Differentia - gradjanski medij

Intervju: Stojan Popivoda, politički komentator iz Beograda

Smatrate li Srbiju zdravom državom?

Svakodnevno se uveravam u činjenicu koliko je Srbija kao država devastirana. Prosto se čudim kako još uvek nekako funkcioniše. Tu se slažem sa vama da je Srbija država čije je telo zakržljalo ili ga je napao neki gadan tumor. Država je postala glavna kočnica razvoja i prosperiteta, pa i opstanka njenih građana. Država je neprijatelj i zato je potrebno promeniti je u ako ne prijateljsku ono bar neutralnu silu. Država je instrumentalizovana od strane protivnarodnih interesa. Tajkuni, političari, organizovani kriminal. To je sveto trojstvo naše nesreće.

U čemu se ne slažemo, g. Popivoda? Oko problema bele kuge? Mi smatramo takve diskurse odličnim paravanom za populizme i demagošku politiku, a vi borbu protiv bele kuge vidite kao izgradnju budućnosti nacije (na brojnosti).

O beloj kugi sam već uglavnom sve rekao. To je stvar koja se tiče svih nas jer prosto kada budemo bili matori neće biti nekog ko će raditi i stvarati dohodak iz kojeg će se finansirati naše penzije. Ako je rešenje da uvezemo Kineze onda hajde već da počnemo masovno da ih uvozimo a mi lagano da učimo kineski jer kad budemo matori sve će pisati na kineskom. Dobro, preterujem, ali ovo je mala ilustracija praktičnosti mog stava. Prosta reprodukcija stanovništva je ideal svake države. Ne valja ni demografska eksplozija niti depopulacija. Neku sredinu smatram idealnom. A to što razni koriste argument depopulacije ne znači da taj fenomen ne postoji niti da je nebitan.

Pa, čekajte, gospodine Popivoda! Kako to sada kažete “prosta reprodukcija je ideal svake države”, a onda kažete kako se ne slažemo? Vi ste, čini se, govorili kako je potrebno da se radi na “eksploziji nataliteta”.

U okvirima aktuelnog nivoa reprodukcije stanovništva, iskorak ka prostoj reprodukciji je poput eksplozije nataliteta jer podrazumeva skok fertiliteta sa aktuelnih oko 1,5 na 2,1 dete po ženi.

U čemu se još razilazimo? Vi tvrdite da je tandem Kandić-Kovačević-Dereta-Biserko i ostalo što na ovo liči - sve izdajnik do izdajnika, uglavnom iz razloga što žele da zarade na srpskoj patnji? Je li tako? Ne slažete se sa politikom građanskog osvešćenja, suočavanja s prošlošću i denacifikacijom? U čemu se još ne slažemo i kakav bi bio vaš plan i program jedne države ako ne ovo suštinsko lečenje - denacifikacija (sa decentralizacijom)?

Navedene ličnosti imaju kontraproduktivan efekat u javnosti. Nemaju balans. Ne smatram ih intelektualcima nego pamfletistima. Takvi obično nisu prosvetitelji.

Zatim, građansko osvešćenje, denacifikacija… Građansko osvešćenje vidim kao podizanje svesti o pravima građana a ne nešto drugo. Denacifikacija je loš termin, kao što sam već jednom istakao, jer prejudicira postojanje nacizma i nacista. Zna se ko su, kada i gde bili nacisti. Nije nam u interesu takva (samo)identifikacija. Ja stvari posmatram praktično i pragmatično a vi pokušavate da iznesete moralni stav, što je jedna duboka bara. Suštinsko lečenje države i naroda počinje od lečenja elite. Reforme se uvek sprovode odozgo ka dole a ne obrnutim redom. Ako se reformiše par hiljada vodećih glava na svim planovima, lako će se tom prestrojavanju prikloniti tihi milioni. Problem je što mi imamo konflikt unutar tog odlučujućeg kontingenta, ali taj konflikt je zasnovan na jednom perverznom konsenzusu zarad njihovog opstanka u miljeu koji su stvorili. Oni ne bi ništa da menjaju kod sebe, a vi drugi morate da trpite, prilagođavate se i pokazujete višu svest te fleksibilnost - bez prebijene pare u džepu. How yes no. Ne bih da zvučim kao marksista ili materijalista, ali koren svakolikog ozdravljenja je ekonomsko ozdravljenje. Prvo baza pa nadgradnja. Vi insistirate na ozdravljenju nadgradnje, na ozdravljenju svesti. Metodološki neispravno. Prvo da ozdravimo ekonomske odnose pa onda sve šta ide uz to. Nemačka se prvo razvila pa je onda postala denacifikovana.

