DIFFERENTIA

Qui tacet, consentire videtur

Strah od političkog angažmana danas je glavna karakteristika lokalnih medija i stub njihove populističke orijentacije. Evidentna je apriorna distanca medija prema politici kao posledica uprošćavanja ili nerazumevanja tog pojma i njegovog značaja za društvo. Razloge valja tražiti u nedostatku kvalitetnog kadra, u njegovoj lenjosti i nesposobnosti da se pozabavi nečim što traži kakvu-takvu analizu, a ne puko prenošenje informacija. Međutim, događa se i to da u svojoj nestručnosti ne uspevaju razlikovati depolitizaciju od apolitizacije. Njihovo je stanovište naizgled prihvatljivo, jer se od prigovora ograđuju stavom da je nezavisno novinarstvo ono na koje ne utiču političke i društvene prilike. Istina, ali to ne sprečava da se o politici govori. Upravo depolitizacija novinarstva podrazumeva političko angažovanje medija, čak predstavlja uslov javnog političkog diskursa.

Ne radi se tu ni o kakvoj planskoj indoktrinaciji (teoriji zavere), već o tome da tržište govori primitivnim jezikom, koje posreduje interes prosečnog medija da bi ovaj postao suprotan interesima društva. Medijsko posrnuće najbolje opisuju podaci koji kažu da su najgledanije televizijske stanice u Srbiji Pink i Televizija Beograd (javni servis), a najčitanija štampa Kurir, Pravda i Press, te razni tabloidi. Navedeni mediji politici prilaze kao prostoru na kojem se susreću zavereničke ideje, izdajnici, skandali iz ličnog života političara… Novinar zaposlen u takvom mediju pokušava da se uživi u ulogu prosečnog Srbina koji će na tekst reagovati zadovoljno, jer ono što pročita samo će potvrditi njegovu predrasudu. Čitanje onog što je takvim već mislio potvrđuje prosečnog Srbina kao čoveka koji zna, što će ga  kao životinja koja obavlja zadatak da bi dobila hranu  privoleti da i dalje prati medij koji je tako blizak njegovim stavovima. Umesto da menja ili ukida društvene predrasude, medij radi na njihovoj afirmaciji.

Uzmimo za primer jednu nišku lokalnu TV stanicu za vreme prošlogodišnje afere u vezi sa raspodelom sredstava iz NIPa. Podsetiću, tada je Ministarstvo finansija u saradnji sa Ministarstvom za kulturu raspodelilo 50 miliona evra tako da Beograd dobija četiri puta više od Centralne Srbije i Vojvodine skupa. Lokalna TV stanica, koju plaćaju građani Niša, odbila je da emituje informaciju o ovoj krađi pod izgovorom da “građane Niša ne zanima problem decentralizacije”. A može li bilo šta građane da zanima iz oblasti politike pre problema neostvarene decentralizacije? Pa i onda, možemo svi da se složimo sa tim da građane ne zanima ni decentralizacija, ni kultura, niti bilo šta što je u tesnoj vezi sa njihovim životom, i to neće biti daleko od istine. Ali ako je zvanični gradski medij indiferentan prema informaciji i analizi koja neposredno raskrinkava mehanizam upravljanja iz jednog centra, onda se ne može očekivati da građani postanu politički svesni i angažovani zarad rešenja problema. Dolazi do opšte dezorijentacije, jer građanin ne vidi uzroke problema koji mu iskrsavaju, a koje diktira politička struktura društva. I kada nezainteresovani građanin konačno poželi da se informiše, medij ga sačeka nekom fantastičnom pričom koja se završava poukom da je za sve kriva neka tamo “visoka” politika, čije raskrinkavanje ide do onih granica koliko se prostire mašta amaterskog novinara tabloidnog dnevnog lista.

To što se u Nišu, i uopšte u srpskoj provinciji, govori, a govori se već petanestak godina, jeste kopiranje tradicionalnog, uvlačenje u kolektivnu identifikaciju i nacionalizam svih vrsta i intenziteta. Na delu je i pseudoretorika koja govori da ništa ne bi kazala. Psihološki zarobljeni u enklave, glavešine lokalnih kulturnih, medijskih i naučnih ustanova grade bunker takvih vrednosti koje će svakog slučajno zadešenog intelektualca izbaciti vani, i to po već razrađenom odbrambenom mehanizmu. Intelektualac traži uzroke problema. Budući da politička garnitura, kao faktor upravljanja sredstvima i vitalnim odlukama za društvo, fundira i kulturu, i privredu, i turizam, i obrazovanje, intelektualac će rešenje problema tražiti u konkretnoj političkoj odluci kao ključnom mestu na kojem gnoj nastaje. Lokalni medij se pozitivno odnosi prema izvršenom političkom nalogu, i tako nikada ne uspeva da dotakne političko i politički odgovorne. Ako smisao medija nije da se bavi društvenim problemima koje prožima politika, tada ga zovemo tabloidnim i ne uzimamo za predmet ozbiljne kritike medija. Ali šta raditi kad takav biva proglašen kvalitetnim izvorom informisanja ili javnim servisom?

