Differentia - gradjanski medij

Intervju za dnevni list Blic: Aleksandar Kekenj, predsednik NVO Differentia

Koliko novca je potrebno za ravnomerni regionalni razvoj?

Istina je da siromaštvo Jugoistočne i Centralne Srbije ukazuje na nedostatak novca u budžetima opština i gradova. Međutim, i kad bi novac jednokratno došao u ove krajeve, to bi još uvek bilo daleko od stanja koje zadovoljava. Srbija je od prošlog ustava, Miloševićevog, do ovog koji su doneli Vojislav Koštunica i Toma Nikolić strogo centralizovana republika. U takvoj lokali do novca dolaze lobiranjem a ne onako kako se opštine i gradovi finansiraju u Evropskoj uniji. Jednom rečju, jugoistočna Srbija ne bi trebalo da moli za nekoliko miliona evra republičkih investicija, već da se bori za ustavnu garanciju sredstava koja prikuplja na sopstvenoj teritoriji. To znači da će ravnomerni regionalni razvoj biti moguć tek pošto se Srbija decentralizuje, i tek onda ustanovi koliko je dodatno sredstava potrebno uložiti u nerazvijene krajeve kako bi se naš standard makar približio beogradskom.

Konkretnije govoreći, Niš nema niti infrastrukturu da se razvija kao grad, a da ne govorimo o stanju u manjim mestima ove fiktivne regije u kojima neke opštine imaju prosečnu platu i do osam puta nižu od one u Beogradu. Sem toga, ne može sve novac da nadomesti. To koliko je mladih pobeglo iz Niša poslednjih godina tvori daleko značajniji problem nego to što se već dve decenije ništa u tom gradu i regiji ne događa.

Ko bi tim poslom trebalo da rukovodi?

Svaki borac za decentralizaciju iz Centralne Srbije (a malo je takvih) neretko se zapita sa kakvim pravom i kakvim backgroundom se zalaže za bolji lokal i više sredstava u njemu, ako taj isti lokal vode polupismene badže. U Nišu je poznat slučaj da se dosta novca nije znalo upotrebiti na bilo koji način, te je propao, kao da nam nije ni bio potreban, kao da ima previše tih novčanica u budžetu grada. I upravo iz tog razloga što je lokal toliko iscrpljen da više nema niti potencijala da se pronađe neko ko bi ga mogao voditi, što je svako ko je želeo da od svog života nešto napravi pobegao odavde, potrebno je ovom području pomoći sa strane, a najbolje bi bilo iz samog Beograda, i to u vidu asistencije prilikom formiranja institucija koje će moći da preuzmu ingerencije sa republičkog nivoa. Međutim, vidimo da politička elita u centru o tome stidljivo šapuće, i to samo onda kad se nalazi slučajno u nekoj zabiti Centralne Srbije.

Kada će se videti prvi efekti ovog projekta?

Iako je Centralna Srbija čak nekoliko puta siromašnija od Beograda i Vojvodine, mislim da bi se efekti decentralizovane države u veoma kratkom roku osetili u svim opštinama. Ipak, ponavljam, ako govorimo o ideji ravnomernog regionalnog razvoja tada se podrazumevaju i dodatna ulaganja od strane države u siromašne krajeve. Međutim, mi ovde trenutno imamo prodaju magle od strane raznih ministarstava koja trube o ravnomernom regionalnom razvoju, a pri tom istraživanja prosečnih plata pokazuju da je popularno «slepo crevo» ili Centralna Srbija sa svakim navršenim mesecom u godini u sve većem zaostatku u odnosu na prestonicu. Jedino u čemu iz meseca u mesec «prednjačimo» jeste procenat nezaposlenih. Sem toga, sam čin formiranja ministarstva za ravnomerni regionalni razvoj je smešan u očima svakog ko se ovom materijom makar površno bavi, jer kako može biti i reči o ravnomernom regionalnom razvoju ako se tome suprotstavlja ustav iste države? To vam je kao kad nekoga prvo dobro istučete, a onda mu se posebno posvetite da bi stao na noge, da biste ga ponovo tukli.

