Differentia - gradjanski medij

O tome kako Srbiju vidi aktuelna vlast.

Pitanje koliki broj Srbija imamo je interesantno iz tog razloga što sam pri stavu da su sve stranačke ideologije u srbiji makar u nekoj meri populističke, što znači da zadovoljavaju jedan deo populacije, ciljnu grupu. Svaka Srbija ima svoju političku partiju ili nekad čak i blok. Gospodin Koštunica, gospodin Nikolić i gospodin Tadić veruju u tri Srbije. Iako g. Koštunica smatra da ujedinjuje dve “zaraćene”, napominjući, zajedno sa g. Tadićem, da je izuzetno opasno po Srbiju postojanje te podeljenosti, samim tim pretpostavlja još jednu Srbiju, pa tako i možemo da zamislimo kako bi izgledala za npr. pet godina.

Gospodin Tadić je delimično populističan i teži osvajanju vlasti preko koliko-toliko iskrenih ideja demokratije, mada je spreman da pogazi neke osnove građanskog društva. S druge strane, g. Nikolić je ili naročito primitivan kako mu glase same ideje (ideje SRS-a, ideje glasača SRS-a), ili uživa u borbi za vlast i jedino zbog toga je u politici, što ga čini sigurno pametnijim mada ne i humanijim od “gospode” koja za njega glasa i kojoj se on obraća. Premijer Koštunica, kao glavnokomandujući Seljačko-narodnjačke koalicije, predstavlja kao svoj najveći uspeh retrogradni, antigrađanski, poludemokratski (svi znaju da je njegova legitimnost zavisila od vlasti koja ga je i organizovala, tj. da je namešteno njegovo priznavanje na referendumu) ustav, ustav koji se slobodno može nazvati “Grb, zastava, TRUBA!”, kao što je već Pero Luković kazao na jednoj tribini. No, Koštunica mora nečim da se pohvali, inače bi izašlo na to da ništa nije uradio za vreme svoje vladavine. Kako taj ustav i nije za neku pohvalu čak ni pred onim intelektualno naročito ograničenim građanima Srbije i Srbima, on se sada hvali time što tobože “ujedinjuje razjedinjenu” Srbiju, kao i time što se kune u Kosovo. On Kosovo može da voli koliko hoće, ali taj čovek zna daleko bolje od svih građana da je ono što želi sasvim drugačije od onoga što je realna kosovska situacija. No, opet, zašto da ne pokaže još i to da ga svako parče teritorije Srbije “boli”, pa tako još malo da “uđe” gospodi Srbima ili Srbendama, da pokaže da je makar onako privatno pokušavao da tu južnu pokrajinu zadrži u Srbiji dok je i sam na vlasti.

Pa ipak, pohvala o “ujedinjenju Srbije” je najinteresantnija. Za vreme njegove vlasti, istina, Kosovo se još uvek drži nekim nevidljivim nitima za Preševo, Kuršumliju i brda koja pripadaju Centralnoj Srbiji, ali Crna Gora je otišla iz “bratskog zagrljaja” dobrih Srba, Vojvodina je sve nezadovoljnija postupcima Narodnjaka, a jug, istok i centar Srbije su sve siromašniji i sve više zaostaju u odnosu na Beograd. Kako onda Koštunica u opancima (Guča, Velja i Palma) ujedinjuje Srbiju? Gde se očituje to ujedinjenje? Sigurno ne u tome kakav je standard i kakvo je zadovoljstvo u različitim delovima Srbije. Moguće je da se radi o nekakvom ujedinjenju ideološke vrste. Nešto tipa: za Srbiju više nije tako ozbiljno/bitno to kojim će putem poći, jer su sada sve političke opcije solidne, a najbolja je ona koja je umerena u svemu, koja polako gmiže ka Evropi, kao da su građani Srbije zaista pripadnici nebeskog i besmrtnog naroda, pa mogu živeti hiljadama godina, ili su besmrtni, pa im ovaj momenat, i predstojeće godine, ne znače ništa naročito. Uostalom, da li je moguće i zamisliti kako nebeski narod (u opancima, razume se) moli ili trči za nekom tamo Evropom?