Denacifikacija
Razvoj i očuvanje građanskog društva
Nacionalno određenje, biranje nacionalnosti, ne mora da bude odraz mržnje prema drugim narodima i pripadnicima ovih. Umerenim nacionalizmom zove se ona vrsta osećanja prema sopstvenoj naciji koja ne tangira ni na koji način pripadnike drugih nacionalnosti. Problem nastaje, međutim, u nečem drugom, i on nema konkretne i neposredne veze sa sociološkim ili političkim problemom koji nacionalizam može da donese. Radi se o tom da čovek koji sebe nacionalno karakteriše ispušta da obezbedi sebi razloge za to karakterisanje. Drugim rečima, on ne bi znao da odgovori na pitanje po čemu je on Srbin a neko ko živi u Srbiji, premda su mu majka i otac živeli u Španiji ili Zairu, dakle, po čemu taj neko ne bi bio Srbin? Ili ako bi neko bio Srbin po tome što su mu roditelji bili takvi da su se izjašnjavali kao Srbi pri svakom popisu, šta je onaj koji živi u Srbiji a roditelji mu se izjašnjavaju kao Indijanci, Aboridžini, Šveđani, Vikinzi ili Maje? Ili još gore: šta je onaj koji živi u Srbiji, ne izjašnjava se kao Srbin, a roditelji mu se tako izjašnjavaju?
Sva ova pitanja svode se na jedno: Šta je to što nacionalista - a ovde mislimo na onog umerenog koji želi da se izjasni kao Srbin, a da pri tom ne vređa pripadnike drugih nacionalnosti - misli kad kaže da pripada jednoj naciji, pre nego neko drugi, koga zove pripadnikom neke druge? Kakvu vrstu različitosti priznaje ovaj umereni nacionalista, istovremeno poštujući pripadnike nekog drugog naciona? I kakva je to vrsta poštovanja? Ako nacionalist insistira na nacionalnoj različitosti u sferi poštovanja ovih razlika, nezgodno bi mu bilo kad bismo ga pitali: Kako, dragi naš sagovorniče, smete tako paušalno da drugoga obeležite kao Aboridžina, i šta pod tim podrazumevate? Isto tako, možemo ga pitati šta podrazumeva pod tim "biti Srbinom", odnosno pripadnikom one nacije koju sebi pribavlja.
Ako je osnovno obeležje nacionalne različitosti kultura, jezik i istorija jednog naroda, kako ovi tvrde, dva problema mogu da iskrsnu:
1. Šta je sa onima koji su nacionalna manjina a žive u državi koja je nacionalna - npr. u Rusiji? Da li oni i dalje nose to obeležje sopstvene nacionalnosti? Recimo, ako bi u Turskoj živeo neko ko se zove Srbinom, i njegovi roditelji živeli ovde, u kom smislu bi onaj Turčin koji ga svakodnevno sreće o ovome mislio kao o Srbinu? Šta bi tu podrazumevao? Koju različitost bi mogao da poštuje kod ovoga Srbina, koga - time što ga zove Srbinom - smatra drugačijim po nacionalnoj osnovi?
2. Mora li neko ko je potomak roditelja koji se izjašnjavaju kao Srbi da bude Srbin, ako ne usvaja ovu istoriju, ne prihvata je, ne smatra je istorijom sebe kao slobodne ličnosti? Ako ono što zovu nacionalnom kulturom odbija da prihvati kao instrument izgradnje sebe kroz život, po čemu bi trebalo još da se zove pripadnikom takve nacije? Ili bilo koje druge nacionalnosti.
Ovde sam razmatrao samo one razloge koji se tiču nepreciznosti i iracionalnosti prozivanja nekoga pod velom naciona. Priča, međutim, može da krene u drugom pravcu, koji govori o slobodnoj ličnosti, onoj koja ne uživa predrasude, i koja ne dozvoljava da se svodi niti na prezime, niti na sredinu u kojoj nastaje, niti na nacionalnost.
Aleksandar Kekenj, Differentia
If you enjoyed this post, please consider to leave a comment or subscribe to the feed and get future articles delivered to your feed reader.
Comments
No comments yet.
Leave a comment