Skoro dvadeset godina centralizma teško da će izbrisati nekoliko meseci ravnomerno raspoređenog novca, ali bitno je da se jednom preseče, i to što pre.

Kako sprečiti beogradizaciju Srbije?

Ako o tome govorimo na duži rok, prvi korak je uspostaviti suštinsku decentralizaciju na svim nivoima (na fiskalnom nivou pre bilo čega drugog). Potom pokrenuti inicijativu za regionalizaciju zemlje, ne samo iz razloga što je to jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju, već zato što regionalizovana država efikasnije rešava probleme lokalnog i međulokalnog karaktera, a opštine i regije lakše dolaze do novca iz fondova Evropske unije. Ta dva uslova su platforma za sve drugo o čemu bi moglo da se govori ako je tema sprečiti odliv stanovništva iz ugroženih krajeva i poboljšati njihov standard. Bez ispunjenja ovih zahteva ambiciozniji građani shvataju poruku države da je život moguć jedino u Beogradu ili van Srbije. U unutrašnjosti ostaju samo oni koji nisu uspeli da pobegnu, koji nemaju dovoljno novca za beg, ili oni kojima ne smeta da žive kao građani drugog reda.

Taj zahvat, valja reći, ne mogu da izvedu velike političke partije jer ideja decentralizacije nije popularna kod prosečnog stanovnika Srbije, koga ovi uvek ciljaju u svojim obraćanjima. Čitavu stvar mogu izneti jedino mediji ili pojedinci i udruženja koja imaju način da ovu ideju približe ljudima u ugroženim regijama države.

I da li će pre no što se ovi projekti sprovedu u praksu jedna trećina Srbije preseliti u beograd, druga u inostranstvo a treća umreti od posledica siromaštva?

Glavni je problem to što tih projekata nema! Nacionalni investicioni plan je prošle godine - a žalosno je što smo na to upravo mi prvi ukazali, a ne neka politička partija koja bi se makar nominalno zalagala za decentralizaciju - glasio tako da je četiri petine sredstava spremljeno za projekte u Beogradu. Ove godine situacija je nešto bolja, pa tako možemo da vidimo kako je svega šezdesetak odsto sredstava za kulturu izdvojeno za prestonicu, tako da, kako ovde u Nišu vole da kažu lokalni političari (Blic, 17. avgust 2006: Diferencija kritikuje G17 plus), i to nimalo ironično – možemo da budemo zadovoljni.

Dakle, pre svega moramo da budemo svesni, a mediji pre svih, da projekata i planova za oporavak Centralne Srbije – makar ozbiljnih i iskrenih - još uvek nema.

Mladi intelektualci nemaju vremena za gubljenje i oni će odlaziti dok ne budu primetili da im lokal nešto nudi, a da to nije jeftina provincijska kultura. Takav zahtev se ne može zadovoljiti organizacijom prosečnog muzičkog festivala od dva dana i jednim festivalom glumaca. Godišnji niški kulturni repertoar je u najboljem slučaju jednak prosečnom dnevnom kulturnom repertoaru Beograda. Pa, niko ko je iskren pred sobom neće uspeti da pobegne od te istine, a onda svakako sledi kupovina karte u jednom pravcu.

Ako bacimo pogled na kretanje i broj stanovnika prema gradovima i opštinama, videćemo da Beograd beleži neverovatan priliv i da je velika selidba stvarnost o kojoj stranački oportunisti izbegavaju da govore (još je interesantnije kad na to dodamo onu priču o beloj kugi): broj onih koji su imali pravo glasa 21. januara 2007. u Beogradu iznosio je 1,6 miliona ljudi (što je broj samo punoletnih osoba), dok je prema popisu iz 2002. godine glavni grad ukupno imao toliko stanovnika. Prema slobodnoj računici trebalo da znači da Beograd trenutno ima oko 2 miliona stanovnika, te da se u glavni grad doselilo gotovo 400 hiljada ljudi za svega 5 godina. Sami iskonstruišite demografsku situaciju i budućnost Srbije prema tom trendu.