Intervju: dr Mihailo Antović, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu
Koliko i u kom smislu je nezavisnost Kosova bitna za Srbiju?
Ako na trenutak zaboravimo istorijske argumente (inače jake na obe strane), možemo izdvojiti makar četiri nivoa na kojima je to pitanje relevantno za našu trenutnu situaciju: egzistencijalni, emotivni, politički, moralni.
U egzistencijalnom smislu – a osećam obavezu da o tome najpre nešto progovorim jer prosto nisam sa Kosova i nezavisnost me na taj, najdirektniji, način lično ne pogađa – akt proglašenja samostalnosti doneće dodatne probleme u ionako nemogućim uslovima pod kojima većina „ne-Albanaca“ tamo živi. Pre svega se to tiče stanovništva na jugu koje, kako čujem, nema ni elementarnih uslova za normalan život. Naša država ima obavezu da izađe sa jasnim stavom u odnosu na te ljude: da li im se sprema selidba na sever Kosova, ili u centralnu Srbiju, ili ćemo učiniti nešto da ih zaštitimo tamo gde se sada nalaze. Ako je naš cilj ovo poslednje, a duboko verujem da treba da bude, onda politika inaćenja sa međunarodnim faktorima na Kosovu, po meni, nije naročito pametno rešenje. Možda će nam na nekom infantilnom nivou i biti lakše zato što smo „osvojili“ koji kilometar pruge, odbili da nadalje učestvujemo u policijskim snagama ili naredili sveštenstvu i vernicima da ne komuniciraju ni sa jednim predstavnikom evropske misije, no treba da malo razmislimo kolika je racionalna korist od takvih poteza. Ja mislim gotovo nikakva. Tu već počinje ogroman emotivni problem koji je proglašenje nezavisnosti izazvalo, a i on ima više razina: najpre, sam produženi raspad Jugoslavije, koji traje, setimo se, već dvadeset godina, stvara neprestanu emocionalnu tenziju naročito za Srbiju i njeno stanovništvo. Po pitanju Kosova, tu je tenzija kudikamo najveća, budući da je na delu vekovna manipulacija mitovima, a, u skorije vreme, i strašna dvadesetogodišnja (koliko ja pamtim) propaganda. Sećam se da su se albanska deca „razboljevala“ jer ih srpski vodovodi „truju“, a srpska deca, još od nekih kasnih osamdesetih, upozoravala da ne jedu pecivo iz „albanskih“ pekara jer „oni“ stavljaju „staklo u burek“. U takvom miljeu, ozbiljnog pomirenja ne može da bude. Nekako verujem da kada konačno budemo u stanju da vidimo i dobre strane kod onih drugih, proces pomirenja može da započne. Setimo se da Srbi mogu da praštaju, budu dobronamerni, gostoljubivi i široke ruke, kao i da su Albanci pouzdani poslovni partneri, često velikodušni, a da, kao prijatelji, drže reč. Možda odatle treba početi. Politički, treba mnogo da se uozbiljimo. Niko nas ne tera da priznamo nezavisnost, a sasvim je u redu i da tražimo saveznike po svetu koji će nas podržati u takvom stavu, dok sve to ne pređe u iracionalne vode, kao oko prodaje NIS-a. No, život u međuvremenu ne sme da stane. Evropa, ekonomski napredak, uozbiljavanje kulturne i obrazovne politike, sve to mora da se nastavi. Što se Kosova tiče, vidim tri moguća rešenja: (1) negiranje nezavisnosti, po principu „celo Kosovo je naše“, što znači višedecenijsku/vekovnu borbu sa neizvesnim ishodom i menjanje nas samih u pogledu, recimo, činjenice da onda treba vrlo ozbiljno i iskreno da prihvatimo dvonacionalnu i dvojezičnu državu, gde predsednik Vlade jednom može da se zove Fatmir; ovo znači i tihi konflikt tipa Izraela i Palestine na neodređeni rok; (2) podelu Kosova, što može da nam „sačuva deo obraza“, obezbedi nekakvu malu teritorijalnu i istorijsku kompenzaciju, ali i zacementira bilo kakvu mogućnost srpsko-albanskog pomirenja, napravi ozbiljan problem sa Srbima južno od Ibra, kao i Albancima sa juga Srbije, o regionu da ne pričamo; (3) priznavanje nezavisnosti, kao pragmatičan potez za koji će se jednoga dana, možda, dobiti ozbiljna međunarodno-politička kompenzacija, uz čvrste garancije za građane koji nisu Albanci, zaštitu kulturno-istorijskih dobara, visok stepen lokalne samouprave i autonomije za crkvu, specijalne veze sa Srbijom, te postepeno faktičko ukidanje granica između te dve i svih ostalih balkanskih državica, sa ulaskom u Evropsku uniju. Ovde je nuspojava ostajanje Srbije na gubitničkoj poziciji, a Albanaca na dobitničkoj, što takođe može da znači zamrznuti konflikt koji će jednom ponovo da bukne.
