DIFFERENTIA

O tome kome se obraćamo, ko želimo da nas čuje

Jedno od najvažnijih pitanja u pripremi inicijative za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije svakako jeste: kome se obratiti? A zavisiće od toga na koji načim želimo da postignemo cilj. Ovo, pak, zavisi od činjeničnog stanja na političkom terenu, odnosno kakva je volja ugroženih građana s jedne, i najrelevantnijih stranačkih i medijskih faktora s druge strane.

Decentralističke i regionalističke ideje, iako vrednosti koje je građanska Evropa još davno realizovala, u Srbiji i na ovim prostorima uopšte, nikad nisu bile popularne u medijima, partijama i međ običnim narodom. Pošto isplativost emitovanja ideje na mediju zavisi od potražnje publike, od njenog raspoloženja prema ideji, razumljiva je medijska – nazovimo to tako – nezainteresovanost.

Autonomaši u Vojvodini regionalizaciju ostatka Srbije doživljavaju uglavnom kao pretnju razvoju šire autonomije za već postojeću, njihovu autonomiju. Smatraju da bi novoformirane regije imale niže ingerencije od onih koje trenutno ima Vojvodina, i da bi se mogao nametnuti koncept izjednačavanja svih regija u zemlji, čime bi Vojvodina izgubila.

Mnogi u Nišu i Kragujevcu, kao gradovima u kojima se ideja o decentralizaciji pre nego na drugim mestima javila, smatraju da bi trebalo zakucati direktno na vrata vlasti. Njihova zamisao bila je da se može blagim uticajem, lobiranjem i stidljivo-partijskim zalaganjem izboriti neki nivo prenosa ovlašćenja sa republike na lokalne samouprave. Ali ne samo da se ovaj prenos odvija sporo, nego je lobiranje kod ovih stranaka obično ograničeno na prividnu decentralizaciju, daleku od suštinske, a o regionalizaciji tek ne možemo da govorimo. Uz to, ako budemo razmislili sa njihove strane, i oni deluju kao komercijalni mediji, te zauzimaju stavove i modifikuju svoje programe s obzirom na već konstituisano mišljenje gomile.

U ovom smislu, kucati na vrata Beograda i tražiti da sebi zategne malo kaiš kako bi nešto sredstava došlo i u Centralnu Srbiju, može voditi jedino do iskrenog osmeha ljudi iz vlasti, koji dobro znaju da je: 1) Beograd taj koji donosi najviše glasova, pa je dobro da se tamo i (ubedljivo) najbolje živi i najviše ulaže, 2) prosečan građanin Srbije, još uvek pod traumom sakaćenja države, uplašen pojmovima decentralizacije i regionalizacije, da to ne razume, i da bi time vlast ili stranka koja ovu stvar pokrene samo nepotrebno izgubila bitan deo glasova na sledećim izborima.

Čak nam je i novim ustavom ostavljeno samo da sanjamo o regionalizaciji i debeogradizaciji.

No, svi se oni slažu u tom jednom – da moramo sami da se organizujemo, a ja ću dodati – dok se još Srbija nije u potpunosti preselila u Beograd. Vojvođani govore da mi nismo njihov problem i da su se i oni dugo borili za autonomiju, da isti put i mi moramo da pređemo. (Kao da se država zaista i otvoreno, sa glavnim gradom kao jedinim profiterom, suprotstavlja sopstvenoj «periferiji»!) Beograđani i vlast govore da mi samo umišljamo i da se u stvari u Srbiji generalno loše živi; a kad im ukažemo na prosečne plate po opštinama, na broj kulturnih, istorijskih, naučno-obrazovnih institucija, ustanova i manifestacija, na jednosmerno kretanje stanovništva, oni se slože sa Vojvođanima da smo sami krivi i da moramo biti pematniji i preduzimljiviji ako želimo da imamo što oni imaju.

Razvoj lokala do sada je bio koncipiran kroz lobiranje lokalaca u republičkom parlamentu. Ovakva zamisao razvoja manjih mesta može biti praksa samo u strogo centralizovanim državama, koje ne dozvoljavaju da lokal odlučuje i raspolaže sredstvima koje uplaćuju sami njegovi žitelji. Pošto vlast nema razloga da se brine oko ovoga dok god su građani neobavešteni o tome zašto nemaju novca, i dok god se zalažu za gvozdenu pesnicu centra (glavnog grada), država nema razloga da se teritorijalno reorganizuje. Makar ne samoinicijativno. Novi ustav omogućuje upravo regionalizaciju koja podrazumeva političko osvešćenje građana koji žive u ovom takozvanom «iks» području (Centralna Srbija – ni region, ni lokalna samouprava). S obzirom na to da je nemoguće očekivati u bliskoj budućnosti ovakvu vrstu osvešćenja kod bar polovine stanovništva ovog područja, država (Beograd, vlast) je obezbeđena od odliva sredstava u nerazvijena područja.

Vlast, dakle, to ne bi učinila, sem ukoliko bi se javila ozbiljna i agresivna kampanja sa zadatkom debeogradizacije, decentralizacije i regionalizacije zemlje. Za ovakav poduhvat potrebni su ljudi. Ne oni koji će govoriti na medijima do iznemoglosti, i ukazivati opet nekom tamo Koštunici, nekom Dinkiću ili Tadiću da previđa standard nas koji ne živimo u njihovom Beogradu, već ljudi koji će izaći na ulice. Sve dok nezadovoljni ljudi ne budu pokazali masovnost, želju i odlučnost, sve dok se ne bude pojavila kritična masa ljudi na ulicama, koja bi se dala u građansku neposlušnost, i sve dok se ova stvar ne bude desila u svim ugroženim područjima, Srbija neće postati građanska i država bez teritorijalne diskriminacije.

U ovoj se zemlji za prava koja neki drugi imaju moramo boriti sami, jer to naše predstavnike - ako ih uopšte možemo tako nazvati: mi ih jesmo birali, ali oni nas ne vide - ne zanima.

Aleksandar Kekenj, Differentia