Differentia - gradjanski medij

Par reči o Kosovu i Metohiji (nikada ne ispustiti ovo “Metohija”, a vežbama se to može lako postići, jer će vas u suprotnom dežurni nacionalisti nazvati izdajnikom i zbog toga). Nakon obaveznog uvodnog dela, gde je red da kažem da sam svim srcem protiv otcepljenja KiM - kao srca i duše srpskoga naroda, kičme naše civilizacije, jetre kroz koju se pročišćava prava srpska krv, butne kosti, itd, itd - rekao bih i poneku o dilemi koja se stavlja pred građane Srbije; naime, koliko vidim, koplja se najviše lome oko toga treba li ili ne treba prekinuti sve razgovore sa EU o pridruživanju i eventualnom članstvu Srbije u istoj.

E sad, onaj ko je očekivao traktat o prednostima pridruživanja Uniji, i manama nepridruživanja, se prevario, jer odavno sam shvatio da je iluzorno pisati strane i strane o očajnom položaju države, njene ekonomije, zdravstva, školstva, sudstva, i svega što nema nikakve šanse da se unapredi i poboljša bez ogromnih ulaganja, koja pak opet mogu stići samo sa jedne strane, odande odakle su i do sada stizale investicije, krediti, pomoć: sa zapada, prvenstveno od država Unije.

PatriJote se i dalje (i uvek će) drže floskula o korenju na prazničnoj trpezi, ruskoj braći koja će odvajati “rublju za Srbiju” od svoje sirotinje, samo zato što nas neopisivo vole i sličnim glupostima. Razuveriti ih ne može čak ni jak psiholog, a kamo li jedan konobar, kao ja. Zato bih akcenat ipak bacio na “spontane” akcije naroda koje se svakodnevno odvijaju po Srbiji, a najviše u severnom delu Mitrovice, jer, kako vidim, balon prenapregnutog nacionalizma se u drugim delovima Srbije izduvao brže nego što se očekivalo, uporedo sa prvim poskupljenjima, rastom inflacije i kursa evra. Izgleda da su svakodnevni životni problemi ipak jači od “vekovne borbe za duhovnu vertikalu”. Elem, borba za Kosovo se svela, bar za sada, na lažna podmetanja bombi, deljenje pereca ispred pekara, i sve kraće izjave medijskih komedijaša, tipa Samardžića, Ilića, i sličnih.

Očigledno je da takva “odbrana” može samo da izazove podsmeh i blago sažaljenje. Šta drugo raditi ako već nismo spremni (ili možda jesmo?) kolektivno da izginemo u poslednjem, odsudnom jurišu na Kosovo, i da ostavimo za sobom bar legendu o narodu koji je odlučio da nestane sa planete: iz inata, braneći kako svoje dostojanstvo, tako i međunarodno pravo, gde naročito ovo drugo očekuje od nas ceo svet. Oči svih sužanja su uperene u Srbe, borce protiv novog svetskog poretka i nepravde. Mjanmar, Iran, Kazahstan, Moldavija, Tasmanija i Tunguzija sa nadom gledaju u sunce slobode koje još samo u Srbiji sija punim sjajem. Naša odgovornost za budućnost međunarodnog prava i svetske nirvane je ogromna, i nemamo pravo da zbog tako prozaičnih razloga - kao što su naša deca, unuci, mi sami - odustanemo od borbe protiv najjačih ekonomskih i vojnih svetskih sila. Srbija je večna dok patriJote drugačije ne odluče.

Elem, predlažem da vođeni Vojom bez poroda, Tomom sa unucima i Veljom sa krokodilom na naduvavanje krenemo u odsudni juris. Duhovi predaka zovu! Sedam miliona Srba u samoubilačkom pohodu na Kosovo. Pregazićemo i Šiptare, i KFOR, i NATO. Stići ćemo u zanosu do Krfa, a onda se kolektivno samopodaviti u plavim dubinama. Tako se ponaša nebeski narod. Sve ostalo je smešno. Čuj, povlače ambasadore, i postavljaju otpravnike poslova! Jajare!

Tekst je objavljen u trećem broju Zapada