Konačno, što se tiče našeg neslaganja, ja nisam ljubitelj niti podržavam politiku američkog establišmenta jer je smatram hegemonskom i štetnom po sveukupne političke, kulturne i ekonomske odnose u svetu a Evropi zameram na njenoj slabosti da deluje suvereno. Ja sam za tzv multipolarni svet, za neku dogovornu i konsensualnu globalizaciju a ne za diktat jedne strane.

Dakle, cilj je isti. Jedina razlika je u tome što se mi zalažemo za denacifikaciju “odozdo”, kao što smo i za decentralizaciju “odozdo” (ako građani ne shvataju zašto je dobro decentralizovati i regionalizovati državu – neka žive diskriminisani od strane Centra; ali je zato naš cilj da delujemo osvešćujuće na građane). Elita nema nikakvu potrebu za promenom politike ukoliko nema građanskog osvešćenja. Jedini garant slobode građana je njihovo opamećivanje i osvešćenje. Sve ostalo daje mnogo prostora za manipulaciju i instrumentalizaciju političkih prilika.

Dakle elita jeste problem, jer ako elita ne vidi zašto bi se ona menjala i zašto bi uopšte menjala nešto i radila na podizanju svesti građana, znači da ta elita nije ništa bolja te da je elita samo silom sopstvenog položaja u društvu a ne zbog nekih drugih kvaliteta. Rečju, naša elita je represivna i autoritarna te su protiv nje opravdani revolucionarni akti. Međutim, prosto zjapi velika praznina tj nedostatak političkog samoorganizovanja masa. Narod prosto nema lidere a svako ko se, kako kažeš - osvesti, gledaće da ode odavde ili da se prilagodi. Mada, nije da nema mnogo svesnih, ali proces atomizacije srpskog društva, da ne kažem anarhizacije, je dobrano odmakao. Uostalom, kako očekuješ da se narod osvesti i bude kolektivno odgovoran? To se nikada nije desilo. Oduvek je u pozadini političkih obrta stajala neka politička organizacija.

Kažete da, za razliku od nas, niste ljubitelj američke administracije. Ne podržavamo ni mi aktuelnu američku administraciju, ali - za razliku od vas – time ne bismo hteli da se bavimo jer se udaljavamo od samokritičnog stava koji je Srbiji danas potrebniji više nego ikad. I, možda još važnije: te priče se po pravilu nadovezuju na demagošku retoriku desnice. Možda je to jedino u čemu su u pravu, ali ne treba im aplaudirati!

Upravo to jeste poenta i ustupak njihovoj aroganciji. Neću da budem kritičan prema njima jer njih mrze i kritikuju oni koje ja ne podnosim. Ne vidim smisao tog stava. To je poput mog stava prema Denu Braunu. Mrzim njegovu literaturu i smatram je trešom, ne zato što sam je čitao i kritički zasnovao sud o njoj, nego samo zato što sam u autobusu čuo da o tome raspravljaju vozač i kondukter. I sad ja iz inata - zato što tamo neki geaci o tome raspravljaju - odbijam i da govorim o tome, prosto ignorišem pojavu. Nije baš dobro.

(Intervju je objavljen u trećem broju časopisa “Zapad”)