Agonija palanke
Kritika provincije trebalo bi da podrazumeva dvostruku oštricu: prvu stranu, uperenu ka onome ko je za nju nadležan iz vrha vlasti, i drugu, koja je neposredno u stanju ugroženosti, pod uslovom da ne želi to stanje da menja. Uzimajući ovaj problem kao nešto važno, kao popularniji medijski plen, i imajući na umu da se u novinarstvu retko obraća pažnja na posredovanja koja iskrsavaju prilikom analize ovakvih područja, a sasvim zanemaruje svest, pokušaću da sastavim prolegomenu za svako buduće čitanje sindroma ksenofobične provincijske svesti.
Upotreba pojma provincije prema ovom kodu trebalo bi da ukaže na statusni i varijetet u pogledu društvenog standarda, te da u slobodnom građaninu probudi negodovanje prema takvoj vrsti podele koja legitimnim smatra neravnopravnost građana različitih regija jedne države. U slučaju da izostavimo ovo kritičko posredovanje, navedeni pojam i podela bili bi upravo generatori te neravnopravnosti. Pojam palanačke svesti ovde bi označavao sve prateće fenomene okupljene oko ksenofobije, nasuprot onoj prvoj (provincijskoj svesti) koja prevashodno tangira apatiju, potčinjenost i nebrigu za sebe (shodno tome što ne pokušava izaći iz date oznake koja ga stavlja u položaj potčinjenog).
Ono što mi izgleda kao nerešiv problem jest prilika u kojoj ugroženo područje postaje istrebljivač malobrojnih reformskih izdanaka. Svaku iskru ideje oslobođenja pokušava u začetku ismejati, zaustaviti, pa i sasvim poraziti, ako je moguće. «Apologija trajnosti je apologija čistote», veli Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke, ukazujući na jednu od ključnih karakteristika obezduhovljenih sredina, a to je energično insistiranje na tom da se drži status quo. Danas imamo kao zaostavštinu takve prakse tradiciju, a iz poštovanja prema takvoj praksi, jedan od najnakaznijih pojmova sa aspekta slobodnog građanina, totalni oksimoron: tradicionalne vrednosti. Krijući se iza tog pojma, svest materijalno i socijalno devastiranih područja, i upravo kolektivistička svest, uspeva da porazi svaki intelektualni krik, shvatajući ga ekspresijom koja preti idiličnoj agoniji palanke (provincije), kultu ponavljanja, rutine i sigurnosti. Zbilja, u tom svetu, koji slobodan čovek ne poznaje, događanje je apsurd. Delatnik je rušilac, pokvarenjak, mizantrop, narodni izdajnik, a u najboljem slučaju ludak.
Za razliku od kreativnih u oblasti umetnosti i kulture, koga će doživeti kao bezopasnog čudaka i ludaka, pa i drage volje žaliti, pod pretpostavkom da su takvi ljudi mučenici, politički revolucionar, kao neko ko preti da direktno ugrozi stubove agonije, postaje društveni neprijatelj broj jedan.
No, baviti se politikom, iako u izvornom značenju u sebi nosi interesovanje za zajednicu, ne mora nužno da vodi i interesovanju za promenom ideologije provincijskog čoveka. Čak se može reći da je devalviran pojam političkog angažmana najurio ono izvorno, antičko značenje. Novi pojam podrazumeva radnju u korist očuvanja aktuelnog stanja, te je spontano uslišan i onaj zahtev za preuzimanjem odgovornosti za sopstvenu zbilju. U tom svetu svi se na neki način bave politikom, i to odgovorno: trudeći se da agonija nikad ne prestane.