Koji je medij pokušao da ubedi prosečnog građanina da politiku ne čini onaj koga gleda na televiziji, niti onaj ko sedi u skupštinskoj fotelji grada? Da li je ikada neki lokalni medij uopšte govorio o tome da politiku čini i usmerava građanin glasnim, energičnim stavom prema pitanjima od kulturnog, naučnog, medijskog značaja, i to angažovanjem ili neangažovanjem? Razgovor, bio on o kulturi, medijima ili nečem trećem što njemu kao građaninu predstavlja problem ili zadovoljstvo, nužno je i političko pretresanje. Govoriti o kulturi, o medijima, pored politike koja je shvaćena kao “oni koji u gradu ili državi o nečemu odlučuju”, i koja je okarakterisana kao zakucano i apriorno loša, pokazuje se kao bežanje od individualne građanske odgovornosti koja je ravna prirodnom interesovanju za sebe. Razrešenje je u sukobu (raskrinkavanju, dijalogu) sa onim ko se nalazi u situaciji da odlučuje o svemu onom što građanina zanima, jer ga je građanin na tu poziciju i postavio.

Ovde više nije stvar u tome kako mi pojedinačno doživljavamo političku garnituru na vlasti u lokalu ili u republici, već pitanje o tome želimo li naše živote da učinimo kvalitetnijim ili ne. Ako želimo, onda je vreme da se konačno zapitamo gde su koreni problema. Mediji, pak, uče da bi trebalo čistiti đubre koje ološ razbaca, odnosno tome da informaciju primimo bez ikakve rezistencije. Smaknuti nesposobne i sebične, i preuzeti odgovornost za ono što želiš poboljšati u društvu ili lokalnoj zajednici, ostaje problem samo za čudne individualce. Na taj korak se mladi u provinciji, bez revolucionarnih primera na lokalu, teško odlučuju.

Politika je, zahvaljujući amaterskim i interesnim medijima, zadobila sliku bauka kojim se bave samo zli karijeristi. Takvi emiteri odvraćaju ljude od interesovanja za podacima o tome ko je odgovoran za njihovo loše socijalno ili materijalno stanje, i na taj način služe jedino garnituri koja je na vlasti. Apriorno osuđivanje političkog angažmana implicora političku apstinenciju, situaciju koja glasno propagira ćutanje i trpnju. Sve češće se čuje kako mladi ponosno odbijaju da govore o politici, kao da se radi o kriminalu: “Ruke su mi čiste jer me politika ne zanima.” Ruke su takvome prljavije od ruku onoga ko ga je opljačkao, rekao bi Kant, jer je dozvolio da bude opljačkan, a da ga to čak i ne zanima. Produkt takve psiho(pato)logije je afirmacija slučaja i negiranje intelekta koji dela i ne dozvoljava da dospe u stanje potčinjenosti. Milošević je primenjivao slične manevre, samo što je ljude udaljavao od politike i pameti folk muzikom, a ne ovako direktno kako to čine današnji medijski glavaši na republičkom i lokalnom nivou.

Politika nije neka božja stvar da se na nju ne može uticati, niti je vode neki demoni van naše volje, nego ljudi koje biramo ili, zahvaljujući nedostatku interesovanja, dopuštamo da budu birani. Krojači bede u Srbiji su najpre ljudi koji političko odvajaju od ključnih, egzistencijalnih pitanja (u antičkoj Grčkoj su takve zvali idiotima), i time beže (prenose odgovornost sa sebe na drugog) od odgovornosti za ono što im se događa. Bežeći ipak ne stižu da se odmaknu dovoljno od nesreće koju ta neodgovornost donosi. Uoči izbijanja Drugog svetskog rata, jedan antifašistički orijentisani novinar je pisao povodom ekspanzije nacionalsocijalističke ideje u toj zemlji: “Zlo može da se valja ulicama samo ako dobri ljudi spavaju.” U Srbiji dobri ljudi ćute već više od petnaest godina, ili ih uopšte nema.

Gost Diferencije, Marinko Pecikoza (tekst je objavljen u časopisu Zapad)