Ne bih da proričem za šta će neka buduća srpska politička elita da se opredeli. Ono što ostaje kao moralni zadatak za sve nas, u svakom slučaju, jeste da se pogledamo u ogledalo, razmislimo gde smo grešili i zapitamo se šta smo to učinili u poslednjih dvadesetak godina da svi žele da pobegnu od nas. Nakon toga, treba da se okrenemo budućnosti, da prestanemo da razmišljamo u okviru jednog mandata, dekade, mladosti, ili čak i života, već da počnemo da se brinemo i o generacijama koje dolaze iza nas, da dugoročno radimo na razvoju Srbije, da ona ponovo postane jaka, poštovana, bogata i kulturna zemlja. Tada i samo tada će svi želeti da budu sa nama, a mi ćemo biti ti koji će razmišljati da li i u kojoj formi želimo nekakvo ujedinjenje sa susednim narodima. Ali, to je posao za čitav 21. vek, a još ga nismo ni započeli.
Kako ocenjujete proteste studenata i građana u Nišu i Srbiji posle 17. februara?
Pomenuo sam produženi emocionalni stres kao jednu od posledica raspada Jugoslavije. Bojim se da ćemo njegove dugoročne efekte tek početi stvarno da osećamo, a to vidim u besu i razbuktalnom nacionalizmu mlađih generacija. Niko ne poriče pravo ljudima da protestuju povodom nezavisnosti, mislim da to treba da se radi, i u tom smislu je organizovana podrška studenata, na primer, kolegama iz Mitrovice sasvim u redu. No, povremeni destruktivni izlivi brinu. Ne treba se zavaravati da je ponašanje pojedinih mladih ljudi samo posledica rada „službi“ koje ih huškaju. Ne sumnjam da ima i toga, medijska podloga postoji, predstavnici vlasti su ponekad blagonakloni, a situacija i objektivno ide na ruku ekstremizmu, jer sve to tretiranje Srbije kao «gubitnice koja mora da plati ceo račun» predstavlja jako lošu politiku, pre svega Evropske unije. Bojim se, ipak, da srdžba ima i autentičnu dimenziju. Stasala je jedna nova generacija mladih koji su prve vrednosti sticali tokom burnih devedesetih, jako malo putovali, gledali lagani ekonomski pad svojih roditelja, haos u državi i pre i posle 2000… Jedini lek za ovakav problem je dugoročan rad sa njima: kako država jača, ona ne sme da ih izoluje, već treba da ih edukuje, kroz medije i obrazovni sistem, da im ponudi ekonomsku perspektivu, da im omogući da povremeno otputuju u inostranstvo i upoznaju kolege iz Evrope i sveta. Tako se uvek podstiče kreativnost i suzbija ekstremizam, ali je posao, još jednom, dugoročan.
Šta bi novo trebalo da donesu lokalni, a sta parlamentarni izbori?
Nadam se, mnogo više ozbiljnosti. Teško je reći koliko je to realistično. Lokalni izbori su uvek važni, u Nišu, čini mi se, najvažniji od 1996. Lokalna politička elita se u poslednjih nekoliko godina strašno obrukala, nijedna koalicija nije potrajala, problemi se nagomilavaju, naš grad je potpuno marginalizovan. Svako od nas ima poneki primer šta ne funkcioniše na lokalnom nivou: razrovane ulice, nepostojanje bioskopa (!), sramotna situacija u vezi sa niškim aerodromom. U tom smislu, lokalni izbori bi morali da iznedre jednu malo ozbiljniju ekipu ljudi koja će voditi Niš u narednih nekoliko godina i vratiti mu pravi epitet “grada”, koji on i zaslužuje i, siguran sam, može objektivno da iznese.
Parlamentarni izbori su, po ko zna koji put, istorijski. Čini mi se da će oni doneti preko potrebno ideološko razgraničenje, tj. podelu na dva jasna bloka, gde će biračima biti sasvim jasno o čemu to donose odluku. Lično verujem u tesnu pobedu šarolike proevropske opcije i nešto brži put ka Evropskoj uniji u narednim godinama. Naravno, i suprotan ishod ne treba shvatiti kao katastrofu – i on bi mogao da bude koristan i/ili poučan na duži rok. Ponavljam, možda je to samo moja želja, ali smatram realnijom pobedu jasno proevropske opcije.
Da li univerzitetski profesor treba da bude politički angažovan, i ako treba – na koji način?
I ovde se radi o dva nivoa. U širem smislu, da: društvena kriza obavezuje univerzitetske radnike na angažman, što smo videli 1996, 2000, a vidimo i ovih dana. Šira komunikacija sa studentima od gole nastave, učešće na tribinama, konferencijama, pojavljivanje u medijima, aktivnost u trećem sektoru su, po meni, u redu. Naravno da nema ničeg lošeg ni u direktnom partijskom angažmanu (ako neće univerzitetska elita, ko će?), ali to je kod nas, nažalost, praćeno povremenim problemima na samom univerzitetu, gde, kao i u mnogim oblastima, partijska pripadnost ponekad ima većeg uticaja nego što bi trebalo. U tom smislu, tek kada se univerzitet, kao i sve druge društvene institucije, oslobodi tog “višepartijskog sindroma”, i direktno političko angažovanje će biti normalnije i prirodnije, na dobrobit kako samog univerziteta tako i društva.
(Intervju je objavljen u trećem broju časopisa “Zapad”)