U provinciji se često, pak, ljudi žale na to da nema para, da se loše živi, ali kad ih pitate zašto je stanje takvo, oni pokušavaju da se prisete popularnih fraza u koje imaju poverenja, koje su izgovorili neki od njihovih omiljenih javnih ličnosti, a koje su uglavnom toliko uopštene da ništa ne postavljaju kao zadatak. Zapravo, ponavljanje se odnosi na retoričku naviku palanačkog čoveka, jer on se gnuša promena, pa ako biste mu i darovali bogatstvo, on bi nastavio da živi kao siromah. Retorika koja samo liči na politiku tu je isključivo u službi kulta ponavljanja, a ono što se na prvi pogled može nazvati diskursom postoji u formi bezopasnog pozorišta i primitivne zabave. Sigurnost agonije ne sme ni u kom trenutku biti ugrožena.
Promicanje kulturnog i političkog kvazi-dijaloga odvija se u atmosferi pseudo-otvorenosti, jer dijalog jeste neka vrsta intervencije ili slobode da se interveniše u navedenim oblastima društvenog zbivanja. Da bi se ta situacija održala, provincijskom društvu potrebna je ideologija koju bi trebalo utemeljiti na principima očuvanja procesa obesvešćivanja. Zastupnik i emiter takve ideologije postaje značajan, istaknuti član društva, javna ličnost, zvezda provincije, ili kako se to danas usuđuje nazvati – patriota. No, u svakom kvazi-dijalogu potrebna je i druga strana, ali takva da ne bude previše moćna, već taman onoliko tiha kako bi je odomaćeni učesnik uspeo poraziti. Odvija se, dakle, simulacija dijaloga sa ciljem očuvanja statusa društvene agonije: intelektualno samoubistvo.
Upravo takvu situaciju zatičemo u Nišu. Taj grad poseduje medijsku infrastrukturu koja karakteriše i one sredine koje se ne mogu zvati provincijskim. Takva svest ne traži medije u njihovoj punoj funkciji, jer se novina i emisija informacija uzima sa apriornim podozrenjem. Provincija nema potrebu za informisanjem, ukoliko ova nije pučkog, neposrednog/nekritičkog ili zabavnog karaktera. Tako se i građani Niša (kao i građani nekih drugih univerzitetskih centara u zemlji) verovatno pitaju čemu univerzitet u njihovoj čaršiji. Univerzitet prestaje biti privilegija, on postaje problem. Univerzitet je zmijarnik, lisičja jazbina, jer bi se odatle mogle čuti - rezonuje provincijalac - neke opasne misli («opasne frekvencije»), mogao bi se obrazovati neki revolucionar, nekakav podlac. Nesrećni građani, kojima je nekakva đavolja ruka bacila univerzitetsko prokletstvo u dvorište, primorani su sada da zagonetku reše tako što će neman podrediti sopstvenim potrebama, a to znači ukrotiti obrazovanje i informaciju onom neposrednošću kakvom odiše kolektivni čaršijski duh.
Zato ne bi trebalo da čudi kada čujemo da je u takvoj čaršiji grupa skinheda pod policijskom patronažom pretukla učesnike «Mirovnog karavana», što se na Pravnom fakultetu organizuju tribine pod nazivom «Velika Srbija – mit ili stvarnost?», što Studentski parlament Filozofskog fakulteta raspisuje konkurse pod naslovom «Kosovo, najskuplja srpska reč» i «Srbija – danas, sutra i zauvek u nama», što je zabranjeno pisati latinicom, što neki profesori otvoreno veličaju nacionalizam, što univerzitet postaje gnezdo mladih neonacista i rasista. Navedeni pojmovi ne referišu na političko opredeljenje i vrednosti, već se zavlače duboko u ideologiju provincijske kulture, u ideologiju mržnje prema onom što je drugačije, različito, nepoznato, a tako neprijateljsko. Univerzitet na taj način ne može biti mesto gde se stiče znanje, jer znanje je nešto novo za svest. Najviša obrazovna institucija postaje (ili ostaje) vodeći medij indoktrinacije i mesto afirmacije već date, neposredne, primitivne svesti ksenofobije i kolektivizma.
Aleksandar Kekenj, Differentia
If you enjoyed this post, please consider to leave a comment or subscribe to the feed and get future articles delivered to your feed reader.
Comments
No comments yet.
Leave a comment