DIFFERENTIA

Uprkos tome što je zatvorena i kodirana tako da ne ulazi u konflikt (dijalog) sa onim što dolazi spolja, što nikome ne daje odgovore, niti sebi postavlja pitanja, ostaje nam mogućnost da o varvarskoj svesti govorimo s obzirom na to kakvu je zatičemo u njenom savremenom, u dobroj meri inertnom, pojavljivanju. U sklopu interesovanja za fenomen možemo da (se) pitamo postoje li ikakvi odnosi u tom svetu, i ako postoje, o kakvim se odnosima radi.

Ako pretpostavimo Varvarsku kao zatvorenu državu, iskustvo Varvara moralo bi biti pozorišno, aktuelno za nekoga drugog, prema samozadatom ili samodiktiranom vanjskom identitetu. Ovo otud što zatvaranju prethodi stav o različitosti spram nekoga, definisanje tog nekog, i odabir sopstvene uloge shodno identitetu u razlici spram onog vanjskog i njegove uloge. U tom slučaju je delatnost zatvorenog čoveka uvek zavisna, stavljena u defanzivu, u položaj samopotčinjavanja, iako na prvi pogled prkosna u svom hermetizmu. Ta zavisnost je slična onoj u pozorištu pri kojoj glumac nema slobodu da se ponaša kako želi, već pod pažljivim okom publike pokušava da odglumi ono zbog čega je došao na scenu. Da bi država sebe ograničila i stavila na pozornicu sveta kao “komad”, ona umišlja da je njen ograničavajući faktor sve ono što se, prema njenoj priči (mitu), od nje razlikuje.

Varvar nije suštinski zainteresovan za sebe kao sebe, niti za drugog. Interesovanje je naučeno. Poput svega onog što se zove vrednošću u varvarskom svetu, emanira iz nasleđa i predaje se kao autoritet (diktat mitske tradicije). Aktuelan je - iako ne stvarno delatan – princip samoproizvođenja datosti kao večito ponavljanje. Ono se fiksira kao mantra u jezičkom i kulturnom prostoru, sa ciljem da ne dozvoli pad u promiskuitet bilo koje vrste. Varvar, kao heroj palanačke svesti, redukuje mogućnosti, redukuje izbor koji je uzrok nestabilnosti idealne (to znači I završene) Varvarske. Zatvaranje države pokazuje se kao realizacija nacionalne osvešćenosti. Pošto se identitet u razlici mitski fiksira, dakle objavi kao nacionalni, svevišnji put, za rezultat dobijamo Varvarsku.

Panteizam datosti postaje deo kolektivnog odbrambenog sistema koji zatičemo u psihologiji palanke. Ni taj fenomen se ne događa kao odabir, što su vrednosti koje niču i slede iz normi upravo vrednosti koje je Varvar ocenio valjanim za sebe, već zato što Varvara ova slučajnost zatiče. Nije Varvar otkrio neku vrednost (on nije sposoban da razlikuje, a oni koji to jesu, “nisu dostojni” tog čina), već je ono što nalikuje nekakvoj vrednosti otkrilo njega. Fatalizam u sprezi sa panteizmom datosti poništava mogućnost biranja (ispitivanja, stvaranja). Upravo taj momenat u kojem nešto nepoznato a pasivno (nemoćno) iskrsava kao neisposredovana predmetnost, čini Varvara dovoljnim (čovekom, svesnim) i motiviše ga da ovo iskrsnuće uzme na religiozan način (kao deo ili konstrukciju bespogovornog mita). Ne postoji baštinjenje ikakvih vrednosti, već se svet otkriva kao data nepromenljivost u kojoj vrednost postoji u formi diktata sudbine (mita). Čak je i sam čovek određena datost, statični element u slagalici palanke: tu da bi sakupljao ono već završeno, a ne da bi stvarao. Stvaranje, kao proizvodnja različitog, jeste greh za savršeni (zaokruženi, ograničeni) svet. Varvarska inteligencija zaključuje da je najviša moguća duhovnost upravo posvećenost onom gotovom kao najvišem autoritetu, a bezuslovno poštovanje postavlja se kao najviša vrlina varvarskog sveta.

Celokupna svest Varvara je, kako izgleda, zaokupljena idejom odbrane onog što je njeno. Nameće se pitanje zašto njene nosioce zovemo Varvarima, pošto se pod tim pojmom podrazumevaju horde ratnika koje bi da unište ono drugačije, što njihovom plemenu ne pripada. Stari Varvari su, vidimo, okrenuti onom vanjskom kao neprijateljskom, ali tako da sa njim komuniciraju, i jasno vide interes u onom što čine. Razlika između tih I savremenih je u tom što su se drugi našli u situaciji mitski iskonstruisane autoagresivnosti. Dok je za prve mit prisutan pod zadatkom da opiše stanje stvari, savremeni se intenzivira onda kad je potrebno sliku sveta u većoj meri iskriviti (učiniti manje logičnom), te zapravo služi kao medij za manipulisanje.

Najveći zločin palanke, koji se ovde interpretira kao varvarstvo, jeste u tom što se zahtev za njenim opstankom čini prečim od života onih koji taj svet čine. Dobrovoljno žrtvujući sopstvenu individualnost, Varvar devalvira do toga da je sasvim nevažan u odnosu na palanku I njen mit (o identitetu, o razlici). I koliko je staro varvarstvo principijelno agresivno iz otvorene volje za moći, te ne pretpostavlja kolektivni identitet, toliko ovo savremeno sebe jedino vidi kroz plemensko zborište, agresivno prema svemu onom “unutrašnjem” što bi se htelo definisati van kolektivnog kulturnog okvira.

Vrednosti nedostaju ako se čovek prepušta datostima i ako sebe nalazi kao datost. U njegovom religioznom konceptu, Varvar jeste jedna datost. Kolektivni identitet, pak, podrazumeva ovo zaticanje čoveka pred nekim gotovim autoritetom. Milje datosti po pravilu zatiče životinju, dok se čovek pokušava uzdići nad tim što jest, I pokušava uspostaviti nekakvo sopstveno stanište, naći neko mesto za sebe u svetskoj istoriji i stanju stvari. Kolektivnom identitetu to ne odgovara. Bilo kakav izraz (kao greh, kao prekid mantre), bilo kakva provokacija ili pitanje - za mit (kao diktat) je pretnja.

Izgradnja identiteta opšta je zanimacija i zadatak viših Varvara, ljudi koji se u svetu palanke prikazuju u svečanim odorama, i čije ruke ostali Varvari imaju zadatak da ljube u znak poštovanja. To je politički život palanke kao varvarske zajednice. Onaj ko strasnije zagrli i poljubi ruku Velikog Varvara zadobija poštovanje ostalih poštovalaca kolektivnog identiteta. Veliki Varvar je zadužen za izgradnju duha palanke, ali tako da ne naruši ono predanje, i tako da sam predstavlja njegovo otelotvorenje kao identitet jednog naroda. Hvaleći, poštujući i ljubeći nadvarvarsko biće, Varvari ljube sopstvene principe i otpor vremenu, večnost, i varvarsku volju da se sama pokori i pokorena usni istorijsku slavu. Takve svečanosti, sabrane u istoriju jednog naroda, pribavljaju i jačaju kolektivnu oznaku (žig) i ime. Ono jedino po čemu Varvar jest Varvar, nasuprot životinji, ali i nasuprot čoveku.

Aleksandar Kekenj, Differentia