tadašnjeg režima?

Nije potrebno biti intelektualac da bi se situacija pojmila onakvom kakva jeste. Dovoljno je biti nepristrasan i istinoljubiv. To može - ali i mora! - svako ko je željan boljeg života u boljoj Srbiji, jer put vodi preko suočavanja i učenja iz prošlih događaja. Naročito iz sopstvenih grešaka.

Aleksandar Kekenj
(reč urednika trećeg broja Zapada)